19.06.06
Isti način nepromišljanja svijeta i dalje zauzima carski prijesto u Srbiji
Nenad Prokić
“Alpha Foxtrot” naslov je prvog romana poznatog beogradskog dramskog pisca Nenada Prokića. Ovaj roman (izdavač je LIR BG - Forum pisaca), neobičan spoj intelektualnog, esejističkog iskaza i groteskno hiperrealnog opisa, na neobičan način govori o Srbiji devedesetih godina prošlog vijeka.
Nenad Prokić (Kragujevac, 1954) bio je pisac dramaturg u Jugoslovenskom narodnom pozorištu u Beogradu i u Slovenskom narodnom gledališču u Mariboru. Od 1995. je profesor FDU u Beogradu, na grupi za dramaturgiju, predmet Dramski pravci 20. vijeka. Od 1997. do 2005. bio je direktor BITEF festivala i BITEF teatra u Beogradu. Prokićeve objavljene i izvedene drame su: “Dom Bergmannovih”, “Metastabilni graal”, “Strah za granicu”, “Hommo volans”, “U potrazi za Marcelom Proustom”, “Dantes divinus”, “Očevi i oci” (dramatizacija romana Slobodana Selenića), “Poslednji dani čovečanstva” (adaptacija drame Karla Krausa), “Ruska misija”, “Veliki i mali teatar Mariza de Sada”. Prokić je režirao brojne predstave, među osnivačima je Beogradskog kruga, Foruma pisaca i Liberalno-demokratske partije čiji je jedan od predvodnika.
“Alpha Foxtrot” je Vaš prvi roman. Kako je nastajao?
- Pisao sam ga 15 godina. Prvo sam napisao kraj, još 1991. i pročitao ga na Osnivačkoj skupštini Beogradskog kruga, kada sam počeo da povlačim vrlo određenu granicu između sebe i ogromne većine drugih u sopstvenom društvu. Valjda je to bila jasna želja da ono što je tada započinjalo u Srbiji odmah doživi svoj kraj. Sjećam se da mi je tada bila neostvariva želja da mogu da iznajmim avion, da ga napunim prijateljima i da ih odvezem na neku daleku destinaciju, Južna mora recimo - da ih smjestim u neki privremeni raj, dok se ovdje primitivne i divlje horde ne primire.
Početak sam pisao negdje oko bombardovanja, a sredinu posljednje dvije-tri godine. Veoma sam vodio računa o formi romana. Podnaslov je Fragment romana ili drame, ali zapravo sam pisao pjesničkim tehnikama. I bio sam na svojevrsnoj spisateljskoj surovoj dijeti, odbacivao sam veoma mnogo. Posljedica je došla u vidu prevelike gustine. Ali ne možeš nikada iz jednog dobiti sve. Kada je riječ o suštini, to je bio napor da u literarnom obliku vratim Srbiji sve ono što mi je tako “ljubazno” darivala već skoro četvrt vijeka i da to nazovem imenima koje ti “darovi” zaslužuju. Roman je po meni, za razliku od teatra, čisto lična radost. Tako i ovaj.
Naslov romana je zapravo kodirana rečenica koju piloti izgovaraju poslije obaranja protivničkog aviona. Kako onda shvatiti naslov romana? Ko kome tu kaže zauvijek zbogom? Postoje mnogi načini da se protumači...
- Ta rečenica u punom kodu glasi Alpha Mike Foxtrot, a u značenju Adios Mother Fucker. Odnosi se na sve odvratne protagoniste te odvratne estetike i etike koji su čitavo jedno društvo bacili u očaj, međutim odnosi se i na glavnog junaka, odnosi se i na mene i na vas, kao i na one koji čitaju i taj roman i ovaj intervju. To zbogom je dio nezaobilazne odgovornosti koju svi imamo za ono što se dogodilo. Ne vjerujem u kolektivnu krivicu, ali vjerujem u kolektivnu odgovornost. U okviru te odgovornosti, svako bi morao da uputi zbogom jednom dijelu sebe, jer je to uslov za bilo kakvu promjenu, koja bi konačno ljude oko nas i nas same ponaosob učinila srećnijima.
“Jalovost. Glupost”, razmišlja Vaš junak na početku romana. U dvije riječi opisana je pozadina romana “Alpha Foxtrot”. Slažete li se?
- Pa dodajte još zločin i krađu, opštu nedobronamjernost i podlost - pa dobijate kompletnu sliku pozadine: ukratko pogrešni oblik života. Odvratna čorba, zakuvana na požaru susjeda i svojih bližnjih. Naravno postoji i intervencija glavnog junaka u odnosu na takvu pozadinu, i sama neuspješna, jer sve to i jeste zajednički neuspjeh, najveći neuspjeh jednog društva na prelomu vijeka, i to usred Evrope.
Vaš junak ne nalazi izlaz iz začaranog kruga opšte bijede, propasti i malograđanštine minule decenije. Da li bi u današnjem dobu bio optimističniji?
- Nažalost ne. Isti pogubni način nepromišljanja svijeta i vremena i dalje zauzima carski prijesto u Srbiji. Koštunica je nešto bolji Milošević, Tadić je nešto bolji Koštunica. Tim tempom biće potrebno dvije stotine godina da dođemo do realnog poboljšanja, onog koje bi bilo blagodet za sve. U međuvremenu će ostali odseliti u drugi sunčev sistem. S druge strane, ostajem optimista. Ono što je potrebno da bi bilo bolje jeste promjena u glavi, promjena u mentalitetu, želja da se pobijedi. Možda to i nije malo, ali je neophodno. Na primjeru aktuelnog premijera - kada je povodom Crne Gore i sopstvenog odbijanja da čestita Crnogorcima rekao da “...države postoje i bez priznanja i čestitanja...” dao odličan šlagvort kosovskim Albancima u predstojećim događanjima - vidimo koliko u Vladi Srbije caruju tvrdoglavost, iracionalnost i prije svega glupost. Ponašanje najodgovornijih institucija u Srbiji jasno sada pokazuje da oni uopšte nijesu uzimali kao mogućnost da se na referendumu dobije takav rezultat, pa se nijesu ni pripremili. To je dovoljno za pad Vlade, jer je primjer strahovito neodgovornog ponašanja. Vlast se ne sprovodi prema sopstvenim željama, već prema opštim okolnostima u koje oni očigledno nemaju nikakav uvid. Pretpostavljam da je i neki veliki novac tu potrošen, kako i na koji način - ko to zna. A obnovu sopstvene državnosti doživjeli su kao elementarnu nepogodu. Niko, na primjer, ne zna šta će biti sa poslanicima Saveznog parlamenta, osim da će do daljeg primati plate, itd. Tužna je bila slika kada se dizala zastava Srbije ispred Ujedinjenih nacija, a Tadić se rukuje sa dva policajca-pozornika. Nigdje nikog nema, ostali smo sami. Što bi onaj nepismeni Ćosić rekao: istupili smo iz istorije. Kakva glupost! Kao da se u istoriju ulazi i izlazi kao da je riječ o nekoj partiji.
Odavno ne pišete drame. Kada biste se sada latili tog posla, o kakvoj drami bi bilo riječ?
- Bio sam u Sarajevu nedavno, prvi put poslije svega. Šetao sam obalom Miljacke i posmatrao okolna brda sa kojih je pucano na grad. Četiri godine opsade, bez struje, sa snajperima i granatama. Poželio sam da uobličim neku univerzalnu dramu koja se odvija u toj orgiji besmisla i rugobe. Priča ne bi bila realistična, kao što ni istina u tom pojavnom obliku nikad ne izgleda takva.
A šta je sa pozorištem, kakve nam odgovore i pitanja nudi danas? Prati li zahtjeve vremena?
- Pozorište je danas u ovim krajevima uglavnom korumpirano i bezvrijedno. Ono je u krizi i u cijelom svijetu, ali tamo ono ima svoje estetizacije, ako već ne obiluje idejama. Ovdje u teatru nema skoro ničega van pandana koji bi se oslanjao na Arkanovu udovicu i njene dijapazone. Ako u nekom svom najboljem aspektu pozorište dođe na svoje, to će biti najava ozdravljenja cijelog društva.
Jedan ste od osnivača Foruma pisaca i Beogradskog kruga. Da li ste zadovoljni misijom koju su ova dva udruženja sprovela u doba Miloševićeve ere?
- Jesam, ne do kraja, ali u odnosu na sve ostalo - to su bili i ostali najdosljedniji i najhrabriji organizovani napori protiv Miloševićeve ujdurme i onoga što se na nju poslije oslonilo. Malobrojnost koja je karakterisala te grupacije je realna slika savremenih srpskih afiniteta. Većina je i te kako učestvovala u sveopštem zabijanju glava u pijesak, ako ne i aktivnije.
Aktivni ste u LDP. Mislite li da se kroz partijsku aktivnost zaista može uticati na promjene koje su i te kako potrebne?
- Ako želite da igrate košarku, idete u košarkaški klub. Ukoliko želite da utičete na promjene u društvu, osnivate političku partiju ili se priključujete nekoj postojećoj. Ne vidim kako bismo drugačije to učinili. Osnovali smo LDP kao dobronamjerni konzilijum i pitamo pacijenta u poodmaklom stadijumu teške bolesti koja je odavno ugrozila vitalne funkcije, da li želi da se podvrgne modernoj terapiji ili i dalje želi da ostane i propada pod nadzorom vračeva, nadriljekara i baba narikača.
Izjave LDP uvijek odjeknu u javnosti, možda zato što pogađaju metu i ne skrivaju istinu. Ili, da dramaturškim terminom kažem: In medias res! Kome smeta istina?
- Isključivo uzurpatorima, kriminalcima, zločincima i kleptomanima. Svi eksterni srpski mitovi su izgubljeni. Sada će se ubaciti neka interna smutnja: za ili protiv kraljevine, recimo. Dok se mi još malo pozabavimo prazninama, bratstvo u krvi će još malo da poradi za sebe.
LDP želi da afirmiše nerv za opšti interes, a da bi se on formulisao, neophodno je na tvrd, skoro surov način ukazati na realno stanje. Jedino tako se može otvoriti perspektiva razvoja i definisati identitet srpske države. Tu ne pomažu deseterci, izmišljena herojstva i zaljubljeni pogledi na srpstvo. Onaj ko danas gusla zapravo produžava agoniju i mogućnost da Srbiju rastržu grupe koje se angažuju samo za sebične lične interese.
Ko je po vama najveći protivnik Srbije u Srbiji danas?
- Njena Vlada i njeni ministri, vrh SPC, SANU, vojska i tajne policije, skoro cijela opozicija, takoreći svi mediji, zatim onaj dio glasača koji i dalje glasa za stranke koje su upropastile Srbiju i, ponajviše, onaj umorni dio glasačkog tijela. Suludo, zar ne? Ali je tako. Država ovakva kakva je, najveći je protivnik Srbije u Srbiji danas. Raspitajte se kako se provode oni koji traže povraćaj preplate PDV i biće vam jasno da je država Srbija neprijatelj Srbije. Glasačima u takvoj situaciji poručujem da svaki narod dobija onoliko koliko se i kako angažuje. Niko vam ne poklanja slobodu i dobrobit. Ako Srbija zaista bira prošlost, ona će za taj svoj izbor morati da plati, a ta će cijena biti stravična.
DUPLI PORAZ I BRUTALNA POLITIKA
- Ponašanje, sada već arhiepiskopa i egzarha crnogorskog, takođe je bilo u stilu Vlade - u njegovom nastojanju nijesam vidio ništa crkveno, ništa konfesionalno; vidio sam samo brutalnu politiku. Dakle, tu niko ne radi svoj posao. Sve sami zabušanti. I tako već dvije decenije.
Na taj način se i moglo dogoditi da je Srbija insistirala na promjenjivosti granica koje su ucrtane na AVNOJ-u, pa je to u cijelom svijetu doživljeno kao aspiracija na teritorije koje nijesu njene. Svaka republika bivše države je uspjela da očuva svaki pedalj svoje teritorije. I jedino će, na kraju, granice Srbije biti narušene. U međuvremenu se ništa suštinski nije promijenilo u stavu zvanične Srbije, osim što su joj resursi i kapaciteti razoreniji i bitno manji. To nekako dođe kao dupli poraz, a opet i kao utjeha na neki naopak način.
LDP ŽELI DOBROBIT CRNOGORSKOJ DRŽAVI
Kako konkretno LDP gleda na političku stvarnost u Crnoj Gori?
- Crna Gora koliko god da je bila bliska Srbiji, oduvijek je i bila na ovaj ili onaj način odvojena. I to je tako bilo u cjelokupnoj istoriji. LDP pozdravlja, čestita i želi svaku dobrobit crnogorskoj državi i nada se da će Srbija postati njen partner i prijatelj za 21. vijek. Nezavisnost i samosvojnost zahtijevaju i specifične promjene unutar crnogorskog odnosa prema sopstvenim problemima koji nijesu mali. Mislim da bi bilo neophodno za prosperitet crnogorske države da se vlast u Crnoj Gori najoštrije usprotivi svakoj eventualnoj manifestaciji trijumfalizma nad onima koji su mislili drugačije. To je možda najvažniji zalog za uspješan i neometan razvoj u budućnosti. Pazite! Pazite! Pazite! Sada je Crna Gora sama sa sobom u političkom, a i svakom drugom smislu, kada je riječ o odgovornosti i kritičkom odnosu prema svemu što joj se događa. Više nema krivaca van Crne Gore na koje bi se mogla prebaciti odgovornost i na to se mora što prije navići.
Ne treba podcjenjivati šansu koja se ukazuje Crnoj Gori da postane uzorna mala država sa relativnim blagostanjem. To će uglavnom zavisiti od iskrenosti i dobronamjernosti njenih političkih elita, sposobnosti za međusobnom saradnjom i sveukupnoj opštedruštvenoj želji za promjenom kulturnog modela i načina organizovanja države i društva.
Vujica OGNJENOVIĆ
29.05.06
Krađa skrivena iza guslanja o nesreći
Nenad Prokić, dramski pisac, o odsustvu iz pozorišta i prisustvu u politici
Prestao sam da pišem drame kao što sam i počeo - racionalno. Jednostavno, više nema razvijenog tržišta za moje proizvode. Nisam Tomas Bernhard, pa da se na umetničkom planu opsesivno okomim na svoju domovinu, što bih jedino mogao jer je OVAKVA KAKVA JE
Napisao sam roman da bih Srbiji vratio ono što mi tako ljubazno dariva već skoro četvrt veka, kaže povodom svog nedavno objavljenog romana "Alpha Fodžtrot" Nenad Prokić. "Međutim, ovaj roman sam napisao i iz čiste ljubavi, kao i velike nade da se sve može preokrenuti nabolje. Trebalo je da ga posvetim samom sebi jer sam ga napisao da se ne bih raspao. U isto vreme diskurs u njemu je i samoironičan. Sada je angažovan u Liberalno-demokartskoj partiji, ali u pozorištu više nije. Bivši je direktor Bitef festivala i Bitef teatra, a poslednju dramu za srpsko pozorište napisao je još 1989, a onda otišao za Sloveniju. Onih godina, ako se sećate, kada je sve ovo počelo...
Zašto ste otišli? Niste mogli da se izborite?
- Otišao sam jer sam se uželeo razumnije estetske, etičke i uopšte životne situacije. A onda sam se vratio i, ovoga puta kao direktor Bitefa, sa istomišljenicima sam pokušavao godinama da se plasira barem nekakva intervencija u odnosu na takav kulturni model. Nismo baš slavili uspeh.
Zašto?
- Zato što je Srbija u neviđeno dubokoj društvenoj krizi. Zato što živimo u estetici spota za turbo-folk, i zato što smo svi odvratni akteri te odvratne estetike. I zato što je ceo narod umoran, pa spava ispod jorgan-planine, na opštu radost i još opštiji profit beskrupuloznih manipulatora i samozvanih patriota.
Jeste li to očekivali?
- A vi niste? Dokle god se ne postigne opštedruštveni koncenzus da ih treba šutnuti u dupe i poslati pravo u srednjovekovnu priču iz koje dolaze, dotle će ovo biti njihova zemlja.
Zašto ne napišete dramu?
- Sa ovakvim stavom ne mogu da budem ni menadžer u pozorištu, ni pisac u njemu. I ja to razumem i prihvatam. Zašto da njima smetam, a sebe da žderem i da se nerviram? Oni rade kako misle da treba da se radi, ja mislim da to ne valja ništa. S druge strane, za dramskog pisca nije dobro da bude stalno u pozorištu. Bolje je da u njega što ređe ulazi jer će tako sačuvati izvesnu teatarsku naivnost koja je čini mi se temelj dobrog dramskog pisanja.
Da ne dajete ljudima oko sebe, u svom političkom angažmanu, previše od svog imena?
- Srbija je doživljena u celom svetu kao glavni krivac za raspad bivše države i kao neko ko je imao teritorijalne pretenzije prema bivšim republikama SFRJ. Sve one su uspele da očuvaju svaki pedalj svoje teritorije. I jedino će Srbija na kraju ostati bez dela svoje teritorije. Posle toliko srpskog zalaganja da se AVNOJ ne poštuje, on se napokon neće poštovati isključivo kada je reč o srpskim granicama.
To je posledica arogantne i nepromišljene politike. Nezavisno Kosovo, drugim rečima, nisu zaslužili Albanci nego Srbi, preko svojih nesnosnih političara kojima su davali mandat da plasiraju svoju prepotentnu glupost. Osnovali smo LDP da bismo obezbedili prostor za racionalno i dobronamerno razmišljanje. Zašto bi najgori stalno odlučivali u naše ime? Hajde da preuzmemo odgovornost na jedan viteški način. Država nam je teški bolesnik i da li hoćemo da o nama odlučuju vračevi i narikače ili neka moderna terapija? Podsećamo pre svega da je 21. vek i da u njemu treba živeti. Znate, od našeg imena nije ostalo puno. Pa, ni moje ime tu nema mnogo šta da izgubi. Naprotiv.
Na poslednje izbore nije izašlo dve trećine glasača. Šta mislite da čekaju?
- Ukoliko glasačko telo bude toliko umorno, a ono drugo toliko uporno - onda svi scenariji padaju u vodu. Svaki narod dobija onoliko koliko se i kako angažuje, niko vam ne poklanja slobodu i dobrobit. Uputstva za disanje postoje, postoje evropske integracije, mi smo pozvani da se uključimo. Umesto da anticipiramo probleme koji nas tamo čekaju, nas opsedaju sa pričama o tome kako je Srbija žrtva civilizacijskog procesa. Ima li opasnije gluposti za budućnost jednog društva? Srbija će morati uskoro da pređe na režim zdravog razuma. Ova zemlja je toliko posrnula da svoj interes ne vidi od odurnog i pritom neiskrenog guslarskog napeva, koji tek nekolicini nitkova puni džepove, a ceo jedan narod tera u očaj.
KUCA SRCE, TOPLO NACIONALNO
Zašto su krajem osamdesetih neki naši dramski pisci potrčali u susret očekivanjima vlasti?
- Osamdesetih godina naše pozorište je imalo velike trenutke. S druge strane, isti ljudi koji su pravili hrabre predstave, pravili su i takve koje su išle na ruku populizmu i ulagivale se nakaznoj politici. Bilo je isuviše onih kojima je "srce toplo kucalo". Međutim, kada su prvi porazni rezultati tog kucanja ispostavljeni, umesto da krenu u otvoreni otpor prema nesnosnim događanjima, oni su krenuli u besomučnu borbu za sopstvenu guzicu, zanemarujući sve ostalo. Mogu to da kažem, jer sam ja svoj poslednji komad za srpsko pozorište napisao 1989. godine. Otišao sam u Sloveniju i vratio se na kratko kao pisac sa adaptacijom najduže evropske drame "Poslednji dani čovečanstva", Karla Krausa. I danas mislim da je velika čast JDP-a, Beograda i Srbije, što se skupila snaga, i ne baš mala hrabrost da se postavi Kraus 1994. godine u Beogradu.
Tatjana Čanak
26.05.06
Pozorište i dalje spava
Nenad Prokić
„Naslov mog romana ‘Alpha Foxtrot’, ili ‘Alpha Mike Foxtrot’, je kodirana oznaka rečenice ‘adios motherfucker’ koju piloti u kodu izgovaraju neposredno posle obaranja protivničkog aviona. Taj kod sam preneo u naslov romana o junaku koji tu zbogom-rečenicu upućuje i drugima ali i sebi“, kaže Nenad Prokić, dramski pisac, pozorišni reditelj, profesor na FDU i dugogodišnji direktor „Bitef teatra“ i „Bitefa“ objašnjavajući neobičan naslov svog proznog prvenca.
Pojašnjavajući strukturu romana Prokić dalje kaže: „glavni junak je pred dilemom koju svi ovde imamo već predugo: da li da odemo iz zemlje ili da ostanemo u njoj? Prihvatio je i odbacio oba zahteva istovremeno, on je i otišao i ostao. Podelio se nadvoje. Njegov deo koji je otišao stari brže i prvi umire.
Kada je roman pisan?
- Poslednjih petnaest godina, sa velikim pauzama. Najpre sam napisao kraj, u vreme kada se naziralo da će ovde Bog reći laku noć. Taj deo sam pročitao prilikom osnivanja Beogradskog kruga 1991. godine. Početak sam napisao krajem devedesetih, u vreme bombardovanja, kada je izgledalo da je razorna zagađenost srpskog društva kulminirala, a središnji deo završavao poslednje dve godine shvativši da više ne mogu da čekam da razorna kriza prođe, jer se ona i dalje produbljuje. I dalje palanački politički vrh ne odustaje od svoje palanačke politike, pokušavajući da nas ubedi kako je naša palanka žrtva civilizacijskog procesa.
Nakon višedecenijskog rada u kulturi i obrazovanju, direktno ste se uključili u politiku, zašto?
- Osnovali smo LDP kao dobronamerni konzilijum i molimo bolesnika u poodmaklom stadijumu teške bolesti da prihvati našu dijagnozu, odbaci dosadašnje savete nadrilekara i vračeva, pa da pokuša sa našom modernom terapijom. Prvi korak je surovo suočavanje sa stanjem u kojem se nalazimo, bez ulepšavanja i sakrivanja istine. Eto, zato sam ušao u politiku, da nju ne bi vodili samo guslari i narikače, da ne gubimo vreme sa ljudima kojima treba nekoliko dana da uvređeno sroče par mucavih reči o raspadu sopstvene države.
Nedostaje li vam pozorište?
- Ne. To mogu da vam objasnim i preko nedavne zabrane Handkeovog komada u „Komedi Fransez“. Naši ljudi u pozorištu zaboravili su da je biti umetnički direktor pozorišta, između ostalog, i etička kategorija. To što kod nas ljudi nemaju problema sa ratnim zločincima i ljudima koji ih podržavaju ne znači da tako mora biti i u Evropi. Onaj ko je odgovoran za umetnički repertoar jednog pozorišta odgovoran je i za etički kod u kući koju vodi, pa i celokupni kulturni model u društvu. Zato može da odluči da skine sa repertoara komad autora koji je bio na sahrani Slobodana Miloševića. Ako autor ima pravo na politički čin, ima ga i umetnički direktor.
Priličan broj ljudi od autoriteta iz same Francuske se, međutim, javno suprotstavio toj odluci?
- Pa i Handke je autoritet i stranac, jedan od stranaca u manjini kada je reč o našim problemima. Međutim, meni ne nedostaje pozorište nakon što sam ga napustio, upravo zato što naši pozorišni ljudi, isto kao i političari, uopšte više ne razmatraju etički kod kao deo svog posla, kod po kome bi se jasno razlikovalo dobro od zla. Tako, pozorište učestvuje u toj razornoj zagađenosti našeg društva, pa je i samo postalo razorena institucija.
U tom periodu vi ste dugo vodili drugačije pozorište - „Bitef teatar“?
-Pre desetak godina prestao sam da pišem drame, zbog toga što interes srpskog pozorišta nije korespondirao sa načinom na koji sam ih ja pisao. Potom sam prestao da budem i menadžer u pozorištu, iz istih razloga. Čekam obnovu pozorišta. Ako pozorište ponovo bude spremno za izazove, kao početkom osamdesetih, vratiću se - barem kao pisac.
Neki kažu da je upravo tadašnje pozorište doprinelo nastanku ovoga o čemu govorite i da su isti ljudi bili na obe strane?
- Deo tog pozorišta iz osamdesetih je, svakako, promovisao populizam i podgrevao imbecilni nacionalizam, ali su tada, takođe, postojale i dobre, hrabre, velike predstave. Da ne budem nepravedan prema našem pozorištu: i teatar u celom svetu je u krizi. Pred velike društvene promene pozorišta postaju značajna, raste njihova uloga u društvu. S obzirom na to da se Evropa transformisala, da je pao Berlinski zid i da se ideje sada, pošto su se slegle, tek nanovo stvaraju, pozorište svuda beži u slepe ulice. Jednog dana će se neizostavno vratiti u glavne idejne tokove i reći važne stvari. S obzirom na to da se naše pozorište nije probudilo iz letargije, da nema hrabrost da kaže ništa bitno, bojim se da promena u ovom društvu nije još ni u najavi. Kao političar želeo bih da se sasvim varam u ulozi pisca-proroka. Eto, i ja sam podvojen.
Željko Jovanović
19.05.06 NIN
Monolog udvoje
Alpha Foxtrot, Nenad Prokić
Prozni prvenac Nenada Prokića od onih je ostvarenja koja počivaju na poetičkom “prestupu” mešanja lepe književnosti i ideologije. Za razliku od sličnog “prestupništva” trivijalno-populističke ili komercijalno-senzacionalističke literature, u osnovi nehajnih prema verodostojnosti prihvatanja njihovih nedvosmisleno ideoloških konstrukcija, ovo u izvesnoj meri elitistički profilisano pisanje dobrim delom se zasniva upravo na promišljanju i problematizaciji mogućih načina (samo)razumevanja i tumačenja.
Alpha Foxtrot je, stoga, knjiga koja sopstvenu ideološku opredeljenost nimalo ne skriva, već je, naprotiv, stavlja u samo središte kao predmet prikazivanja. Zato čitalac neće biti naročito zatečen uviđanjem da njena samoobjavljujuća “stilska određenost”, počev od raspoznatljive “slike opšte bede, očajanja i propasti” devedesetih, preko “simbola kontinuiteta manipulacija podaničkim i samoubilačkim mentalitetom” i “zajedničkih fotografija” predsedničkog para, licitarski “uramljenih u crvene ramove u obliku srca”, prerasta, naposletku, u neposredno apostrofiranje stvarn(osn)ih zastupnika famozne Druge Srbije kao “pokretnog zabrana u varvarskom okruženju” i “sveopštem malograđanstvu”. Teško bi, međutim, iz takvog sleda bilo izvesti direktan zaključak o tome da je ova principijelna i “unapred zgotovljena” odbrana kao svojevrsni beletristički alibi upućena baš onoj “prvoj” ili pak “nultoj” Srbiji, čijim medijskim prostorom alternativni ideološki “bauk” Druge Srbije ponovo kruži poslednjih sedmica.
Ključnu pripovednu i (s)misaonu figuru ove opsegom nevelike knjige predstavlja, naime, “monodijalog” ili “autodijalog”, i doslovno formalizovan kao svojevrsni solilokvijski monolog udvoje u kojemu glavni junak, potonji narator, u središnjem delu ovog neobičnog “Fragmenta romana ili drame”, a u donekle egzibicionističkom razgovoru sa samim sobom, artikuliše i stavlja na proveru sopstveno gledanje na svet. Hajdegerijansko-deridijanski toposi istine bića i istine umetnosti samo su najuočljivije i najeksplicitnije tačke ove verbalne demonstracije očajničke intelektualne nadmoći nad sobom i podrazumevanim opsenama drugih. Ali ona, valja kazati, ima i najmanje dva komplementarno snižavajuća i samoosporavajuća simbolička lica u vidu naratorovog ironijskog samoimenovanja kao “atletičara apsurdnog”, “usrećitelja čovečanstva” i “iluzornog viteza autonomije”, odnosno u vidu pripovedačevog devedesetogodišnjeg nemačkog dvojnika Herberta Vinkelmana kao slike i prilike onoga što predstavlja priželjkivanu tranzicijsku budućnost.
I bez obzira na to što na vrhuncu ovog fikcionalnog pokusa sa prepoznatljivim idejama i predstavama o aktuelnoistorijskoj stvarnosti, dosegnutom u kratkom epilogu naslovljenom kao “Srebrna vrpca”, dolazi do krajnjeg parodijsko-burlesknog snižavanja, ovaj žanrovski melanž Nenada Prokića čita se ipak kao ostvarenje jedne, istina složene vizije, u okviru koje se tek podešavaju unutrašnji prioriteti i proveravaju (samo)razumevanja. Alpha Foxtrot je, drugim rečima, veoma sofistikovana knjiga prevashodno za istomišljenike s (auto)kritičkim sklonostima kao ciljnu grupu. U tom smislu ona pre može da osnaži nego da dovede u pitanje već uvreženo neistomišljeničko razumevanje ideološkog opredeljenja iz kojega proizilazi kao u znatnoj meri samodovoljne i autistične rabote bez mnogo zanimanja za svet izvan sopstvenog intelektualnog i duhovnog vidokruga. Uostalom, ona po svemu sudeći i nije pisana s takvim pretenzijama, pa tako zapravo i nema mesta mogućem nesporazumu između pisca i njegovih čitalaca. Ekskluzivnost je svesno odabrana sudbina ove knjige koja ne koketuje s drugačijim pogledima na svet čak ni tamo gde bi ružno sećanje ili moralno saosećanje mogli da budu njeni lagodni saveznici.
Tihomir Brajović
06.04.06 Vreme
Nova srpska proza - Van glavnih tokova
Dnevnik druge zime / Mediterani / Alpha Foxtrot
Ako išta povezuje ove tri knjige i trojicu autora, to je postranjenost od opštih mesta srpske prozne konfekcije
Šta je "mejnstrim" a šta "alternativa" u književnosti jednog jezika, ili ko su "insajderi" a ko "autsajderi" gledano sa stanovišta glavnog toka? I da li sve te (proizvoljne?) odrednice uopšte nešto znače glede kvaliteta, ili se relevantna dela "dešavaju" – onda kad se dese – i u samom epicentru kao i na rubu, i preko ruba, nekakvog (imaginarnog?) dominantnog modela? I da li je danas uopšte još moguć jedan mejnstrim u nekoj normalno razvijenoj nacionalnoj književnosti? Nije li, recimo, za nekoga to u srpskoj književnosti (i dalje) jedan Dobrica Ćosić, a za nekog drugog David Albahari? I da li ove paradigme (i brojne moguće treće) još uopšte ikako korespondiraju – pa makar se i svađale – ili su se nepovratno udaljile, pa svaka obdelava svoju bašticu?
Pisce čije će recentne knjige ovde biti razmatrane malo toga međusobno povezuje, poetički, senzibilitetski, svetonazorno, ili kako god. I u njihovim "društvenim" životima i građanskim (dez)angažmanima teško da se može pronaći neka deblja nit-poveznica. Ono što im je, međutim, zajedničko jeste to da se njihovo pisanje kreće negde po strani od vladajućih, ili naprosto najprisutnijih modela u savremenoj srpskoj prozi, kao i stanovita žanrovska difuznost i neodredivost, i izvestan – "spontani" ili "brižljivo negovani" – pogled-sa-margine na Opšta Mesta savremene srpske literature, to jest ovakva ili onakva postranjenost (što nema nužno veze sa ličnom autorskom nepriznatošću, daleko od toga!), estetska i(li) egzistencijalna, od onoga što ovdašnja kritika najradije "kanonizuje". Što samo po sebi, opet, nije ni kvalitet, a kamoli mana...
ULIČNI HODAČ: Srđan Valjarević se u prvoj polovini devedesetih obreo niotkud – a tako i treba! – u srpskoj književnosti, i afirmisao se kao pesnik i prozaik jednog melanholičnog postbukovskijevskog i postkarverovskog senzibiliteta; njegove su poetske i prozne priče o intimnim užasima i divotama, a sve u zarobljeništvu podivljale Istorije, bile ono što je mnogim čitaocima – od kadgod "svojih" pisaca izneverenim i ostavljenim na suvome u varvarskim vremenima – bilo tako potrebno i tako lekovito. U ogavnim okolnostima koje su tada vladale i senčile naše živote, Valjarević je nekako imao biti prvim glasom još jedne "izgubljene generacije", da bi se onda nekako pokazalo da je ova (književna) generacija bila do te mere izgubljena/poništena/rasuta da je zapravo i nije bilo, da se sve svelo na ne više od tri-četiri imena, od kojih se većina opet negde zagubila usput, ne ostvarivši prethodno baš mnogo od onoga što se od njih očekivalo. Uostalom, i za samog se Valjarevića može reći da se negde usput bio zagubio – u egzistencijalnim vrtlozima, Bože moj... – i da se tek sporadično javljao da nas podseti na sebe, pa i na ono to je još možda mogao biti. A za to vreme su ono malo Scene iznova hrpimice preuzeli uglavnom jalovi mlađani klonovi svojih profesora, koji su ih lepo podučili da okrenu glavu od odvratnih i trivijalnih realija i posvete se istraživanju Nutrine Sopstvene Praznine...
Kako god bilo, Valjarevićev je povratak sa Dnevnikom druge zime (Samizdat B92, Beograd 2005), nekako na desetogodišnjicu onog, štono kažu kultnog, Zimskog dnevnika, vaistinu upečatljivo iskupljenje zarad svih onih posnih godišnjih doba. Ako je do smeštanja u "fioke", Dnevnik druge zime najbliži je romanu zaogrnutom u dnevničku formu; u svakom slučaju, to je kudikamo više roman od onog paraleksikonskog semoljisanja koje je famozni The Žiri proglasio romanom, pa još i najboljim... No, to je i najmanje bitno. Dnevnik druge zime kolekcija je dnevničkih zapisa ispisivanih od početka decembra do kraja marta, tokom jedne duge i teške, a opet sve vedrije "zime oporavka": dnevničar se oporavlja od svojevrsne oduzetosti nogu do koje je doveo njegov alkoholizam; zapravo, može se reći da iznova uči da hoda. U širem smislu: i da misli, da oseća, da živi. A od ranije znamo da je Valjarević kao prozni pisac možda i najjači baš u svojstvu uličnog hodača-pripovedača: onoga ko briljantno uočava i prepoznaje, i bez i trunke kitnjastosti i pretencioznosti u malešne lirske medaljone pretače svakodnevicu, svoju i tuđu, prizore i zbitija poznatih i nepoznatih ljudi, čineći od sivog i tmurnog Beograda pozornicu za svoj spektakl-bez-spektakla, za sve one kao uzgredne čarolije koje bi nekome (svakome?) drugome promakle, ili bi ih pak upropastio ne umejući da im podari pravi ton, da ih depatetizuje na jednoj strani, ali i da ih liši svakog ciničkog naboja. Valjarević je, uostalom, pisac operisan od cinizma. U njegovom slučaju to nikako ne znači operisanost od duha: ovakva, pak, kombinacija ume da rodi vrlo plemenitim plodovima, a Dnevnik druge zime tome je najbolji mogući dokaz. Pošto ni sam pisac u javnim nastupima uopšte ne krije izrazito autobiografsku potku ove knjige, nema razloga ni da se mi femkamo: "doslovno" ili ne, ova knjiga jeste hronika Valjarevićevog povratka u život, prošarana tučano teškim reminiscencijama na boravak u stacionaru, ispisanim u obliku trideset pesama (kaogod nekakvih intermeca ili interludija u dnevničkom tekstu) reklo bi se izrazito proznog jezika, a ipak perfektno ugođenog poetskog ritma. Usredsređen na svoje teško ranjeno telo koliko i na duševna stanja, pisac ovih zapisa sa čitaocem će obazrivo, a snažno podeliti svoje "poslove, sumnje i snove", a u međuvremenu će – polako, nogu pred nogu – špartati Iznova Pronađenim Gradom, gledanim ovaj put treznim, ali ne i suvim očima. Sklon svakovrsnom minimalizmu i understatementu, daleko od razmahanosti i svake preciozne fraze, Valjarević Dnevnikom druge zime ostavlja utisak početka jedne spisateljske zrelosti, za koju se vredi nadati da će tek da nas ugodno iznenadi. Što nam pisac ovde na neki način i najavljuje, preteći svojim budućim romanima... No, već je i ova knjiga pri vrhu onog najboljeg što je prošle godine na srpskom jeziku pisano i objavljeno, jedna od onih sve ređih i sve dragocenijih s kojima se lako i vedro budiš i zaspivaš i koje ti nešto znače: zamislite, srpska književnost nas se još (tu i tamo) može ticati, još je nisu sasvim ubili, mada se na tome po književnim pilićarnicima vredno radi!
OSUNČANA LEDINA: Ima li uopšte kakvog funkcionalnog linka između Valjarevića i Igora Marojevića? Na prvi i nekoliko narednih pogleda nema, jerbo je reč o uočljivo različitim senzibilitetima i rukopisima, a opet, nije bez neke to što se Marojeviću pripisuje "krti realizam" (Vladislava Gordić), mada na sve moguće načine zakrabuljen, transponovan u nešto drugo, ponajčešće u ironijsko poigravanje sa junacima, okolnostima u kojima su se obreli, konačno i sa samim sobom, sa The Autorom i njegovim dogodovštinama, sa "životnim radostima & teškoćama" koje mogu krasno da posluže kao predložak za – nakon što smo odstrelili nagoveštaje samosvrhovite anegdotalnosti – prozno-esejističko proigravanje sa duhom vremena. A bogme i sa geopoetičkim stereotipima. Nova, druga zbirka Marojevićevih priča Mediterani (Laguna, Beograd 2006) u neku je ruku reprezentativan primer(ak) takvog zaokruženog koncepta: kolekcija od četrnaest po svemu različitih proza koje povezuje to što su smeštene negde u mediteranski milje (širokogrudo shvaćen: može, za nuždu, da se protegne i do košavno-bljuzgavog Beograda), i što diskretno ali neopozivo podrivaju i izneveravaju poneki od dežurnih ("brodelovskih", u ovom slučaju) stereotipa o Mediteranu kao području izobilja, lakoće i vedrine življenja, mestu gde žive bezazleni hedonisti, pri tome još i urođeno multikulturalni... Notoran već sa svoje hladnoće, koju će kritičari radije nazvati "emotivnom prigušenošću", a mogla bi se nazvati i svojevrsnom namernom (koliko i, tobož" paradoksalno, "prividnom") emotivnom dezangažovanošću kao osvešćenim opozicijskim stavom vladajućem tonu "južnjačkog" (ergo: balkanskog, mediteranskog...) pripovedanja, Marojević u Mediteranima – čija naslovna množina, bajdvej, razložno potcrtava fakat da je svođenje tog područja na zajednički sociokulturni nazivnik bilo koje vrste vrlo diskutabilna rabota – varira i panoramira četrnaest slika egzistencijalne zebnje i(li) pometnje, od kojih su najuspelije one smeštene u Barselonu, autorovo privremeno utočište u prethodnim godinama: ovaj je pisac, kao i junaci koje izabere da oblikuje – ili oni izaberu njega, kako god – najbolji u ulozi Stranca, onog-koji-primećuje, a ničemu se, jel"te, ne čudi, niti produkuje "stavove" gde im mesto nije; ako je to, naime Stranac, i bukvalno, stvari su utoliko ogoljenije, a Marojević utoliko bolje demonstrira ono osećanje sveta koje tako snažno i tako konstantno obeležava njegovu prozu. No, i "domaće" mistifikacije (prerađeni Perast i Rat za čast Moane Poci; groteskni, sardonično karikaturalni Kazneni udarac kao pljuska neizbežnim toposima "balkanskog" i "muškog" kočopera), u kojima mu se otvaraju prilike za lapidarno, brzo i efikasno sastrugavanje pozlate sa ponekog samozadovoljnog lokalnog klišea, mahom su uspešni pokušaji da se prodre s onu stranu površinskih slika, opštih mesta jednog vremena i prostora. Kada još samo malo olabavi svoj pogdegde odveć "kr(u)ti" rukopis, Marojević će sigurno otići i dalje od Mediterana, no i oni su, u pozitivnom smislu, dovoljno daleko od svega onoga što dominira začaurenom domaćom proznom konfekcijom: knjiga priča koje, baš "mediteranski", bar mestimično osunčavaju jednu magluštinom obavijenu ledinu na kojoj obitavaju Zaslužni Radnici srpske proze, i taljigaju li ga, taljigaju...
ROMAN U ODUSTAJANJU: Nenad Prokić je banuo u čarobni (polu)svet srpske proze malo iz dramaturgije, malo iz politike; to možda i ne bi bilo neophodno spominjati da nije tako vidljivo iz njegovog prvenca Alpha Foxtrot (LIR BG i Forum pisaca, Beograd 2005). Evo nam, dakle, još jednog komandoskog upada "spolja" u naš ušuškani zabran, i to kroz (još) jedno žanrovski teško locirljivo delo... Kako, dakle, okarakterisati ovaj trodelni tekst od pukih stotinak stranica? Možda bi najbolje bilo reći da je to roman u odustajanju: njegov je prvi deo začetak jedne manje-više "klasične" – i sa zavidnom, nepočetničkom veštinom ostvarene – romaneskne naracije smeštene u savremeni Beograd; njegov je junak intelektualac pomalo zagubljen u srednjim godinama, na glupom i beznačajnom poslu, u zemlji Srbiji u kojoj su Nisko i Ružno podruku zaseli i zavladali, pa ne puštaju, opsesivni čistunac koji uzalud pokušava da se nekako ugnjezdi u svoj život u takvim okolnostima, a da se pri tom ne zaprlja... Ako vam se čini da ovo zvuči obećavajuće, rado ću se složiti s vama; iz nejasnih razloga, međutim, Prokić u drugom, daleko najdužem delu Apha Foxtrota naprosto ubija zametak sopstvenog romana menjajući ga za jedan više bunovan no buntovan solilokvij svog junaka, da bi tek posle nekoliko desetina stranica polako, u fragmentima, bez osobitog reda i smisla, počeo da se vraća ponekoj krhotini inicijalne Priče, ali tako da joj se istinski uopšte ne vrati ni do samog kraja. O, zašto? Nemam pojma. Prokićev me postupak podseća na kuvara koji počne da sprema neko ukusno jelo: sve lepo izgleda i miriše, stvar se krčka i obećava, a onda se kuvar odjednom uskopisti, skine šerpenju sa štednjaka i zafrljači okolo vaskoliki njen sadržaj, pa se ono što je imalo biti sastojcima dobrog ručka pretvori u vrele gromuljice koječega koje se nekako tužno slivaju po zidovima, patosu i licima kolateralnih žrtava njegovog čina. A opet, u poslednjim će se stranicama tekst relativno "oporaviti", ali samo utoliko što će povremeno (pro)funkcionisati kao zanimljiv i strastven esejistički "moj obračun s njima", to jest sa savremenom Srbijom, ovakvom kakva je, musavom i prema sebi savršeno nezahtevnom... U redu, ali to je dobro za knjigu eseja, dok je Alpha Foxtrot u konačnom zbiru više jedan prozni bastard nejasnog pravca i smisla, koji je pao žrtvom svog autora: on ga je rodio, on ga je i ubio! Šteta, jer se lepo vidi da je sve to moglo biti drugačije, samo da se znalo šta se sa svim tiim hoće, ili da je bilo strpljenja da se to izgradi. Eto paradoksa: Prokić je dobar pisac, ali kao da ima problema s tim da prihvati da je uopšte nekakav pisac?!
Teofil Pančić
