Životinjsko carstvo

01.12.15 Polja

Lepota književnosti se dobrim svojim delom iskazuje kroz kontekst, zapravo kontekste od kojih je vredna literatura sazdana. Zračenja i prelamanja konteksta, međuigra izvedena na prostoru koji ima svoju istoričnost, često prenaglašenu, na kom se sučeljavaju i dopunjuju značenja, jedna podupiru druga, a druga negiraju sva ostala, ishode u mogućnostima ispravne interpretacije teksta. Čak i najbezazleni ji pokušaj interpretacije teksta morao bi da poseduje dijaloški kapacitet prema kontekstima koje određeni tekst podrazumeva. Na kraju tako zamišljenog dijaloga stoji predstava o tekstu, njegovoj vrednosti i dopadanju – zašto smo o neče-mu rekli to što smo rekli, odakle potreba za afirmacijom jednog fikcionalnog poretka a ne nekog drugog, šta znači ono što osećamo nakon što smo iscrpli aspekte tumačenja? Književnost živi u kontekstima i od njih, svakim svojim tekstom proširuje kontek stualni kontinent; ona je stvar zahtevna, često i nemilosrdna prema svojim nedo voljno marljivim sledbenicima. Čini se da tek prolaskom kroz naizgled nerazgra divi zid konteksta obezbeđujemo elemente onog što u literaturi nazivamo lepim.

I dalje aktuelni roman Davida Albaharija Životinjsko carstvo vredna je i do bra knjiga. „I dalje“, jer Alba-ha-ri nije autor koji čeka i okle-va kako bi se upustio u pisanje naredne i narednih knjiga, njegov bibliografski katalog je obiman, na račun takvog tipa produktivnosti izrečeni su različiti sudovi kojima se na ovom mestu, srećom, nije potrebno baviti. To je zahvat koji nije moguće preduzeti olako niti oslanjajući se na saznajnu predrasudu o onome što je pročitano pre više od deset, u nekim slučajevima i dvadeset godina.

Inteligentan pripovedač, umetnik uopšte, prepoznaje se po tome što ništa u prosto-ru koji mu je dode-ljen, ili ga je samom sebi dode-lio, ne pre-pušta sluča-ju. Da vid Albahari, čiji umetnički talenat i pripovedačka inteligencija danas izgleda ju kao opšte dobro, aktivira kontekstualni aparat već od naslova. Naime, evo onoga što se, kako se meni čini, mora dogoditi nejednako profilisanim čitaocima Alba harijevog romana: jedna grupa (istoj i sam godinom rođenja pripadam) u momentu suočavanja s nazivom ove knjige odreagovaće refleksno, čak afektivno, i povezaće konstrukciju Životinjsko carstvo s mlečnim čokoladicama koje je u socijalistič koj Jugoslaviji proizvodila, a i za postjugoslovensko tržište ih proizvodi, zagre bačka fabrika „Josip Kraš“. Evo psihologije – pomenuta grupa čitalaca doživeće nešto poput polusvesne reakcije sećanja s pretenzijom indukcije boljeg i lepšeg segmenta ukupne jugoslovenske socijalističke istorije, neću reći slađe. Oni drugi, koji u pojednostavljenom domenu tržnih centara i hipermarketa pronađu navedeni proizvod, neće se setiti ničega. Životinjsko carstvo za njih ne predsta-vlja ono što predsta-vlja za predstav-ni-ke prve grupe, ono može da predsta-vlja tek „jedno od“ čemu je blisko tupo i beznadežno „ništa“. Za razumevanje Albaharijeve knjige prvi mi se čine podjednako važni koliko i drugi, neko dominantno učešće bilo koje od pomenutih grupacija u procesu tumačenja teško može biti opravdano.

Albaharijevog pripovedača, ko god on bio, a zabavno je koliko je pomerenih au tobiografskih albaharijevskih detalja upisano u taj fikcionalni identitet, pod jednako opsedaju pokušaji dekonstrukcije dva uzajamno povezana sveta. U jednom, istorijskom i političkom svetu koji se zvao SFR Jugoslavija, desila se godina 1968, a tačno u toj godini došlo je do prvih pokušaja iskazivanja nezadovoljstva istorij skom i političkom matricom. I sam učesnik u mitskim demonstracijama, pripovedač insistira na njihovom zanemarljivom demokratskom i prevratničkom kapacitetu, gnuša se istrajne mitologizacije studentskih protesta, uz otvoreno i nedvosmisle no antikomunističko polazište. Kada se suprotstavljanje vladaru/caru/Titu pokaže kao ostvarivo, vladarska/carska instanca pokazaće svoje zversko/životinjsko lice kroz seriju hapšenja, lišavanja građanskih sloboda, otpuštanja, prisluškivanja, isleđivanja i prebijanja učesnika u protestima, iako su se ovi zalagali tek za ko zmetičke reforme postojećeg sistema, odnosno mlako revolucionisanje unutar vla dajuće komunističke partije. Politički svet, onako kako ga pripovedač opisuje, ap solutno ostvaruje sve aspekte metafore koju mu naslov teksta pridodaje.

Drugi svet, lociran i ostvaren kroz prizore koji se odigravaju u kasarni, ne mo že da funkci-oni-še bez prvog koji mu je bitno nadre-đen. On ne bi smeo da funkci-o niše bez prvog, ili ne bi smeo da funkcioniše onako kako funkcioniše. Ukoliko svet jugoslovenske armije zavisi od uticaja spolja, ako ga je takvog zamislila poli tička ili istorijska volja, onda je naslovna životinjska komponenta u njemu mon struozno uvećana, a posledice njenog dejstvovanja postaju nesagledive. Logika je sledeća: opšta instanca političkog, koja se pokazuje kao radikalno nasilna, proiz vodi vojnu dogmu, iz ove rigidne hijerarhije, sada već na mikroplanu, nastaje isprva četvoročlana, a kasnije petočlana formacija, samoproklamovano životinjsko car stvo. Jedna hijerarhija inicira nastajanje druge, politika kreira armiju i njena strateška opredeljenja, dok u srcu armije opstojavaju grupacije čiji su temelji često sasvim labilni, uspostavljeni na oprečnim interesima svojih članova.

Tvorca životinjskog carstva nije lako odrediti: to uslovno jeste sadistički psihopata Dimitrije Donkić, ali i on je u svet banjalučke kasarne ušao iz drugači jeg sveta, donoseći sa sobom, izgleda, vlastitu životinjsku auru, on nije integralni i stalni činilac vojnog miljea već u njemu tek privre-me-no obitava. O svetu iz kog je Donkić došao, razlozima kojima se rukovodi i njegovim krajnjim namerama neće mo doznati dovoljno, jer ni pripovedač ne zna dovoljno. Niko u albaharijevskom pripovednom kosmosu ne zna dovoljno, istina izmiče, priča izmiče, i sve je samo borba i preganjanje, upinjanje da se dosegne bilo kakva relevantna konstanta koja bi se mogla imenovati i estetizovati, za račun kakvog-takvog, jedinog mogućeg reda. Iza Donkića jeste svet koji politizuje činjenja svakog svog pojedinačnog protagoniste, iza njega ključa veoma određeno istorijsko trajanje, a na kraju kao da preovladava ontološka usađenost divljeg i nekontrolisanog zla, a priori odmetnutog od svakog vida logičke strukture.

Članovi carstva imaju nadimke kojima se izdvajaju od ostalih regruta, oni su svoju izolovanu i kriptičnu zajednicu imenovali u totalitetu. Na jednoj strani, jer u tekstu će se pokazati frakcijski kapacitet ove skupine, nalaze se Rakun, Zmija i Krpelj, dok su nasuprot njima postavljeni Tigar (neskrivena posveta Blejku) i Vrabac. Nevolja Tigra, onog ko pripoveda, jeste u atributivnoj uslovnosti imena koje je pre uzeo. Naime, Tigar nalikuje Baumovom Lavu, te događajima doprinosi svojim kukavič kim nečinjenjem, sve do poslednjih, odnosno prvih stranica romana na kojima se pokazuje da će priču ispričati, ali i ubistvom dovršiti Tigar. Ako ubistvo drugog ljudskog bića ili dovršavanje jedne od ljudskih priča uopšte zahtevaju hrabrost. Tako Albahari svoj tekst zaokružuje ironijom i navođenjem na pogrešne tragove i zaključke: Tigar i nije i jeste Tigar, a naziv socijalističkog slatkiša nije drugo do paravan za zverska razračunavanja i besmisleno krvoproliće.

Albaharijev tekst zamišljen je i kao frenetično raščlanjivanje stereotipa: od pomenutog dvostruko nekritičkog sagledavanja demonstracija iz 1968. godine i nji hovog objektivnog dometa, preko podsmešljivog prezira Beograđana prema regru tima iz provincije, albanskog jedinstva, pouzdanosti i zatvorenosti u etnički ho mogenu ćeliju, legende o prijateljstvima koja otpočinju u kasarni i traju čitavog života. Poslednji primer najjasnije iskazuje ironijski potencijal Životinjskog carstva te petog, pridošlog člana, Mišu Vrapca, jednog od vođa studentske pobune, mrcvare i ubijaju „drugovi iz vojske“, među njima apsolutno integrisani Srbin i Albanac s Kosova, dok će intelektualac iz provincije (Zemuna, da budemo pošteni) kukavički ostati po strani. Tigar ne učestvuje direktno, ali Tigar ne sprečava, pri povedač ni u jednom trenutku ne pokušava da zabašuri svoj kukavičluk, niti da umanji svoju krivicu. Ipak, Tigar preživljava i njegova ljudska pozicija neodoljivo podseća na finalnu rečenicu Kjubrikovog Džokera Dejvisa: I’m in a world of shit, yes...

But I am alive. Dejvis će, doduše, izreći još i sledeće: And I am not afraid, što ga od Tigra (inače jedinog koga raspoznajemo isključivo po nadimku) distancira s onoli ko ironije koliko Albahari ulaže u celovit tekst svog romana.

Kako bi obesnažio predstavu o tekstu kao monolitu koji u sebi sadrži bilo kakvu istinosnu opciju, Albahari se služi nizom unapređenih postmodernističkih izuma i sredstava relativizacije. Iako napisan u jednom, bernhardovskom pasusu, roman je izdeljen na uvod, prolog, priču i epilog, kojima su pridodate beleške. Autor uvo da nije i autor ostatka teksta, te se na prve dve strani-ce obja-šnjava kako je pred čitaocima rukopis slučajno pronađen na aerodromu. Šest osoba posreduje tekst: nehotični pronalazač, službenik aerodromskog obezbeđenja, predsednik Književ nog društva Oskar Davičo, književni kritičar, urednik u izdavačkoj kući Prostor, te neimenovani pripovedač, koji obznanjuje postojanje prethodnih izvora. Upravo taj, neimenovani pripovedač, koji se nakon uvoda više neće pojavljivati, obavešta va čitaoce o odluci urednika da rukopis ne pripiše nepoznatom autoru, već da „izmisli neko ime, bilo kakvo“, a da će se pravom piscu autorstvo vratiti ukoliko se pojavi i iskaže takvu želju. Izmi-šljeno, „bilo kakvo“ ime za koje se urednik od lučio jeste, čitamo na koricama, ime Davida Albaharija.

Ovakvi strukturalni postupci i dekonstrukcija stabilnosti priče znatno olak šavaju prolaz kroz centralni, „blokovski“ zapisan deo teksta. Izneveravanju svake istinosne konvencije u prilog ide i pedesetak beležaka u kojima autor rukopisa promišlja raznorodne aspekte teksta, ali i stvarnosti izvan njega (stvarnosti ko ja je na ovom mestu svaka-ko postala tekst), neret-ko dovodi u pitanje ono što se u tekstu čini činjenično potkrepljenim, neprestano insistirajući na novim i neo čekivanim pretenzijama i ostvarenjima istine. Rukopis/tekst tako čitaocu počinje da izgleda nedorečeno, nedovoljno uverljivo, potreban mu je komentar kako bi se konkretizovao na koliko-toliko smislen način, a komentari koji su dati ne spreča vaju prodor novih primedbi, viđenja i promena tačke gledišta. Tako Albahari ipak ostaje veran programu koji je sam, uz pomoć nekolicine američkih prozaista (Pin čona, Barta, Kuvera...) na ovim prostorima uspostavio još osamdesetih godina pret hodnog veka, raskrštajući s do tada vladajućom epikom realističkog i nacionalnog patosa voljnom da zauzme mesto istine per se, u okolnostima političke i istorijske dogme. Nekada predvodnik postmodernističke opcije, Albahari danas deluje kao uverljivi reprezent onoga što Ala Tatarenko naziva post-postmodernom, specifič nog iskustva nakon svega postojećeg, pojave koja destruira postmodernističku igru, spočitavajući joj to što je igra, što i sama funkcioniše po principima izuzetaka čije je okoštavanje stvorilo nova pravila.

Zabavan, eksperimentalno šarmantan, ali u pojedinim prizorima i iznenađuju će nasilan (nemamo adekvatnu reč za anglosaksonsko „ofensive“), Albaharijev roman isijava uznemirujućom pretnjom. Na stranicama epiloga, Tigar se seća susreta s Ha sanom, još jednim sapatnikom iz vojske. Hasan, u vreme rata na Kosovu zaposlen u jednoj od nevladinih organizacija, pokazuje se kao osoba koja je istraživala nepo činstva Dimitrija Donkića Rakuna, te koja je shvatila kako su završili Zmija, Krpelj i Vrabac. Donkića će Hasan susresti na Kosovu, zaraslog u bradu, uposlenog stvari ma o kojima je bolje ne govoriti. Zao sistem oslobodio je Donkićevu zlu prirodu i dozvolio joj da se kreće i deluje po sopstvenom nahođenju, sve dok su njegovi potezi u saglasju sa zločinačkom suštinom tog sistema. Donkićevo kretanje odigrava se u prostoru koliko i vremenu, zločini iz devedesetih nastavak su zločina iz sedam desetih godina, postoji spirala i postoji Donkićevo bekstvo u Kanadu, gde ga čeka Tigar i gde ga čeka smrt. Tigar, kog je Donkić pošte-deo, jeste čuvar priče i njen po slednji vlasnik, on je nalik Horaci-ju dok obeća-va Hamletu kako se neće ubiti jer bi njegova smrt bila smrt priče. Šta god priča podrazumevala i kakva god bila. Živo tinjsko carstvo, jedan od boljih romana Davida Albaharija pre svega je to; svedo čanstvo o priči i njenim ukupnim pojavnostima. Dobra, vredna knjiga.

Srđan Srdić

24.09.14 Vreme

U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo... Samo nikako da se dogovorimo gde je tačno locirano. Branko Kockica iz naših detinjstava imao je dobru, zavodljivu, pomalo psihodeličnu viziju tog carstva, ali bar je bilo šarmantno i nikome svakako nije nanelo štetu. Ali, kad malo poodrasteš i izađeš iz nadležnosti Branka Kockice, dočeka te Sistem u punom obimu, recimo preko vojne regrutacije, pa te ošiša i pošalje u Je Ne A, tu "kovačnicu bratstva i jedinstva", kako se na drvenom socrealističkom jeziku izricalo ono isto što smo pamtili iz detinjstva, dakle, obećano carstvo u kojem caruje drugarstvo...
U novom, kratkom romanuŽivotinjsko carstvo (Čarobna knjiga, Novi Sad 2014), David Albahari "regrutuje" jedno onako ese-ef-er-jotovski šaroliko društvance i smešta ga u kasarnu Kozara u Banjaluci (recimo da je tek autobiografska trivija da je Albahari stvarno bio tamo u vojsci); vreme je zanimljivo i na neki tih, mnogima nevidljiv način prevratno: rane sedamdesete, vreme u kojem je režim bio spolja gledano stabilan (stabilnost je, sećamo se, bila sama suština tog poretka), ali je unutra bio izjeden i prilično preplašen naprslinama koje su se pojavile na njegovoj fasadi, a koje su možda bile najvidljivije kroz "lipanjska gibanja" iz 1968, dakle, kroz studentsku pobunu u Beogradu, u manjem obimu i u Ljubljani i Zagrebu.
Narator romana – koji će, krajnje ironično, zaraditi interni nadimak Tigar – potpuno je marginalan učesnik "lipanjskih gibanja", ali i duboko uzdrmani i uplašeni konformista koji se brine hoće li se to njegovo kratko i gotovo nevidljivo buntovništvo loše odraziti na njegove izglede u životu i karijeri. U vojsci se iznova susreće sa beogradskim poznanikom Mišom Vrapcem koji je bio jedna od vedeta studentskog bunta, ali i sa mračnim, zagonetnim i nasilnim intrigantom Dimitrijem Donkićem koji ga uvlači u svoju zatvorenu grupicu nad kojom će uspostaviti nekovrsnu "harizmatičnu" vlast; brzo će se ispostaviti da je prava Dimitrijeva meta zapravo Vrabac, kojeg progoni sistematski i neće se smiriti dok ga ne uništi, makar to značilo i ubistvo. U redu, ali zašto? U "pravom" krimiću, opseg motiva bio bi znamo već kakav, u klasičnom političkom trileru, opet, nekakav drugačiji, ali isto sasvim prepoznatljiv. Kod Albaharija, pak, stvari ostaju prilično zamagljene i suštinski se – mislim da vam ovoliko smem reći – neće baš mnogo razjasniti do samog kraja. Naime, Albahariju nije do eksplicitnog, nekmoli feljtonističkog, "politiziranja": niti to dolikuje njegovom osećanju književnosti niti bi, uostalom, imalo mnogo smisla baviti se u drugoj dekadi XXI veka nekakvim pradavnim (post)šezdesetosmaškim tricama i kučinama... Ono što ga, rekao bih, zanima u Životinjskom carstvu jeste sam mehanizam (društveni, ali i psihološki) koji omogućava legitimizaciju nasilja, pa i zločina, u ime ideologije, ili neke druge grupne lojalnosti. Donkić je, dakle, "negativac" za čije motive ni narator ni čitalac ne mogu da dokonaju koliko su "državna stvar", a koliko stvar neke sasvim privatne opsesije ili čak misterioznog unutrašnjeg obračuna među nekadašnjim buntovnicima.
Autoritaran režim, u kojem je sve i svašta (sećamo se) proglašavano tajnom, po sebi je zatvorena sredina; vojska je, pak, dodatni krug izolacije, idealan za komplotiranje svake vrste. Sve u svemu, laboratorijski uslovi za klijanje razobručenog zla pod pompeznim izgovorima, i za uvežbavanje potčinjavanja, koje grupici vojnika koja čini tajnu kvazizavereničku organizaciju "Životinjsko carstvo" (svako ima nadimak po nekoj životinji) ionako veoma dobro ide. Ali, ima li i potčinjavanje granice? A ako ima, šta je s druge strane?
U vojsci će se desiti nešto što će sudbine svih protagonista što zapečatiti, što trajno obeležiti. Mnogo godina kasnije, Tigar i njegova Mara su u Kanadi. A onda Mara ugleda i prepozna čoveka koji ne može biti niko drugi do...
Do neko s kim možda valja srediti stare račune. U ime pravde, osvete, namirenja, smirenja? Samo, kako ta beznadno okasnela hrabrost može poništiti ključni, sudbinski trenutak kukavičke potčinjenosti? Albahari se ovim romanom uputio na sklizak teren, ali ga je vrlo dobro savladao. Tekst je maksimalno sažet, kao da je iz njega isisana svaka ne-baš-neophodna reč, dakako opet organizovan u jedan veliki "bernhardovski" pasus, ali i sa vispreno primenjenim rešenjem koje takvu organizaciju razbija, a da zapravo ne ometa čitaočevo probijanje kroz tekst: skoro petinu tekstualnog tkiva čine beleške (endnotes) plasirane na kraju knjige; neko će ih i čitati na kraju, ali ja sam ih čitao "štreberski", stalno držeći jedan prst na tim stranicama i "premotavajući" knjigu napred-nazad; ovo relaksira taj "dugi pasus" izliven iz jednog komada i nešto drugačijom intonacijom obogaćuje i nijansira naratorov monolog.
Životinjsko carstvo politički je roman samo i jedino u onom suštinskom smislu: on se bavi mračnim i kukavnim predelima ljudske duše, onima koji zapravo čine svako zlo mogućim (nije li, uostalom, i Gec i Majer bio takav?). Iz njih izlazi demon ili vampir Istorije, i kreće u noćne pohode ispijanja ljudske krvi. Kad se napije, smiriće se, mislimo mi, uplašeni, nadajući se da će baš nas da mimoiđe. Ali on nikako da se napije, nego je, gle, sve žedniji što više loče.

teofil pančić

04.09.14 TANJUG

Izdavačka kuća "Čarobna knjiga" otvorila je jesenju sezonu u velikom stilu novim romanom živog klasika srpske književnosti Davida Albaharija "Životinjsko carstvo", koji je 3. septembra predstavila medijima na radnom doručku, u prisustvu autora.
Osim Davida Albaharija, kome je ovo 15. roman, pored isto tolikog broja knjiga pripovedaka i pet knjiga eseja uz velik broj prevoda sa engleskog jezika, o njegovom novom delu govorili su osnivač "Čarobne knjige" Borislav Pantić i urednik naslova domaćih pisaca Nikola Petaković.

Pantić je podsetio da je Albahari prošle godine u izdanju “Čarobne knjige” objavio dve zbirke priča"Male priče" i "Krava je usamljena životinja", a ovo mu je prvi roman koji stiže tri godine posle prethodnog, objavljenog kod drugog izdavača.

Prema rečima Pantića, "Životinjsko carstvo” je izuzetno zanimljiva knjiga, jer se bavi temom o kojoj Albahari nikada nije pisao - studentskim protestima 1968. i posledicama po njihove aktere.

On je primetio da se o toj temi kod nas veoma malo pisalo u literaturi, iako je bilo mnogo skupova i dokumentarističke proze kada je obeležavana 40. godišnjica. To je u romanu samo pozadina na kojoj se odvija priča za koju bi se moglo reći da ima primese trilera, jer je reč o grupi mladića koji nakon tih sudbonosnih događaja služe zajedno vojni rok. Ubrzo potom dolazi do višestrukog surovog ubistva...
Kako je objasnio autor, njegova želja je bila da kroz neku priču ovekoveči svoj boravak u JNA nakon studija i da to iskustvo sačuva od zaborava. Takođe, poznati su mu i slučajevi u kojima su učesnici protesta trpeli teške posledice tog svog otpora titoističkoj verziji državnog uređenja, ali kako kaže, to mu nije bio centar interesovanja ni onda ni sada, već samo okvir u koji je smestio svoje junake.

“Životinjsko carstvo” ima 100 strana, uz dodatnih dvadesetak strana beležaka koje zamenuju klasične fusnote. Urednik izdanja Petaković "požalio" se da je rukopis očekivao s velikim nestrpljenjem, jer Albahari je poznat kao autor koji relativno brzo piše, a ovaj roman je pisao dve i po godine.

Petaković je uveren da su čitaoci dobili izuzetno kvalitetno štivo, koje se može uvrstiti među najbolju prozu koju je Albahari napisao za protekle 44 godine, otkako se pojavila njegova prva zbirka priča.

Predstavnica za štampu "Čarobne knjige" Maja Barackov najavila je da će ovo Albaharijevo delo biti predstavljeno čitaocima u Studentskom kulturnom centru 15. septembra.

Pantić je iskoristio ovu promociju da najavi da će do beogradskog Sajma knjiga održati više književnih večeri širom Srbije na kojima će biiti predstavljen Albaharijev roman.

Takođe, medijima će bitii organizovano još šest "radnih doručaka" koji će biti posvećeni određenim novim naslovima na koje ovaj izdavač "posebno računa" kao na adute za Sajam. To su dva romana francuskog nobelovca Le Klezioa, dva nova toma stripova o avanturama princa Valijanta, prva knjiga stripova o Štrumfovima, a što se domaćih pisaca tiče, pored Albaharija, "Čarobna knjiga" je pripremila izabrana dela Aleksandra Tišme i novo delo Branka Dimitrijevića, uz dvadesetak drugih naslova.