Veliki juriš

01.03.19 Lipar

Nakon romana Mi, izbrisani koji je objavljen pre ravno pola decenije i knjige eseja Književnost i komentari, bilo je samo pitanje vremena kada će Slobodan Vladušić objaviti „knjigu za Sajam”, kako je jedan satirični internetski portal definisao knjige koje se štampaju više da bi se prodavale nego da bi se čitale. Slučajno ili ne, roman Veliki juriš je objavljen neposredno pred Međunarodni sajam knjiga u Beogradu 2018. godine (tačnije 29. septembra) u izdanju Lagune, koja je poznata po velikom broju popularnih naslova namenjenih širokoj čitalačkoj publici.

Odlučili smo da prikaz ove knjige počnemo krajnje površno, jer je sam roman takođe površan ispočetka, kako bi kasnije pronikao u dublje značenjske slojeve, poput ove skromne kritike. „Otvori oči” jesu reči koje otvaraju ovaj istorijski roman čija radnja glumca Đorđa Markovića podseća na film. Kako ne bi bio samo još jedan istorijski spektakl koji se može ekranizovati, poput većine romana Dejana Stoiljkovića, Vladušićev roman, zapravo, više podseća na video-igru. To je, žargonski rečeno, pucačina iz prvog lica, jer se glavni junak budi u vojnoj bolnici i odatle kreće njegova uzbudljiva avantura u kojoj ćemo ga pratiti kroz čuvene bitke na Solunskom frontu gde on puca iz svoja dva nagana. Sam opis scena akcije je maestralan i vidi se da autor dobro poznaje kako konfiguraciju terena (krš u koji se teško ukopava rov), tako i tajne vojne strategije. Dok čitalac milenijalac prelistava stranice Velikog juriša, on ne može da se otrgne utisku da su šezdeset poglavlja zapravo šezdeset misija koje treba uspešno obaviti kako bi se pogledala završna sekvenca koju autor naziva epilogom. Dakle, roman bi se komotno mogao pretočiti u video igru sa neverovatno složenim scenarijom, poput kakvog quest-a.

Sloj video-igre je samo jedan od nebrojanih značenjskih slojeva koji grade palimpsest koji je prilagođen kako sveznajućem čitaocu, tako i ljubitelju beletristike. Sam naslov je aluzija na Veliki rat, koji je Gatalica manje maštovito verbatim preuzeo za svoj nagrađivani roman.2 Pomenuti protagonista i ujedno latentni antagonista romana zove se Miloš Vojnović. I ime i prezime mu odišu junaštvom i ratništvom, što njegova dela/nedela stavlja u jasan kontekst očekivanja. Takođe, doba Prvog svetskog rata je doba kada je srpska vojska ispoljila veliko junaštvo i to je nešto što promiče na svakoj stranici romana, kroz Vojnovića zloslutno ironično, a kroz njegove saborce naivno iskreno. Uniforma i želja za domovinom su ono što ih spaja u tuđoj zemlji. Kroz ceo roman bivaju nuđeni francuskim konjakom, dok oni samo žele gutljaj domaće rakije koje nikako nema, što je symbol čežnje za Srbijom gde će se konačno okrepiti kako dolikuje. Kako jedan grčki kapetan to divno sažima: „E vi Srbi poručniče... vi znate zašto ste ovde i znate u koga ćete da pucate i zašto. To nije mala stvar” (Ibid: 187). Dok su vojnici drugih zemalja, prevashodno Grčke, vodili rat zarad rata, a ne toliko radi svoje otadžbine, srpski vojnik je znao za šta se bori. Drugim rečima, njegovim vrednostima se nije moglo trgovati, jer Srbija nije zbog toga ušla u rat.

Zaplet romana Veliki juriš nije pripovest o srpskoj vojsci niti direktno veličanje njenog junaštva, iako su oba motiva sadržana u krajnjoj poruci. Zaplet je ni manje ni više nego krimi-priča uklopljena ponegde umešno, a ponegde nespretno u herojsko doba za srpski narod. Tom utisku doprinosi činjenica da nam je dato samo saznanje pripovedača koje je od samog trenutka krajnje upitno. On poput detektiva dobija na kašičicu nepovezane informacije koje treba da sabere. Čak ni islednik Kalafatović, čiji je posao da razabira, ne može da pohvata sve konce zapleta:

„[...] onda je to u Kalafatovićevoj glavi izazvalo košmarni niz slutnji i pretpostavki koje su se, poput magle, zgušnjavale oko nekoliko jednostavnih činjenica: regent posećuje bolnicu; jedna sestrica iz bolnice je potencijalni nemački špijun; iste večeri jedan major se ubija” (Ibid: 48).

Lajt-motiv čitavog zapleta je potraga za pismom koje biva napisano na početku, a pročitano na kraju romana. Sav naboj koji se stvara tokom čitavog dela začudo biva u potpunosti opravdan kada pismo na poslednjim stranicama dopadne ruku Miloša Vojnovića. Čitajući ga i njemu i čitaocu postaje jasno šta je bila svrha ovog romana, Velikog rata i života vojnika u njemu. Zbog toga Miloš i uspeva da se rastanesa svojim taličnim rukavicama, a kasnije i sa sopstvenim životom, jer shvata da puteno nije razlog vojevanja istinskih ratnika.

On je, kao i mnogi vojnici i civili, tokom ovoga rata bio u tolikom strahu za sopstveni život da ga je u maniru Fausta trampio za sopstvenu dušu koja se na mahove pojavljuje u magli koja putuje kroz čitavu teritoriju romana, od Krfa, preko Soluna sve do Kajmakčalana. Stanje opšteg straha se ne razbija samo kukavičlukom, kako nas to poučava Stanislav Krakov, jedan iz plejade likova koji su koliko imaginarni toliko su i stvarni. On se na više mesta u romanu služi smehom kako bi odagnao strah: „Krakov [se] smeje na sve kao lud na brašno. Tako lakše podnosi rat. I nostalgiju” (Ibid: 82). Štaviše, čak se poginuli vojnici koji su za života bili oličenje mudrosti i smernosti sahranjuju uz smeh (Ibid: 245), a najbolje oličenje smeha kao protivteže strahu jeste lik Smeška. Njemu je, kao što sam nadimak govori, sve smešno i svaku situaciju tera na šegu, barem u prvom delu romana. Kasnije saznajemo da je upravo on bio taj koji je pokušao da zadavi poručnika Vojnovića i nakon toga prestaje da se smeje i više podseća na prikazu nego na čoveka. Njegov preobražaj i preobražaj junaka romana najbolje svedoče o tome da koju kod masku čovek stavi na sebe kako bi pregurao najteže trenutke, ona u jednom času mora pasti. Ne mogu se smehom odagnati svi užasi rata, niti čovek može biti kukavica čitav život. Prelomni trenutak mora jednom doći.

Za poručnika Miloša Vojnovića prelomni trenutak se dešava kada se naposletku dokopa pisma koje goni čitav roman dok njega goni zagonetna magla. Njegova samospoznaja je istovremeno i njegova lična katarza. On shvata da roman koji je pripovedio iz prvoga lica nije roman o njemu i njegovoj sudbini. Čitalac, koji se prethodno poistovetio s ovim likom, takođe shvata isto i tu dolazi do razotkrivanja, ne toliko istinske simbolike romana Veliki juriš, koliko jezgrovite poruke koja je autora nagonila na čin pisanja. Ovo je, pre svega, roman koji ima za cilj da osvesti stradanje jednoga naroda i njegove vojske i da pribeleži imena svih malih ljudi za koje se nikada neće saznati. Kako to Vladušić sažima u Epilogu: „[...] zaboravila su se i ostala imena junaka ove priče” (Ibid: 476). Ovo nije nije roman o nama izbrisanima, već o nama zaboravljenima. Kao što poručnik neuspešno pokušava da se seti lika svoje pokojne supruge Luiz, tako i jedan čitav narod ima poteškoća da se priseti svojih predaka. I u poručnikovom i u slučaju naroda, prepreku sećanju predstavljaju dela koja su ukaljala to sećanje, pa ono uporno izmiče, samo nagoveštavajući svoje postojanje, ali uvek ostajući iza magle.

Teorija književnosti ne prepoznaje „patriotski roman” niti kao podžanr niti kao književni termin uopšte. Roman može biti rodoljubiv, ali nikako patriotski. Valjda ta rodoljubivost podrazumeva patetiku. Patetiku koje u Velikom jurišu nema, tako da on ne može biti rodoljubiv, te se mora svrstati u istorijski roman gde takođe ne pripada.Jednostavno ne poseduje tu sterilnost koju istorija nužno implicira, tako da bi za njega 21. vek možda mogao načeti tu avangardnu kategoriju patriotskog romana. Vladušić je uspeo da kosovski zavet prokrijumčari kroz stihove Milana Rakića3 koji se ne pominju eksplicitno na stranicama romana, ali svakako provejavaju istim, i dovede ga na književni pijedestal u doba njegove najveće devalvacije.

Veliki juriš je na gorepomenutom Sajmu knjiga uspeo da barem na sat vremena preuzme primat ko zna kakvim pseudoreminiscencijama i pod velom istorijskog trilera, spektakla, krimi-priče i ostalih pojmova stranih Srbima nađe svoje mesto među čitalačkom publikom i to onom širom, kojoj žrtvovanje srpskih vojnika u Velikom ratu ne mnogo drugačijim od onih opisanih u romanu, ne znači više ništa. Onaj ko od istinske (nacionalne) kulture (zavetnog sećanja) beži ili ni ne ume da je prepozna, lakomisleno će se mašiti romana Veliki juriš sa police. Kada ga pročita, zaželeće da to nije učinio jer će izaći promenjen poput poručnika koga je verno pratio iz avanture u avanturu.

Ovakve frivolne čitaoce goni napred jedino zaplet, a Vladušićev roman i te kako ima šta da ponudi. Poglavlja se smenjuju kao na traci, jer se radnja konstantno razvija i ubrzava ne pružajući priliku čitaocu da makar na tren odloži knjigu. To je ono što je najneobičnije u svetu postmoderne gde je grčki pojam katarze ismejan, jer čitalac nalazi odgovore na sve pitanja koja je glavni lik postavljao sebi i drugima. U nekom drugom romanu bi verovatno na poslednjoj stranici na- basao na frazu „nastavak sledi” ili bi Miloš odjahao živ u maglu i podjednako maglovit završetak bez jasne poruke. Iako je poslednja reč romana mušičavo „možda” (Ibid: 481), ono je slutnja da postoji nada,pre nego što je „možda” defetistička konstatacija. Svetlost u očima o kojoj autor govori je istovetna kao pre jednoga veka, poput patvorenog smeha i neskrivenog kukavičluka, kao i prećutnog herojstva. Za čitao- ca, dakle, ne postoji zgodno utočište koje pruža obesmišljavanje postmoderne, već je prinuđen da bira koja to svetlost sja danas u njegovim ili njenim očima. To je juriš iz rovova sopstvene svesti za koji se već odavno oglasila pištaljka poručnika Vojnovića.

Stefan P. Pajović