Forward

01.02.10

Okruženi smo atmosferom užasa - rekao je Slobodan Vladušić, pisac, kome je nedavno pripalo prestižno književno priznanje „Vitalova nagrada” za roman „Forward” („Stubovi kulture”). Žiri je u obrazloženju, između ostalog, istakao „plodonosnu etiku pripovedanja, snažnu pripovedačku kulturu, umetnički odgovorno posmatranje našeg aktuelnog sveta” u nagrađenoj knjizi, a Vladušić u razgovoru za „Blic” govori o „Forwardu”, apokaliptičnim fenomenima današnjice, odsustvu humanosti koje rezultira odsustvom smisla.

Govoreći o svojim motivima da roman naslovi rečju forward i simbolici toga Slobodan Vladušić kaže: „Forward je naziv tastera za premotavanje na raznim vrstama plejera. Dakle, to je osnovno značenja naslova, ali razume se, ne i jedino. Reč forward je šifra svekolikog napretka, ako uopšte ima smisla još govoriti o napretku. Forward je, na primer, i bolest daljinskog upravljača, ono stalno premotavanje kanala unapred, jer nas ništa ne zadovoljava duže od pet minuta. Na kraju se vraćamo na isti program od koga smo krenuli, a potom nastavljamo premotavanje iznova. Kao što vidite, mi živimo u forward-vremenu, bolje reći u AST-forward vremenu.

Pripovedač u romanu je kamera obdarena ljudskom inteligencijom...
- „Forward” je nastajao jako dugo, i ja ne znam tačno kada mi je palo na pamet da za jednog od pripovedača odaberem kameru obdarenu veštačkom inteligencijom. Sada mi se čini da je to bila i ključna tačka u pisanju ovog romana. Kamera je, dakle, način da se potpuno oneobiči doživljaj sveta. Ako želite da vidite svet, a ne samo da ga prepoznajete, vi morate da nađete neki novi ugao posmatranje sveta. To je jedini način da u njemu vidite senke, odnosno sve ono što se ne vidi na prvi pogled. Zato je svet „Forwarda” jedan surov svet. Pokušao sam da ga malo relaksiram humorom, ironijom i parodijom. Potajno se nadam da sam bar donekle u tome i uspeo.

Radnja romana smeštena je u blisku budućnost u kojoj vladaju genetske modifikacije i rialiti šou. A sve to u crno humornom ruhu... Hoćete da kažete da će prave stvari u (bliskoj) budućnosti biti sajber sreća, silikonska lepota... ili...?
- Genetske modifikacije su vam još jedan primer forward-vremena: pogledamo se u ogledalo i uvek nam nešto nedostaje, nečim nismo zadovoljni. Statistički podaci koji postoje u mom romanu na tu temu nisu izmišljeni. Oni su verodostojni. Verujem da su mnogi krediti uzeti samo da bi se popravljali nosevi, uši, usne, grudi. Ljudi su sve lepši, ali sebi izgledaju sve ružnije. To je interesantan paradoks, zar ne? A šta reći o rialiti programima? Priznajem, slabo ih gledam i to samo zato što to nisu nikakvi rialiti programi. Rialiti program bi nastao kada biste montirali skrivenu kameru u stan četvoročlane porodice koja treba da preživi jedan zimski mesec sa 250 evra, a da oni o tom snimanju nemaju pojma. Rialiti programi i postoje upravo zato što nisu realni. Kada spojite tu silikonsku groznicu i tu irealnu realnost dobijete nešto što još nema ime, već samo jednu posebnu atmosferu smeha i užasa, atmosferu koju sam pokušao da dočaram u „Forwardu”.

Razrešenje krimi priče u romanu dešava se u rialti šou emisiji simtomatičnog naslova „Pravda mora pobediti”. Mislite li da je ironija jedino što nam je još preostalo?
- Mislim da jeste. Samo, stvar je u tome što ironija može da bude znak superiornosti, ali i znak očaja. Sasvim iskreno, ne znam kog tipa je ironija u „Forwardu”. Hoću da kažem, bilo bi dobro da je jednom ne pobedi pravda, nego istina.

U obrazloženju žirija stoji i to da roman sadrži „odgovorno posmatranje našeg trenutka”. Kakva je ta naša realnost u kojoj živimo? Koje su joj ključne odlike? Kog je žanra?
- Mislim da je žiri na taj način hteo da istakne da je „Forward” jedan moderan roman, koji pred izazovom vremena ne beži ni u anahrone poetike, ni u geto tzv. intimnih, privatnih priča. U „Forwardu” se tradicionalno znanje sudara sa bujicom kratkovečnih informacija. To znači da je „Forward” pokušaj da se od bezvrednih stvari, tj. potrošne robe, u koju spada i krimi priča, načini jedan vredan roman. Ne znam da li sam u tome uspeo, jer živimo u vremenu u kome sve osim zlata, nafte i vode vredi mnogo manje nego što je vredelo pre neku deceniju. Uključujući i nas same. „Forward” je, dakle, moj skroman pokušaj da načinim nešto vredno. U tome je njegova odgovornost.

A kako vidite poziciju i (ne)moć književnosti danas?
- Za mene je književnost, uz košarkašku reprezentaciju, i dalje najozbiljnija stvar u ovoj zemlji. Ta me činjenica koliko raduje toliko i rastužuje.
Ova nagrada je priznanje mojoj generaciji
„Vitalova nagrada” za knjigu godine „Zlatni suncokret” (koja podrazumeva novčanu protivvrednost 5.000 evra, novo izdanje nagrađenog dela i plaketu) laureatu Slobodanu Vladušiću krajem februara, a govoreći o svom odnosu prema nagradi pisac napominje: „Mislim da je ova nagrada na neki način i nagrada za moje generacijske kolege i prijatelje: Vladimira Kecmanovića, Dejana Stojiljkovića, Nikolu Malovića, Borivoja Adaševića, Nemanju Rotara... Nagrada koju sam ove godine ja dobio, kao i nagrade koje su dobili neki od pobrojanih pisaca znak je da ljudi ozbiljno čitaju ovu generaciju pisaca. To je odlična stvar. Nema smisla pisati ako nemate ozbiljne čitaoce.”
Sutra uveče u Domu kulture Studentski grad Slobodan Vladušić ima književno veče posvećeno romanu „Forward”.

E. B.

20.12.09

U suštini, „Forward” se mogao događati, i događa se, u svakoj evropskoj zemlji, u većoj ili manjoj meri. Zato, osim nekih naših pisaca i pesnika, ovim romanom hode i duhovi Dantea i Rablea

Prvi roman našeg poznatog književnog kritičara i univerzitetskog profesora Slobodana Vladušića „Forward”, u izdanju beogradskih „Stubova kulture”, još u formi sinopsisa dobio je stipendiju Fondacije „Borislav Pekić”. Pod motom „đavo je uvek u detaljima”, i pod okriljem žanra krimi-komedije, Vladušić radnju smešta u Rumuniju i razvija je kroz mnoštvo tragikomičnih pojedinosti.
Haos istrage ubistva novinara Maka Marina dešava se, prevashodno, kroz medije, viđen okom kamere, a radnja se kreće od humora i burleske do tragičnih obrta viđenih u našoj realnosti.
Poznavaoci kažu da je roman „Forward” jedan od ozbiljnih kandidata za NIN-ovu nagradu. Slobodan Vladušić (1973) do sada je objavio tri knjige eseja, studija i kritika iz srpske i svetske književnosti: „Degustacija smrti”, „Na promaji” i „Portret hermeneutičara u tranziciji”.
Najuočljivija osobenost Vašeg novog romana jeste to što je glavna uloga data kameri. Da li poverenje ukazujete njenoj „višoj inteligenciji” i svevidećem oku, ili ste nepoverljivi prema onom humanom u čoveku, koje treba da istraži istinu?
Darujući kameri ulogu jednog od pripovedača „Forwarda” pokušao sam da oneobičim i dehumanizujem priču. Razume se, nisam to učinio tek iz razloga puke literarne igre, već zato što sam na taj način hteo da uvedem čitaoca u jedno posthumanističko, odnosno antihumanističko doba u kome čovek više neće biti mera svemu, već sirovina za sve ostalo. Mi danas stojimo na pragu tog doba, i ja sam samo neke već prisutne realne tendencije zumirao u svom romanu kako bih ih istakao. A gde se nešto zumira, tu više ljudsko oko nije dovoljno.
Kroz krimi-komediju Vi ste, u stvari, i dalje ozbiljan kritičar: ubistvo rumunskog novinara Maka Marina rešava se u rijaliti šou-programu koji se ironično zove „Pravda mora pobediti”. Da li je slučajno ubijen novinar, da li pravda pobeđuje?
Mislim da je novinar ubijen iz tehničkih razloga: priča je odnekuda morala da krene. Ipak, oko profesije Maka Marina zaista se mogu isplesti neke simboličke veze kojih, dok sam pisao knjigu, nisam bio svestan, i to je dobro jer roman valjda time potvrđuje da je živ. Bilo bi užasno da on izgovara samo rečenice koje je naučio od mene. Što se tiče pravde, ne čini li Vam se da se ta reč u Srbiji danas prilično retko čuje? To je loše znamenje. Pravda počiva na ravnoteži, bolje reći na uravnoteženosti, pa nije slučajno što je njen simbol vaga. A Srbija danas, na žalost, nije uravnoteženo društvo. Slaba nam je uteha što je i svet izgubio ravnotežu. Jadan je to alibi. Tako sada imamo i studente prava koji se hvale da pravo nema veze sa pravdom, i novinarski pomladak koji se hvali svojom titulom profesionalnih neznalica i pisce koji se busaju svojom ideološkom uniformnošću i jednoumljem. Zamislite njihov svet: to je „Forward”.
Da, ali „Forward” jei svet sa mnogo potencijalnih ubica, jeftinom televizijskom zabavom, plavušama naduvanih usta, agencijama koje priređuju terorističke igre, nasiljem, primitivizmom. Međutim, nije ubica Vaš glavni junak već smrt, strah od smrti i ništavila?
Filozofija nam je pokazala da svest o smrti ne mora da izazove samo jezu već i jedno posebno treperenje života koji, tek u društvu te svesti, postaje, da tako kažem, životan. Međutim, moderna vremena sakrivaju smrt od čoveka, pa kada se ona pojavi onda nam izgleda kao siledžija koji je došao da nam nešto otme, a ne kao sufler koji je sve vreme naše životne predstave tu, sa nama. Mislim da večni život ne bi bio ništa manje ništavilo, a u svakom slučaju, neće ni biti dostupan svakom pojedincu.
Zašto u priči prelazite granice Srbije i odlazite u Rumuniju?
Srpska književnost nije provincijalna književnost. Ona je putovala i pre, i nema razloga da ne putuje i sada. Otuda i priča u romanu „Forward” može da počne u Temišvaru, dakle u Rumuniji, zato što tamo počinje i „Druga knjiga Seoba”. Razume se, nije mi bio cilj da time pokažem da volim Crnjanskog, odnosno da sam ga čitao. Postoje dublje veze: jedan moj čitalac mi je, recimo, sugerisao da je reč „forward” modernizovani prevod reči „seoba”. Na tome sam mu zahvalan, tim pre što meni tako nešto nije ni palo na pamet. Dakle, za mene ne važi pravilo da kada kažem Rumunija mislim na Srbiju. Žao mi je što ću na taj način razočarati one koji bi sve da čitaju isključivo kao političku alegoriju, ali mislim da se ipak književnost ne može svesti na meru njihove, moram to da primetim, prilično nejake inteligencije. Rumunija je, dakle, jedna fikcija koja se hrani simboličkim potencijalom realne Rumunije. Kako je tamo, ne znam, nikada tamo nisam bio. Rumunija u mom romanu i Rumunija na geografskoj karti nisu otuda iste zemlje. U suštini, „Forward” se mogao događati, i događa se, u svakoj evropskoj zemlji, u većoj ili manjoj meri. Zato, osim nekih naših pisaca i pesnika, ovim romanom hode i duhovi Dantea i Rablea. Dakle, „Forward” je pogled na Evropu sa njene margine, a poznato je da se sa margine sve bolje vidi nego iz centra.
Ipak, usred tog mnoštva besmislenosti i praznine, ispraznih istraga, provejava nostalgija, neotkrivena klavirska kompozicija Dina Lipatija, kao najdalja tačka do koje je stigao ljudski duh. Na kojoj tački razvoja jeste sada ljudski duh?
Ne znam odgovor na vaše pitanje. Nisam siguran da ga iko zna. Ono što je, čini mi se, jedino izvesno jeste da godine i decenije koje dolaze neće biti ni nalik onima u kojima živimo ili onima u kojima smo živeli. To znači da neke od stvari na koje smo sada navikli, pa ih smatramo prirodnim, neće više postojati. Svet će, verovatno, biti suroviji ali oni koji dolaze neće znati za naše današnje značenje reči „surovost”. Gledajući u budućnost, možemo se i mi pitati, kao jedan naš pesnik vizantijske provenijencije: „No, ko će da nas razume?”. „Forward” ne može da odgovori na to pitanje ali će, nadam se, nekoga od onih koji dolaze zainteresovati to da nas razume.

Marina Vulićević

15.12.09 Polja

Prema autorovom određenju, roman–prvenac Slobodana Vladušića jeste krimikomedija.Prema čitalačkom uvidu – pa, bar unekoliko, i zavisno od njega – Forward bi mogaobiti i negativna utopija sa elementima SF-a ili cyberpunk, pa roman katastrofe (koje, istina,niko od onih koji su njom zahvaćeni nije sasvim svestan), ali i satira o duhu vlastitogvremena – ironična, parodična, crnohumorno hiperbolizovana slika beskonačne tranzicijeu maloj zemlji na margini Evrope. Ili je, ipak, reč o nekoj vrsti (kripto)horora o modernimvampirima, u početku tek blago natuknutog time što na teritoriji Rumunije srpska televizijskaekipa traga za počiniocem krvavog ubistva novinara Maka Marina, a u potrazi učestvujei rumunski seks-simbol Auror Fitero, koji je glumio Drakulu u američkom fi lmu Krv istrast... Potom, u drugom delu romana, u rumunskoj bestragiji, čije se ime svelo na tri besmislenaslova,1 u motelu „Missouri Breaks“, junaci dobijaju sobu u kojoj je, svojevremeno,samoubica ogromnog rasta prolio „više od sedam litara krvi koliko običan ljudski organizampotrebuje“, da bi se, u trećem delu, sve okončalo u senci ogromnih providnih cisternipunih krvi i džambo-džetova koji je raznose... Najzad, Forward bi mogao biti i gorka, urnebesnatragedija o obezljuđenim, potrošnim, zamenljivim „ljudskim resursima“ i njihovojuzaludnoj težnji da budu nešto drugo u nekom drugom, boljem svetu. Ovaj sloj značenjanagoveštava i stalno provlačenje lažnih identiteta, tuđih imena i tuđih života pod kojimase kriju brojni, apsurdno ponovljivi, out of database likovi, svesno ispražnjeni, plošni, svedenina niz osnovnih informacija – nula i jedinica – koje se mogu i ponavljati, i beskrajnorekombinovati.
Proslediti priču o sebi (sama stvarnost „nije dovoljna“2) nekom drugom i samog sebenegde drugo, jeste omama u kojoj se kreću svi likovi Vladušićevog romana, a ne samo oniusporeni temišvarski starci, tragikomično različiti u svetu koji hoće da potre razlike i utopiih u ideal-tipske slike masovne kulture. To „forvardovanje“ u neizvesnu budućnost, političkikorektnu, demokratsku, izgrađenu na ruševinama starih staništa – postaje osobeniomaž Crnjanskom i njegovim Seobama, što, zajedno sa nizom drugih teško pobrojivih igotovo neuhvatljivih čitalačkih asocijacija,3 čini ovaj roman i uzbudljivim dijalogom saknji ževnim prethodnicima, u koji, zavisno od svoje načitanosti, mogu (i moraju) stupati ičitaoci. Upletene u tkivo romana, duhovite, funkcionalne, podsticajne, ove asocijacije gradeuzbudljivu virtuelnu biblioteku koja potom može bitno uslovljavati čitanje Forwarda,pa i određivanje njegove žanrovske prirode. Asocijacije na Pinčonovu Objavu broja 49 iliČestertonov „košmar“, Čovek koji je bio četvrtak, ali i brojna pozivanja na čuvene književnedetektive, junake Edgara Alana Poa, Artura Konana Dojla, Agate Kristi i dr., mogli bi, recimo,usmeravati čitanje Vladušićevog romana u ključu krimi-romana, ili krimikomedije,kako je i u podnaslovu navedeno. Tu strategiju čitanja podržava i stalno poigravanje tipičnimpostupcima krimi-romana. Pedantno se, recimo, navode komplikovani alibiji, za kojese potom, u nekoj vrsti parodijskog kontrapunkta, zaključi da su svi manje-više lažni, i tone zbog toga što su alibiji mogućih zločinaca, već zato što su suštinski virtuelni, nisu deotraganja za istinom, nego televizijskog pravljenja istine. Krimi-konvencija jeste i nuđenjeviše potencijalnih zločinaca: vamp-žene (takve su, recimo, do kraja neidentifi kovana Sijalicaili Olimpija Torma), prezrene, neželjene žene (Nikoleta, hostesa Univerziteta Nike, ali,možda, i sustanarka Marinove devojke), izneverene žene (Elena Stan), osobe koja je promenilaidentitet (Paola Belforte), ljubomornog poslovnog suparnika (Gonzo), pokradenogautora (Dumitru Găman), ali i tajanstvenog out of database stranca u štraftastom HugoBos odelu, koji se od početka gotovo do samog kraja provlači kroz roman...Međutim, suštinska beznačajnost zločina, pa time i pravde koja „mora pobediti“ u realitijuo ubistvu Maka Marina, ironijski poriče samu suštinu krimi-romana. I zločin i pravdaovde postaju virtuelni, zamenjivi bilo kojom drugom senzacijom koja bi imala veću gledanost,što se saopštava već u prvoj rečenici romana: „Da je Mak Marino ubijen dan ranije,dakle u sredu, ništa se ne bi dogodilo“. Objašnjenje je jednostavno: utakmica Evrolige,bila bi, nužno, medijski privlačnija od Marinove smrti. Pa i sam zločin samo je pitanje procene.Zbog pljačke manje od 500 evra policija ne šalje islednika s ekipom, ne samo u Vladušićevomromanu već i u našoj svakodnevici. Samo u Vladušićevom romanu, bar zasad, ismrt je tarifi rana, i to znatno niže: „...Smrt Maka Marina postala je imovina Rumunije, kojaju je privatizovala po ceni od 7,54 €“.
Pitanje ko je ubio Maka Marina ne interesuje u suštini nikoga među onima koji plaćajui usmeravaju istragu. Reality show pred kamerama vodi silikonska plavuša, Suzana Ćula-fi ć, ponavljajući reči koje joj neko nevidljiv sipa u uvo, a ubica može biti bilo ko, onaj ko jeodista ubio (a pronaći će ga analizom DNK tragova, a ne genijalnom dedukcijom4), ili, jošbolje, onaj ko će pobuditi najviše interesovanja kod prezasićenog gledališta i ko se najboljei najlakše može obraditi u postprodukciji, poput nekog nezaposlenog glumca, kojegće, ako bude trebalo, Biroul de Detektivi S. R. L. unajmiti da prizna ubistvo. „Važna je zabava– fun“, a ljudi su se ionako pretvorili u robu, u eksperimentalne zverčice, ili pokretnistalak za kameru, praznu telesnu školjku, koja se svakodnevno bar dva sata puni bilo kakvimtelevizijskim sadržajima, poput genetski preoblikovanog Bože Govedine.
Međutim, ako krenemo od kraja, od onoga što je odista ubilo Maka Marina, iako nijezabilo nož u njegove grudi, nameće se, potencijalno, nova strategija čitanja. Ona na kojubi mogli uputiti Pekićeva Atlantida, Besnilo ili 1999, a možda i Čapekov R. U. R, Asimovljevciklus o robotima ili Klarkova i Kjubrikova 2001: Odiseja u svemiru. Odnos mašina i ljudi,humanizacija mašine i mehanizacija čoveka i nastanak bića koja nisu ni mašine ni ljudi, ilijesu oboje, poput Gibsonovih elektronski „dorađenih“ junaka, grade, ako izaberemo ovajčitalački put, priču o svetu čiji stanovnici gube svoj prvotni humani identitet i postaju hologrami,voštane fi gure, „humanoidni stvorići“, polutanska bića sačinjena od mesa isilikona,5 vampiri koji u tuđoj krvi nalaze svoj izvor mladosti, stvorenja između androida i„čovekoida“, čije su zenice „kao nalepljene na oči“. U toj novoj socijalnoj hijerarhiji iznadobičnih ljudi, koji postoje „samo u stvarnosti“ i nikad neće „postati nominativ“, stoje čak ipsi, čija se ljudska prava lajtmotivski provlače kroz ceo roman. Tako, recimo, politički beskrajnokorektni profesor Lupu (inače moj kandidat za Marinovog egzekutora, manjezbog dokaza, a više zbog lične antipatije) traži zabranu Pekićevog Besnila: „Tu knjigu trebazabraniti. Ne može se tako o psima govoriti!!!“
Nosilac pobune protiv tog mehanizovanog, androidskog, psećeg sveta mogao bi, možda,biti Petar Petrović, imenom, čipom u glavi i ponovljivom, praznom egzistencijom obezličenitonac televizijske ekipe, koji možda jeste, a možda i nije nekadašnji student fi lozofi je, pisacrasprave o fi lozofi ji ukrštenice, ili pisac ogleda o prirodi jezika: „Ima bezbroj Petrovića. A niPetar nije retko ime“. Njegovo opsesivno traganje za Marinovim ubicom više funkcionišekao pobuna protiv sveta matriksa, u kojem je sve moguće, nego kao traganje za pravdom.Međutim, za razliku od svojih genijalnih prethodnika, knjiških detektiva, Petrović ne uspevada osmisli i „vrati u zglob“ vlastiti svet. Za razliku od Dipena, Poaroa, mis Marpl ili Holmsa,on na kraju svog traganja ne može da reši pitanje motiva i umesto onog ko, konačno, nadmoćnomlogikom i čistim umom vaspostavlja pravdu, on i sam postaje animalni ubica.Jednako kao što je izašao iz nerazlučive magme anonimusa, Petrović ima svoj neodređenkraj u bedlemskoj ludnici. Čak ni zločin koji počini nije dovoljan da mu obezbedi prepoznatljivuegzistenciju. Naravno, ako onaj tajanstveni, zakrabuljeni stranac, sa posekotinama ukorenu kose, koji u „Mexikan surfer-u“ pozdravi Božu Govedinu, nije ipak Petar Petrović,koji je pobegao i od lobotomije i od vlastite bezlične egzistencije i konačno sreo svoju idealnudragu Lolu Montanj?6 Ili smo, ipak, samo predmet autorovog ironičnog poigravanjas opšteljudskom potrebom za hepiendom? A predmet ironije u ovom romanu i inače jesusvi, od Van Goga i impresionista, preko Deride, Lakana, „vazda neizbežnog“ Slavoja Žižeka,političke korektnosti i mas-medija, do obožavateljki Suzane Ćulafi ć ili nesrećne Ane Gabu,gazdarice Marinove devojke, kojoj je „u okviru reforme ukinuta penzija“, ali: „Srećom, sadbar zna da reformi više neće biti“.
Čitanju u ključu Atlantide ili 2001: Odiseje u svemiru pogoduje i neljudska, ili gotovo neljudskapriroda Vladušićevih pripovedača. Prvi, najobimniji deo romana pripoveda inteligentnamašina, visoko sofi sticirana kamera koja „posmatra hlađenje ljudskog roda“, „nedeleći sa njim ni ljubavi, kojih je sve manje, ni mržnje koje takođe nestaju“. Podeljeno komandomforward i notiranjem mesta i vremena, njeno pripovedanje kombinuje apsolutnuobjektivnost mašine, kojoj je sve ljudsko strano, s duhovitom mušičavošću inteligentnog entiteta, koji svojim širokougaonim uvidom dovodi u vezu najrazličitije vrste podataka,oblikujući time ironični, često crnohumorni uvid u ljudsku egzistenciju. Lišena saosećanja,moralnih ili fi lozofskih dilema, Vladušićeva kamera s distanciranom preciznošćufokusira nehumanost, vrednosni i moralni rasap sveta koji snima. Ona, recimo, pedantnopobraja i opisuje različite forme nasilja, ne ulazeći u njihovu procenu,7 s komičnom ozbiljnošćuparafrazira psovke koje čuje, ili, u gotovo pravilnim razmacima, ravnodušno ponavljareklamne slogane, koji lajtmotivski protkivaju svet romana. Ovaj osobeni EPP, upravozahvaljujući nezainteresovanosti kamere koja ga registruje, prerasta u duhoviti, ironičniuvid u moderni konzumerizam. Jedni pored drugih stoje fudbal, higijenski ulošci, najke,koka-kola, mikrosoft, pivo, Folksvagenova buba, Milka-čokolada, veštački generisani „smehiz konzerve“, predsednička kampanja Toma Kruza... Svetu potrošačkih čuda pripada i lajtmotivskiprovučena priča o „srećnom dobitku“ i nesuđenim „srećnim dobitnicima“ koji doslednone primećuju pogrešno napisano ime na konzervi piva,8 ili im se, kada ga otkriju,gubi svaki trag. Tako Grigor Maldin, navodni „srećni nalazač“ pogrešno etiketirane konzerve,postaje samo lik urbanog predanja („sličan junaku Kafkinog Procesa“). Pet minutaslave gutaju ceo čovekov život.
Istovremeno, kao narastajuće poricanje mašinskog tipa egzistencije, zbiva se i osobenooljuđenje kamere–pripovedačice. To je u početku sasvim uslovno. Boža Rakić, odnosnoBoža Govedina, koji kameru nosi, lišen je bilo kakvog intelektualnog ili emotivnogsadržaja. U paradoksalnoj inverziji, kamera više liči na ljudsko biće od ovog u nevremestvorenog produkta genetskog inženjeringa, nesuđenog NBA centra.9 Kamera je bar ustanju da se zapanji kada mladić u Hugo Bos odelu prođe kroz crveno svetlo „kao da ganema“ ili da se zbuni pred portretom čoveka krvavih očiju koji se smeje, može da mrzi iprezire druge kamere, ili da programira svog beslovesnog nosača. Vremenom, ona počinjeda se dalje menja i sasvim nemašinski sluti vlastitu prolaznost, počinje da sumnja da je„ili pokvarena ili zastarela“, a to je „na kraju krajeva isto“. Suočena sa profesorom Lupuom,„ljudskim bićem koje proizvodi rečenice“,10 Kamera-pripovedačica izriče i svoju radosnuslutnju: „Znam da se bliži onaj čas kada će mašine postati ljudi. A ljudi mašine“.Ovaj primarno ironični komentar mehanizovane univerzitetske produkcije reči, koja jezamenila nauku i fi lozofi ju, mogao bi, u jednom dubljem sloju značenja, biti i nagoveštajpotonje sudbine pripovedačice. Sve dok poseduje sposobnost da resetuje vreme i vraćaga na nultu opciju – kamera je lišena lične i opšte istorije, ona pripada apsolutnoj sadašnjostiu kojoj se briše ono što je prošlo, makar bila reč o Simeonu Piščeviću ili Mirči Elijadeu.Onog časa kada pred zgradom u kojoj se nalazi Gonzov iznajmljeni stan, u Temišvaru, nemože više da resetuje tajmer na T0, kamera ulazi u trajanje obremenjeno istorijom: „Biloje 00:25:34h. Prošlo je dvadeset pet minuta i trideset četiri sekunde od nečega“. To je početakumiranja, sličnog umiranju Klarkovog i Kjubrikovog Hala. Sledi trenutno oslepljenjekamere, pa zaustavljanje ekipe na check-point-u rumunske policije, nagomilavanje out ofdatabase ljudi,11 preokreti u istrazi koji ne vode nikud, rešavanje zločina glasanjem, poputonog u „Velikom bratu”... Sve ovo ubrzano vodi ka praznoj 196. stranici romana, gde umestoteksta o onome šta se desilo u podrumu hotela „Trezor“ stoje crte, namenjene, verovatno,samome čitaocu. Piščevog odgovora na ovo pitanje nema, postoje samo nagoveštaji.Možda je neko konačno pročitao neispravni natpis na konzervi piva i došao da dobije nagradukoja će mu promeniti život. Ali, ako jeste, ko je to bio? Možda je izvođenje davnoizgubljene klavirske kompozicije Dina Lipatija, prelilo inteligenciju kamere u praznu telesinunjenog nosača Bože Rakića zvanog Govedina?Ime Dina Lipatija lajtmotivski je protkano kroz celinu komada: kao ime ulice u kojoj ježiveo ubijeni Marino, melodija na mobilnom telefonu, te kao priča o autoru, rođenom1917, koji je u trideset trećoj godini umro od raka i čija je varijacija za klavir „misterioznonestala“. Ta kompozicija čudesne lepote, na početku romana, još uvek je sakrivena, dokne pomru svi koji su imali priliku da je čuju. Gotovo na samom kraju romana, premijernoizvođenje novootkrivene kompozicije Dina Lipatija, struji kroz mozak pripovedača „kaoneki bledi, unutrašnji vetar“ i njemu odjednom postaje „sve čisto i jasno“, ali nema nikogkome bi to mogao saopštiti ili napisati. Ostaje samo svedočenje o tajanstvenom neznancuprerušenom u kostur, koji je svojevremeno, u podrumu hotela „Trezor“ nagovestio pripovedačuda će „jedne večeri čuti predivnu neotkrivenu kompoziciju Dina Lipatija, kompozicijunesravnjene lepote. Ta kompozicija, nastavio je neko obučen u kostim skeleta,najdalja je tačka do koje je stigao ljudski duh. Posle toga, kaže mi taj kostur, čovek prestajebiti čovek“.
Možda su se, u stvari, u podrumu „Trezora“ inteligentna kamera i njen beslovesni nosačsusreli sa samom smrću, onom koja jeste najviša, neodgonetljiva tajna postojanja? Štagod da se desilo, suočilo je kameru koja je nekad „rečeno jezikom ljudi“ bila sam Gospod,čudo, besmisleni totalitet sveta12 u smrtno biće, čije su poslednje reči: „Konačno razumemljude, ali i dalje ne znam gde se nalazim, i kako sam ovde dospela.Otkud ja na ovoj ledini?“Kamera umire, a pripovedanje preuzima novi pripovedač. Ko je on, nema pouzdanogodgovora. Je li on prorok nepostojećeg boga,13 vesnik smrti ljudske vrste kakvu znamo?Nema defi nitivnog odgovora na pitanje ko to u telu Bože Govedine počinje da pamti,razmišlja, opaža svet. Sam pripovedač to ne zna. Njegovo pripovedanje više nema sveobuhvatnostkamere, ljudsko je po svojoj parcijalnosti, ali i dovoljno manirizovano da nebude sasvim ljudsko. Ovaj pripovedač nema uvida u Internet i baze podataka, ali čuje sve,ponekad neselektivno, poput mašine. Polilog voza (koji, inače, objedinjava užas logorskogtransporta i sasvim realno tranzicijsko iskustvo srpskih putnika) oblikuje se gotovo muzičkimsmenjivanjem tema, upravo zahvaljujući pripovedaču koji sluša i prenosi žamor obezličneljudske mase kao elektronski mikrofon. Kao da se deo kamere–pripovedačice ulio učovekoliku ljusku Bože Rakića, oblikujući svedoka zastrašujućeg putovanja u tranzicionosrce tame,14 u svet posednut smradom fekalija, koje se bukvalno i simbolički izlivaju odpočetka romana, leševa u raspadanju i još gorim smradom „očišćivača“, koji bi trebalo daukloni tragove krvi. Poput Kafkinog Karla Rosmana, s kojim se možda mimoilazi u vozu,15i Vladušićev Govedina neznano gde okončava svoje svesno lutanje.Treći pripovedač Vladušićevog romana dobio je najmanje mesta. Od 315. do 322. straniceon ispituje Božu Rakića (koji to nije) o njegovom pravom identitetu i događajima upodrumu hotela „Trezor“. Istovremeno, on daje novo razrešenje romana i novi smisao zbivanjimau njemu. I ubijeni Mak Marino, i svedoci, i istražitelji njegovog ubistva, i potencijalneubice, samo su šahovske fi gure koje pomeraju igrači iz senke. Svi oni su neka vrstatoplokrvnog stada čiju krv i simbolički i bukvalno ispijaju moćni vampiri. Koliko je ovajtreći pripovedač čovek, ostaje otvoreno pitanje. On sam kaže: „...Reč čovek već odavnonije reč koju koristim u svakodnevnom životu...“
Otpočet komandom play, a okončan komandom stop Vladušićev roman bi se moždamogao čitati i kao kompjuterska igra. Poslednja rečenica romana: „Nemate razloga za strah,sve će se završiti brzo“, može značiti kraj igre, ali i kraj sveta koji znamo... Ironični, gorki,crnohumorni, lirski, roman-prvenac Slobodana Vladušića sigurno nije „priča od koje svakomnogo očekuje, a ona se na kraju stropoštava u ništa“. Slojevitošću svojih značenja, spregnutošćukompozicije, lavirintom mogućih čitanja koja nudi, Forward poriče pesimističkutvrdnju kamere-pripovedačice da je ljudski jezik „potrošena tajna i ukroćeno čudo“.Sve će se „završiti brzo“, ali priča traje.

Ljiljana Pešikan-Ljuštanović Ljiljana Pešikan-Ljuštanović

1 „Ta tri slova izgledaju kao tri jahača apokalipse“, (Forward, str. 244).
2 „Ulice u Ronatu su mračne, zahvaljujući pravilnoj odluci gradskih otaca da ne troše postojećustruju na deo grada koji postoji samo u stvarnosti i nigde drugde“ (Isto, str. 44).
3 Petrović je, recimo, u jednom času „veseo, lagan, vitak i prazan“ (Isto, str. 58).
4 „Broj osumnjičenih se smanjio pre nego što je priča i počela. Krimi priče pretvoriće se u viceve“(Isto, str. 58).
5 „Ako su grudi od silikona, srce je obično od kamena“ (Isto, str. 55).
6 Možda bi ovo mogla biti još jedna strategija čitanja: pobuna obezličenog šrafa dehumanizovanogsocijalnog mehanizma – David protiv Golijata?
7 Na Svetski dan borbe protiv vatrenog oružja, zaštitari mlate građane „službenim bezbol palicamau bež boji“ (Forward, str. 42).
8 Ko nađe konzervu na kojoj umesto Budweisser piše Budwiesser, dobiće 20000 evra i vikend saomiljenom porno-zvezdom u Las Vegasu, dok će njegova partnerka ili partner dobiti utešnu nagraduod 2000 evra.
9 „...Govedina je morao da puni svoju memoriju neprekidno, jer bi se inače potpuno ispraznila uroku od 12 časova“ (Forward, str. 14).
10 Profesori, „naročito oni uspešni kojima se bodovi prelivaju sa vrha rang liste“ funkcionišu kao„mašine za izgovaranje“.
11 S tim što to više nisu neregistrovane, anonimne jedinke već pre ljudske lutke, roboti, „čovekoidi“.(Forward, str. 157).
12 Nema nikoga ko bi sadržinu njene memorije „ucrtao u kamen oštrom metalnom olovkom zavečni spomen, jer bi mu zato bilo potrebno 100000 pisara i 30 kamenoloma“ (Isto, str. 197).
13 „Es gibt keinen Gott und ich bin sein Prophet“ (Isto, str. 199).
14 Asocijacija na Konrada je svesna i namerna.
15 „U vazduhu, izvan mene, neki muški glas šapuće: Klondajk. Klondajk. Klondajk“ (Forward, str. 241).

20.11.09 Politika

Roman „Forward” (reč koju čitamo na tasterima kućnih plejera, rekordera ili kamera i označava premotavanje unapred) prati tri faze eksperimenta u kome je glavni „pokusni kunić” lik izvesnog Bože (Rakića) Govedine. U prvom delu, njegov glas preuzima kamera, čipom povezana sa ljudskim „nosačem”; u drugom delu glavni lik je osposobljen da preuzme ulogu naratora budući da je ponovo očovečen i oslobođen kamere, dok je treći deo zapravo krnji dijalog kome glavni lik prisustvuje ali ne progovara i ova završnica predstavlja potencijalno, ali ne i konačno razrešenje romana.
Bliska budućnost u kojoj se odigrava potraga za ubicom izvesnog tv-voditelja inicira ishitrene zaključke da je roman uokviren krimi i SF žanrom. Oba žanrovska predloška su, međutim, varka koja treba da održi budnom pažnju čitalaca ne bi li je, u konačnom skoru, usmerila ka onom bitnijem sloju romana: priči o konstituisanju jednog novog društva čijem praskozorju upravo i sami prisustvujemo, a izmeštanje radnje romana u blisku budućnost pojačava premise današnjice kao kroz uveličavajuće staklo.
Pod maskom reality show potrage za zločincem, kroz naratorsko oko humanizovane kamere, roman simulira dokumentarnost i validnost kazanog/viđenog u onoj meri u kojoj i sama tv forma reality emisija predstavlja montiranu, virtuelnu i potpuno iskrivljenu stvarnost. Vremensko i toponimsko pomeranje „reality romana” iz naše zemlje u blisku budućnost Rumunije nedvosmisleno ukazuje na paradigmu o današnjoj Srbiji, mada i šira poređenja nisu isključena. Reč je o atmosferi „postistorijskog” i posthumanističkog društva u kome toponimi nisu presudni, već opšti utisak o nastupajućem vremenu u kome se imperativi jednog reality-show (veselo-zabavno) preokreću u svoju suprotnost (groteskno-isprazno), obesmišljavajući podjednako zločin i smrt, tragediju i sreću, etiku i emociju. „Skupa produkcija za jeftine ljude”, reći će na jednom mestu Vladušić, ironizujući gotovo svaki segment romana, koristeći se iskustvima televizijskih emisija gde je „slika” (a u romanu je to oko kamere) datost kojoj se pre svega besvesno, a potom i bezrezervno veruje i koja dopušta da se bez komentara naporedo nahode (jukstaponiraju) nespojive stvari: voditeljkin smeh u prisustvu smrti, brendirana kultura, čovek kome svest preuzima kamera.
Oksimoronski monstrumi poput tvorevina zločin-smeh, Nike-univerzitet itd. proizvode forsiranu ironiju koja tokom romana varira od duhovitosti do sarkazma i postaje dominantna poetička ravan, podignuta do granica izdržljivosti čitalaca stavljenih u predapokaliptičnu, distopijsku atmosferu sveta u kome se dramatične pojave posmatraju kroz varljivo „olakšanu” vizuru medijskih slika, marketinga ili žanrovskih obrazaca.
„Forward” je, pre svega, roman koji pripoveda sa povlašćenih pozicija znanja, promišljenih uvida i moćnog baratanja jezikom. Sveprisutni autorski stav suverenog pripovedača brižljivo gradi slojeve pripovedanja koji posredno nude onoliko koliko je čitalac spreman da prihvati, što ovo štivo u velikoj meri čini prezasićenim do granica hermetičnosti. I dok je prvi deo nabijen humorom, pronicljivim asocijacijama, vešto vođenim dijalozima, u drugom delu roman bitno usporava opterećen digresijama (pa i viškom teksta), da bi se u poslednjem delu, kao blicem, osvetlile nove dimenzije štiva koje bi se u tom trenutku moglo iščitavati iznova, u novom svetlu. Sveprisutna ironija u velikoj meri ublažava pretencioznost pomenutih tema i metoda čije prethodnike sagledavamo u pinčonovskim teorijama zavere, Ejmisovoj postapokaliptičnoj atmosferi „Londonskih polja”, profesorskoj književnosti Umberta Eka ili Uelbekovoj distopiji, „Mogućnost ostrva”. Dobro uočeni apsurdi današnjice, narativno skeniranje medijsko-tehnicističko-futirističkog globalnog neba kao rešeta, rupama izbušenog humaniodnog Zemljinog omotača, zatim sveža i neobična ideja da se roman kompoziciono i tematski sačini kao reality-show, i sve to upakovano u jezičko-stilski perfektno izglancane stranice kakvim ne obiluje domaća proza u celini, zaokružuje „Forward” u daleko izazovnije štivo od onoga što se trenutno domaćem čitaocu nudi.

Jasmina Vrbavac

10.11.09 Politika

Podržan prestižnom stipendijom Fonda „Borislav Pekić“ za rukopis u nastajanju, Slobodan Vladušić je napisao izuzetno zanimljiv roman sa naslovom Forward - orginalno i spisateljski vešto izvedeno delo. Očigledno da Slobodana Vladušića nije opteretila stpendija dobijena od ugledne Pekićeve fondacije, mada bismo mogli naslutiti da se tako nešto potencijalno moglo desiti, računajući na jedan njegov raniji tekst sa naslovom Srpska književnost for sale. U tome tekstu, pored ostalog, Slobodan Vladušić piše da „fondirana knjiga može biti prepoznata po tome što se u njoj, bez obzira na odnos prema formi pripovedanja, ističe svojevrsna lojalnost prema izvesnim idejama koje su prethodno već prezentovane spindoktorskim kanalima“. Ma, kakvim god „tajnim kanalom“ da je tema Forwarda slučajno stigla, ni u kom slučaju ne bismo upitali Slobodana Vladušića da li je sama mogućnost da bude podržan uticala na njega prilikom izbora teme, iako je on, u pomenutom eseju, tako nešto upitao jednog pisca koji se nakon toga samo kiselo nasmešio.
Sa književnom stipendijom ili bez nje, sa „spindoktorima“ ili bez njih – roman Forward je izuzetno zanimljivo štivo, jedan od romana koji će svakako obeležiti tekuću proznu godinu. Ne samo zbog toga što je pripovedač niko drugo do digitalna kamera obdarena veštačkom inteligencijom ili što je glavni junak bivši košarkaš Boža Rakić, zvani Boža Govedina, „čedo genetskog inženjeringa, sa uredno popisanim genetskim modifikacijama, uključujući tu i gotovo potpuni gubitak pamćenja“, robot-ljudina od 260 centimetara i 150 kilograma programirana da zaboravlja. Najpre zbog toga što Forward pleni kao izuzetno čitljiva i zabavna knjiga čiji je motorski pogon inteligentna modifikacija žanra, ali ipak zabava za više ili bar jedno pažljivije čitanje.
Krimi zaplet oko zverskog ubistva novinara Maka Marina, dopisnika iz Temišvara televizije „P-63“, prvi je zavodljivi sloj kompleksnog romana u kome će ekipa rijaliti-šou programa „Pravda mora pobediti“, pred kamerama, pokušavati da razreši misteriozni slučaj. U formi transkripta televizijske emisije koja na sebe preuzima istragu, s vremena na vreme, čitaćemo dijaloška isleđivanja osumnjičenih od strane voditelja programa, zanosne Suzane Ćulafić i rumunskog glumca Fitera. Svi su junaci potpuno neodoljivi u bizarnim, genetskim i drugim modifikacijama – Slobodan Vladušić svakog od njih odlično profiliše, „guglujući“ ih do groteske – ali voditelj Auror Fitero, najveća rumunska zvezda, potpuna je neodoljiva figura, nekada gotovo mrtva u tamninama šou-biznisa. (Igrao Drakulu u filmu Krv i strast, pojavio se u reklami „Head&Shoulders“ za finsko tržište.)
Sa imenima popularnih proizvoda, sajtova ili zvezda „pop kulture“ kojih je Forward dupke pun što ga zapravo čini uverljivim i što ojačava temelje neophodne iščašenoj priči – stižemo na nešto složeniji drugi nivo knjige, pravo u post-tranzicionu Rumuniju. A tamo nas čekaju Univerzitet Najk, Osnovna škola Majkrosoft, predsednički kandidat Tom Kruz i brdo brendova u stvarnosnoj papazjaniji koju prožimaju hologramske projekcije, ukidajući razliku između realnog i stvarnog, nudeći u ironičnom duhu slike posledica globalizacije. Kao što se igrao krimićem i fantastikom, Slobodan Vladušić sada otvara polemiku o brendiranom svetu u kome junaci još uvek pokušavaju da dokuče ko je ubio dopisnika Maka Marina.
U prvom delu knjige, najčešće pojašnjavajući pojmove u fusnotama, pripovedač, samo uzgred, doduše, pominje široku lepezu likova. Od Spajdermena, Betmena, Šabana Šaulića, Agate Kristi, Bajage, Goge Sekulić, Branislava Trifunovića, pa preko fudbalskih i ragbi timova, do televizijskih korporacija i Carlsberg piva. No, mimo tih junaka, pripovedač malo-malo pa sevne opaskom iz istorije književnosti ili filozofije, čime Forward dobija i treći – nikako ne mora značiti i poslednji nivo.
Kako u slučaju kada se poput Šopenhauera ili Ničea eksplicitno pomenu u romanu, tako i slučaju kada su njihova imena skrivena u nazivu rumunske ulice ili drugom detalju, teorijske opaske produbljuju diskurs Forwarda, tražeći, kako je to već lucidno zaključila književna kritičarka Vladislava Gordić Petković, idealnog čitaoca koji se u isto vreme druži i sa Fukoom i sa Mančester junajtedom. Teorijske munje ne otežavaju dodatno (do pucanja!) napunjeni roman, već se najčešće uključuju u radnju kao nekakve hologramske upadice, stvarajući izvesnu protivtežu krimiću i fantastici. Može biti da nakon obimnog prvog dela, u drugom i trećem, znatno kraćem poglavlju, radnja gubi na brzini, a brzina je njen glavni potencijal, što bi se moglo istaći kao jedna od retkih mana zanimljive knjige - knjige sa kojom možete polemisati, ali za koju nikako ne možete reći da je dosadna. Naprotiv.

Mića Vujičić

27.10.09 Kultura

Ovaj roman bi se mogao čitati kao politička alegorija u kojoj je Boža Govedina glavni lik romana, a čitava detektivska priča samo kulisa za nešto drugo. Predstavljen s malo sprdnje i mnogo ljubavi, on je naš čovek koji je mračni predmet želje (object petite a), igračka velikih i zlih sila oličenih u glasu koji se pojavljuje u poslednjem poglavlju romana. Ovo zvuči plauzibilno kada se uzme u obzir briga o nacionalnoj kulturi koju je Slobodan Vladušić iskazao u svojoj polemici sa Ivanom Čolovićem, ili u gotovo svim tekstovima objavljenim na sajtu NSFM
Problematika žanra i poigravanje njegovim konvencijama, stalna igra iskakanja i uskakanja u granice koje diktira određeni skup normi, sve je to, u stvari, problematika kojom bi trebalo da se bave kritičari, istoričari i teoretičari književnosti. Čitaoci bi trebalo da uživaju i da u svom uživanju prepoznaju neke znakove pored puta, a neki bi trebalo da zauvek ostanu samo doživljeni, a naslućeni. Ipak, potpuno izneveravanje žanra budi i kod čitalaca revolt, jer koliko god bio lucidan, um svakog od nas naučen je da radi po određenim modelima, s obzirom da mu je tako lakše. Ako mu uskratite zadovoljenje modela, a pritom mu ne pružite plauzibilno objašnjenje zbog čega to činite, onda možete računati sa nezadovoljstvom i odbacivanjem, a to je nešto što nijedan pisac ne želi da probudi kod svojih čitalaca.
Za Slobodana Vladušića, doskorašnjeg člana Ninovog žirija, kritičara i predavača na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, perjanicu NSFM, debatnika i debatologa, nikakav problem nije da shvati kako funkcioniše jedan žanr. Naprotiv, ubeđen sam da on to veoma dobro zna. Ipak, u svom romanesknom prvencu Forward (Stubovi kulture, 2009) on čini nekoliko žanrovskih transgresija koje čitaoca ostavljaju zbunjenim i nezadovoljnim, a bojim se da će doći i do odbacivanja. Dakle, Forward je detektivski roman u kojem ubica ostaje nepoznat, a o pravednoj kazni nema ni reči (iako, pravo budi, kazna nije deo žanra, osim ako vam uzor nije Dostojevski). No to nije jedini, a po mom mišljenju ni najveći problem koji ovaj roman ima.

U prvom i najdinamičnijem delu romana, u kojem se žanr najdoslednije prati, narator je televizijska kamera, ali ne obična, već se radi o nečemu što bi se moglo nazvati svesnom mašinom, čak i duhovitom mašinom. Ipak, na nekoliko mesta nas naratorski glas podseća da se radi samo o kameri, te joj se odjednom perspektiva sužava upravo na onaj nivo koji bismo očekivali od mašine. Pored toga, ton kojim se pripoveda odudara od onoga što bi se moglo nazvati hladnim okom kamere, dokumentarističkim beleženjem događaja koji se odigravaju u vidnom polju njenog objektiva, koje se u ovom slučaju podudara sa vidnim poljem čoveka koji je nosi – Božom Govedinom. Kroz menjanje perspektive, njeno sužavanje ili širenje, nazire se sukob koji autor nije uspeo da razreši, odnosno on nije siguran koji je opseg znanja njegovog pripovedača, da li se on svodi samo na ono što može da sazna, vidi, čuje ili se kroz poređenja, zaključke, čak i nagoveštaje emocija, ova kamera približava ljudskosti, detektivu u ovom žanrovskom slučaju. Nekom se može učiniti da je ovaj pristup originalan, međutim on je u svojoj originalnosti jalov, jer ne obezbeđuje koherentnu detektivsku priču te stoga umanjuje onaj slatki užitak koji čitalac može da oseti kada uspe zajedno sa detektivom da reši slučaj, odnosno da pogodi ko je ubica.
Klasičan detektivski žanr britanskog tipa oličen u detektivima poput Šerloka Holmsa, Herkula Poaroa ili gospođice Marpl, obično igra na kartu lažne pretpostavke i, u tom smislu, Forward ne izneverava žanr. Naime i u njemu se javljaju dve pretpostavke koje se u svojoj punoći predstavljaju u dva dela romana, ali nijedna ne "pobeđuje". Nema više instance, koju u najvećem broju slučajeva zauzima detektiv, a koja bi ih opovrgnula i korigovala. U tom smislu, ostaje nejasno zbog čega se Forward uopšte poslužio žanrovskom matricom jer je ona proigrana i/ili preigrana gotovo na svakoj od nosećih strukturnih tačaka. Evo još jednog primera - i u prvom i u drugom delu romana, perspektiva koju čitalac deli je perspektiva pratioca detektiva (glavni književni uzor je svakako Dr Votson) ali onog, koji bi doneo odluku i koji bi na kraju uhvatio ubicu, nema. Teško je reći da su Suzana Ćulafić ili Petar Petrović detektivi, oni su pre sve ono što detektivi nisu ili što u klasičnom modelu ne bi trebalo da budu - što nužno nije pogrešno, samo ostaje nejasno, čak i u iščašenom svetu romana, zašto nema rešenja, zašto je nevažno ko je ubica.
Ova pretpostavka bi se mogla pravdati nekolicinom načina koji su u skladu sa Vladušićevim političkim delovanjem, gde bi se roman onda čitao kao politička alegorija u kojoj je Boža Govedina glavni lik romana, a čitava detektivska priča samo kulisa za nešto drugo. Predstavljen s malo sprdnje i mnogo ljubavi, on je naš čovek koji je mračni predmet želje (object petite a), igračka velikih i zlih sila oličenih u glasu koji se pojavljuje u poslednjem poglavlju romana. Ovo zvuči plauzibilno kada se uzme u obzir briga o nacionalnoj kulturi koju je Slobodan Vladušić iskazao u svojoj polemici sa Ivanom Čolovićem, ili u gotovo svim tekstovima objavljenim na sajtu NSFM.
No, da ne bih bio nepravedan, Forward jeste roman koji je konačno na jezičkom planu pokazao malo više brige i hrabrosti, nego većina onih objavljenih u poslednjih dve-tri godine. Vladušić je na momente veoma duhovit i britak. Moglo bi se reći da je na mikro planu ovaj roman veoma zanimljiv za čitanje, ali kada se uzme u obzir ukupna slika, onda on gubi sve one kvalitete koje bi mogao da ima. Ukoliko prihvatimo čitalačku pretpostavku o alegoričnosti Forwarda, nećemo izgubiti ništa od čitalačkog uživanja u detalju, ali će big picture biti kudikamo više zabrinjavajuća.

Vladimir Arsenić

08.10.09 NIN

Evo dva romanopisca čije se autorske biografije više razlikuju nego što međusobno sliče. Igor Marojević pripada generaciji rođenoj šezdesetih godina prošlog veka, u svojoj bibliografiji ima četiri romana, dve pripovedne zbirke, internacionalno iskustvo i afirmisan je kao jedan od najglasnijih, u izvesnom smislu već etabliranih i rutiniranih ”mladih lavova“ na domaćoj pripovednoj sceni. Slobodan Vladušić dolazi pak iz generacije sedamdesetih i do sada je objavio tri kritičko-esejističke knjige, afirmisavši se pre svega kao agilni ”hermeneutičar u tranziciji“, a potom i kao kolumnista, što znači da je Forward njegov beletristički prvenac.
Postoji, međutim, makar jedna dodirna tačka između romana koje su Marojević i Vladušić s početka jeseni izneli pred lice javnosti. Ona se tiče one finansijske i moralne podrške koja obično nosi naziv književne stipendije. Tako iz pratećih napomena saznajemo da je Marojevićeva knjiga završena zahvaljujući pomoći berlinskog ”Literaturische Colloquiuma“, a Vladušićeva zahvaljujući stipendiji fondacije ”Borislav Pekić“. Bar na prvi pogled, to su podaci koji nemaju mnogo veze sa samom narativnom fikcijom, ali imaju s onim što je okružuje i prati kao svojevrsna senka njenog estetskog postojanja.
Pišući na drugom mestu o ”fondiranoj književnosti“ koja počiva na ”slatkoj peni“ stipendija, iza kojih po pravilu stoji prećutna i zakulisna logika korporacijske, u osnovi politički zainteresovane podrške i ”lojalnost idejama koje su... prezentovane spindoktorskim kanalima“, Vladušić, doduše, razlikuje postojanje ili nepostojanje veze između fondacije i tradicije na koju se naslanja stipendirana knjiga. I gle čuda, stipendija Pekićeve fondacije, upravo ona čiju podršku je dobila knjiga ovog debitanta među romansijerima, navedena je kao praktično jedini primer valjanog postojanja te veze.
Ovo je utoliko simptomatičnije što Vladušićev roman, u podnaslovu imenovan kao ”krimikomedija“, dobar deo svoje inače zavidne verbalne energije posvećuje upravo ironijsko-satiričnoj kritici korporacijske brendomanije, sveukupne ”proizvodnje“ civilizacijskih simulakruma i tržišno-ideoloških opsena. Uslovno shvaćenu pekićevsku ”vezu“, oslonjenu, recimo, na moguće prizivanje narativnih opsesija 1999. ili Atlantide, pri tome predstavlja bizaran, dobrim delom i pretenciozan pripovedački postupak koji paradoksalnu odbranu onoga što je ostalo od humanosti spaja sa sveprisutnom fascinacijom posthumanističkim svetom tehnoloških inovacija (futuristička ”scenografija“, artificijelni narator prvog od tri dela romana u vidu kamera-naočari!).
Tkajući gustu, katkad gotovo neprohodnu narativnu teksturu, unutar koje se pripovedači smenjuju u cilju ostvarenja pekićevske (po)etike ”davanja najboljih šansi“, a slobodno i nemotivisano, stiče se utisak, prepliću složene kulturološke reminiscencije, niskomimetske doskočice i skaradnosti te višestruko parodirani žanrovski toposi, autor Forward-a sačinio je dvostruko ”kodirano“ štivo. Gledano ”na prvu loptu“ ono svojom relativno prozirnom antiglobalističkom retorikom može da privuče manje zahtevne čitaoce, a svojim ukupnim ustrojstvom treba, čini se, da zainteresuje i zadovolji one druge, sofistikovanije knjigoljupce.
S druge strane, Marojevićev roman, koji po već pomenutoj klasifikaciji verovatno podleže pomenutoj primedbi o nedovoljno transparentnoj vezi između davaoca i korisnika stipendije, svojim literarnim uobličenjem ipak ”igra“ na znatno jednostavniju i makar zanatski transparentniju ”kartu“. Počivajući u velikoj meri na svojevrsnoj obnovi mimetičko-realističke poetike, umesto ”sablasnih“ naratora i groteskno izobličenih karaktera Parter u svom središtu ima gotovo tipski ”izgubljenog“ junaka, pripadnika proćerdane generacije Miloševićevog doba, Luku Razića, ekonomskog emigranta i povratnika koji životari kao šanker i prodavac internet-muzike ”ispod tezge“. Za razliku od Vladušića, koji razuđeni pseudo-krimi zaplet svog romana s kontraideološkim pikanterijama i eruditnim dosetkama, ”da se Vlasi ne dosete“, smešta u imaginarnu Rumuniju s mnogim odlikama ovdašnjosti, Marojević oporo, stilski katkad odveć komotno, a narativno i kompoziciono uglavnom pravolinijski prikazuje generacijske odjeke dobro poznate tranzicijske stvarnosti u urbanom mikrosvetu novobeogradskih i zemunskih splavova kojima defiluju razočarani buntovnici, neostvareni umetnici te ostvareni narkomani i instant-parajlije.
Oko novca i onoga što ide uz njega vrti se, uostalom, mnogo toga u ovim, tako različitim, a opet, u nečemu ipak i sličnim knjigama. ”Slatka pena“ stipendija, koja preliva njihove narativne rubove, pojavljujući se kao vidljivi ili pak skriveni ideološki ”brend“, pri tome zapravo predstavlja svojevrsnu ”monetu“ za ”potkusurivanje“ i konkurentsku razmenu ove nove pragmatičnosti u srpskoj književnosti, u izvesnom smislu nepoznate prethodnim generacijama. Bez obzira na to da je li rezignirana (Marojević) ili ”pregrejana“ (Vladušić) u pitanjima lokalističko-globalističke kontroverze, ova literatura neumitno je, naime, spisateljski ”angažovana“, tj. odlučujuće ”zaražena“ aktuelnom politikom i njenim simboličnim derivatima na način koji više ne ostavlja prostor za opstanak iluzije tzv. lepe književnosti i njoj svojstvenog bezinteresnog sviđanja.
Poput njihovih junaka, koji svoje protivrečno, u isti mah privremeno i prinudno pribežište od užasa tranzicije i krize pronalaze u virtuelnim svetovima kompjuterski shematizovanih identiteta, i autori ove proze kao da zapravo, voljno ili nevoljno, tematizuju tek ”gejmerski“ aktivno ”konektovanje“ u globalnu kulturnu utakmicu, u kojoj je, istina, moguće odabrati ”stranu“, ali – uprkos svemu – ne i uslove i pravac kretanja. Otuda i čitanje ovih romana u neku ruku nalikuje doživljaju učestvovanja u kakvoj prepoznatljivo dizajniranoj i trasiranoj narativnoj ”igri“ prve ili pak druge generacije: ako baš i nije otprve vidljivo, sve je nekako predvidljivo i u ”zadatim“ okvirima odigrano, bilo da je krajnje svedeno ili krajnje egzibicionistički izvedeno, bilo da počiva na primeni ”uvezenih“ parametara na domaće prilike, ili, obratno, pokušava da njih saobrazi ovdašnjim ”standardima“. ”Forward“ ili ”backward“, ”napred“ ili ”nazad“, nisu li to, najposle, dva lica u osnovi iste opsene na kojoj bujaju ovdašnji ukusi ”slatke pene“ i knjiga koje su u izvesnom smislu njima obeležene?

Tihomir Brajović