Uspon i pad Parkinsonove bolesti

Opkoliše me bolesti paklene,
stegoše me zamke smrtne.
Psalam 18,5

Iščilje u žalosti život moj, i godine
moje u uzdisanju;oslabi od muke
krijepost oja i kosti moje sasahnuše.
Psalam 31,10

1844. Tokom jednog izleta sa prijateljima, Demjan Lavrentjevič Parkinson iznenada dobija akutni napad misteriozne bolesti, koja će kasnije po njemu biti nazvana - parkinsonizam. Intenzitet napada i strašni bolovi toliko su užasan prizor da Parkinsonovi prijatelji u panici beže ne pokušavajući da mu pruže pomoć.Posle nekoliko godina, Demjan Lavrentjevič će opisati tok napada: "Opšta slabost, drhtavica, dijareja, povraćanje, unutrašnja krvarenja, osip i gnojni čirevi, visoka temperatura ( o do 180 stepeni) ekstremno povišen krvni pritisak (350/220), insuficijencija bubrega, srčana aritmija bolovi u mišićima i kostima, privremeno slepilo i gluvoća. "Razdiran najstrašžnijim bolovima", piše dalje Demjan Lavrentjević, "ipak sam smogao snage da shvatim da moji prijatelji nisu bili u stanju da mi pomognu, da tu ni medicina ništa ne može učiniti. Jer moja bolest nije od ovoga sveta. Zavapio sam: Priznajem krivicu svoju, i tužim radi grijeha svojih" i "Nemoj me ostaviti, Gospode, Bože moj! I nemoj se udaljiti od mene". I to je pomoglo. Bolovi , temperatura i spoljašnje promene odjednom su prestali. Što ne znači da sam bio izlečen. Ne, bolest je bezbolno ali snažno ostala u meni kao nezavisan entitet, kao drugo ja, koje sam prepustio njegovom razvoju i nastavio pomno da proučavam dalje promene. Ta su me istraživanja dovele do saznanja da medicina ima pogrešan pristup bolesti; da je usredsređena na zdravlje a ne na bolest, koju posmatra kao strano, neprijateljsko telo, nekakav parazitski organizam. Ali ja sam shvatio da je bolest neotuđivi, najsmisleniji i najkreativniji deo života. Štaviše - put ozdravljenja. Da je bolest najintimnija stvar svakog bolesnika, odgonetka njegove sudbine i da tu ne može biti mesta uplitanju pozitivistričkih nauka i trećih lica, medicine i medicinskog osoblja motivisanog zaradom, koji ne samo da nisu u stanju da izleče bolest, ne samo da je pogoršavaju već izazivaju nastanak novih, do tada nepoznatih bolesti".

1885. Demjan Lavrentjevič se ispoveda starcu Zosimi koji nakratko boravi u porodičnom letnjikovcu Parkinsonovih, u Mitrofanovsku. Veliki duhovnik bodri Demjana Lavrentjeviča da istraje. "To je sveta bolest", govori Zosima. "Spoznao si paklene muke. Spoznao si kako je ljudsko telo prepušteno samo sebi, kakva je muka naš život kad Gospod "odvrati glavu", što će reći, rođeni, kada obustavi svoju pomoć. Idi, boluj i stranstvuj..."

1886.Parkinson u tajnosti odlazi na Tibet gdje, prema verodostojnim dokumentima, sve do kasne jeseni 1877. proučava budističke medicinske spise. Postaje , međutim, isto tako verodostojni, ako ne i verodostojniji dokumenti, koji govore da u tom razdoblju boravi u Moskvi, gdje je čest i rado viđen gost pomodnih intelektualnih salona. Ništa čudno. Period između 1845. i 1905 u istorijskoj nauci poznat je kao "crna rupa hronologije", vremenski isečak u kome je krajnje teško utvrditi redosled događaja. S druge strane, u Parkinsonovoj nevelikoj zaostavštini nije pronađen nikakav zapis na osnovu kojeg bismo mogli odrediti gdje je doista bio. Iste godine u časopisu Novi život izlazi njegov prvi članak (potpisan pseudonimom L.A.Sjeri), Ideja Parkinsonove bolesti, iz koga saznajemo da je rodonačelnik Parkinsonove bolesti niko drugi do Pravedni Jov. Slede potom kratke isotirije bolesti i dela znamenitih bolesnika, među kojima su - da pomenemo samo nekoliko sa spiska od 144.000 velikana parkinsonizma - starozavetni proroci, car David, faraon Ramzes, Neron, Oktavijan Avgust, Platon, Sokrat, Origen, Sveti Avgustin, Karlo Veliki, Sveta Tereza, Franja Asiški, Karlo Ružni, Jakob Beme, Markiz de Sad, Napoleon...

Članak, isuviše fantastičan, isuviše uvrnut čak i za onovremenu Rusiju, sklonu fantastici i uvrnutost, izaziva burne polemike.

Carska Cenzura zabranjuje Novi život. Zbog nekog političkog napisa. Parkinson pogrešno misli da je to zbog njegove Ideje.

Ceo tiraž Novog život zaplenjen i spaljen.

Parkinson intenzivno razmišlja o misteriji parkinsonizma: zbog čega delovanje izvesnog broja obolelih doprinosi dobrobiti i ozdravljenju čovečanstva, dok ga dela drugih znamenitih bolesnika čine gorim i bolesnijim.

1887. Demjan Lavrentjevič rešava misteriju ambivalentnosti Parkinsonove bolesti. Izvrono spiritualna i očišćujuća, bolest iz nepoznatih razloga mutira i profani oblik - parkinsonizam B, koji pogađa niže karaktere: ambiciozne osobe koje nisu u stanju da podnesu bol. Ali su zato i te kako sposobne da ga nanose. Profanacija bolesti osnovni je uzrok naglog uspona medicine, docnije industrijalizacije lečenja i razvitka tehnika prividnog uklanjanja bola. Jer "odstraniti bol", beleži Parkinson, "nikako ne znači izlečiti bolest. Naprotiv? Bolest je najopasnija kada ne boli". Docnija Parkinsonova istraživanja otkrivaju još jednu, apsolutno desakralizovanu mutaciju: parkinsonizam C, poslednji stadijum u kome je bolest toliko uznapredovala da se priviđa kao zdravlje. Doista, klinička slika u tom stadijumu navodi na pogrešan trag; puls, pritisak, krvna slika - u granicama normale; opšte stanje dobro. (Od parkinsonizma C pati približno 75 odsto svetske populacije; većina, međutim, do samrtnog časa uopšte nije svesna da je bolesna.)

28.01.07

Politika u Srbiji nije tehnologija upravljanja državnim poslovima već opskurni mnogobožački kult: Svetislav Basara

Pripovedna strategija Svetislava Basare prevazilazi uobičajene poetičke paradigme i žanrovske konvencije. Roman "Uspon i pad Parkinsonove bolesti", za koji je Basara dobio NIN-ovu nagradu, lišen je svake narcisoidne ornamentike sveznajućeg pripovedača, što ujedno podrazumeva smelog i hrabrog čitaoca.

Za koga piše Svetislav Basara, da li je još uvek aktuelna ona Borhesova konstatacija da je manje dobrih čitalaca nego dobrih pisaca?
- Pišem za sve one koji to hoće da čitaju. A Borhes je sasvim u pravu. Oni pravi, strastveni čitaoci polako nestaju. Naše doba je doba površnosti, pojednostavljivanja, povratka ideogramima i slikovnom izražavanju. Dovoljno je baciti pogled na neku knjigu štampanu pre stotinak godina i uporediti je sa nekom savremenom, pa videti ogromnu razliku u kvalitetu. U ranija vremena knjiga je bila kultni predmet. Danas je sve više roba. Prodaje se po samoposlugama i trafikama. Štampa se na roto papiru. Ranije sam mislio da će se svet pretvoriti u đubrište, ali sada vidim da će to đubre biti prerađeno, da će se od toga nešto napraviti i biti pušteno u prodaju. Izgleda da ćemo završiti kao stanovnici globalnog supermarketa.

Kada bismo sastavili indeks citiranih imena u vašem dosadašnjem literarnom opusu, bio bi to svojevrsni civilizacijski bedeker.
Kako "prepoznajete" literarni potencijal nekog dokumenta ili ličnosti koja ulazi u vaš roman?
- Ličnosti se same nameću. Ako je recimo radnja romana smeštena u 19. vek, onda je bolje da o tom veku progovore Hegel ili Niče nego autor. Oni su već tu - u literaturi, u iskustvu čitanja. Zbog toga bih - da sam dovoljno ohol pa da savetujem mlade pisce - dao sledeći savet: klonite se originalnosti. Što ne znači - prepisujte ili kopirajte. Jednostavno, ja literaturu (tu ubrajam istoriju, filozofiju, književnost, pa čak i telefonske imenike) shvatam kao filozofiju zajedničkog dela, kako je to lepo formulisao Fjodorov. Ili, možda još lepše, Markes u neponovljivom poglavlju o bolesti zaborava u Makondu gde Hose Aurelijanu Buendiji otpočinje borbu protiv zaborava tako što ispisuje ceduljice, počev od osnovne - ima Boga - zaključno sa spiskom efemernih predmeta. Nisam nikada pročitao bolju definiciju književnosti. Sa estetske tačke gledišta, posle Šekspira, Getea, velikana 19. i 20. veka, moderna literatura je suvišna. Ali, danas je ona potrebnija nego ikada. Kao oruđe u borbi protiv zaborava. Svako doba mora iznova da sastavi spisak bitnih pojmova i stvari. Hajde da budem neskroman pa da i ja dam definiciju književnosti. Recimo da je ona neka vrsta metafizičkog računovodstva. Uprkos prividnoj momentalnosti modernih tehnologija. Slično onom legendarnom i neprestanom obrtanju molitvenih mlinova na Tibetu, neprestanost čitanja održava svet na okupu.

Kako vi danas vidite književnu scenu u Srbiji? Da li biste mogli da napravite paralelu sa vremenom kada ste, recimo, vi ulazili u književnost?
- Kao i sve ostalo u Srbiji, književna scena je u previranju. Zapravo, književna scena gotovo da i ne postoji u pravom smislu te reči. Bez časopisa koji zastupaju određene poetike, bez konstruktivne polemike, tačnije dijaloga između poetika, sve se svodi na jedan prisilni individualizam - stvar veoma bitna za literaturu sve dok to ne degeneriše u solipsizam. Imamo popriličan broj izvanrednih mladih pisaca; sigurno ih ima još koje nisam uspeo da pročitam. Ali iako ih je poprilično, sve su to usamljeni glasovi u pustinji ove kulture. Moja generacija je imala sreću da počne u ambijentu prepunom književnih i omladinskih časopisa i novina. Gotovo svi smo mi bili urednici. Tu se pekao zanat, počev od korekture - dosadne, ali izvanredne stvari za uvežbavanje psimenosti - zaključno sa beskrajnim diskusijama o književnosti, filozofiji, filmu... Mi smo se intenzivno družili i to na dnevnoj bazi. Imali smo svoje kafane. Mislim da mlađem naraštaju nedostaje taj duh zajedništva, ta razmena mišljenja, to polemisanje koje izoštrava kritičko mišljenje, koje pomaže da se uvide sopstvene stranputice i greške. Sugestije mojih prijatelja Milojka Kneževića, Branka Kukića, oštre kritike kritičara moje generacije - sve je to doprinelo da moje knjige budu mnogo bolje nego da sam radio prepušten sam sebi.

Da bi upokojili monstruozne ideološke produkte i vampire istorije vaši junaci pribegavaju crnohumornom promišljanju sveta. Odakle crpite rezervoare ironije?
- Pa da nije tog ironijskog i humornog otklona, teško da bih napisao moje knjige. A još bi ih teže bilo pročitati. Ionako nisu previše čitljive. Dubinu našeg posrnuća najlakše je opaziti na katastrofalnom sunovratu naše nekadašnje duhovitosti. Treba se samo setiti zlatnog doba srpske satire od polovine šezdesetih sve do početka devedesetih. Treba se setiti kafanskih šereta, neuporedivo zabavnijih od današnjih profesionalnih komičara. Treba se setiti komedija Duška Kovačevića, pa postati svestan u kakvo smo sumorno stanje dospeli. U današnjim "komedijama" sve se nekako vrti oko nekih hiljadu evra, oko nekakvih nasledstava, prevara, muljanja. Često pomislim da naše siromaštvo mnogo duguje preteranoj ozbiljnosti, tačnije čemeru. Još početkom devedesetih u nekoj sam kolumni napisao da je, u religioznom smislu, naša nesreća posledica pada na prvom ljudskom iskušenju - iskušenju hleba zemaljskog. Onaj ko ne vidi ništa osim hleba, ništa osim hleba i ne dobija. A često ni hleba nema.

Koliko je preraspodela društvene moći u Srbiji posle 5. oktobra odmakla od borbe korespondenata političkih struktura za golu vlast?
- Vrlo malo. Gotovo nimalo. Ovo treba uzeti krajnje ozbiljno budući da poznajem ljude. I to će tako ići sve do jednog ko-zna-kada-dana kada će politika konačno biti demistifikovana, demitologizovana, svedena na svoju pravu meru i upućena na svoje prave poslove. Tu se radi o orijentalnom nasleđu. Jer kod nas politika nije tehnologija upravljanja državnim poslovima već opskurni mnogobožački kult. I dan danas politička elita (ako smem upotrebiti tu reč) pošto poto nastoji da svoje poslove obavlja obavijena oblakom tajanstva, što je najobičnija sprdnja sa idejama demokratije i republike. Ako smo već republika, onda neprestano treba podsećati vlasti da suverentitet pripada svim građanima podjednako i da su političari odgovorni suverenu - građanstvu. Imao sam prilike da četiri godine provedem na Kipru u jednoj uzornoj demokratiji. To iskustvo mi je, zapravo, otvorilo oči. Odrastao u ovdašnjim prilikama gotovo da nisam mogao da shvatim strah i snishodljivost kiparskih zvaničnika prema novinarima i prema običnom narodu. Ovde se političari prema novinarima odnose kao knjaz Miloš prema svojim čibukčijama. O narodu i da ne govorimo. Osim uoči kakvih izbora, oni nemaju nikakav kontakt sa običnim svetom. Mi smo naglo uskočili iz rigidnog komunizma u višepartijski sistem zadržavajući ranije navike, pa se tako naš trenutni (nadajmo se) politički sistem može definisati paradoksalnom sintagmom - višepartijski monizam.

Šta su za vas famozne "demokratske snage" u Srbiji?
- Uprkos svemu što sam rekao, u Srbiji postoji veliki demokratski potencijal. Ali sve je to nekako rasuto i imamo ogroman problem organizovanja. Išao bih tako daleko da kažem da ljudi koji poseduju najviše demokratske kapacitete ne samo da ne uzimaju učešća u politici nego čak i ne glasaju. Uprkos tome što uoči izbora stranke zapomažu da se na izbore izađe u što većem broju, njima to u suštini ne odgovara. One radije operišu sa zbirnim imenicama poput "narod", "žene", "zemljoradnici", dok zadržavaju apsolutni prezir prema ličnostima, konkretnim, živim ljudima. Jeste politika prljav posao i tamo gde je neuporedivo čistiji. Ali, da bi se nešto uradilo, ponekad se moramo i uprljati. Biti iznad situacije, stav u nas veoma omiljen, ide naruku najnazadnijim ideologijama.

Da li je i ulazak u Evropu deo srpske mitofilije?
- Vrlo je brzo to postao. EU je postala magična reč, toliko draga ovdašnjim političarima. I tu bi se nekako preko reda. Pa kad nas prime, onda će svi problemi biti rešeni. Evropska unija je, međutim, mesto u koje se ulazi kada se reše bar oni kardinalni problemi. Mi u ovom trenutku jedva da možemo sami sa sobom, ne vredi ni pominjati zajednicu sa još dvadeset i sedam država.

Grešemo li ako kažemo da je Koštunica u vašoj optici zamenio Vuka Karadžića i Dobricu Ćosića?
- Ne. Nije on njihovog formata. Momentalno, on je verovatno poslednji predvodnik ideologije čije je temelje postavio Vuk i koja do dana današnjeg nije od temelja ni odmakla. Pisao sam ranije o tome, ali ponoviću. Naša strategijska greška nije prihvatanje Vukove reforme pisma, nego apsolutizacija njegove političke doktrine. Sumnjam da je Karadžić imao političke ambicije, ali to je politika. Narodnu mudrost i narodno stvaralaštvo, koji jesu temelji svake nacionalne kulture, on postavlja kao vrhunsku vrednost. Temelj ne može biti krov. Čak ni u Srbiji. Razumljivo je da u takvom jednom ambijentu visoka kultura i filozofija moraju sa krajnjim naporom da traže svoje mesto pod srpskim suncem. Iz toga je neminovno proizašla paraliza kulture, a iz paralize kulture još neminovnije permanentna paraliza političkih sistema, sledstveno i ekonomije. Zatvoreni unutar svog skučenog habitusa, pokušavajući da razumemo kompleksna zbivanja u modernom svetu pomoću poslovica i narodnih pesama, doživeli smo sudbinu svih zatvorenih sistema: stalno uvećavanje entropije. Mi smo danas društvo bez dinamike, društvo bez energije.
Koštunica je čovek koga ne interesuje Srbija nego srpska istorija. Mogao bih se zakleti da sve odluke donosi spekulišući o tome kakav će mu one status doneti u nekoj budućoj istoriji. Preterano je porediti ga sa Miloševićem, kako se često čuje. Ali, to je u suštini Miloševićeva politika. Ona ne može biti ništa drugo. A i Milošević je samo jedan u plejadi nastavljača srpske narodnjačke doktrine nastale polovinom 19. veka. Ta doktrina podjednako uspešno po nju, a katastrofalno po Srbiju, funkcioniše u kneževini, kraljevini, komunističkoj republici i ovom poludemokratskom poretku. Utešno je što narodnjačka koalicija ima nekih 16,7 procenata podrške. Ai ne treba biti previše optimističan. Još neko vreme će, sve spasavajući nas, uvaljivati u probleme i održavati stanje socijalne inercije.

Vaša biografija je apsorbovala maltene sve frakcije Demokratske stranke, uključujući i nju samu. Kako izgleda nositi to breme?
- Vrlo lako. Ja se nisam politikom bavio zato što imam političkih ambicija nego zato što sam mislio da u gadnim vremenima niko nema prava da stoji po strani. Sada kada se stvari koliko-toliko normalizuju, moje bavljenje politikom se svodi na to da od vremena do vremena napišem neki politički tekst n Zašto mi u strogo kontrolisanom košmaru korporativnog kapitalizma sebe uglavnom ne vidimo kao društvo koje ispunjava određene potrebe za identitetom i uči se veštinama normalnog života, već kao radosne učesnike potrošačke groznice?
- Iz prostog razloga što je priroda korporativnog kapitalizma takva da ljude prisiljava na potrošačku groznicu. Vrlo brzo smo se adaptirali na pravila besomučne kupovine i potrošnje. Na druga pravila još nismo. Mi se zapravo nalazimo u jednoj šizofrenoj situaciji. Ekonomski sistem se doista dosta uspešno uklapa u svetske trendove, dok u političkom sistemu još uvek dominira pseudomitološki model. Još uvek se čuju pozivi da svi stanemo pod jednu zastavu. Da se svi preselimo na granicu sa Kosovom. Naravno, politički model nema šansu u utakmici sa ekonomskim, Ali ni tu ne treba biti previše optimističan. Ukoliko u međuvremenu ne izgradimo autentičan kulturni obrazac i jedinstvo nacionalnog stila, pretvorićemo se u koloniju.

Basara i LDP

Vaše političke tekstove i pamflete neki navode kao primer "koncentrisanog čedizma"?
- Da. Tako to ocenjuju autori okupljeni oko časopisa Nova srpska politička misao. I to jeste tako uprkos tome što nisam član LDP. A uz to sam desničar. Čedina koalicija poseduje jednu veoma pozitivnu energiju. Nije to još uvek dovoljno artikulisano, a nije ni čudo jer je LDP mlada stranka, ali ja tu prepoznajem autentičnu volju za promenama, uljuđivanjem i modernizacijom naše zemlje. Za gorepomenute autore, reč modernizacija je nešto čega se užasavaju ili plaše. Mislim da je ulazak Čedine koalicije u parlament nešto najbolje na poslednjim izborima. To je početak profilisanja političke scene. I levica i centar i desnica u uljuđenim društvima dele iste civilizacijske vrednosti i zato nije ništa čudno da se mnogi stavovi LDP-a i moji poklapaju.

Zoran Panović

26.01.07

Ne volim govore i besede. Upravo su nam govori i besede naneli najviše zala. Mi smo društvo kojem dominira usmena reč. Besedništvo je ovde na visokoj ceni. Tako bi i trebalo da bude. Pod uslovom da besedništvu prethodi temeljno i ozbiljno čitalačko iskustvo, što u nas nije čest slučaj, rekao je Svetislav Basara prilikom dodele NIN-ove nagrade u Aero-klubu u Beogradu
Roman "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" ovenčao je Svetislava Basaru NIN-ovom nagradom. Juče je u Aero-klubu, uz prigodnu i već tradicionalnu ceremoniju slavodobitniku, nagrada i uručena. S obzirom na to da za knjigu koju kritika ocenjuje kao najbolji roman u prethodnoj godini vlada ogromno interesovanje čitalačke publike, u izdavačkoj kući "Dereta" kažu da je čitav tiraž gotovo planuo, te da je štampano novo izdanje. Glavni junak Basarinog romana je niko drugi do bolest. Ovoga puta ona se ne odnosi na ljude, već na najveće svetske doktrine i ideologije koje su, kako pisac kaže, bile mnogo pogubnije od svih bolesti.

U intervjuu koji ste dali za Glas rekli ste da ste izričito tražili da na koricama vaše knjige piše "van konkurencije za NIN-ovu nagradu". Zašto ste se predomislili?
- Imao sam ranije neke nesporazume sa NIN-ovom nagradom dok se nešto tu muljalo. Međutim, moj prijatelj Branko Kukić savetovao mi je da to ne radim, jer je to krajnje patetično. I stvarno je tako. Mogao ju je, konačno, dobiti i neki od mojih prijatelja. Mislim da sam dobro postupio što sam odustao od te ideje.

Zašto ste se upustili u jedan težak literarni zadatak da prikažete velike svetske doktrine kao bolesti čovečanstva.
- To je alegorija. U mom romanu, bolesti su prikazane kao velike doktrine dvadesetog veka, a to su komunizam i fašizam, mnogo pogubniji od bilo koje bolesti. Doktrine su odnele mnogo više života, mnogo više ljudi od bilo koje bolesti, izuzev, možda, kuge u srednjem veku. U mom romanu, sve je - alegorija. Neke doktrine su pale, neke se podižu, ali to je život.

Kako ste došli na ideju za ovaj roman?
- Teško je uopšte odrediti ša je to ideja. Nije to sijalica kojom obično ilustruju ideju. Iskreno, ne znam ni sam u kom času i kako sam došao na ideju da moj glavni junak zapravo bude bolest. Možda se to dogodilo kao posledica čitanja bogootačke literature i katoličkih mistika. Tokom čitanja brojnih knjiga, shvatio sam da se sa aspekta hrišćanstva bolest ne posmatra kao nešto loše, već kao vrlo važna, čak ključna stepenica u razvoju čovečanstva. S druge strane, iz ličnog ali i iskustva ljudi iz mog okruženja, shvatio sam da je bolest neretko spasonosna. Prost primer mogao bi da bude situacija kad čovek naprasno dobije grip, propusti zbog toga avionski let a avion kojim je trebalo da putuje se sruši. Podsećanja radi, Parkinson je svojevremeno otkrio jednu bolest i od nje napravio političku doktrinu koja se sukobila sa drugim doktrinama toga doba. U pitanju je kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka. Konačno, taj cirkus i pometnja upravo danas doživljavaju svoju kulminaciju.

Stiče se zaključak da u svojoj knjizi i samu istoriju tretirate kao bolest. Da li je tako?
- Moj junak smatra, a ja delim njegovo mišljenje, da je sama istorija jedna bolest koja se legitimiše kao zdravlje, te da je ispravniji prilaz istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti. "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" predstavlja isečak istorije Evrope i Rusije kroz prizmu bolesti. Bolest se posmatra odviše mehanički, materijalistički. Zapanjila me je industrijalizacija zdravlja, da ne kažem bolesti u veku u kojem živimo. Medicina je u istoj ravni sa, recimo, metalnom industrijom. Bolnice danas liče na mašinske hale u kojima se nešto opravlja, prepravlja. Zdravlje je opšta bolest dvadeset prvog veka. To je uzaludna opsesija. Čovek je bolest sam po sebi, a bolest je neminovnost. Čovek je bolest a priori. Jednostavno, nema ga. Sve doktrine i ideologije su bile opsednute zdravljem. Setimo se decenija koje smo proživeli u jednom od takvih sistema. Danas vidimo koliko su ti silni programi koji su propagirali zdravlje poput raznoraznih gimnastika i radnih akcija završili stanjem opšte bolesti. Ta tikva je jednostavno pukla, a mi smo ostali kao svedoci tog vremena.

U nizu ozbiljnih i smelih konstatacija, u vašem romanu je i ona da Rusiju nije uništio Lenjin, već Raspućin.
- To ne treba prihvatati kao istorijsku činjenicu. To je jedna umetnička istina i ne bi je trebalo prihvatati zdravo za gotovo.

Postoji li neka veza između vaših prethodnih romana i nove knjige?
- Ima dosta toga. Neki od mojih junaka iz prethodnih romana našli su se u ovoj knjizi. Inače, ja to radim od ranije. Može se reći da se u mom slučaju menja samo forma, sadržaji ne. Mnogi će se prepoznati.

Vaš roman se može tumačiti na više načina. Kako biste, ukratko, predstavili svoju knjigu?
- To je jedna smešno tužna priča.

Ko vam je književni uzor?
- Ne mogu da govorim o tome, jer bi se dogodilo ono što ne želim, a to je da izostavim nekog važnog. Zato nikada ne volim da pričam o svojim uzorima.

Svojevremeno ste izjavili kako ste u literaturu ušli ne bi li razotkrili lavirinte laži.
- To je bio samo jedan od mojih motiva. Naravno da on nije najvažniji. Ne mogu se nikada, pogotovo ne kroz literaturu, razgrnuti laži i doći do istine. Literatura je samo jedna od etapa na putu ka spoznaji konačne istine.

Mila Milosavljević

26.01.07

Normalno da sam bio srećan kada sam čuo da sam dobio NIN-ovu nagradu. Ne krijem zadovoljstvo jer sam sačuvao još malo neposrednosti

Ulica Blagoja Parovića, na Banovom brdu. Treći sprat, potkrovlje, bez lifta. Tu živi ovogodišnji NIN-ov laureat, sa Vidom Crnčević i njihovo dvoje blizanaca. Isključujemo sve telefone, Vida nam donosi kafe. Pitaj, Rado!

Kada ste prvi put pomislili na NIN-ovu nagradu?
- One godine kada je moja knjiga Napuklo ogledalo 1986. godine bila u širem izboru za ovu nagradu. Zbog mlađih naraštaja, treba reći da NIN-ova nagrada tada nije bila tako veliki događaj kao što je to u poslednjih petnaestak godina...

Kako nije, uvek je bila?
- Jeste, ali ne tako veliki. Tada je to još uvek bila SFRJ, bilo je mnogo drugih priznanja, pa je NIN-ova nagrada bila jedna od velikih nagrada u velikoj zemlji. Bila AVNOJ-eva nagrada i druge koje su se kotirale kao značajnije društveno priznanje, a donosile su čak i penziju.

Kada ste priželjkivali ovo priznanje?
- Kada sam imao prvi ozbiljan roman u konkurenciji. Bila je to Fama o biciklistima, jer sam smatrao da je taj roman dorastao za NIN-ovu nagradu. Ali, tada je nisam dobio.

Budite iskreni, jeste li sada očekivali NIN-ovu nagradu za Uspon i pad Parkinsonove bolesti?
- Iskreno, nisam. To moje nedobijanje NIN-ove nagrade postalo je neka vrsta tradicije i nije bilo razloga da mislim da ću je dobiti posle dvadeset godina kada je već nisam dobio za neke knjige koje su možda i bolje od ove za koju sam nagrađen.

Šta ste radili kada vam je predsednik žirija Milan Vlajčić javio srećnu vest?
- Gledao sam na televiziji Fore i fazone. Odmah sam se navrat-nanos spremio i otišao u Alfa banku.

I svi su videli da ste bilo veoma srećni zbog nagrade?
- Normalno da sam bio srećan. Ne krijem zadovoljstvo jer sam sačuvao još malo neposrednosti. Kada sam raspoložen, to se vidi, kada sam neraspoložen – i to se vidi.

Dramaturg Vida Crnčević i vi ste roditelji blizanaca Tare i Relje koji imaju deset godina. Šta ste radili u njihovim godinama, kako je izgledalo vaše detinjstvo šezdesetih godina prošlog veka?
- Živeo sam u Bajinoj Bašti, koja je tada ličila – bar su takva moja sećanja – na Makondo iz Sto godina samoće. U izvesnoj meri ona je to i ostala do današnjeg dana. Sve je nekako bilo usporeno i vreme je prolazilo na jedan prirodan način. Nije bilo praznih sati. Učio sam školu, igrao se i čitao knjige. Drugo nije imalo šta da se radi jer tih godina još nije bilo televizora, bar ne u unutrašnjosti.

Počeli ste da pišete, postali ste urednik u Književnoj reči, reklo bi se da ste već odredili svoju budućnost?
- Nije bilo tako. Bilo je to drugačije vreme od današnjeg, sve je bilo nekako lepršavije i spontanije. Zapravo, u to vreme nisam ni mislio da ću se pisanjem baviti celog života. Računao sam: napisaću dve-tri knjižice da imam uspomenu na mladost, pa ću posle da se bavim nekim ozbiljnim poslom. Jer, zaboga, na pisanje se i danas gleda kao na neki hobi, na luksuz, kao na hleb bez motike, dok se kasnije nisam uverio da je to jedan rudarski posao koji ovde, nažalost, tradicionalno nije na ceni. Međutim, skoro mi je došla do ruku knjiga Ljubavi srpskih pisaca, i kad sam se podsetio kakav je bio odnos prema piscima s kraja devetnaestog i početkom dvadesetog veka, mi danas uopšte ne bi trebalo da se žalimo. Retko ko od tih pisaca je doživeo pedesetu godinu, često su bivali na robiji, jedva sastavljali kraj s krajem, bivali gladni... Pa, tako mislim da je neki mali pomak ipak učinjen. Mali.

Ovde je teško živeti od pisanja?
- Ova sredina tradicionalno ima nekakav otpor prema literaturi, pogotovu prema literaturi koja nadilazi nekakvu nacionalnu mitologiju i tematiku. Prema univerzalnim temama ovde se gaji jedan animozitet. To je zla kob našeg naroda. Ta neprestana težnja da se sve uproseči, da se svede na nekakvu nisko postavljenu meru, da bi se tavorilo u prividnom miru bez mnogo uzbuđenja, ali i bez mnogo odgovornosti.

Vi ste, ipak, odlučili da živite od pisanja, a uz to niste baš išli niz dlaku tamo gde se to očekuje od slobodnog umetnika. Naprotiv. Koliko vas je koštalo to što ste se gotovo trudili da provocirate čaršiju? Ili ste time podizali tiraž svojih knjiga?
- Ne mislim da me je to išta koštalo. Ne mogu da se požalim da sam bio osujećen, progonjen, da sam imao neke konkretne probleme zbog svog stava prema onome što se događa u sredini u kojoj živim. Mislim da je takav moj stav bio veoma značajan za izgradnju mog identiteta i integriteta. Govorio sam svašta, pisao sam svašta, mnogo od toga danas ne stoji. Međutim, bitno je da čovek ima svoj stav, da se ne povodi za opštom matricom mišljenja, ako se to uopšte može nazvati mišljenjem. Da ne ide za bujicom manje-više lažnih mitova i društveno prihvatljivih priča. Tako gledano, drago mi je što sam postupao kako sam hteo i to mi ništa nije odmoglo.

S druge strane, pogrešno je misliti da ta otvorenost, taj pogani jezik, što bi se reklo u zapadnoj Srbiji, da mi je sve to podiglo tiraž. Ovde ne postoji nijedna stvar koja može da utiče na prodaju knjiga jer postoji određen, manje-više ograničen krug čitalaca i ko će šta pročitati, zavisi od naklonosti tog malog kruga publike, a nikako od marketinga. Ipak je to stvar koja više pomaže u folk muzici nego u literaturi.

Da li vam je danas žao zbog neke vaše prejake javne reči, ili biste opet isto?
- Ne bih, naravno, opet isto. Čovek koji kaže da bi ponovo napisao isto ono što je napisao, da bi ponovo proživeo isti život... iz njega govore paklena gordost i samoljublje. Kad bih bio u prilici, živeo bih drugačije, menjao bih neke stvari, mnoge stranice bih drugačije napisao, neke knjige ne bih nikada napisao...

Koju svoju knjigu ne biste napisali, odnosno objavili?
- Ne bih napisao roman Sveta mast. Mislim da je to daleko ispod mog nivoa, ali prokletstvo naše literature je uvek novčana oskudica. Morao sam da napišem knjigu godišnje, dobru ili lošu. Da sam imao novca u tom momentu, tu knjigu ne bih napisao, sačekao bih da prođe vreme pa bih onda rekao nešto drugo, konkretnije, suvislije.

Zbog čega ste poslednjih godina posegli za velikanima Planete iz raznih oblasti stvaralaštva, i učinili ih junacima svoje literature – Niče, Staljin, Dostojevski, Tolstoj...?
- To je rezultat promene u poetici. Čovek se menja, pa se menjaju i poetike. Neke stvari koje su me interesovale do pre pet godina promenile su se, zainteresovao sam se za neke svetsko-istorijske pojave i u tom kontekstu razumljivo je da koristim neke velikane iz polovine 19. i s početka 20. veka kao nekakve poetičke ikone. To su ljudi koji zastupaju određena mišljenja karakteristična za to doba, kao što su Niče ili Dostojevski, ali i Kemal Ataturk, na primer, jer nije reč samo o piscima. Pomoću tih poetičkih ikona pravim romaneskni ikonostas baveći se stvarima koje me zanimaju – nastanak velikih priča 19. i 20. veka kao što su komunizam, nacizam, fašizam...

Zbog čega ste odabrali Parkinsonovu, a ne neku drugu bolest u naslovu svoje nagrađene knjige i kao metaforu zla?
- Ime lepo zvuči, a i ja volim da se poigravam sa dvosmislicama, sa zaverama, mistifikacijama. Uzeo sam jednu bolest koja se zove Parkinsonova i napravio sam zaplet u romanu da je to bolest koja je ugrozila doktrine zdravlja, ali su ona i njen pronalazač odgurnuti u istorijsku pomrčinu. To je jedna igrarija kojom sam se poslužio da bih napravio zanimljiv zaplet u kome posle iznosim svoje viđenje stvari.

Koliko ste se stvarno upoznali sa ovom bolešću kao medicinskim pojmom?
- Vrlo malo. Pronašao sam na Internetu njene simptome, a kako se vrlo malo razumem u medicinu, to mi nije bilo od preterane koristi pa sam se oslonio na mistifikacije. Poslednjih godina meni je kao piscu potrebno da me nešto zainteresuje kako bih to pretočio u svoju temu. U slučaju Fame o biciklistima inspirisala me je opšta pomama za tajnim društvima, masonima, templarima...i tako je proizašao roman kao istorija jednog tajnog društva. Tako je nastalo još nekoliko knjiga u kojima sam se bavio raznim fenomenima smeštajući ih u romaneskni okvir. Jedan od njih je Na gralovom tragu koji je nezasluženo pao u senku pošto je izašao neposredno posle Fame o biciklistima, a tada su me zanimali falsifikati, stvarni i lažni dokumenti, nepouzdanost istorije...

Ta nepouzdanost istorije provlači se kroz većinu vaših knjiga. Međutim, taj interes za neke društvene fenomene koji ste pretočili u literaturu, nekako koincidira sa vašim pojačanim interesovanjem za politiku?
- Ne znam da li je to imalo kakve veze. Mene je od početka svesnog života, od prvih naznaka zrelosti, jako mučio problem neslobode. I to ovde, u neposrednom okruženju, ne mogu se ja baviti svetskim problemom neslobode. Ne samo ja, već čitave generacije ovde, nismo raščistili sa raznim stvarima. Gušila nas je javnost koja je pod neprestanom kontrolom, nekakva tajanstvenost, nesklonost da se pogleda činjenicama u oči, da se suočimo sa njima. Rekao bih da i svoj politički angažman dugujem tom osećanju skučenosti života u neslobodi.

Pa, ipak, kolika je politička moć u odnosu na moć pisca?
- U literaturi se može sve i može se veoma brzo. Lako se može napisati roman u kome ćemo rešiti sve probleme. U politici sve to ide mnogo teže. Moj politički angažman je bio posledica potrebe da se stvori jedno podnošljivo društvo, društvo u kome će pre svega postojati realnost. Naš problem je pre svega u tome što realnost ne odlikuje baš neki kvalitet. Odrastali smo pod uticajem marksističkih doktrina uvereni da ako postoje doline, brda i reke, mi živimo u realnosti. A to je zapravo samo pozornica na kojoj se mi krećemo, dok u stvari živimo u psihološkoj realnosti. Ono što određuje sudbinu samog čoveka i svakog naroda, jeste samorefleksija, spoznaja psihološke realnosti bilo na individualnom, bilo na nacionalnom planu. Mi tu imamo prilične teškoće. Jer, totalitarizam nije ništa drugo do ukidanje individualnih psihologija i njihova zamena jednom unapred pripremljenom i prefabrikovanom ideologijom koja zahteva gubljenje individualnosti. Nema bolje definicije neslobode od te da čovek umesto subjekta postaje objekat.

I u nagrađenoj knjizi tema vam je pre svega ideologija totalitarizma, komunizma, nacizma, odnosno fašizma, naročito njihove posledice u Rusiji, a potom refleksije ovde. Kakvo je vaše objašnjenje te srpske podatnosti ruskom uplivu ideologije loše vrste?
- To je čudno samo na prvi pogled. Nalazim mnoge veze između komunističke doktrine i pravoslavlja koje je izgubilo smisao, oslabilo. Sve vrednosti komunizma su pozajmljene iz hrišćanstva – nedopustivo je da jedni žive na račun drugih, da jedni trunu u bogatstvu a drugi umiru u bedi, da se radi petnaest sati dnevno...To je jedna u biti pozitivna doktrina. Problem je u tome što su sredstva kojima su komunisti hteli da ostvare tu svoju doktrinu, nasilje, odnosno odsustvo bilo kakvih obzira u ostvarenju te doktrine, doveli do toga da se komunizam izrodi u carstvo neslobode umesto da bude carstvo slobode. Tako je nastao pokušaj da se istoriji nametne tok koji ona u svojoj dubokoj logici nema niti može imati. Komunizam, nacizam, pa ako hoćete i globalizacija, sve su to doktrine koje su htele da preusmere istoriju sveta, da promene božiju promisao, da navedu istorijsku vodu na svoju vodenicu, što, naravno, nikada nikome nije pošlo za rukom. I neće poći. Istorija ima svoju logiku i ona ide svojim tokovima, kako to lepo kaže sveti Augustin – razumnoga sudbina vodi za ruku, a budalu vuče po zemlji.

Da završim odgovor na vaše pitanje navođenjem jednog podatka. Naša zastava koja se ovde smatra tradicionalnom, zapravo je ruska trobojka okrenuta naopako. Istorijat je vrlo jednostavan. Posle Drugog srpskog ustanka, jedna delegacija je odavde otišla kod ruskog cara da nešto moli za našu stvar, a kako u to vreme pored mnoštva drugih stari nismo imali ni zastavu, neko se dosetio i okrenuo rusku zastavu naopako i tako smo dobili našu trobojku koja sa srpskom tradicijom nema nikakve veze. Srpska tradicionalna zastava je crveno polje sa žutim ravnostranim krstom, takozvani krstaš barjak. I tako se u temelju srpskog znamenja našao jedan falsifikat.

Kako doživljavate srpsko pravoslavlje danas, kako vidite njegovu snagu i njegovu nemoć?
- Srbija je pravoslavna zemlja utoliko što je nastanjena većinskim pravoslavnim življem. Ali pravoslavlje često, zahvaljujući nekim političarima i nekim ljudima iz Crkve, umesto religije postaje doktrina i to nacionalna doktrina, što se u pravoslavnoj tradiciji označava ne samo kao greh, već kao jeres etnofiletizma. To znači da se pomešalo carstvo zemaljsko i carstvo nebesko i ta konfuzija je jedan od temeljnih uzroka svih naših posrtanja u poslednjih pola veka i više. Ne treba sve svaljivati samo na leđa Slobodanu Miloševiću. Ovde nesreća počinje 1941. godine, možda i mnogo ranije, i ne vidim da je još završena, upravo zbog tog nerazlikovanja, tog mešanja svetog i profanog. Obični komadi zemlje se ovde proglašavaju svetinjama, a prave svetinje koje nisu ništa materijalno, već su duhovne, ovde se nemilosrdno gaze. Dok se ta konfuzija ne reši, mi nećemo izaći iz ovog začaranog kruga.

Je li problem tog zbrkanog pravoslavlja u odsustvu onoga što se zove sistem vrednosti, jer smo mi tih pedeset godina živeli u socijalističkom, iliti Titovom sistemu vrednosti? A danas?
- U Brozovo vreme je postojao sistem vrednosti koji je bio mnogo funkcionalniji nego danas, jer mi danas zapravo i nemamo sistem vrednosti. Nakon sloma komunizma, dotadašnji sistem vrednosti, očigledno neutemeljen, srušio se u prah i pepeo; nije, međutim, izgrađen novi, demokratski, građanski sistem vrednosti, i tako se poseglo za nekakvim mitovima iz prošlosti koji ne mogu da posluže kao sistem vrednosti. Tek tu ne može da pomogne hrišćanstvo, pošto se ono ne bavi ni sistemima vrednosti niti moralom. Hrišćanstvo je pitanje energije – je li energija usmerena prema dole, ili je usmerena prema gore. Ukoliko je usmerena prema gore, onda imamo stvorenje koje iz te proste usmerenosti, usmerenosti duše prema dobru, proizvodi jedan samim sobom sistem vrednosti. Jer, sistem vrednosti nije nešto što ćemo napraviti pa se u okviru njega ponašati, već moramo živeti taj sistem vrednosti. Nije to skup pravila koja ćemo manje ili više poštovati, već moramo podsticati ono što je u ljudima dobro, najbolje.

Kako biste danas opisali pisca disidenta i postoji li on uopšte poslednjih godina?
- Nema kod nas pisca disidenta niti ga je bilo u Brozovo vreme. Postojao je samo jedan, Mihajlo Mihajlov, jedini čovek koji se može podvesti pod pojam disidenta onako kako se on tretirao u Sovjetskom Savezu. Čovek je nešto pisao, zbog toga je proveo godine u zatvoru i godine u izgnanstvu. Bilo je ovde pisaca koji su proglašavani, ili su se samoproglašavali disidentima, ali osim sporadičnih smetnji, disidenata ovde u pravom smislu nije bilo. Tek danas ne vidim razloga da bilo ko bude disident. Bilo je spaljivanja i zabrane knjiga, ali retko ko je bio zaista izbačen iz sistema kao što se to događalo u SSSR-u. To je razumljivo pošto ni naš komunizam nije bio tako tvrdog kova kao što je bio u Rusiji, Češkoj ili u nekim drugim zemljama istočnog bloka.

Šta vas zanima iz savremene svetske literature?
- Volim da čitam i veoma cenim dva živa pisca – Žoze Saramago i Augusto Roa Bartos. Možda danas nema velikana koji bi mogao da se poredi sa Tolstojem, Dostojevskim ili Prustom iz njihovih vremena, ali ja Beketa i Joneska doživljavam kao žive savremenike koji su obeležili 20. vek.

Postoje li pisci za koje vam je žao što ih niste upoznali, poznavali?
- Nikada nisam upoznao Danila Kiša i Borislava Pekića. Kiš je u vreme kada sam ušao u literaturu živeo u Francuskoj, a Pekića sam video samo jednom u redakciji Književnosti, dve-tri godine pre njegove smrti. Očekivao sam da će nas neko od prisutnih upoznati, ali bila je neka gužva i to se nije dogodilo. I tako sam ostao i bez tog dragocenog poznanstva.

Zbog čega mu niste prišli i kazali ko ste?
- Ne. Niti ja volim da mi ljudi prilaze, niti bih ja nekome prišao. Prići nepoznatom čoveku i zapodenuti razgovor, bez nekog normalnog i pravog povoda, smatram izrazom krajnje nekulture. Čini mi se da se to događa samo na Balkanu i nigde više.

Kako biste reagovali kada biste bili predloženi za člana Srpske akademije nauka i umetnosti?
- Vrlo jednostavno. Istina je da se poslednjih godina ta ustanova popunjava i dobrim ljudima, među njima su i neki moji dobri prijatelji. Ali, iz jednostavnog razloga što sam ja puno pisao protiv SANU, i to u veoma mladim danima kada nisu mogli da mi prebace da sam gnevan što me nisu primili u nju, ja bih se uljudno zahvalio. SANU će verovatno biti veoma pristojno mesto za desetak godina, ali moralno osećanje mi ne bi nikada dozvolilo da postanem njen član. Inače, mislim da je koncept SANU jedan krajnje zastareo koncept i ne vidim nikakvog dubljeg smisla u postojanju takvih ustanova. Svi ti besmrtnici, od Francuske naovamo, sve mi to liči na nekakav idolopoklonički hram i celog života ću biti daleko od toga.

Je li Brana Crnčević vaš politički neistomišljenik, čovek sa kojim se svađate, koga poštujete ili jednostavno vaš rođak?
- Brana Crnčević je deda moje dece, moj politički neistomišljenik, ali čovek koga cenim, sa kojim se često raspravljam i uživam u tim raspravama jer je on retko duhovit čovek.

A šta je Dobrica Ćosić danas za vas u odnosu na čoveka koga ste pre sedam-osam godina onoliko optuživali u javnosti?
- Mislim da sam tada iz preteške artiljerije pucao na Dobricu Ćosića. U svakom slučaju, on zaslužuje ozbiljnu kritiku zbog toga što je stvorio atmosferu prožimanja tajnih službi, politike, književnosti i raznih drugih stvari. Međutim, ako se pogleda koliko je na njega već ispaljeno salvi i neprijateljstava, to svedoči da je on ipak značajna ličnost. Na beznačajne ličnosti niko ne obraća pažnju.

Zar nisu njegove zasluge za srpsku kulturu veće od njegovih greha?
- Za srpsku kulturu da, ali za srpsku politiku ne. Imao je nekoliko kardinalno loših odluka, ali da mi to ostavimo budućim naraštajima pa neka oni prosuđuju gde, kada, kako i zašto.

Neki će i vaš stranački angažman, najpre u DSS-u, potom u DHSS-u pa danas u DS, kvalifikovati nekom vrstom karijerizma u kome ste, eto, ulovili jedan ambasadorski mandat na Kipru?
- Mislim da se mom političkom angažmanu lagano bliži kraj. Tim pre što verujem da će se u bliskom periodu i ovde politikom baviti samo profesionalci, što je sasvim u redu. Ja sam tokom poslednjih deceniju i po uglavnom bio u strankama demokratske orijentacije i to ne bih nazvao menjanjem partija, jer su sve te stranke nastale iz one jedne, osnovne Demokratske stranke, koja je zaista bila skup sjajnih ljudi, ali ljudi teško spojivih političkih uverenja.

Zbog čega je premijer Vojislav Koštunica najčešća meta vaših političkih napada u poslednje vreme?
- Prema njemu nisam imao negativan stav sve do pretposlednjih izbora. Imao sam čak dobro mišljenje o njemu, i deo tog mišljenja ostaje i danas. On nije đavo, već je jednostavno čovek koji je ideale i desetogodišnju borbu za demokratizaciju Srbije na neki način unazadio i jako usporio procese neizbežnih reformi. Ne iz rđave namere, ali znamo šta je Sartr napisao o dobrim namerama... Mislim da je Koštunica poslednji korifej nacionalne ideologije projektovane još u devetnaestom veku. Temelj te ideologije je fiksacija na teritorije i teritorijalnu ekspanziju. Kao i svaka ideologija, ona nije percepcija nego projekcija realnosti. On je veliki tehnolog politike, znalac kako ostati na vlasti, ali je i političar koji nema jasnu viziju, jer da je ima, ne bi svoju politiku vodio u skladu sa parolom – ko ne razume Guču, ne razume Srbiju i slično. Ipak, mislim da čak ni on nije zaslužio političku sudbinu koju će sigurno doživeti. Bio je jedan od stubova opozicije, a doživeli smo da ga vidimo kako cupka pred Cecom Ražnatović na nekakvom vašaru pred Skupštinom. Očigledno je i njemu bilo neprijatno, ali, to je tako.

Rekao bih nekoliko reči i o mnogopominjanoj “prvoj” i “drugoj” Srbiji. Pojavljuje se i nekakva treća. Postoji samo jedna Srbija. Ali zato postoje dve srpske političke i kulturne elite. Jedna bi da Srbiju zadrži u samodovoljnosti, izolacionizmu, druga bi da Srbiju integriše sa ostatkom sveta. U zavisnosti od toga koja elita bude preovladala, zavisiće i budućnost Srbije.

Na završnoj konvenciji Demokratske stranke vaša koleginica Vida Ognjenović je u prvoj rečenici svog obraćanja publici saopštila kako je “naš član Svetislav Basara upravo dobio NIN-ovu nagradu”. Ispalo je da je to i veliki uspeh Demokratske stranke?
- Ako im je to veliki uspeh, neka im bude. Nemam ništa protiv. Ali, mislim da je to isuviše mala stvar da bi se upisivala na raboš neke stranke, naročito na završnoj konvenciji Demokratske stranke. Moja NIN-ova nagrada je značajna stvar za mene, za čaršiju, za moje prijatelje i neprijatelje, a za politiku je apsolutno irelevantna.

20.01.07

Svetislav Basara se silom prilika i neprilika bavio i drugim stvarima (politika, diplomatija) ali suština njegovog života i interesovanja je literatura. Do sada je objavio dvadesetak naslova - romana, zbirki pripovedaka i knjiga eseja. Njegove su fikcije prevođene na više svetskih jezika. Britanska književna kritika smatra da je Basara jedan od najboljih pisaca svoje generacije u jugoistočnoj Evropi. Francuzi ga doživljavaju kao najintrigantnijeg srpskog pisca poslije Danila Kiša. Iako je u više navrata bio među najozbiljnijim kandidatima, do minulog četvrtka nikada nije dobio NIN-ovu nagradu.
- Svetislav Basara je ovogodišnji dobitnik za roman godine za djelo "Uspon i pad parkinsonove bolesti" - saopštio je (kada) tačno u podne , (ko) predsednik žirija Milan Vlajčić, (gdje) u centrali Alfa banke koja je već 15 godina generalni pokrovitelj NIN-ove nagrade.

Potom je, svjedoče izvještači, pisac iskoristio svojih pet minuta "slave".
-Nisam čovjek od govorancije. Ne znam da li je bolje dobiti ili ne dobiti NIN-ovu nagradu. Ako je ne dobijete onda je to nedostatak, a ako je dobijete morate da se nađete u ovakvoj gužvi kakvu ja ne volim - saopštio je u mikrofone Svetislav Basara.

Da podsjetimo, dok se farba još sušila na prvim štampanim otiscima njegove paramedicinske fikcije "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" na pitanje očekuje li da će se roman naći u konkurenciji za "Ninovu nagradu" Basara je saopštio : Nijesam raspo- ložen za nešto tako. Čak sam, prije objavljivanja romana, izrazio želju da na koricama stoji "Van konkurencije za Ninovu nagradu".

Na sreću, "ljubitelja" i upravo proporcionalnu žalost "mrzitelja" izdavač ga je odgovorio od te ideje. O čemu u srpskom romanu godine piše Svetislav Basara?
U oficijelnim predstavljanjima ovog svog izdanja "Dereta" akcetuje slijedeće činjenice. Basara piše o nastanku doktrina, ideologija i o borbi tih ideologija, približavajući nam donekle, između ostalog, "fantazmagoričnu viziju kraja devetnaestog i početka dvadesetog vijeka". Ova knjiga je roman koji je povremeno istorija i istorija koja je povremeno roman. Granicu između žanrova, istine i laži jedino može da odredi hrabar čitalac.
Demjan Lavrentjevič Parkinson, čovjek koji je otkrio strašnu bolest, inače, glavni junak Basarinog ovog romana, umire od iscrpljenosti 1947. godine u logoru na Kolimi pod lažnim imenom Nikolaj Nikolajevič Kuznjecov. Do tog dana on pokušava da iz perspektive čudne bolesti promijeni okolinu, sastavljajući fragmente odavno razbijene cjeline integralne slike sveta, u stalnoj borbi sa himerama istinske bolesti i lažnog zdravlja i njihovim invertovanim ulogama kao paklenim okosnicama sunovrata svijeta u revolucije, ratove, ezoteriju i alhemiju.

- Iskreno, ne znam ni sam u kom času i kako sam došao na ideju da moj glavni junak zapravo bude bolest. Možda se to dogodilo kao posledica čitanja bogootačke literature i katoličkih mistika. Tokom čitanja brojnih knjiga shvatio sam da se sa aspekta hrišćanstva bolest ne posmatra kao nešto loše, već kao vrlo važna, čak ključna stepenica u razvoju čovečanstva - rekao Basara.

Na pitanje da li on to istoriju tretira kao bolest aktuelni dobitnik NIN-ove nagrade je rekao: Moj junak smatra, a ja dijelim njegovo mišljenje, da je sama istorija jedna bolest koja se legitimiše kao zdravlje, te da je ispravniji prilaz istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti . "Uspon i pad parkinsonove bolesti" predstavlja jedan isječak istorije Evrope i Rusije kroz prizmu bolesti . Bolest se posmatra odviše mehanički i materijalistički. Zapanjila me je industrijalizacija zdravlja, da ne kažem bolesti u ovom vijeku u kojem živimo. Medicina je u istoj ravni s, recimo, metalnom industrijom. Bolnice danas liče na mašinske hale u kojima se nešto opravlja, prepravlja. Zdravlje je opšta bolest dvadeset prvog vijeka. To je uzaludna opsesija jer čovek je bolest sam po sebi, a bolest je neminovnost .

Inače, tradicionalnu podjelu na četnike i partizane, borhesovce i antiborhesovce, grobare i delije, radikale i liberale, tradicionaliste i postmoderniste, srpska se literarna javnost odavno se već izdijelila na "ljubitelje" i "mrzitelje" lika i djela Svetislava Basare. Roman "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" produbio je te jazove.
- Malo pamfletaškog politikantstva, malo raznoraznih ideja uhvaćenih u letu kafanske omamljenosti, malo polemičke jurodivosti i brušenja stila, tu i tamo borhesovskih pseudobiografija, jezičkih dvosmislica i logičkih paradok(a)sa, dosta galerijske papazjanije stvarnih istorijskih ličnosti i poznatih književnih likova, ponešto burlesknog humora što se predvidljivo opetuje diljem Basarinih knjiga i silna naplavina neobaveznih, kontradiktornih, sebe ukidajućih i besposledičnih iskaza i „teorija“ za koje je potpuno nevažno ko ih i u kom kontekstu izgovara ili ispisuje - pišu "mrzitelji" . Konkretno, Saša Ćirić u kultnom književnom časopisu "Beton", ne negirajući da je "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" ponajbolje napisan u kontekstu Basarinih poslednjih romana.

- Priča o usponu i padu Parkinsonove bolesti jeste parabola o onom prvom i fatalnom Padu. Sve drugo su mistifikacije koje ovaj pisac vješto i urnebesno raskrinkava u svom najboljem crnohumornom maniru, koji pomalo podsjeća na kompromis između ranog Džulijana Barnsa i ranog Bore Ćosića. Ovog puta na dnevnom redu su njene, nama najbliže i najpogubnije epizode jedne, u biti, paramedicinske priče o sudbini čovečanstva. Šta je sledeće? - pitaju se ljubitelji. Konkretno Vesna Roganović, autor izvrsno pisanih tekstova na temu recentne srpske literature.

Završen je prvi čin centralne sezonske, nekada južnoslovenske, danas srpske, literarne priče. Svetislav Basara je dobio NIN-ovu nagradu.Preostalo je da se lauretu, 25, januara, u beogradskom Aero klubu, uruči ček na 7.000 eura u dinarskoj protivuvrijednosti.

Stvarno, što mislite ko je sledeći dobitnik NIN-ove nagrade ?

V.Simunović

19.01.07

BEOGRAD, 18. januara (SEEcult.org) - Pisac Svetislav Basara, dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman 2006. godine, danas je kratko rekao da ne zna da li je bolje dobiti ili ne dobiti to knjizevno priznanje, a ranije je izjavio da je pre objavljivanja romana “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” zeleo da na koricama stoji: “Van konkurencije za NIN-ovu nagradu”.

Basara je, u intervjuu “Glasu javnosti” u septembru prosle godine, izjavio da nije bio raspolozen da njegov novi roman udje u konkurenciju za NIN-ovu nagradu, ali su ga “odgovorili od toga”.

Danas je, posle proglasenja dobitnika tog priznanja, rekao da ne zna da li je bolje dobiti ili ne NIN-ovu nagradu. “Kad je covek ne dobije, to je nedostatak, a kada je dobije mora da se nadje ovako pred publikom”, rekao je kratko Basara, bivsi ambasador Srbije i Crne Gore na Kipru, koji je autor niza zapazenih romana, knjiga prica i eseja, ali je retko dobijao nagrade.

Izmedju ostalog, dobio je Nagradu zeljezare Sisak za najbolju knjigu godine (1988) za roman “Fama o biciklistima”, kao i nagradu “Branko Copic”.

Basara je, po izlasku knjige “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”, izjavio da se slaze sa stavom svog junaka da je sama istorija jedna bolest koja se legitimise kao zdravlje, te da je ispravniji prilaz istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti.

Navodeci da “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” predstavlja “jedan isecak istorije Evrope i Rusije kroz prizmu bolesti”, Basara je rekao ranije i da je zapanjen industrijalizacijom zdravlja.

“Medicina je u istoj ravni s, recimo, metalnom industrijom. Bolnice danas lice na masinske hale u kojima se nesto opravlja, prepravlja. Zdravlje je opsta bolest 21. veka. To je uzaludna opsesija, jer covek je bolest sam po sebi, a bolest je neminovnost. Covek je bolest kao a priori, jednostavno, nema ga. Inace, sve doktrine i ideologije su bile opsednute zdravljem: fasizam i komunizam, na primer”, naveo je Basara, koji je ocenio i da se u Srbiji “nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem”.

“Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opstu bolnicu i tada cemo moci da krenemo put zdravlja. Srbija je danas bolesna i to je cinjenica. Nacelno, sam parkinsonizam ima tri kategorije. Nasa dijagnoza je parkinsonizam B. To je inace veoma bolesno stanje koje se samo prividno tretira kao zdravlje”, dodao je Basara u intervjuu “Glasu”, dok je “Blicu” gotovo u isto vreme pojasnio da je simptome te dijagnoze moguce shvatiti slusanjem govora premijera Vojislava Kostunice.

“Treba slusati govor premijera Srbije i videcete sve simptome parkinsonizma B: smusenost, drhtanje ruku, nesuvisao govor...”, ocenio je Basara.

Basara, inace, smatra svaku revoluciju korakom unazad, zbog cega je i 5. oktobar 2000. godine u Srbiji trebalo, prema njegovom misljenju, da bude kontrarevolucija.

“Rusija je bila gora posle Oktobarske revolucije, Jugoslavija je postala gora posle komunisticke, banditske revolucije, pa dodje 5. oktobar”, rekao je on nedavno, dodajuci da je 5. oktobar trebalo da bude kontrarevolucija, jer bi to bio korak napred.

“Medjutim, revolucionari su se snasli, uortacili sa Vojom Kostunicom i sada opet imamo revoluciju sa svim njenim osobenostima i posledicama. Potpuno isto samo sto je rec ‘komunizam’ zamenjena recju ‘Srbija’”, ocenio je Basara.

Glavni junak njegovog nagradjenog romana, Demjan Lavrentijevic Parkinson, izumitelj strasne bolesti, umire od iscrpljenosti 1947. godine u logoru na Kolimi pod laznim imenom Nikolaj Nikolajevic Kuznjecov. Do tog dana pokusava da iz perspektive cudne bolesti promeni okolinu, sastavljajuci fragmente odavno razbijene celine integralne slike sveta.

Prema obrazlozenju zirija za NIN-ovu nagradu, Basarin roman pripada piscevom "poetickom krugu promisljanja odnosa civilizacije, moralnosti i bolesti koje nas nagrizaju, u rasponu od srednjevekovnih progona do novovekovnih koncentracionih logora i gulaga".

“Ostvaren u zanru koji podrazumeva preklapanja vremena, koriscenje istorijskih dokumenata i apokrifnih izmisljenih svedocanstava, ovaj roman u svojoj dramaturgiji i ironicnom, grotesknom tonu”, pokazuje zbog cega je Basara vec zauzeo zapazeno mesto u srpskoj knjizevnosti, naveo je ziri, koji je odluku o nagradi doneo vecinom glasova, buduci da su za Basarin roman glaslaa tri clana, a za roman “Emilija Leta” Mirjane Mitrovic dva.

Ziri je istakao i da, nagradjujuci Basarin roman, zeli da istakne polifonu strukturu tog dela, kao i njegovu polemicnost koju takodje treba prihvatiti sa odredjenom ironijom i skepsom.

“Mozda ce neko reci da je Basara u ovom romanu otvorio previse tema i povoda nego sto to struktura i sklop romana mogu da podnesu, ali u savremenoj knjizevnosti odavno vise ne vaze uzori klasicne mere i cistote zanrovskih oblika”, naveo je ziri u obrazlozenju.

U zavrsnom delu odlucivanja, za roman Mirjane Mitrovic glasali su Slobodan Vladusic i Aleksandar Jovanovic, a za Basarino delo Milan Vlajcic (predsednik zirija), Tihomir Brajovic i Stevan Tontic.

16.01.07

„Sistem koncentracionih logora, otuda, neće biti mračna strana poredaka već njihov ideal: svako na svom mestu koje je država propisala, podređen propisanom vremenskom rasporedu, što je izraženo naoko primamljivim sloganom - osam sati rada, osam sati zabave, osam sati odmora. To je red vožnje u globalnim razmerama. Međutim, pokušaj da se taj apstraktni red nametne realnosti, naoko paradoksalno, završiće dramatičnim povećanjem haotičnosti,“ napisao je Svetislav Basara u romanu „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ („Dereta“) koji je uvršten u najuži izbor za prestižno književno priznanje, Ninovu nagradu za roman godine.

I pre nego što je Ninov žiri saopštio isprva širi, a potom i najuži izbor za roman godine, „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ uistinu je privlačio pažnju i kritike i čitalačke publike. I dok su kritičari govorili da se Basara vratio sebi, odnosno basarijanskom pisanju u najboljem smislu, čitaoci su komentarisali kako je knjiga „da odlepiš“.

Upitan za svoj odnos prema tome, Svetislav Basara u razgovoru za „Blic“ kaže: „Nadam se da jesam, pogotovo ako tako ocenjuju autoriteti. Pri tom, pre svega mislim na čitaoce, jer do njih najviše i držim. Teško je pričati o svojim knjigama. Jedno je izvesno: moje knjige imaju svoje ljubitelje, a imaju, bogami, i mrzitelje.“

U najužoj ste konkurenciji za prestižnu, Ninovu nagradu za roman godine?
- Drago mi je. Treba sačekati rezultate. I pokušati nekako preživeti od vas novinara.

U romanu „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ civilizaciju tretirate kao put u propast, a istoriju kao bolest?
- Pokušavam, koliko se može, da začeprkam, što po civilizaciji, što po istoriji (Rusije i Evrope XIX i XX vek prim.n.). Prepuna je ideologija, odnosno pojava koje se odvijaju po istom principu. Isprva to biva neka dobra ideja koja pokrene pozitivne promene i oduševljenje masa, da bi ubrzo postale sunovrat. Ideologije se zapravo vrlo brzo pretvaraju u svoju suprotnost. Mislim da je umetnost, književnost pre svega, jedini protok sloboda.

Delite li mišljenja svog glavnog junaka?
- Moj junak Parkinson misli, kao uostalom i ja, da je istorija bolest koja se predstavlja kao zdravlje i da je možda bolji pristup istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti.

Bolest koja se priviđa kao zdravlje podrazumeva...
- To se odnosi pre svega na diktaturu. Mislim na suštinsku diktaturu, ma kako se ona zvala. Pa naša civilizacija i istorija boluju i bolovale su od najtežih mogućih bolesti. Zar komunizam, fašizam... nisu najteže moguće bolesti. Teže su, gore, razornije, pogubnije, odnose neuporedivo više žrtava od TBC-a, raka, side...

Kako biste definisali Parkinsonovu bolest (iz romana)?
- Alegorija svih mistifikacija i prevara na ovom svetu. A ima ih onoliko. Kalambur i cirkus s kraja XIX i početka XX veka sada dostiže kulminaciju.

Boluje li Srbija od Parkinsona?
- To je, kako rekoh, alegorija koja se odnosi na čitav svet, a mi smo, bar u tom smislu, hteli ne hteli, svet. Već sam govorio o tome, ali neće bolesnik da se uzme u pamet i da mu ne znam koliko puta pričaš. Parkinsonizam ima tri kategorije. Srbija boluje od parkinsonizma B, a u tom obliku najčešće je prisutno to vrlo bolesno stanje koje se napadno priviđa kao zdravlje.

Možemo li govoriti o izlečenju?
- Još uvek ne.

Zbog čega?
- Imamo posla s narodnjačkom ekipom koja sa trenutnih 15, 16 odsto pokušava da vlada kulturnim i političkim prostorom u Srbiji.

Ima kritičara koji primećuju da ste čedan pisac. Da li vam je erotika jača u literaturi ili u životu?
- Drugačiji je i pristup i tretman erotike u literaturi i u životu. Da bi se bavio erotikom u literaturi, čovek mora biti veliki majstor, poput Prusta. Nju u književnosti treba upotrebljavati kao pikantan začin u dobrom jelu; u malim dozama, s merom i u pravom trenutku. Ako mene pitate - jači sam u životu.

Šta ako dobijete Ninovu nagradu?
- Je l’ mogu ja vas nešto da pitam?

Ako nije iz matematike...
- Aman, pa zašto su novinari nestrpljiviji od kandidata za Ninovu nagradu?

Tatjana Nježić

30.09.06

Novi roman Svetislava Basare “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”, koji je pošle nedjelje objavila beogradska “Dereta”, autentična je groteska prožeta piščevom ironijom o Svetoj bolesti i njenim posvećenicima, apostolima i protivnicima. Demjan Lavrentjevič Parkinson, proučavalac ove strašne bolesti i glavni junak ovog romana, umire od iscrpljenosti 1947. godine u logoru na Kolimi pod lažnim imenom Nikolaj Nikolajevič Kuznjecov. Do tog dana on pokušava da iz perspektive čudne bolesti promijeni okolinu, sastavljajući fragmente odavno razbijene cjeline integralne slike svijeta, u stalnoj borbi sa himerama istinske bolesti i lažnog zdravlja i njihovim invertovanim ulogama kao paklenim okosnicama sunovrata svijeta u revolucije, ratove, ezoteriju i alhemiju.
Svetislav Basara je rođen u Bajinoj Bašti 1953. godine. Autor je brojnih zapaženih romana, knjiga priča i eseja, ali je rijetko dobijao književna priznanja - primio je Nagradu željezare Sisak za najbolju knjigu godine (1988) za sada već kultni roman “Fama o biciklistima”, te nedavno i nagradu “Branko Ćopić”. No, Basarino ime redovno bilježi enciklopedija Britanika, a njegove knjige su prevedene na mnoge jezike. Svetislav Basara je bio i ambasador SCG na Kipru.

U novom romanu “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” ovu bolest ekstrapiramidalnog sistema podigli ste na nivo nacionalnog parkinsonizma. To je dijagnoza! A šta bi bila anamneza?
- Pa, stvar stoji malo drugačije. Roman o Parkinsonovoj bolesti u stvari je roman o falsifikovanju; tema kojoj se povremeno vraćam još od “Fame o biciklistima”. Dakle, zaplet je sljedeći: izvjesni D. L. Parkinson, rusifikovani Škot, u XIX vijeku pronalazi bolest koja po njemu dobija ime. Ali on ne žuri da se liječi. Hoće da upozna bolest. Slijedi hrišćansko shvatanje o bolesti kao o korektivu, kao o mogućnosti da se kroz pokajanje popravi čovjekov život. Ide i korak dalje. On bi da bolešću popravi najprije Rusiju, potom i ostatak svijeta. Organizuje pobune po bolnicama. Osniva tajno društvo čiji je cilj izazivanje svjetskog rata - “hirurške intervencije koja će odstraniti bolesno tkivo svijeta”. Ispočetka, njegova doktrina stiče poklonike, ali vremenom uzmiče pred ideologijama zdravlja, nacizmom i komunizmom. Hitler zabranjuje Parkinsonovu bolest, a oboljele od parkinsonizma kao i ljekare koje ih liječe zatvara u konclogor. Konačno, Parkinsonova bolest biva izbačena iz medicinske enciklopedije, da bi poslije nekog vremena bila tamo vraćena, ali ovoga puta pripisana nekom doktoru koji se takođe zove Parkinson. U dubljem sloju, ako ga uopšte ima, ovo je roman o bolesti modernog svijeta. Svi vidimo da je svijet bolestan, da su simptomi čak i gori nego u romanu, ali ne možemo donijeti dijagnozu. Zato što nas ubjeđuju da je svijet zdrav i da smo i mi svakim danom sve zdraviji.

Kakva je terapija, kakva je mogućnost ozdravljenja od ove bolesti?
- Nema terapije. Ta bolest je istovremeno i izlječenje. Ona se mora pretrpjeti. Kao što Parkinson uči: saznanje da si bolestan prvi je korak ka izlječenju. Možda čak i izlječenje samo. Ali nema pravila. Ja sam, recimo, obolio tokom pisanja romana. Ne doduše od parkinsonizma nego od okoštavanja kuka. Ništa strašno. Ali dosadno. Nije ni pisanje tako bezazleno. Nije uopšte. Da sam u međuvremenu poludio i napisao roman o bogaćenju nekog tajkuna - sigurno se ne bih obogatio. Ali kada pišeš o mučnim temama, sve ti se dogodi.

Glavnom junaku ove knjige omogućili ste da smatra kako je stanje ove bolesti neuporedivo mudrije od stanja zdravlja i da od bolesti treba napraviti političku doktrinu. Dijelite li i Vi ovaj vid razmišljanja?
- Da, ali samo u romanu. Isuviše je političkih doktrina na svijetu. Ali je činjenica da je stanje bolesti mudrije od stanja zdravlja. Dovoljno je da čovjek navuče grip, pa da razmišlja potpuno drugačije. Parkinson kaže da je zapravo stanje bolesti naše pravo stanje, a da je zdravlje samo višnja milost koja nam pomaže da preguramo većinu života. Razumljivo je da ne volim bolest, ali ne mogu da ne primijetim da stanje zdravlja vodi u obijest i dovodi nas u situacije u kojima je bolest jedini izlaz.

“Uspon i pad Parkinsonove bolesti” je roman i o nastanku i razvoju ideologija, mislite li da je moguće urediti društvo bez ideologija koje su u suštini mistifikacije i prevare?
- Teško. Zajednice moraju da imaju nekakav ideološki skelet inače se postavlja pitanje: zašto smo zajedno. Naravno, bezmjerna je razlika između ideologije švedskog društva i ideologije balkanskih zajednica. Ukoliko ideologija operiše sa realnošću i realnim činjenicama, tim bolje. Ukoliko se, pak, bavi pseudomitovima i nebulozama, to onda nije dobro. Ideologija je ta koja trasira budućnost nekog društva.

Ukočenost, drhtavica i usporenost rada mišića - neki su od glavnih manifestnih znakova Parkinsonove bolesti. Čini se da taj virus ne zahvata samo krševiti Balkan već i cio svijet?
- Da, ta priča o Balkanu je pomalo čudna. Imamo mi svojih mana, ali to su mane zajedničke svim ljudima. U posljednjih nekoliko godina intenzivno sam čitao knjige posvećene problemu Balkana. Među njima i izvanrednu studiju Marije Todorove. Prosto je nevjerovatno koliko predrasude zapada utiču na ovdašnju realnost. Nije to naravno nikakva zavjera, kako misle Ćosić i poklonici njegovog opskurnog kulta; nije to čak ni politika. To je psihologija. Ovaj prostor je ne-mjesto, psihološka kloaka Evrope, deponija u koju se odlažu prepuni kontejneri kolektivnog nesvjesnog. Dakle, Evropa na ove prostore izvozi svoje noćne more. Najobičnija projekcija. U novije vrijeme tu ima nekih pomaka. Vispreniji duhovi shvataju da je jedini način opstanka stabilnosti Evrope integracija i evropeizacija Balkana. Ti dalekovidiji duhovi se boje ponavljanja istorije. Hoću da kažem: balkanski ratovi su propraćeni u ondašnjoj štampi serijom članaka o divljaštvu balknskih naroda, da bi samo godinu i po dana kasnije, 1914, čitava Evropa potonula u još gore divljaštvo.

Koja je svrha revolucija ako kažete da su one korak unazad?
- Tako se to kaže u romanu. U realnosti - revolucije su korak naprijed. Svaki sekund je korak naprijed. Ja volim da mislim prema kraju svijeta. Tu opet imamo miješanje psihologije, sociologije, politike i realnosti. Korak naprijed, naime, nipošto ne znači da će stvari biti bolje. Evo ovako: Književnost, teorija - sve su to jadna pomagala za snalaženje u realnosti, ali mi boljih nemamo. Vrlo često se sjetim jedne lijepe i tačne Bodrijarove rečenice: “Teorija može biti samo jedno: zamka postavljena u nadi da će realnost biti dovoljno naivna da se uhvati u nju.” Literatura zahvata malo više. Ali ne mnogo više.

Veliki ste kritičar politike Vojislava Koštunice. Šta mu najviše zamjerate?
- Pa evo, nabrojao sam nekoliko stvari. Međutim, ne može se govoriti o politici tog čovjeka. On nema nikavu politiku. On ima samo sumanuti želju da vlada i nekoliko besmislenih parola. Jedan primjer njegove “politike”. Dođe na sabor u Guču i izjavi: “Ko ne razumije Guču, ne razumije Srbiju.” To je, valjda, sabornost, šta li. Taj potuljeni i zli čovjek je zla kob Srbije.

Kakav je po vama model vlasti najpogodiniji za današnju Srbiju?
- Vidite, pitanje društvenog uređenja je sporedno. Monarhija ili republika same po sebi nijesu ni dobre ni loše. Mi imamo problem sa kulturnim modelom. Ovakav kakav je, u stanju da obesmisli i monarhiju i republiku. Tačnije: da obesmisli sve. Nijesam siguran, međutim, da u ovom momemtu ima dovoljno energije, pa i sposobnosti da se orijentalni model savlada i zamijeni evropskim.

Sa Vladanom Batićem bili ste osnivač Demohrišćanske stranke Srbije. Zašto se po Vašem mišljenju u Srbiji nije šire primila demohrišćanska ideja?
- Iz prostog razloga što se u Srbiji dobre ideje ne prihvataju. Neposredno po osnivanju stranke, krenula je po novinama prepoznatljiva priča. Kao... demohrišćanska ideja je u stvari - katolička. Sve to svjedoči o žalosnom nepoznavanju političkih filozofija. Tako su govorile zaratustre iz Ćosićevog i Koštuničinog bloka. Trpjeli smo napade i sa druge strane. Od tzv. Evroljevice koja je u DHSS-s vidjela povampirenje klerikalizma. A doktrina hrišćanske demokratije je u stvari najumjerenija moguća desnica, što se socijalnog programa tiče, gotovo pa ljevica. DHSS je insistirao na socijalnoj pravdi, na suzbijanju divljačkog kapitalizma. Prva smo stranka koja se zalagala za pravo Crne Gore na samostalnost. Naravno, to nije moglo proći u Srbiji kontaminiranoj TV fašizmom Miloševića i Koštunice.

Odnedavno uređujete i vodite magazin “Zemlja”. Mada se u Crnoj Gori još nije toliko pročuo, možete li nam reći koja je uređivačka politika “Zemlje” i koje teme obrađuje?
- Nažalost, “Zemlja” se nije previše pročula ni u Srbiji. Koncipirana kao mjesečni magazin za politiku i kulturu u kome bi se otvoreno polemisalo o svim problemima, ona je od početka bila osuđena na opstrukciju od strane vlasti. Tu opstrukciju uglavnom sprovode Koštuničini ideolozi, tobožnji analitičari, Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić, urednici profašističkog glasila Nova srpska politička misao. Iako je ocijenjena kao vrhunski časopis, “Zemlja” je , nažalost, ostala bez reklama, a poznato je da se mjesečnici, pa i nedjeljnici većim dijelom finansiraju od reklama. Niko se ne usuđuje da se oglašava u “Zemlji” da se ne bi zamjerio turbodemokrati Koštunici. Ali, onako kako je došao, tuđim radom i trudom, taj će čovjek i otići. A “Zemlja” će ostati. Zemlja uvijek ostaje.

VLAST KAO ZAMJENA ZA IDENTITET

Tvrdite da je suština društvenih odnosa u Srbiji 2006. potpuno ista kao i 1804. godine. Ne svodi li se sve na onu poznatu krilaticu “džabe smo se borili”?
- Tako je u većini balkanskih zemalja. Vlast je na ovim prostorima još uvijek metafizički entitet. To je orijentalna matrica. Stoljeća pod osmanskom vlašču ostavila su neizbrisiv trag. U orijentalnim sistemima, naime, ne postoji (ili je krajnje rijedak) lični identitet. Postoji kolektiv, a u kolektivu oni koji vladaju i oni kojima se vlada. Ljudi bez identiteta se osjećaju slabi. Vlast je ovdje, znači, zamjena za identitet. To je jedna strana medalje. Paralelno, međutim, sa takvom matricom u svim balkanskim zemljama postoji značajan procenat samosvjesnih, uljuđenih i kultivisanih osoba koje jednostavno nemaju nikakvu šansu u sukobu sa prostaklukom. Ima, naravno, kozmetičkih intervencija u tehnologiji vladavine. Ali u suštini, Milošević i Koštunica vladaju na isti način kojim je vladao knjaz Miloš. Zoran Đinđić je bio na korak od demontiranja sistema orijentalne despotije i onda, osjetivši opasnost, svi srpski azijati su se uortačili da ga ubiju. To im je nažalost pošlo za rukom. Sada u Srbiji više nema alternative. Sve stranke su nasjele na Koštuničinu prevaru i bojim se da ćemo decenijama živjeti u jednom odvratnom, prevarantskom, mitomanskom i lopovskom društvu.

BOLEST LAŽNOG PATRIOTIZMA

Šta je po Vama gore za jedno društvo, istina o bolesti ili lažno zdravlje?
- Veoma je važno saznati istinu o sebi. To se odnosi i na društva. Ako znamo da smo bolesni, onda se možemo i izliječiti. U suprotnom, sve smo bolesniji. Mi smo živjeli u nekoliko država koje su uporno tvrdile za sebe da su oličenja zdravlja i sreće. Sve dok nije izbio pokolj. Ne znam u kom smjeru ide Crna Gora, ali u Srbiji Koštuničine sluge još uvijek tvrde da smo zdravi, srećni i da nam sreću kvare neki sinovi mraka koji otimaju Kosovo. Problem je što u tu priču niko od pripovjedača uopšte ne vjeruje. To je društvena laž. Veoma opasna bolest. Evo primjera: uoči referenduma u Crnoj Gori, ovdje je vladala prava patriotska pomama, koju su predvodili uglavnom ovdašnji Crnogorci, a koju je zdušno podržavao Svesrbin Vojislav. Poslije referenduma, poslije svršenog čina, sve je prekonoć palo u zaborav. Ovdje više uopšte nema vijesti iz Crne Gore. Otprilike onoliko koliko iz Bugarske ili Rumunije. Toliko o patriotima i patriotizmu. Čista bolest. Parkinsonizam B. Najgori oblik.

Vujica OGNJENOVIĆ

22.09.06

Kod nas se nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem. Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja
Najnoviji roman Svetislava Basare "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" (Dereta), sudeći po tematici koju pisac obrađuje, iako tek izašao iz štampe, već pobuđuje veliku pažnju. Naime, u svojoj novoj knjizi Basara piše o nastanku doktrina, ideologija i o borbi tih ideologija, približavajući nam donekle, između ostalog, "fantazmagoričnu viziju kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka".
Kako ste zapravo došli na ideju da napišete ovaj roman?
Teško je uopšte odrediti šta je to ideja. Nije to sijalica kojom obično ilustruju ideju. Iskreno, ne znam ni sam u kom času i kako sam došao na ideju da moj glavni junak zapravo bude bolest. Možda se to dogodilo kao posledica čitanja bogootačke literature i katoličkih mistika. Tokom čitanja brojnih knjiga shvatio sam da se sa aspekta hrišćanstva bolest ne posmatra kao nešto loše, već kao vrlo važna, čak ključna stepenica u razvoju čovečanstva. S druge strane, iz ličnog ali i iskustva ljudi iz mog užeg i šireg okruženja shvatio sam da je bolest neretko spasonosna. Prost primer mogao bi da bude situacija kad čovek naprasno dobije grip, propusti zbog toga avionski let, a avion kojim je trebalo da putuje se sruši. Šta ćete konkretnije od toga? Da ne govorimo o naciji. Inače, uvek su me zanimale slične teme. Podsećanja radi, Parkinson je svojevremeno otkrio jednu bolest i od nje napravio jednu političku doktrinu koja se sukobila sa drugim doktrinama toga doba. U pitanju je kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka. Konačno, taj cirkus i pometnja upravo danas doživljavaju svoju kulminaciju.

Zaključuje se da u svojoj knjizi istoriju tretirate kao bolest.
Moj junak smatra, a ja delim njegovo mišljenje, da je sama istorija jedna bolest koja se legitimiše kao zdravlje, te da je ispravniji prilaz istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti. "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" predstavlja jedan isečak istorije Evrope i Rusije kroz prizmu bolesti. Bolest se posmatra odviše mehanički i materijalistički. Zapanjila me je industrijalizacija zdravlja, da ne kažem bolesti u ovom veku u kojem živimo. Medicina je u istoj ravni s, recimo, metalnom industrijom. Bolnice danas liče na mašinske hale u kojima se nešto opravlja, prepravlja. Zdravlje je opšta bolest dvadeset prvog veka. To je uzaludna opsesija jer čovek je bolest sam po sebi, a bolest je neminovnost. Čovek je bolest kao a priori, jednostavno, nema ga. Inače, sve doktrine i ideologije su bile opsednute zdravljem: fašizam i komunizam, na primer. Setimo se decenija koje smo proživeli u jednom od takvih sistema. Danas vidimo koliko su ti silni programi koji su propagirali zdravlje poput raznoraznih gimnastika, radnih akcija rezultirali stanjem opšte bolesti. Ta tikva je jednostavno pukla, a mi smo ostali kao svedoci tog vremena.

Postoji li neka veza između vaših prethodnih romana i nove knjige?
Ima dosta toga. Neki od mojih junaka iz prethodnih romana našli su se u ovoj knjizi. Inače, ja to radim od ranije. Može se reći da se u mom slučaju menja samo forma, sadržaji ne.
Reklo bi se da sličnost pojedinih vaših književnih junaka s ličnostima sa naše političke scene nije baš slučajna.

Nije potrebna naročita hrabrost da bi se napisao jedan roman. Inače, osim nekolicine paranoika, ne verujem da će se mnogi prepoznati.Kakve reakcije očekujete?
Iako je reč o, pre svega, literarnoj bolesti, očekujem da će me prvo tužiti bolesnici o kojima pišem. Kod nas se, nažalost, nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem. Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja. Srbija je danas bolesna i to je činjenica. Načelno, sam parkinsonizam ima tri kategorije. Naša dijagnoza je parkinsonizam B. To je inače veoma bolesno stanje koje se samo prividno tretira kao zdravlje.

NINOVA NAGRADA

Da li će se "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" naći u konkurenciji za "Ninovu nagradu"?
Nisam raspoložen za nešto tako. Čak sam, pre objavljivanja romana, izrazio želju da na koricama stoji "Van konkurencije za Ninovu nagradu". Nažalost, odgovorili su me od toga, pa će se možda i kandidovati.

M. Milosavljević

19.09.06

Svetislav Basara u novom romanu "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" (Izdavač "Dereta") piše o dobu nastanka doktrina, ideologija i borbi ideologija. Donosi nam fantazmagorinu viziju kraja 19. i početka 20. veka.
U bašti kafića "Alan Ford", pored hrama Svetog Save", Basara za "Novosti" priča da se među tim ideologijama našla i ideologija parkinsonizma, čiji je izumitelj Demjan Lavrentjevič Parkinson. Glavni junak knjige smatra da je stanje bolesti neuporedivo mudrije od stanja zdravlja i da od bolesti treba napraviti političku doktrinu. Kaže da su bolesni ljudi odmereniji, smireniji imaju više razumevanja za druge i da se od toga može napraviti doktrina, tako što će se ceo svet pretvoriti u bolnicu.

Kako junak brani takvu ideju?
- Posmatrao je bolnice i video da u njima vlada red, mir, nema tuča, svađa, gotovo su kao manastiri i njegov projekat je da svet ustroji, a Rusiju najpre, kao bolnicu.

I verovatno se toj utopiji opšteg razboljevanja nešto isprečilo na putu?
- Ideologije zdravlja, znači komunizam i fašizam, bile su primamljivije za široke mase, pošto svako više voli da bude zdrav nego bolestan. I onda, kada je u tom sukobu doktrina ideologije zdravlja pobedila, originalnom Parkinsonu je bolest oduzeta, u Nemačkoj zabranjena i zamenjena je nekakvom trivijalnom bolešću koja je pripisana doktoru Parkinsonu. To bi bila ova današnja Parkinsonova bolest.

Pojasnite nam ovu alegorijsku priču.
- Sklon sam da istoriju novijeg doba posmatram kao jednu bolest koja se krije sama od sebe ali i od drugih, time što insistira na zdravlju. To naročito vidimo u najnovije vreme kada je zdrav život postao nekakva totalitarna doktrina, neuspešna i osuđena na propast kao i sve totalitarne doktrine iz prostog razloga što je ljudima bolest koherentna. Osim toga u hrišćanskoj tradiciji bolest se ne posmatra kao apriorno zlo, kako je danas slučaj, nego je često isceljujuća i pomaže čoveku da se ostvari, uvidi svoje greške, da ispravi svoje puteve. Bolest dođe kao jedan korektiv.

I do čega onda vodi sadašnji uplašeni stav sveta?
- Na kraju to dovodi do pretvaranja medicine u industriju i to na nekom mestu Parkinson i kaže. Imamo i industriju lekova, koja je jedna od najmisterioznijih na svetu.

Na početku knjige kažete "Rusija se nikad ne menja". A Srbija?
- Mi smo istureno odeljenje Rusije na Balkanu. Nikada se ovde ništa ne menja, kulturne i političke matrice povlače se decenijama i te mrtve ideje i ideologije sprečavaju prodor novih ideja i novih politika.

Ali zar nismo stekli demokratski imidž?
- Neke stvari koje su se dešavale devedesetih više apsolutno nisu moguće. Ali prijanjanje uz mrtve ideologije iz prve polovine 19. veka, endemski populizam koji ovde vlada, odsustvo ideja, sve to dovodi do paralize društva. Mi smo danas jedno jako sumorno društvo, bez energije, dinamike, i na žalost, jedna stvar koju nikada nisam očekivao da će se ovde dogoditi - postali smo društvo bez duhovitosti. Bili smo među najduhovitijim narodima na svetu, a danas nemamo čak ni ovih uličnih viceva.

Znači da je Srbija ozbiljno obolela. Da li samo ona?
- Ukočenost, usporenost - od bolesti od koje boluje Srbija boluje i ceo svet. On je u celini sve bogatiji, sve uređeniji, ali veoma oskudeva u smislu. Sve se vrti u zatvorenom krugu jurnjave za novcem, prodavanja, kupovine, ne postoji nikakav smisao koji nadilazi ovu komercijalnu stranu života. A to dovodi do nestabilnosti društva. Svet zasnovan na interesima ne može imati stabilnost, nema više nikakvu ideju centra koja ga okuplja. Svet mora da ima ideju centra, bila ona Bog ili nekakvo savršeno društvo, dakle uvek mora da postoji nešto izvan sveta opipljivog koji mu daje stabilnost. Ovde se nešto pokušava sa reciklažom lažnih mitova i anahronih ideologija, ali vidimo da to ne ide nikuda.

SRPSTVO

Umesto politike planiranja, pravljenja rezervnih planova, analize mogućeg razvoja događaja, mi imamo neprestane plotune parola koje se od komunističkih razlikuju jedino po tome što je umesto reči "komunizam i samoupravljanje" ubačeno "Srbija i srpstvo".

B. ĐORĐEVIĆ


Blic
19.09.2006.

Istorija je bolest

Novi roman Svetislava Basare „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ („Dereta“) pobudio je veliko interesovanje tek što je izašao iz štampe. Ništa neobično, reklo bi se, kad je ovaj autor u pitanju. Glavni junak Demjan Lavrentijevič Parkinson, izumitelj strašne bolesti i glavni junak romana, umire od iscrpljenosti u jednom logoru 1947. godine i to pod lažnim imenom. Iza i ispod svega je, razume se, basarijansko viđenja istorije, današnjice, umetnosti...

Govoreći za „Blic“, Svetislav Basara kaže: „Moj junak Parkinson misli, kao uostalom i ja, da je istorija bolest koja se predstavlja kao zdravlje i da je možda bolji pristup istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti. Isuviše se danas insistira na zdravlju, a svi smo sve bolesniji. Moj roman je isečak iz istorije u Rusiji i Evropi kroz prizmu bolesti. Značajan segment knjige posvetio sam tome da se u ova moderna vrema bolest posmatra isuviše mehanički, isuviše materijalistički, kao neko strano telo koje treba po svaku cenu izbaciti. A znamo da u pravoslavnoj mistici, mistici uopšte, možda ponajviše u katoličkoj, ona nije samo kazna i neprijatnost. Često je korektiv, stvar koja nas sprečava da uvećavamo i sopstveno zlo i zlo u svetu.

Sudeći po onome što vaši junaci čine i govore, polazite od toga da je svet utemeljen na lažima?
- Od prosvetiteljstva naovamo svet je koncipiran na teorijskim premisama koje bih ja okarakterisao kao laži, na korpusu ljudskih prava koju su apsurdna. Istina, sama po sebi su dobra, al’ često nemoguća. Od prosvetitelja kreću te humanističke doktrine koje izbacuju faktor boga i đavola i svet od te vertikalne ustrojenosti, kakav je bio do njih, počinje da se projektuje isključivo na horizontalnu osu, na ono što je možda najgore u ljudima. Tako dođosmo do perioda u kojem je bogatstvo veliko, a besmisao još veći. Zaista ne postoji nikakva ideja koja bi transcendirala, nadišla proces varenja, šopinga, prodaje.

Znači li to da smo svi bolesni od Parkinsona samo nećemo da priznamo ili...?
- Kako junak Lavrentijevič kaže: „To prividno lažno zdravlje najteži je vid bolesti.“

A kako sa zdravljem stojimo mi danas i ovde?
- Srbija je bolesna. Izvorni parkinsonizam ima tri kategorije, mi bolujemo od parkinsonizma B, a to je vrlo bolesno stanje koje se priviđa kao zdravlje.

Koji su simptomi tog parkinsonizma B?
- Treba slušati govor premijera Srbije i videćete sve simptome parkinsonizma B; smušenost, drhtanje ruku, nesuvisao govor...

Ima li budućnosti?
- Da bismo sa takvim simptomima govorili o budućnosti prvo moramo da shvatimo da smo bolesni.

Kako bismo definisali tu parkinsonovu bolest?
- Sad bez šale, parkinsonova bolest je u ovom romanu alegorija svih mistifikacija i prevara na ovom svetu. Dakle, junak Parkinson je otkrio jednu bolest i od nje napravio političku doktrinu koja je u sukobu sa drugim doktrinama toga doba. Reč je o periodu kraja XIX i početka XX veka. Kalambur i cirkus toga doba ovih godina doživljava vrhunac. To su teme koje su me oduvek interesovale.

Interesovale su vas i revolucije za koje u ovom romanu kažete da su zapravo korak unazad?
- Sve revolucije počinju sa velikim optimizmom, a u mojoj optici svaka je korak nazad. Rusija je bila gora posle Oktobarske revolucije, Jugoslavija je postala gora posle komunističke, banditske revolucije, pa dođe 5. oktobar.

Je li i on bio korak unazad?
- Peti oktobar trebalo je da bude kontrarevolucija, a to je nešto sasvim drugo, to je napred. Međutim, revolucionari su se snašli, uortačili sa Vojom Koštunicom i sada opet imamo revoluciju sa svim njenim osobenostima i posledicama. Potpuno isto samo što je reč „komunizam“ zamenjena rečju „Srbija“.

Prejako, bolesno ili treba popiti koju da nam bude lakše?
- Ako popijemo, momentalno jeste lakše, ali posle bude gore. Ne sme se piti za vreme terapije.

Pa, kako ćemo?
- Pićemo još više.

A da li „Zemlja“ (časopis Svetislava Basare, prim. a.) pati od revolucionarnosti i Parkinsona?
- Auh, pati, pati od Parkinsona. Bila je zdrava, za razliku od određenih političkih krugova kojima nikako ne odgovara ono što se piše u njoj. Ali „Zemlja, kao što ime govori, kao element, kao otadžbina, preživeće, a politička piljevina će sagoreti. To je „Zemlja“!

Tatjana Nježić

07.03.07 Plastelin.com

Svetislav Basara i u novom romanu ostaje privržen poetičkim obrascima koji su obeležili njegovo dosadašnje stvaralaštvo i zavredeli mu jedno od najistaknutijih mesta u savremenoj srpskoj književnosti. "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" predstavlja tip romana koji se u teoriji i kritici najčešće označava terminom istoriografska metafikcija, odnosno, to je proza klasičnog postmodernističkog fikcijsko-fakcijskog narativnog prosedea. Postmoderno shvatanje istorije kao subjektivne tekstovne konstrukcije, to jest čitanje oficijelne nauke o povesti kao svojevrsne tekstualne mistifikacije, ukida ontološku razliku između diskursa istoriografije, koji je po sebi istinit, i diskursa beletristike, koji je po sebi fikcionalan. Otuda se kao narativni postupci postmodernistiške književnosti konstituišu (pseudo)dokumentarna svedočanstva, "originalni" i "lažni" rukopisi i citati, različite hronološko-činjenične (kvazi)mistifikacije i (kvazi)falsifikati. (Moram primetiti da je, barem se meni tako čini, shodno osvedočenim zakonitostima cikličnog smenjivanja suprotnosti, nastupio period kada se termini postmoderna i postmodernizam, posle višegodišnjeg izgnanstva sa diskreditujućom etiketom isprazne pomodnosti, ponovo mogu čitati bez podrazumevajuće ironije i nenapisanih navodnika.)

Umesto naratološke konvencije pripovedača u romanu "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" pojavljuje se figura priređivača, pa kompozicija romana ima formu kolekcije priređenih pseudo-dokumenatarnih tekstova. Funkciju priređivača ima špijun ruske tajne Službe po imenu Kasatkin, koji po zadatku uhodi istoričara Voznesenskog, posvećenog istraživača života Demjana Lavrentjeviča Parkinsona, kao i istorije misteriozne bolesti koja po njemu nosi ime - morbus parkinsoni. Kada Voznesenski, i sam zaražen "svetom bolešću", nestane "u nepoznatom pravcu", Kasatkin uspeva da pribavi istoričarevu "hrestomatiju" ("mešavinu hronologije, biografije i bibliografije"), u kojoj su sabrani dokumenti o "izumitelju strašne bolesti".

Svetislav Basara od početka kao magistralnu značenjsku liniju romana uspostavlja binarnu opoziciju Bolest - Zdravlje, s tim što invertuje vrednosne sudove o njenim konstituentima, koji u povesti civilizacije imaju status aksiomatskih. Do kraja romana suštinska opozicija Bolest - Zdravlje neće biti razrešena, niti ukinuta, ali će proći kroz mnogobrojne pojavne preobražaje, to jest biće preoblačena u ruho više različitih istorijsko-ideoloških manifestacija: duh - materija, unutrašnje - spoljno, duhovno- telesno, rat - mir, religioznost - ateizam, hrišćanstvo - paganstvo, kreacionizam - darvinizam, geocentrizam - heliocentrizam, srednji vek - renesansa, teocentrizam - antropocentrizam, vertikalnost - horizontalnost... (Takva binarno-opozitna "ontologija" romanesknog sveta dovodi "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" u prisnu vezu sa Basarinim antologijskim ranim romanom "Fama o biciklistima".) Na taj način formiran je referntni pojmovno-vrednosni okvir unutar kojeg Basarina prepoznatljiva razigrana ironija promišlja čoveka i civilizaciju, a pre svega monstruozne parkinsonističke pojave iz političke istorije čovečanstva. Ironijski ludizam, ironizatorsko-dekonstrukcijska intencija i crno-humorni efekat su ključne odrednice Basarine proze, i to najpre u semantičkom smislu. Šta više, između "rada" Ironije i značenjskog ishodišta romana "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" mogao bi se postaviti znak jednakosti. Od stilsko-retoričkog postupka ironija postaje (književna) ideologija.

Demjan Lavrentjevič Parkinson, protejski (negativni) junak u nestajanju i bliski literarni srodnik famoznog Jozefa Kovalskog, samo je kolateralni antropomorfni konstrukt piščeve mistifikacije o Parkinsonovoj bolesti, dočim Bolest ima funkciju prizme, kroz koju Basara iz aksiološko pervertovane perspektive sagledava i promišlja za njegov opus opsesivne momente iz povesti civilizacije. Karnevalistička inverzija vrednosti, pri kojoj je "bolest neotuđivi, najsmisleniji i najkreativniji deo života. Šta više - put ozdravljenja.", nametljivo je u dosluhu sa poznatom Pekićevom novelom (čiji naslov upadljivo nalikuje naslovu Basarinog romana), gde vrhunski majstor umetničkog klizanja postaje umetnik u padanju. (U hipotetičkom udžbeniku parkinsonističke gramatike temeljna paradigma komparacije prideva je sledeća: bolestan - bolesniji - najzdraviji.) Takvo preokretanje vrednosne hijerarhije, koje u prenesenom smislu predstavlja prilagođavanje perceptivne aparature specifičnostima predmeta proučavanja, u krajnjoj liniji, već po sebi implicira bolno saznanje o nesumnjivoj obolelosti civilizacije.

Medicinsko-fiziološko, "profano" zdravlje, kao ekvivalent telesnosti nasuprot duhovnosti, u parkinsonističkoj vizuri samo je "suptilna forma bezosećajnosti" i postparkinsonističke bezdušnosti sveta, dok su bolesti i ratovi pozitivne evolutivno-selekcijske društvene pojave. U kontekstu hrišćanskog učenja, bolesni su bliže Bogu, jer se Hrist njima obraća pre nego zdravima, a čovekov život, kao potpuna nedovršenost, po sebi je "bolest", pa sledi da su svi "spolja zdravi", zapravo najbolesniji. Renesansa, sa tekovinama antropocentrizma i kopernikanskog heliocentrizma i "telurskom" devizom carpe diem, u optici (pseudo)ideologije Demjana Lavrentjeviča Parkinsona, biva shvaćena kao suštinska regresija na prethrišćanski civilizacijski stadijum, kao presecanje i uhorizontaljenje viševekovnog uspinjanja čovečanstva uz božansku duhovnu vertikalu. Široko metastaziranje značenjskih preobražaja opozicije Bolest - Zdravlje unutar diskurzivnog tkiva romana "Uspon i pad Parkinsonove bolesti", u ironijskom ključu, dovodi čitaoca do zaključka o Basarinoj, erazmovski inspirisanoj, pseudo-apologiji iracionalnosti i ludosti, nasuprot "racionalnog", vulgarnog materijalizma. U godini velikog Sterijinog jubileja, Basara istovremeno korespondira i sa pesimističnim, antiracionalističkim stavom autora antologijske pesme "Na smrt jednog s uma sišavšeg".

U Basarinoj romanesknoj mistifikaciji literarni likovi postaju mnogi velikani iz istorije umetnosti i nauka, kao i ličnosti koje su obeležile političku povest čovečanstva. Kako čitaocu saopštava Kasatkin, Voznesenski je bio otkrio "Parkinsonovo Genealoško stablo velikih bolesnika", prema kome je glavni junak romana zapravo poslednji "bolesnik", koji je "svetu ponudio spasonosnu bolest, a svet se opredelio za varljivo i smrtonosno zdravlje". Ispostavlja se da je "rodonačelnik Parkinsonove bolesti niko drugi do Pravedni Jov", a da su još na spisku "velikana parkinsonizma - starozavetni proroci, car David, faraon Ramzes, Neron, Oktavijan Avgust, Platon, Sokrat, Origen, Sveti Avgustin, Karlo Veliki, Sveta Tereza, Franja Asiški, Karlo Ružni, Jakob Beme, Markiz de Sad, Napoleon...". Vrhunac uspona Parkinsonove bolesti je Sarajevski atentant iz 1914, čije je pripremanje započeto 1901. godine na Tajnom Kongresu Internacionale parkinsonizma u Bernu, gde je donet "strogo poverljivi Akcioni plan za izazivanje svetskog rata" (sic!). Na kraju hrestomatije Voznesenskog, nalazi se svedočenje Afksentija Platonoviča Mekdonaljda, prema čijim saznanjima je Demjan Lavrentjevič Parkinson, pod privremenim imenom Aziz, bio najbliži saradnik Kemal Paše Ataturka pri izradi planova za reformu turskog društva, jezika i pisma.

Ključni likovi u romanu "Uspon i pad Parkinsonove bolesti", u "idejno-filozofskom" smislu, su Basarine fikcionalizacije Fjodora Dostojevskog i Jakoba Bemea. Inicijalizaciju tih likova u diskurs književne fikcije označava već Basarino falsifikovanje njihovih godina smrti: Dostojevski umire 1882, umesto 1881, a Beme 1625, umesto 1624. godine. Od sokratski oblikovanog lika filozofa-"obućara", što je neizbežno kod narečenog literarnog postupka, neodvojiv je talog kulturno-istorijske stvarnosti. U ovom slučaju to je nauk poznatog nemačkog hrišćanskog mistika o čovekovom iskonskom Padu kao nužnom stadijumu u evoluciji ne samo čovečanstva, nego i univerzuma. Misticizam Jakoba Bemea, sa pomeranjem težišta suštine ljudskosti ka unutrašnjem, po cenu laži i bolesti u spoljašnjem, bez nedoslednosti lako biva podveden pod barjak parkinsonizma: zdravlje nije moguće ne samo bez bolesti, nego ni pre bolesti. Pri fikcionalizaciji Dostojevkog, tog "Fausta ruske književnosti", Basara još više računa sa "stvarnosnim prtljagom" koji lik sa sobom nosi. (Kao lik u Basarinom romanu "gostuje" i starac Zosima.) Parkinsonova bolest Dostojevskog manifestuje se u njegovoj hazarderskoj maniji, koju sam junak doživljava kao vid borbe protiv "korena svih zala - srebroljublja". Demonski lik Lu Salome, fatalne žene Fridriha Ničea iz prethodnog Basarinog romana "Srce zemlje", pojavljuje se i u romanu "Uspon i pad Parkinsonove bolesti", kao "psihofizički vampir" i ljubavnica Demjana Lavrentjeviča Parkinsona.

U "terminološkom" obzoru Basarinog ironijsko-diskurzivnog aparata u romanu "Uspon i pad Parkinsonove bolesti", može se napraviti nekoliko zanimljivih (i ne sasvim beznačajnih) uvida o postmodernističkoj poetici i njenom odnosu prema klasičnoj mimetičkoj prozi. U tom svetlu, o postmodernom artizmu moglo bi se govoriti kao o literarnom konceptu obolelosti. Dijagnoza metafikcionalne naracije bila bi - parkinsonizam mimetičke fikcije. Takva bolest, međutim, donosi sa sobom "spasonosnost raspadanja" mimetizma, jer klasična fikcija "najpre mora da istruli, da fermentira, da se putem sublimacije transformiše u novi kvalitet". Otuda bi postmodenistički (tj. parkinsonistički) lament nad "sumornim dobom postparkinsonizma" bio odjek aktuelnog naleta mimetičke proze u savremenoj srpskoj književnosti. (O prevlasti skupa različitih neorealističkih poetika u recentnoj proznoj produkciji na srpskom jeziku svedoči i lista romana, koji su se uz Basarin "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" ove godine našli u najužem izboru NIN-ovog žirija kritike: istoriografska fikcija Mirjane Mitrović "Emilija Leta"; akcioni omladinski roman Zvonka Karanovića "Četiri zida i grad"; "razblažena" fantastika Zorana Živkovića "Most"; minimalistička, niskomimetska proza Srđana Valjarevića "Komo".)

Metafikcionalnost u romanu "Uspon i pad Parkinsonove bolesti", ostvarena kompozicionim postupkom priređenog rukopisa, iako dovodi do partikularizacije i heterogenosti pripovednog sveta, uspeva da poruši četrvrti zid mimetičke naracije i proširi ontološku utemeljenost romaneskong teksta na segmente čitaočeve stvarnosti i savremenosti. Interakcija između sveta romana i sveta čitaoca ide u smeru da vanliterarna realnost postaje delom teksta, a ne obrnuto. To je u skladu i sa parkinsonističkom idejom o "pretvaranju Rusije u roman", jer "umesto da romani nastaju i postoje unutar države, državu treba organizovati kao književnu građu i uobličiti u roman". Drugim rečima, svojstvo metafikcionalnog narativa je da svoju (pseudo)verodostojnost proteže na vanliterarnu stvarnost, da tekst preklapa stvarnost, i poput kosmičke crne rupe uvlači u sebe elemente čitaočevog realnog sveta. ("U strogom smislu, realnost i nije ništa drugo do pripovest i sve što se o njoj može reći jeste pripovest.") Na taj način metafikcionalni roman polaže puno pravo da svojim integralnim delom nazove i svaki njemu posvećeni kritički tekst.

Roman ovenčan priznanjem NIN-ovog žirija kritike za 2006. godinu poseduje sve odlike talenta, zanatskog umeća i spisateljske zrelosti Svetislava Basare: majstorstvo kompozicije fragmentarne strukture romana; izbrušeni, vrcavi stil, pogotovo u esejizatorskim partijama teksta; poletnost refleksije i duhovitost idejnih obrta, sa nenadmašnim smislom za crni humor i apsurd... Međutim, za konačno vrednovanje romana "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" neizbežno je - iako je to iz perspektive pojedinačnog dela vanknjiževni parametar - njegovo promatranje u kontekstu autorovog dosadašnjeg opusa. Osnovno svojstvo Basarinog romansijerskog opusa je netransformativnost, pre svega u poetičko-formalnom, ali i u tematsko-značenjskom smislu, što nije promenjeno ni sa najnovijim ostvarenjem. Shodno tome, nastaje pomalo paradoksalna situacija da će "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" imati veću "objektivnu" umetničku vrednost za onog čitaoca, koji se ranije nije tako često sretao sa romanima Svetislava Basare.

Autor: Goran Lazičić

27.01.07 Politika

I tako se, eto, dogodilo da u književnoj disciplini koja se zove laureatski sprint, Demjan Levrentjevič Parkinson porazi Jozefa Kovalskog. Ovaj će mu se, verovatno, revanširati u jednoj drugoj književnoj disciplini, koja podseća na maraton, i koju, upravo zato, ne može baš svako da istrči. Ali ništa zato: glavni junak ovog teksta je zaista D. L. Parkinson, a ne Kovalski, iako se Fama o biciklistima u međuvremenu pretvorila u „Famu o Svetislavu Basari” (što je za savremenu srpsku književnost lepa vest). I mada se iz nekog malicioznog ugla, još do pre neki mesec, moglo reći da opus ovog autora pokriva obazac uspona i pada (postmoderne, a ne bilo kakve bolesti!), Basarin poslednji roman Uspon i pad Parkinsonove bolesti ipak, srećom, predstavlja uspon.

Jedan od problema sa kojim se Basarina post-famska proza susretala jeste problem forme: Fama o biciklistima nije verovatno samo najduhovitiji roman srpske postmoderne, to je i roman u kome je jasna, precizna i dosledno sprovedena kompozicija, uspevala da zaokruži Basarine aporetične i autoironične misaone obrte, dajući tom poigravanju sa idejama pečat (paradoksalne) nužnosti. U kasnijim Basarinim romanima (izuzimajući Ukletu zemlju) to, međutim, nije bio slučaj i oni su na neki čudan način ostajali fragmentarni, što će reći, više ili manje proizvoljni, drugim rečima, mada se to autoru ne bi dopalo, više ili manje podložni skraćivanjima.

Roman o D. L. Parkinsonu i bolesti koja nosi njegovo ime, pisan je, ipak, znatno promišljenije. Naime, forma uspona i pada sugeriše jedno završeno vreme, jedan vremenski period koji ima svoj početak i svoj kraj, i koja na taj način zaokružuje, sređuje i nadomešta Basarinu sklonost ka fragmentu. Potom, junak: Basarina fikcionalizacija Fridriha Ničea, koju smo imali prilike da vidimo u Srcu zemlje, čini mi se kao prevelik zalogaj ne samo za Basaru, već i za književnost, jer su Ničeov lik i delo, već sami po sebi jedan takav gromadni fragment da čopnuti od njega bilo šta znači imati u rukama samo mrvice.

U Usponu i padu Parkinosonove bolesti Basara je bio znatno smotreniji: imaginarni karakter glavnog junaka, D. L. Parkinsona, tog svojevrsnog idejnog reflektora kojim se osvetljavaju i Dostojevski, i Ataturk, i Beme, omogućavaju Basari da uspostavi znatno širi smisaoni temelj ovog junaka, jer sada nije ograničen onim što o junaku postoji u formi akumuliranog znanja (kao što je to bio slučaj sa Ničeom). Upravo zato D. L. Parkinson podseća na Kovalskog: on je junak-aporija koji u sebi nosi prilično nemoguć spoj škotsko-ruske krvi, sintezu bolesti i spasenja, đavolskog imena (Demjan!) i božanskih namera.

Aporija, paradoks, ironija, humor, parabola, to su osnovna Basarina oružja kojima on sprečava pacifikaciju ideja, njihovo vraćanje u zglob sistema, u binarne opozicije koje nam govore da je zdravlje dobro, a bolest loša (što nam može pasti na pamet ako recimo posetima dispanzer), ili obratno, da je bolest lucidnija od zdravlja (ako pri narečenoj poseti, u čekaonici čitamo Manova veranja po davoskim brdima). Ima u ovom Basarinom romanu nečeg od deridijanske igre razlike: uzdržavajući se „čistih” iskaza, jefitne simbolike i jeftinog „znanja”, Basara je na najboljim stranicama ovog romana čovek koji se (ponovo) igra idejama, kao što se neko igra sa loptom. Pa kad ponekad zaliči na onog čupavog Brazilca iz najboljih dana, onda je to umetnost.

Uspon i pad Parkinsove bolesti ostaće tako jedna lep postmoderni izazov onima koji dolaze u srpskoj književnosti, onima koji više neće biti postmoderni, baš kao što će im izazov biti i šarmantno oduševljenje jedne Basarine čitateljke, koja nije skrivala iskreno zadovoljstvo razultatom glasanja. I sve je to dobro, i lepo, jer književnost živi i od tih izazova, i od tih dovršenosti, koje potajno žude da budu nastavljene u nekom drugom imenu i nekoj drugoj formi.

Slobodan VLADUŠIĆ

08.12.06 NIN

Nepunih dvadeset godina posle Fame o biciklistima Svetislav Basara nije odoleo iskušenju i vratio se na mesto uspeha! Uspon i pad Parkinsonove bolesti, naime, u mnogo čemu može da podseti na to gotovo kultno ostvarenje večitog najvećeg talenta savremene srpske proze u kojemu je ceo jedan čitalački naraštaj s izvesnom egzaltacijom prepoznavao uzorni i u isti mah najzabavniji izdanak ovdašnjeg postmodernizma.

Kao u mozaičnoj pripovesti o Biciklistima ružinog krsta i još nekim knjigama, i ovde je zapravo reč o sotiji, onom osobenom ironijsko-satiričnom žanru koji kroz alegorijsku sliku sveta-ludnice i živopisne figure mudre ludosti kritički govori o ključnim problemima vremena. Odmah valja kazati da je, kao retko kada od vremena Fame, Basara, čini se, bio u dobroj spisateljskoj kondiciji dok je sklapao svoju volšebnu povest o famoznom iskupitelju Demjanu Lavrentijeviču Parkinsonu i njegovom nazovi-ideološkom projektu spasenja čovečanstva kroz otrežnjujuću spoznaju sveopšte obolelosti. Namesto Frojda i Holmsa, doduše, ovde su u prvi plan pripovedno-esejističkih mistifikacija gurnuti idejni rezoneri Dostojevski i Jakob Beme, ali je postupak amalgamisanja fakcije i fikcije, pseudotraktata i kvazipropovedi zarad ostvarenja ključne “teze” o falsifikatu kao aporetično metafizičkom liku stvarnosti u osnovi ipak ostao isti.

Ako je već sve neautentično i posuvraćeno na metafizički “negativ”, onda nema svrhe tragati za novim tehnikama i neviđenim formama, pa pisac ove nove-stare priče o istoriji bolesti i bolesti istorije, kao i inače, bez okolišanja poseže za konvencionalnim pripovednim rekvizitima, poput višestruko reciklirajuće tehnike “pronađenog/priređenog rukopisa” ili “hronoloških tablica”, i pri tome mu uglavnom polazi za rukom da izbegne uobičajena preterivanja i logičke “ekscese”, kao što je, recimo, bizarna i egzibicionistička zamisao o “hologramskom papiru” koji ispisani tekst trenutno reprodukuje na udaljenom i “državno bezbednom” mestu.

Uspon i pad Parkinsonove bolesti je, dakle, najvećim delom zaista lucidni “dežavi” Basarinih zanatskih i intelektualnih opsesija, knjiga kojom autor Mongolskog bedekera, Virtualne Kabale i Srca zemlje na izvestan način pročišćeno “prepisuje” i rezonovano ponavlja samog sebe, prizivajući i čarajući na memorijalnom mestu svog prvog i dosad najvećeg romanesknog uspona. Otuda bi se možda moglo kazati i da je nostalgija skrivena figura Basarinog pisanja u takozvanom zrelom dobu. I kao i uvek kad se radi o čežnji za nedohvatnim, najveći problem ne predstavlja sama ličnost nostalgičara, nego neumitno promenjeni sklop okolnosti koji po pravilu ne ide naruku želji da se još jednom zagazi u istu, okrepljujuću vodu iz prošlosti. U ovom slučaju to ima i sasvim konkretno značenje.

U vreme publikovanja Fame, neposredno pred pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, Basarina skoro zapanjujuća romaneskna dosetka o iskupljujućem “projektu velike ludnice” s kapacitetom od dvadeset miliona hospitanata zračila je nekom vrstom groteskno-katarzične energije u kojoj su čitaoci, ne bez izvesnog pervertovanog uživanja, raspoznavali duhovito zakrivljeno i samo na prvi pogled predimenzionirano ogledalo aktuelne stvarnosti. Dve decenije posle, klaustrofobično i zamorno poznato iskustvo življenja u sve tešnjem i tešnjem prostoru kolektivne iracionalnosti predstavlja mogući razlog utiska o svojevrsnom postmodernističkom “akademizmu” do kojega je doraslo Basarino obnavljajuće i varirajuće bavljenje temom kolektivne aberativnosti kao slike lokalnih i globalnih prilika.

O tome valjda najrečitije svedoči povlašćeno, (pseudo)diskurzivno središte romana u vidu “Antiheliocentričkog traktata” u kojemu se kao metafora sveopšteg pada u lažnost uzima novovekovni prelazak s ptolomejske na kopernikansku sliku sveta. Ispisana u najboljem basarijanskom maniru retorske vrcavosti i efektne paradoksalnosti, ova apologija “konzervativnog” uma neodoljivo priziva, već uveliko etabliranu, Sloterdijkovu slikovitu tezu o postmodernizmu kao prividno naivnom obliku “ptolomejskog razoružanja” nebrojenih modernističih mehanizama iluzije o supstancijalnosti naučnog i logocentričkog znanja koje skriva poražavajuće ali možda i oslobađajuće istine o svetu.

Ne istrčavajući više intelektualno drsko “pred rudu”, nego u izvesnom smislu trezveno i odmereno rekapitalizujući ideologiju i estetiku postmodernizma, Svetislav Basara ponudio je tako svojim stalnim čitaocima verovatno najumiveniju i najizbalansiraniju lektiru u poslednje dve burne decenije prašenja i uzvitlavanja ovdašnje književne scene. Najkraće kazano, Uspon i pad Parkinsonove bolesti svakako nisu njegovo najuzbudljivije ni najekscesnije ostvarenje, ali je zato naslov koji bi jednom možda mogao da važi kao najčitljiviji vodič u srce onog osobenjačkog prostora koji njegova proza od samog početka nastanjuje i nepopustljivo obeležava.

Tihomir Brajović

17.10.06 Blic

Kroz (političku) biografiju Demjana Lavrentjeviča Parkinsona, potkrepljenu (sumnjivo lako) dostupnim dokumentima i (falsifikovanim) rukopisima, autor pretresa modernu evropsku istoriju. Njegov junak, izumitelj ideologije koja počinje sa (bolesnim) oblikom jurodstva, a završava se epifanijom rata, misli da će spasiti svet; dijaboličnog imena, izmenljivog identiteta i fizičkog izgleda, Parkinson je mogući antihrist. U njegovu sumanutu igru lažnog zdravlja i istin(it)e bolesti, uvučeni su naučni i etički temelji civilizacije, od jedinica za meru prostora i vremena, do kriterijuma za razdvajanje dobra i zla; na primerima Oktobarske revolucije i Ataturkove kulturne reforme, on dokazuje da istina (o uticaju Zapada) zavisi od merila koja nisu apriorna (nepromanljiva), već ih, prema sopstvenim potrebama, prekrajaju politički (dobro naoružani) pobednici. Parkinson i njegov otac su se nadali da književnost (Dostojevskog, Tolstoja) može da promeni svet; karikature velikana ruskog realizma, njihovog pripovedačkog postupka i stila, su sa jedne strane, „dokaz“ da se sve, pa i umetnost, svodi na politiku, a sa druge, znak istrajnosti Basare, okorelog postmoderniste, na braniku pobeđene, ali očigledno, još uvek ne i kapitulirale, poetike.

Autor toliko sumnjiči vladajuće „istine“ i „mitove“ (pored istorijskih i književnoistorijskih, ovoga puta i one o pobedama naučnog razuma), da prilikom tumačenja njegove knjige, značenje prestaje da bude važno; on meša dobro i zlo, zdravo i bolesno do (apsolutne, odvratne) istovremenosti i, težeći skandalu, provocira sve, a zaista ne tvrdi ništa; kao što je pisac u „Predgovoru“ i obećao, čitanje ovog romana je „čist“ (intelektualni) mazohizam.

Vesna Trijić

01.10.06 Danas

Draž novog romana Svetislava Basare "Uspon i pad Parkinsonove bolesti", izdavač, Dereta, 2006) jeste u, za ovog pisca neizbežnoj, grotesknoj premisi izvrtanja stvarnosti i opsene, istine i laži, od koje sve počinje: da bolest nije bolest, nego stanje duha i materije. Stoga su svi znani i neznani protagonisti istorije civilizacije, od Pravednog Jova, Aleksandra Makedonskog, do Jakoba Bemea, Kemala Ataturka, sve do Josifa Visarionoviča... prikriveni pacijenti.
Bolest pod imenom morbus parkinsoni, ili narodski parkinsonizam, dakle, nije ona koju pod tim imenom podrazumevaju medicinski leksikoni, već jedna mnogo misterioznija i pogubnija epidemija koja podriva sve čega se dotakne. Junak ovog duhovitog kalambura u maniru najboljih Basarinih ostvarenja je čovek koji ju je izumeo, po imenu Demjan Lavrentijevič Parkinson. On još od 1887. rešava misteriju ambivalentnosti ove boljke i ostatak života, o kojem pisac podrobno izveštava, provodi lutajući svetom i propovedajući istinu koju je otkrio: od Berna do Tibeta, od Jasne Poljane do Ataturkove vojske, od Amerike do Beograda,gde, zahvaljujući poznanstvu s Petrom I Karađorđevićem, inicira regicid 1904 - ubistvo Drage Mašin i kralja Aleksandra Obrenovića, pored ostalog.
"Život je sam po sebi bolest", kaže junak D. L. Parkinson, a u takvom životu najbolesniji su oni koji su prividno najzdraviji, koji se u njemu dobro osećaju.Naravno, dobar deo inspiracije za ovakvu hipotezu o bolesti kao metafori, kao kapiji "kroz koju ulaze Božije energije", pri čemu su patnje koje pripisujemo bolesati u stvari prođajne muke u kojima se rađa novi čovek", pisac crpe iz znanih učenja pravoslavnih filozofa-mistika, ali su ona samo povod da junak priče, misteriozni Parkinson koji posle dijagnoze želi da postane iscelitelj i prosvetli zaslepljene, promeni niz identiteta i prošeta najmračnijim etapama istorije prve polovine dvadesetog veka. Koja bi, bez sumnje, izgledala daleko manje katastrofična da je jedan od istorijskih aktera poslušao savet i 1913. na dvadeset godina iz kalendara izbacio oktobar!?
Uz istorijske ličnosti, čija su (ne)dela obeležila noviju istoriju, novim romanom Svetislava Basare defiluju i mnogi dežurni krivci, velikani reči, Tolstoj, Dostojevski, koji je celu Rusiju pretvorio u roman, sa sve junacima, a naročito starcom Zosimom, Nabokov, mnogi filozofi-epizodisti i fatalna i neizbežna - Lu Salome, ta "ženska VARIJANTAVAGNERA" koja je, eto, uspešno preživela Basarino sekciranje u "Srcu zemlje" i, sredivši Ničea, vaskrsla u novoj epizodi postmoderne istorije (propasti modernog sveta). Odista, "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" deluje kao logičan nastavak iste sapunske opere mundi, čiji su dominantni likovi - Niče i Dostojevski, metafore i sublimati stanja duha Zapada i Istoka. Za sve su, elem, krivi bolest i trpljenje kojima nas je, više od filozofa, poučio Dostojevski. Ovakvim izborom teme i likova (među kojima, osim mislilaca, političara i filozofa, ima mnogo pripadnika Službi kako bi pisac bio obavešten iz prve ruke), Basara, čini se, puca na mnogo širu publiku od one, ne male, koju trenutno ima. Biće veselo videti kako ovakvu njegovu bespoštednu anatomiju fenomena koji su doveli do stvaranja gulaga, u doslovnom i prenesenom smislu doživljavaju savremena ruska publika i kritika?
Pod distorzičnom lupom famoznog Demjana Lavrentijeviča, dakako, celokupna prošlost čovečanstva dobija novi smisao, pa tako - u progresivnom nastavku romana koji, u skladu s naslovom, posle dijagnostičkog prologa ima tri faze - Infekciju, Inkubaciju, najzad, Krizu i agoniju - i renesansa i prosvetiteljstvo dobijaju novu interpretaciju, kao i kopernikanski obrt u nauci. A naročito njihova evidentna manifestacija u politici. Posebnu poslasticu za Parkinsona predstavlja analiza propasti modernog grada, "otvorenog grada" koji je nekadašnje bastione urbanog života pretvorio u "urbanizovanu stepu" današnjih metastazirajućih megalopolisa.
Priča o usponu i padu Parkinsonove bolesti jeste parabola o onom prvom i fatalnom Padu. Sve drugo su mistifikacije koje ovaj pisac vešto i urnebesno raskrinkava u svom najboljem crnohumornom maniru, koji pomalo podseća na kompromis između ranog Džulijana Barnsa i ranog Bore Ćosića. Ovog puta na dnevnom redu su njene, nama najbliže i najpogubnije epizode jedne, u biti, paramedicinske priče o sudbini čovečanstva. Šta je sledeće?

V. R.