Prugastoplave storije

21.07.11

Pecat.co.rs

Uloga savremene umjetnosti jeste da upozori na bubnjeve apokalipse, da artikuliše ono što se već može da čuje i vidi iza okuke naših dana. Uloga umjetnosti jeste da pruži bezuslovan azil svim umornim, jadnim, zlosrećnim, promrzlim, slobodnog daha gladnim, beskućnim, burom šibanim – da uđu takvi pod baklju entiteta nalik romanu „Lutajućem Bokelju“, i ogriju se plamenom istine, kojim iznutra gori ali ne izgara svako pravo djelo lijepe književnosti
Već svojim prvim romanom („Lutajući Bokelj“, 2007), Nikola Malović (1970) pokazao je kako ima potencijal da se velikim slovima upiše u prebogatu istoriju srpske književnosti. Tri godine kasnije, obajvljujući zbirku priča „Prugastoplave storije“ (2010), potvrdio je kako su stvaralačka inventivnost i nacionalna i društvena odgovornost jednako važni sastojci vredne literature. „Još uvijek mislim na srpskom...“, ta kobna rečenica, bez koje je nemoguće razumeti lutanje Bokelja, učinila je da ovaj pisac iz Herceg-Novog postane nevidljiv za Podgoricu, ali i nepoželjan za Beograd, koji će ga, 2010. godine, voljom kulturnih vlasti proterati iz srpske književnosti, smeštajući po bibliotekama njegova dela, srećom kratkotrajno, na police crnogorske literature. Ipak, čitaoci su, kao i najveći deo književne kritike, prepoznali Malovićev dar, iskrenost i intelektualno poštenje, o čemu svedoči i podatak da je „Lutajući Bokelj“ do sada doživeo šest izdanja, da je prodat u preko 10.000 primeraka, da je dobio brojne nagrade („Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Majstorsko pismo“, „Lazar Komarčić“), te da su Malovićeve priče objavljivane na ruskom, engleskom, poljskom i bugarskom jeziku. To je možda i najveća nagrada za čoveka koji je svoju egzistenciju, i duhovnu i materijalnu, neraskidivo uvezao u čvor sa knjigom – Malović je, naime, i osnivač hercegnovske „Knjižare So“ koja je zvanični nastavljač najstarijeg bokokotorskog klasičnog knjižarstva (samim tim i onog s prostora Crne Gore).
Ime našeg sagovornika do sada je u ovom listu više puta pominjano, „Pečat“ je pažljivo pratio i njegovo stvaralaštvo (kritički osvrt na „Prugastoplave storije“ objavljen je u 134. broju, od 1. oktobra 2010) i njegov angažman u književnoj grupi P-70 (prilog o „Prozi na putu“ štampan je u 146. broju, od 24. decembra 2010). Ovo je, međutim, prvi put da objavljujemo razgovor sa njim.
Naravno, na srpskom jeziku, kojim, prema rezultatima nedavno održanog popisa, govori najveći broj stanovnika Crne Gore. Ipak, bez obzira na taj podatak, za Malovića „sve ukazuje na to da su oficijelni rezultati popisa krivotvoreni“. „Srpske stranke moraju odmah da prestanu da daju legimitet parlamentu, koji daje legitimitet neviđenom kršenju ljudskih prava na prostorima ozračenim Podgoricom“, reći će, pomalo već umoran od „raznih emanacija aparthejda“. Ipak, to „zračenje“ za sada ne dohvata bogatstvo autentičnog bokeljskog govora zalivskih Primoraca, kojima i naš sagovornik pripada, a koji je ukrasio stranice njegovih vrednih ostvarenja...
Kako se osećate u koži prvog književnika u istoriji naše književnosti, koji je za života, i to inicijativom Narodne biblioteke Srbije, odbačen iz korpusa srpske literature i proglašen za crnogorskog pisca?
Upitan jesam bio, kako to i otkud? Mada, kao deklarisani srpski pisac samim tim nemam u sebi ugrađen kôd po kome bih kao Bokelj star 317 godina emotivno reagovao na svaki znak jednakosti između mene i Crne Gore, a njoj svaka čast. Ne činite kompliment rodonačelnim zalivskim Primorcima time što ih pretpostavljate kao Crnogorce. Mi Crnogorci nismo, nego Bokelji. A zašto sam se našao sa znakom pitanja iznad glave kad me deslociraše sa police Narodne biblioteke? Zato što sam do tog trenutka udar očekivao isključivo izvana, nikad iznutra, nikad od mog tkiva.
Kakav status danas srpski pisac ima u Crnoj Gori? Da li se posle uspostavljanja crnogorskog jezika, i crnogorskog nacionalnog i kulturnog identiteta, književnost Srba u Crnoj Gori tretira kao manjinska literatura?
Dopustite da se u ramu što mi ga domaćinski nudite, emotivno osjetim što komotnije. Stoga mi ne zamjerite što vam, dakako dobronamjerno, zamjeram što me silom utjerujete u okvir iz koga, od trenutka referenduma, bježim sve vrijeme brodeći u zalivskom mjestu. Iza premise da je Boka Kotorska zvanično jedan od 30 najljepših Zaliva na svijetu, iza premise da je Boka Kotorska u sastavu Crne Gore od amebah do danas ni 70 godina, iza premise da je Boka Kotorska Crnoj Gori jedini izlaz u svijet, sem Srbije uvijek i apsolutno jedina naklonjena geografija – zaključio bih ovo: nisam najbolja adresa za pitanja koja povezuju Nikolu Malovića i Crnu Goru, a njoj svaka čast. Srećom po pitalicu, i sa ostrva se vidi, i iz kore drveta, to: „da li se posle uspostavljanja crnogorskog jezika“, mada bih vazda kazao takozvanog, „da li se posle uspostavljanja crnogorskog nacionalnog i kulturnog identiteta, književnost Srba u Crnoj Gori tretira kao manjinska literatura“. Ne. Ne tretira se opšte. Nema je. Programski je bojkotovana. Prekrivena je karacrnim plaštom crnogorskog aparthejda, montenegrinskog tipa.
„Lutajući Bokelj“ posebno, potom i „Prugastoplave storije“ obogatile su srpsku književnost autentičnim primorskim, bokeljskim jezičkim idiomom. Imajući u vidu jezička raslojavanja na ovim prostorima, očekujete li i da bokokotorski govor bude kodifikovan kao samostalan jezik?
Naravno da ne. Očekujem samo da srpski jezik bude obogaćen morem prekrasne leksike koju realni Primorci aktivno upotrebljavaju u svom govoru. Sve manje, ruku na srce, jer se iz medijskih centara, sve lokalnijih, ili sve udaljenijih, ne računamo li Zagreb, takav govor deboto ne stimuliše. Da nije bilo „Lutajućeg Bokelja“, propuštena bi bila posljednja šansa da se do nadaleko uopšte „čuje“ kako govore naši Primorci. S druge strane Zagreb uspijeva svojim kulturnim stimulansima i diplomatskim ticalima sve što mi ovdje pominjemo kao atipičnost da uvrsti u svoju pak kulturu kao vrlo tipično, da inkorporira kao sasma hrvatsko. U vezi s jezičkim bokeljskim idiomom, nemojte me pitati kako se osjeća čovjek koji je sam – tim. Koji vodi timske kulturne i identitetske bitke.
Trenutno se vodi još jedna kulturna i identitetska bitka, kada su srpska književnost i srpski jezik u pitanju, koja se jednako tiče i Srbije i Crne Gore, i Boke. Mislim na pokušaj falsifikovanja Njegoševog stvaralaštva i identiteta, na pokušaj novog čitanja jednog od najznačajnijih segmenata srpske književne tradicije. Kakav je vaš odnos prema Njegošu?
Kakav može biti? Gorski je vijenac valjda knjiga koju sam najviše puta u životu pročitao. Nejasno mi je, otud i enigmatično, kako iko može da ima famoznu dilemu u vezi s tim „što je pisac htio da kaže“ – kad se sam Njegoš i tu i tu i tu, i tu i tu, i tu, eksplicitno podičio srpstvom geografskih Crnogoraca?! Gorski se vijenac danas iznad Boke čita kao apokrif. Skraćuju ga; komandom find traže sklop srb, i nastoje da ga u novom izdanju ne bude at all, što je skrnavljenje, ili čin nepočinstva nad tekstom. „Gorski vijenac“ ostaće stanovita gorska biblija, sinopsis usuda Crne Gore. Ko je prevjerio, pa je Montenegrin danas, poturica je u Njegoševom identitetskom ključu. Gotova formula. Valja dodati da mi sve te identitetske divertikule moramo da priznamo i prihvatimo, kao što i činimo, i nećemo ih nastojati da istražimo kao u Njegoševo doba, ali da mislimo da je bilo bolje ne čačkati mečku in the first place, ne činiti razdor, ne da stoji, nego predstavlja jedini glas zdravago razuma.
Da li se slažete sa ocenom da umetnik u vreme kada se država nalazi pod nekom vrstom (duhovne) okupacije, treba svoje stvaralaštvo da u određenoj meri podredi nacionalnim interesima. Kako vi uspevate da dovedete u saglasje društveni angažman i autonomiju stvaralačkog čina?
Država Srbija i Crna Gora, namjerno pravim gramatičku grešku, na pragu su da postanu potpuno okupirane zemlje. Ne želim da vjerujem u to da već bespovratno jesu, iako svi pokazatelji kazuju gdje smo kolektivno stavili dlan preko očiju i uz uzdah spustili glavu dolje. Uz živu vjeru da, posle Čuda iz Vimbldona, čovjek od izlaza postoji, ne misleći pritom na Noleta, njega radi. Moja je poetika ova: trčati ulijevo ako se stampedo začeo udesno. Ne zna se koje se godine okončava radnja „Lutajućeg Bokelja“; stoga je junak (pričamo o autonomiji stvaralačkog čina, zar ne?) i danas mokar, i ne miriše na lavandu – jer sve ove godine urinira uz vjetar.
Deo književne kritike zamerio Vam je što ste u „Prugastoplavim storijama“ navodno afirmisali nacionalističke, bezmalo i klerofašističke ideje. Da li veća opasnost srpskoj kulturi preti od ideologa književnosti ili od književnika ideologije?
Složićete se da slovima i brojem tek jedan zrenjaninski ideolog Druge Srbije (koji je o „Prugastoplavim storijama“ ikad kazao koju negativnu) – ne može da predstavlja „deo književne kritike“. Sve pretrage po www.knjigainfo.com dokazuju apsolutnu dominiaciju pozitivnih prikaza i kritika inspirisanih tiražnim plavo-bijelim svijetom mog opusa. Ko je opasniji, ideolog književnosti ili književni ideolog, pitate? Trula jabuka jednako je lošeg ukusa kao i trula kruška.
U jednom delu „Prugastoplavih storija“, čini mi se na tragu „net-kriticizma“ Pola Virilioa, dijagnostikujete bolesti današnjice u kojoj se drastično uvećavaju naučno-tehničke i društveno-političke moći. Kakva je uloga umetnosti u savremenom dobu koje mnogi mislioci označavaju kao vreme predapokaliptičkog užasa?
Uloga umjetnosti ostala je ista, rekao bih, da slikanjem aktuelnog doba biranim sklopovima tonova, riječi ili boja – kazuje istinu. To će reći i da, ni u digitalnoj eri – bez Boga, Ljubavi i smrti – nema punoće kazivanja, nema djela koje bi bilo entitet po sebi. Uloga savremene umjetnosti jeste da upozori na bubnjeve apokalipse, da artikuliše ono što se već može da čuje i vidi iza okuke naših dana. Uloga umjetnosti jeste da pruži bezuslovan azil – pravim aluziju na zapis Eme Lazarus (Kip Slobode) – svim umornim, jadnim, zlosrećnim, promrzlim, slobodnog daha gladnim, beskućnim, burom šibanim – da uđu takvi pod baklju entiteta nalik romanu „Lutajućem Bokelju“, i ogriju se plamenom istine, kojim iznutra gori ali ne izgara svako pravo djelo lijepe književnosti. Unutar takovih korica dijagnostikovane su sve bolesti savremenog svijeta, i notirane su naučno-tehničke & društveno-političke moći.
Ali je posebno naglašen i dijalog sa tradicijom – i sa Homerom i sa Svetim Savom... Ko je više od njih dvojice zadužio srpsku književnost, i vaše stvaralaštvo?
Prvi srpski pisac i učitelj, Sveti Sava, neprikosnoven je i ne može se porediti, jer je kao lebac; ma šta jeli, ništa nije tako ukusno bez hleba, i bez svega se drugog može, sem bez hleba. Homer, koji dolazi prije, koji je besmrtan na drugi način, izvire iz druge priče...
Jedan ste od osnivača i član književne grupe P-70. Ističete da vas ne povezuje poetička srodnost i da čvrst manifest u novom vremenu može da zvuči besmisleno. Zašto tako mislite?
Nemoguć je čvrst manifest posle 11. septembra. Počela je nova era. Na udruživanje Slobodana Vladušića, Vladimira Kecmanovića, Nikole Malovića, Dejana Stojiljkovića i Marka Krstića – mnoge su se već uzdigle obrve. Zajedno smo, jer dijelimo isto osjećanje književnosti. Ona je za nas posljednje pribježište istinske demokratske svijesti koja podrazumijeva ukrštanje različitih ideja i različitih slika svijeta, kako bi se u tom kolopletu pojavilo nešto što se nigdje izvan književnosti ne bi moglo pojaviti. Nazovimo to Duhom vremena. Nismo skloni da književnost koju pišemo potčinjavamo ni lobi-grupama, ni politici, ni tržištu, ali želimo, a neki od nas su to već i učinili, da politiku i tržište i recentnu istoriju i blisku budućnost, učinimo temama naše proze – jer smo uvjereni da književnost zna više, pošto je slobodnija od drugih načina izražavanja.
Ne jurite za donacijama, niste „politički korektan“ pisac, a takođe ne podilazite ni ukusu šire čitalačke publike. I pored toga, književna priznanja nisu Vas zaobišla, a knjige su štampane, za naše uslove u izuzetno velikim tiražima. Paradoks?
Nema tu paradoksa. Kao Primorac koji poslovično nikad ne ljetuje, toliko sam žedan mora da se to osjeti u književnosti, koja je poslovično željna mora, jer ga je uvijek bilo malo kod srpskih pisaca. Toliko o kulisama. S druge strane, trudim se da govorim istinu, da je uplićem u tekst kao što bi neke ruke šarenu traku u kiku. Ako nešto vole ljudi ujedinjeni istom geografijom, planetom Zemljom, jest da vole istinu. To vam je poštena, plavo-bijela formula.

Knjižara So
Nikola Malović osnivač je hercegnovske Knjižare So, s epitetom gradske, nazvane tako jer se nalazi na glavnom, nekadašnjem Trgu soli, u gradu koji je 1382. nastao zbog prodaje soli, i zato jer su dobre knjige, po mišljenju našeg sagovornika, uvek – so.
Knjižara So zvanični je nastavljač najstarijeg bokokotorskog (samim tim i crnogorskog) klasičnog knjižarstva (od 1898), rodonačelnika Jova Sekulovića.
Na prvim Danima Knjižare So (2005), na stepenicama pod Sat kulom, heraldičkim simbolom Herceg-Novog, integralno se čitao Njegošev „Gorski vijenac“. Ove godine  (12. jula) otkrivena je na zidu Knjižare So mermerna atipična spomen-ploča, formata A4. Na njoj piše ćirilicom: „U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe riječ“. (Jovan 1, 1.)

100.001 stepenica
Na dan kad mu je uručena nagrada „Borislav Pekić“, Nikola Malović objavio je u izdanju Knjižare So, 2. jula, atipičnu književnu fotomonografiju „Herceg-Novi: Grad sa 100.001 stepenicom“.
Između ostalih, luksuznu knjigu o najvećoj hercegnovskoj specifičnosti, stepenicama ili skalama, preporučuje i ambasador Srbije u Crnoj Gori, Zoran Lutovac. Delo donosi katalog od preko 500 fotografija iz Starog grada, Grada, s Hercegnovske rivijere, svega Zaleđa, s Poluostrva i sa Ostrva. Unutar korica nalazi se najveća ikad objavljena kolekcija stepenika i skalinada.
Time što se može overiti dvojezičnim pečatom – knjiga postaje ono što je do sada knjiga retko bila – unikatni suvenir. Baš takav suvenir svedoči da je njen vlasnik, samim tim što se odnekud obreo na centralnom Trgu, uspeo da savlada brojne stepenice. Bez sve šale: valja imati srce za obilazak Herceg-Novog, grada sa 100.001 stepenicom.
Razgovarao Aleksandar Dunđerin

12.04.11

DAN, Podgorica

"Prugastoplave storije" bice predstavljene veceras, u 21 cas, u Gradskoj knjizari u Podgorici. Govorice mr Gordana Krcunovic iVeselin Matovic. Pokusali smo, kao ljudi i sa Ligom naroda i sa Ujedinjenim nacijama. Uzalud. Udruzene demokratije orkestriranostezu uze ujedinjenje. Pred nasim ocima, u direktnim TV prenosima, prave kulise za formiranje svijeta kao wireless konc-logora.Neka nam je Bog svima u pomoci, kaze za nas list Nikola Malovic, pisac knjige prica "Prugastoplave storije", i vec kultnog romana"Lutajuci Bokelj".
Kako su nastale Prugastoplave storije?
Nastale su najtezim oblikom citanja: citanjem stvarnosti.
Mozete li nam nesto vise reci o simbolici naslova "Prugastoplave storije"?
Knjiga sadrzi sest bijelih i sest plavih prica. U svakoj od njih neko odjene, ili svuce, ili se prosepuri u mornarskoj majici,u najpoznatijem modnom dezenu. Kao sto je meso bijele ribe kvalitetnije, tako su i bijele price visedimenzionalnije. Plave su paksasvim narodne, nikako proste
cak i kad su knjizevno uoblicene da budu bezobrazno zanimljive. Plava riba je, da zatvorimsimboliku, jeftina, narodna
a danas vec pomalo paradoksalno
zdrava hrana.
U prvoj recenici iz Vaseg romana "Lutajuci Bokelj" (Jos uvijek mislim na srpskom) govorilo se vise od bilo koje druge prveromaneskne recenice. Koliko kosta misliti na srpskom u Crnoj Gori danas?
Misljenje na srpskom vladajuca manjina dozivljava kao podrivacko, na granici legalnosti. Na granici intelektualne iprofesionalne perverzije jeste da se sve vrijeme potpuno ignorise marljiv i vrijedan, u sustini posten, rad nagradivanog obalnogpisca. Na sceni je specifican oblik aparthejda. Specifican po tome sto snishodi iz onog dijela geografije koji je, bez istorijesuzivota sa mnogima drugima, civilizacijski bio oduvijek inferioran u odnosu na evropsko i svjetsko, plavo-bijelo iskustvo BokeKotorske. Ovim nikako na mala vrata ne uvodim zalivski separatizam (premda on postoji)
nego samo kao Bokelj od 1994. odgovaramna pitanje: koliko kosta misliti na srpskom.
A antiglobalisticki?
Formula je jednostavna: nece vam se prevoditi knjige. Globalni komsiluk ogrezao je u lazi, laz reklamira, laz zivi. Svi (mi)navikli konzumenti, bez sve sale, pomalo i zaziremo od istine. Insistirati na njoj znaci da mislecu individuu vecina pocinje damrzi. Nije to ugodna pozicija: soliti pamet. Pisac sad mora da bude onaj mag sto ce debelo dobro da upakuje u tanko zlo, i tomudicom da potegne citaoca. Takva je recimo udica
prica sa naslovom na hebrejskom jeziku, a govori, unutar "Prugastoplavihstorija", o misterioznoj smrti princeze Dajane.
U toj prici, na str. 38, Vi imate jedinu fotografiju koja nije potekla iz nerva Branislava Strugara, titulom Majstorafotografije. Po prvi put naime, srpska je knjizevnost ilustrovana foto-motivima geografije koja se opisuje...
Istina. "Prugastoplave storije" imaju na svojim stranicama izlozbu foto-motiva Boke Kotorske, i svi se ti Strugarovi motivi,vazno je naglasiti, nalaze u javnoj prodaji, u formi razglednica. Na strani 38. pak, mi gledamo najnepoznatiju fotografijupredsjednika Slobodana Milosevica, u trenutku kada se on tokom NATO bombardovanja nase zemlje, po svoj prilici u masonskom lancu,drzi za ruke sa tamo prikazanim, vrlo poznatim nekim likovima...
Ima li boljeg uvida u globalne teme, do pogleda sa "nulte tacke, rubnog prostora nase knjizevnosti"?
Do Boke Kotorske ne moze se, istina, s kopnene strane stici autoputem, ali je zato s morske strane veza posiroka vjekovima. Netvrdim da srpski pisac
koji stalno drzi jedan prst umocen u more, cime je poslovicno konektovan sa cijelim svijetom
ima stogapovlasceni, bolji uvid u globalne teme. Tvrdim samo da ima ono sto je vazno za korpus domace knjizevnosti. Vlasnik je uvida u tokako se odvija lokalni i globalni film sa nulte tacke, s rubnog prostora. Vazno je, ako se slazete, da iz mora obalnih Srba, nebas go kao "Boticelijeva" Venera iz skoljke, nego s naslovima i nagradama preko prethodnog N.N. identiteta
nikne iz Primorjasrpski pisac. Sebe sam vidio dvojako ogledanim: i u morskom ogledalu, i u izlogu Gece Kona.
Kazete da pisac nije pisac ako nije angazovan, ukoliko nije u stanju da protrese citaoca. Nemate li za cilj zapravo prenuceanesteziranih, utopljenih u bezdno globalizma, pomirenih s neorobovlasnistvom?
Ruku na srce, ima Pisaca s velikim p koji nisu angazovani. Nije u knjizevnosti bitno o cemu je, nego kako je. Bitno je datekst radi, da citalac kaze
jeste, tako je; da, ja to poznajem; istina, i mene boli..., idemo na barikade... Pitate me za ciljs mojim potpisom poslagane izlozbe rijeci? Jeste budenje iz anestezije i otpor prema novom robovlasnistvu. Da citalaca ima kolikoi gledalaca, demokratija bi imala drukcije lice.
Na naslovnoj strani "Prugastoplavih storija" je neobicna preporuka u kojoj pise da je Vasa knjiga "od znacaja za srpsku kulturupo ocjeni beogradskog ogranka 12 vjekova stare organizacije Bokeljska mornarica"...
Odakle da krenem u podrazavanju zanra turistickog vodica? Da li od podsjecanja da je Kotor bio prestoni obalni grad StefanaNemanje, ili od cinjenice da je prva planetarna udruga ne-plemica, Bokeljska mornarica (since 809)
upravo ginisovsko,najstarije udruzenje ljudi na Zemlji? Beogradski je ogranak naprosto imao blanko vjeru. Da ce Prugastoplave storije respektabilnikriticari uzeti visoko da kotiraju. I to se dogodilo...
Kako komentarisete cinjenicu da ste prvi pisac koji je odlukom NBS prebacen iz srpske u crnogorsku knjizevnost?
Narodna je biblioteka, prokazana napisima u javnosti, popravila ucinjeno i to treba pozdraviti.
Sta mislite ima li kraja rastakanju i daljem cijepanju srpskog geopolitickog, jezickog, kulturnog i duhovnog prostora?
Krenimo, ako dopustate, izokola... Naime, dok sam bio aktivni profesor svakog sam se dana pitao ima li smisla predavatitrojici daka i ostaloj dokonoj mnozini tek fizicki prisutnih polaznika kotorske Pomorske akademije? Kao aktivni Knjizar pitam sepak da li vrijedi bastiniti tradiciju 113 godina starog zalivskog knjizarstva (since 1898), ako u hercegnovsku gradsku Knjizaru"So" dnevno udu tri krstena bibliofila? Ima li kraja rastakanju nas samih u nama samima? Pomalo sam sit uvida u sve evidentne isvima vidljive dimenzije rastakanja naseg geopolitickog, jezickog, kulturnog i duhovnog prostora. Do juce se poslovicom kazivalokako riba smrdi od glave.U digitalnom dobu svi vide da se glava raspala. I sad kako ko, mi postujemo, podijeljeni, cestice te glave: ko ovu religijskuopciju, ko ovu politicku partiju, ko ovaj drustveni i seksualni uzor, ko ovu modu, ko... Ja sam za uredeni poredak stvari, zapostovanje vertikale. Ne prihvatam nacelo da je sve dozvoljeno. Dozvoljeno je zapravo samo ono sto bespovratno i dugorocnounistava covjeka. Sve ostalo je strogo branjeno.
Ima li tome kraja?
Vertikalno nema.

M. MILOSAVLjEVIC

06.01.11

Prvi roman bokokotorskog pisca Nikole Malovica "Lutajuci Bokelj" doziveo je u poslednje tri godine sest izdanja i dobio isto toliko nagrada.
Tokom leta 2010. "Laguna" je objavila novu Malovicevu knjigu "Prugastoplave storije".
Sa prvom se neobicnoscu citalac susrece cim opazi naslovnu stranu u stilizovanim mornarskim prugama. Novu Malovicevu prozu ne preporucuje nanaslovnoj strani imenom kakav selebriti, ni postovan kriticar, drugi pisac ili citan novinar, nego gle! - Admiral najstarije organizacije pucanana planeti Zemlji. Preporuka glasi: "Knjiga od znacaja za srpsku kulturu po oceni beogradskog ogranka 12 vekova stare (!) organizacije Bokeljskamornarica. U potpisu: Admiral dr Branko Sbutega."
"Prugastoplave storije" Nikole Malovica strukturom podsjecaju na raspored pruga najpoznatijeg modnog dezena, onog mornarskog, ali i na Ribu -znak vremena. Kad Malovic kaze da je Riba znak vremena, tada se on ne ogresuje o aktuelno doba Vodolije, koje iz katastrofe u katastrofu tece kasvima nama cak i dok ovo citamo.
Da li je, sudeci po naslovu "Prugastoplavih storija", rec o pricama koje su inspirisane morem ili inspiracija lezi u necem drugom?
Ninola Malovic: Sjecate li se one lekcije iz geografije po kojoj se Evropa ne granici sa Sredozemnim morem na jugu, nego je more otud"zapljuskuje"? Kad je more u pitanju nema prave granice, hocu da kazem. Nisu price inspirisane morem, ali se more jednako u svakoj od njihpominje, kao i to da je neko obukao, ili svukao mornarsku majicu, ili se pak s prepoznatljivim prugama, negdje prosepurio. To iznutra povezujesest bijelih prica i sest plavih prica.

Sta za vas, u univerzalnom smislu, predstavlja mornarska majca?
NM: Poodavno proucavam prugastoplavi dezen. Sto su Hazari medu narodima, ako dopustate labavo poredenje, to je mornarski dezen u istoriji mode.Malo se toga o plavo-bijeloj istoriji uopste zna. Znaju za spoznajnu bjelinu (folder empty) svi kapetani koje sam konsultovao, ja, prof. Malovic,pocetkom milenijuma i vijeka stovan clan posade zaista drevne, kotorske Pomorske skole. U univerzalnom smislu, sta je mornarska majica, pitate?Avantura je na pruge, i velika obaveza kad je odjenu oni vezani s morem, bilo da trguju ili ratuju. Mornarska majica zapljuskuje imaoca. Nije toodjevni predmet koji se granici s tijelom. Odjedrila bi ona jos kako da je kroj ne sprecava, da nije razapeta preko tijela kroz glavu i rukave...
Kakvu sliku vremena nalazimo u vasoj novoj prozi, ili - kako se to sve cesce kazuje - u "novoj dozi Mediterana od autora bestselera LutajuciBokelj"?
NM: Nepismen, bolje da ne zna. Pismen, mora da zaviri. Ko zaviri prepoznaje u tekstu ne bas ovaj, dan u kome cita (da cita), nego - malo izaokuke nasih dana. Tu vec nema skolstva. Nema zdravstva, nema sudova, nema vlasti, ni zdrave hrane, vode jok, a ima ropstva, drogah po vrstama,ratova ima, i govana raznih. Ima i ljubavi, jer ljubav, kad joj dode, mora da nikne, iliili: usred zemaljskog raja, ili pakla. Ona mora. Ja samse u Beogradu ozenio ni mjesec pred NATO bombardovanje 1999.
Ko su vasi junaci, da li su to stvarne licnosti, ljudi koje poznajete? Ili su price nastale kao plod maste?
NM: Svi smo mi moji junaci. U prici "Demokrasi" imamo covjeka koji ce da kupi roba. Ja mogu biti u takvoj glavi, ali covjek koji kupuje roba nemoze u mojoj; ne bi mu pasovala. U prici "Kamelija" imamo tipa od 250 kila koji satelitskim osjetilima, 0-24, gleda, kad je, ko, gdje, na svijetuprdnuo. Prikazuje se jednoj Stolivljanki virtualno, kao mladic, i ona ga voli. U "Bozicnoj prici" koristio sam recepturu drevnih Fenicana, i izpuzeva volaka, murex trunculusa i murex brandarisa, dobio kap najskupocjenije crvene boje. Umocio sam jagodicu prsta i po bozicnoj liturgiji tomcrvenom nakarminisao usne moje zene.
Da li nagrade kojima je ovencan roman "Lutajuci Bokelj" opterecuju? Koliko je vama kao umetniku teze, ili lakse, da posle prvenca koji je ocaraocitaoce iznedrite novi roman?
NM: Jedna od visih spisateljskih istina krije se u odgovoru: mnogo je teze pisati iza velikih nagrada kakve su "Pekiceva" ili "Laza Kostic".Pisac se pita kako da prevazide zvanicno nagradenog sebe - kad je vec sve od sebe dao? Pisac pravi pauze, posmatra dublje... Ima vise godina,bolje mu je oko, ima cime.

Kuda plovi ovaj brod?
NM: Nas brod, posigurno, na nosacu svih brodova, plovi oko Sunca, suprotno od pravca koji su zaokruzili glasaci na posljednjim ovim,demokratskim, je li, izborima.

03.03.12 Danas

Nakon romana Lutajući Bokelj iz 2007, posle kojeg je s pravom prepoznat kao jedan od bitnijih autora u generaciji, srpski pisac iz Herceg Novog Nikola Malović (1970) objavio je zbirku priča Prugastoplave storije. Zajedno sa još tri naslova, knjiga je uvrštena u najuži izbor za Andrićevu nagradu za 2010, koja potom nije dodeljena.
U Lutajućem Bokelju Malović je na imaginacijski i stilski gotovo fascinantan način uspostavio jadranski zaliv kao jedinstveni autorski književno-topografski entitet. U Prugastoplavim storijama on nastavlja da gradi Boku Kotorsku kao prepoznatljivi geografski i kulturološki znak svoje proze. Malovićeva Boka, koja je mnogo više od pozornice na kojoj je radnja smeštena, ima onu vrstu zavodljivosti koja je možda suštinski kvalitet lepe književnosti, a to je da nastaje na granicama faktografskog i imaginarnog, kao sublimirajući i raskošni palimpsest na kome se u novom osvetljenju vide tragovi različitih istorijskih epoha, kulturnih i jezičkih tradicija.
Malovićeva proza poseduje ogromnu i autentičnu jezičku energiju. Autor efektno kombinuje različite stilove, različite tipove i stupnjeve ironije i parodije, ukršta staru, danas egzotičnu, bokeljsku leksiku sa engleskim frazama iz kompjutersko-informatičkog i pop-kulturnog žargona, i ostvaruje dinamičnu jezičku polifoniju u naraciji. Primereno satiričkim intencijama, priče imaju svedenu fabulu, bez izrazitijih sižejnih preokreta i kulminacijskih preloma: više su portreti ili anegdote, isečci iz života u staroj ili savremenoj Boki. Duhovna i „energetska“ atmosfera koja je tokom vekova evropske kulture srasla uz pojam Mediterana - prostor kreativne potencije i nadahnuća, dostizanja zenita, plodnosti i životnog obilja - ima kod Malovića snažan odjek.
Zbirka sadrži dvanaest priča, koje se na tematskom, pa i stilskom nivou - iako ne sasvim strogo - mogu razvrstati u dve grupe: prvu bih nazvao satirično-antiglobalističkim, a drugu idilično-nostalgičnim, staro-bokeljskim „storijama“. Njihov raspored u knjizi je naizmeničan: prve su označene kao „bele“, a druga grupa kao „plave“, s tim da postoje i dva-tri izuzetka od takvog grupisanja. Uz tekst je pridodato tridesetak umetničkih fotografija Boke Kotorske, čiji je autor Branislav Strugar. One su diskretno ilustrativne u odnosu na tekst, i jedini problem je prilično slab kvalitet štampe.
Postupak u prvom tipu priča može se svesti na sledeće: satiričko hiperbolisanje i ismevanje neke karakteristične pojave za moderni globalizovani svet. Prva priča u zbirci, Demokrasi, donosi distopičnu viziju savremene demokratije i korporativnog kapitalizma kao puta koji neizbežno vodi ka potpunom ukidanju ljudskosti i uvoda u novo robovlasništvo. Nije sporno da zapadna demokratija i liberalni kapitalizam, a onda nužno i njihove „kulturne logike“, na stupnju razvoja kakav su dostigli na početku XXI veka, zahtevaju ozbiljan „remont“. Međutim, kao i u svim ideološkim raspravama, za značenje i vrednost nekog kritičkog stava bitan je kontekst, odnosno, presudno je ko, kako, gde, kada, za koga i sa kakvim ciljem govori.
U priči ani musmah meuniversitat olbrajt Malović ismeva teorijske i metodološke postavke tzv. studija kulture, koje vidi kao trivijalizaciju humanistike i guranje univerzitetske nastave preko ivice apsurda: junak studira na katedri za tatoo i specijalnost su mu genitalne tetovaže. Iako je priča atraktivna i duhovita, Malovićeva kritika studija kulture u našoj sredini je „netačna“, jer ne samo da taj istraživački pristup u akademskom sistemu nije dominantan, nego postoji samo u izolovanim tragovima. Tu, međutim, nije kraj nesuvislostima Malovićeve satire: u toj, a potom i u pričama Čarobni štapić, Nimbus 2012. Soul i Slika u ulju nailazimo na banalno antisemitsko „bockanje“ (doduše u light verziji) i na plitko ismevanje feminističkog aktivizma; koliko je kritika socijalne bede i bezizlaznosti u savremenoj Crnoj Gori opravdana i uverljiva, toliko je banalizovana jeftinim ismevanjem crnogorske državne nezavisnosti.
Priče koje sam nazvao „staro-bokeljskim“ donose konzervativnu idealizacijsku viziju prošlosti, kao vrednosnu protivtežu „demonu napretka“, kako to kaže narator (Bajka o ribaru, U starom Rozopeku). Malovićev tradicionalistički angažman po kome je „jedina zalivska perspektiva u retrospektivi“, uprošćen je i (prividno) naivan, a suštinski oslonjen na devetnaestovekovne etno-nacionalističke mitologeme i srednjovekovne pravoslavno-duhovne vertikale. Te priče ne samo što su arhaično kičaste, i samim tim slabe, nego formiraju kontekst u kojem i one koje bi mogle da budu dobre - to nisu, ili prestaju da budu. Mislim pre svega na pomenute priče Demokrasi, zatim Nimbus, gde je parodiran status koji kompjuterske, gadžetske tehnologije imaju danas naročito kod mladih generacija („tehnološki Hrist“). Taj kontestualni gubitak, odnosi se i na vrlo dobru tipično mediteransku i karnevalski veselu priču O.
Priče www.kotor.com i Žena je opipala koliko je želim u nesuvislosti i nepametnosti angažmana padaju do pamfletskog nivoa, a naknadno imaju autoparodični efekat. U prvoj Malović pokušava da ismeva i „satanizuje“ famozne „antiratne nevladine organizacije“. U drugoj, visoko uticajni brokerski agent (Srbin, pravoslavac) koga zatičemo na poslovnom putu u Grčkoj, leškareći u đakuziju brine o ekološkoj budućnosti planete i doživljava neočekivano preobraćenje: svesno žrtvuje karijeru i materijalnu egzistenciju odbijajući da stavi (ćirilični) potpis na ugovor o prodaji bokeljskih izvora pijaće vode nekoj multinacionalnoj korporaciji - „Ne dam, bre“. Božićna priča, koja zatvara knjigu, primer je idealizacijskog pravoslavno-moralizatorskog kiča.
Kada se podvuče crta, Malovićeve priče pripadaju diskursu srpskog kleronacionalističkog antiimperijalizma, ili malo drugačije rečeno, crkveno-guslarskog antiglobalizma, koji u konkretnim slučajevima/knjigama ima manje ili više zamaskiran vid. To je pozicija unutar književno-ideološkog polja na kojoj se, kada je reč o bitnim autorima mlađe i srednje generacije, nalaze grupa P-70 i Goran Petrović (Demokratija, povoljno). Da se poslužim kulinarskom metaforikom, Malovićeva zbirka je neslana gozba, s tim što so, tačnije odsustvo soli, ovde poprima dvostruku figurativnost, pa se iz gastronomskog prenosi na arhetipski nivo značenja. Kome je zaista stalo do savremene srpske književnosti ostaje mu samo da žali što jedan od najtalentovanijih autora na takav način traći svoj talenat.

Goran Lazičić

20.05.11 Polja

Romanom Lutajuci Bokelj koji originalnom obradom prepoznatljive teme odisejevskog lutanja i morsko-obalskih, bokokotorskihprikljucenija, pretocenih u 24 poglavlja, zavodljivoscu stila, kitnjastim i bogatim recenicama - miksovima lokalnog govora,zargona, anglicizama i arhaizama - uspeva da odrzi citalacku paznju do samog kraja, Nikola Malovic postao je znacajniprotagonista savremene srpske i srpsko-crnogorske (ako to ne zvuci kao oksimoron) knjizevne pozornice. Medutim, autor ovoghvaljenog i nagradivanog romana nije imao lak zadatak kada je pisao Prugastoplave storije, koje su vazan ispit njegovespisateljske zrelosti i test umesnosti. Ostajuci dosledan primorskom, uglavnom bokeljskom hronotopu, sokantnosti prizora,leksickom bogatstvu i fi ligranskoj brizi za gotovo svaku napisanu rec, Malovic je sa lakocom prevalio zanrovske granice,zgusnjavajuci pripovedanje koje se u Storijama, kao i u Bokelju, odvija u prvom ili trecem licu.
Knjiga broji dvanaest pripovedaka, sadrzajem odredenih kao "bele" i "plave" storije, tematski i kompoziciono neujednacenih - odparabola i antiutopija do nesto realisticnijih. No, ova je granica nestabilna i uglavnom se lako prelazi, pa se stice utisaksimultanog pracenja fantazije i stvarnosti, isprepletenih do neprepoznavanja.
Na pocetku prve, "bele" storije Demokrasi, citamo: "Nacuo sam nesto o tome u gradu, ali informaciji isprva nisam pridavaoznacaja. Govorkalo se i na poslu da je demokratija u zadnje vrijeme napredovala, i da se, dok traju borbe na istocnim frontovima,uzdigla na visi nivo." Uvodeci, dakle, citaoca u pricu in medias res, pisac gotovo odmah pocinje sa ironizovanjem sopstvenogiskaza, stvarajuci jedan vid autodemantija, dvostruke perspektive, double coding-a kojem ce ostati veran do kraja knjige. U cemuse ogleda demokratija? U tome da svaka osoba na svetu, rob novog poretka, ima pravo na usluge private dancer-a, na svog klonakome licno osmisljava zivot i aktivnosti i formulise usluge koje od njega ocekuje. Naravno, pitanje robovlasnistva time seusloznjava: "slugin sluga" moze biti iskljucen, perforiran, kao i svaka roba, kao, uostalom, i svaka sloboda, na koju se junakpoziva. I dok mu se zena, dobrano u depresiji, baca sa sprata, bilo kakva humana reakcija izostaje, jedno telo zamenjuje sedrugim, unapred okvalifi kovanim kao "skot". "Bela" je i prica ani musmah meuniversitet olbrajt, ciji junak-narator studira iusavrsava tatoo vestinu crtajuci po svom telu, tj. polnim organima, nestabilne politicke prilike - atentate, ratove i dr.Bizarni, ali u isti mah i krajnje provokativni crtezi, izvajani bolom i odlucnoscu, jednim vidom fanatizma koji naslucujemo uimenima protagonista, nisu samo omaz body art-a koji je bio prisutan na neoavangardnoj umetnickoj sceni diljem sveta sedamdesetihgodina minulog stoleca - oni su u isti mah i politicko ovaplocenje same umetnosti, koja siri svoje polje uticaja i mocikreirajuci sve nove i nove generacije posvecenika-zrtava, u isti mah osvajajuci nove teritorije, ali i ukidajuci umetnickuslobodu. Usled potrebe da se odgovori na zahteve strogih mocnih predavaca, umetnik nastoji jedino da se sto bolje pozicionira udrustvu. Medu najostvarenije, najmracnije i najpesimisticnije price u zbirci ubraja se Carobni stapic. Nimbus 2012. Soul, koja,posredstvom glavnog junaka koji prica, uvodi motiv gej prostitucije, ali je sire, tematski, fokusirana na ispitivanje granicamanipulacije. Sa elementima fantastike, pri cemu cudo tehnike XX veka, mobilni telefon, postaje gotovo magicna sprava sposobna daprodire u misli drugih ljudi, ova storija, poput vec oprobanih recepata emisija koje nam serviraju sa malih ekrana, govori onarusavanju intime malih ljudi koji se navode na najgnusnije radnje, tretirani kao predmeti za jednokratnu upotrebu. Rekvizitimoci predstavljani su u najvisim tehnoloskim dostignucima, ciju izvesnost citalac sa nelagodom naslucuje.
Tri "bele" storije od ukupno sest dogadaju se u Kotorskom zalivu. Pripovetka U starom Rozopeku, primitivnim diskursom, pricom osvedenosti plemenskih obaveza na jednake casti i strogom ustrojstvu, odaje parabolican karakter, pri cemu se pojedinac, narator,suprotstavlja kolektivu i njegovim pravilima. Od pocetne pozicije, olicene recenicom: "Jedan sam od onih koji su odmalena znalida ce postati ime", pa sve do potajne zudnje za zenom, koja ce se, po vertikalnoj tradiciji, "saviti do zemlje", odvija se radnjakoja sugerise da je zivot opervazen determinizmom. U prici O. od bezbroj mogucnosti da se predstavi preljubnicki cin jednebezimene zene (znamo samo njen inicijal, O.), Malovic bira niz boja, opisa, simbola, smestajuci dogadaj na samu obalu mora,montirajuci pitoreskne detalje sa lokalnom, primorskom atmosferom, vrhunski predocenoj obiljem dijalektoloskih resenja. Dok jeprvi deo price u znaku nasilnog pokusaja mestana Prcnja da u O. vide preljubnicu i bludnicu, drugi deo je u isti mah i demanti ipotvrda njihovih sumnji. Rijaliti koji se s pocetka odvija daleko od ociju javnosti ovog mesta, postaje polako javnom tajnom, asusret sa piscem kao iskustvo "skuplje vijeka", dogadaj je koji ce trajno obeleziti zivot glavne junakinje. Kao i u LutajucemBokelju, pisac je mogucna projekcija Milorada Pavica, na tragu cijeg je kitnjastog i precioznog stila i recenicnog perfekcionizmaMalovic utemeljio knjizevni izraz. U isti mah i aktuelan i univerzalan, pisac Storija je intrigantnoscu radnje, smelom politickomprovokativnoscu i jezickom bravuroznoscu "belih" storija nagovestio mogucnost da implicitnim parodijskim tretmanom cak i nadmasiPavicev izvornik.
www.kotor.com je sredisnja "bela" storija i jedna od najostvarenijih u inace odlicno ukomponovanoj knjizi. Od parabolicne slike,mestimice prozete realistickim detaljima koji pre svega poticu od opisa Kotora i njegovih zitelja (narocito junaka u malimsredinama), sve vise se daje zamajac antiutopiji, zasnovanoj na ociglednoj propasti grada posto u njega uplovi brod, upraskozorje rata koji se "osjecao kao na suncu ostavljena riba". Grad se naocigled naratora, vlasnika uglednog restorana, menjaiz dana u dan. Propast je iskazana nizom gradirajucih slika; od javnih zena, koje dolaze na obalu, preko nehigijenskih uslovakoji vladaju u gradu (nesnosan smrad), do ekoloske katastrofe (pomor riba, bolest, patnja i smrt ljudi). Preko noci ljudi svlacestara lica i stavljaju nova, sto je prilika da se razvije kvazidemokratija, tj. sve ono sto se pod njenim imenom pogresnopodrazumeva. Onemocao da govori, konacno, da odgovori na provokativna pitanja novinara o ljudskim pravima, javno osramocen ivezan na trgu, narator se glasom bokeljskog radio-dramaturga, odjavljuje u sumornoj atmosferi.
"Plave" storije otvara travestija Bajka o ribaru cija se radnja desava u Kotorskom zalivu. Glavni junak, ribar Petar, u isti mahje i zastitnik morske flore i faune, njen neodvojivi deo i njen simbol. Njegova smrt je pesimisticka vizija praznog mora,odumiranje tradicije i zamena oblika zivota vestackom tvorevinom: bolan jaz izmedu prirode i novog poretka odrazava se na vescelizivi svet koji se, u vecoj ili manjoj meri, pod plastom demokratije, umeca, hiperrazvoja tehnologije uvlaci u ljudske zivotemenjajuci ih do neprepoznavanja.
Dehumanizacija drustva, otudenje i priznanje poraza, koji se, dalje, reflektuje i na odnose sa drugim ljudima, pa i onimanajblizima, tema je price Slika u ulju, koja, iako smestena u Kotoru, moze da se dogodi bilo gde na planeti. Iz perspektiveOlivere, Zrenjaninke koja se obrela u Herceg-Novom kako bi primila nagradu za najbolju SMS pricu, protagonistkinje storijeRecenica s maslinom, Bokokotorski zaliv je mesto uzivanja, gotovo izmastani prostor. Zena je opipala koliko je zelim govori ozivotu prezauzetog japija, te danku koji njegove poslovne obaveze uzimaju njegovom privatnom, pa i seksualnom zivotu. Naslucenikoitus na kraju, bas kao i u Bozicnoj prici, mogucna je relativizacija zla natalozenog u "belim" storijama, nagovestaj da se spaspronalazi u zagrljaju i bliskosti sa drugim ljudima. Kada se uporedi sa Demokrasima, ova prica deluje gotovo prenaglaseno humano.U optimisticne vizije ubraja se i plava storija Kornelija, sa slikom virtuelne ljubavi, koja, premda s pocetka problematizuje online vezu, njenu iskrenost i spremnost da se igra otvorenih karata, na kraju ipak zavrsava vedrom atmosferom prevazilazenjakonflikta i sumnje.
Dosta se polemisalo oko teme hriscanstva u romanu Lutajuci Bokelj; sama cinjenica da se Prugastoplave storije zavrsavajuBozicnom pricom mogla bi tezi o propagiranju pravoslavlja biti vetar u jedra: no, ipak, ostaje neizvesno, nije li prica u znakuslavlja zbog bezazlenog otkrica retke vrste skoljke, te se tako jedan svakidasnji dogadaj pretpostavlja neverovatnim,fantasticnim prikljucenijima koja u sebi nose negativan naboj i uglavnom deluju destruktivno na ljudsku psihu.
Ubedljiva je i zanosna pisceva briga za knjigu kao celinu koja nije uvek prisutna kod autora zbirki prica, kao i kontrapunktalnakompozicija gde na pesimizam "belih" odgovara izvesna vedrina "plavih" pruga. Bolji kada je jedak i cinican, sa osmehom satirikai britkom recitoscu glasnika apokalipse, a nesto manje ubedljiv u blagim i toplim zalivskim pricama, koje pokatkad ne posedujuvise od sarma agenata turistickih agencija, Malovic je uspeo da vecinu storija nadahne novom energijom, koja se pre svega zasnivana provokativnosti, na ubedljivoj obradi nekih od savremenih drustvenih opsesija, slozenih meduljudskih odnosa u vremenutranzicije i kapitalizacije svega postojeceg. Kada se u obzir uzme i cinjenica da u srpskoj knjizevnosti roman kao zanr suverenovlada niz godina, postaje jasno da je, pored Price o malaksalosti Lasla Blaskovica, Maloviceva knjiga reanimirajuci poljubacproslogodisnjem zivotu srpske pripovetke.
Autor: Dragana Beleslijin

15.12.10 Koraci

„Pesma ili komad je i znak jedne istorije i opiranje toj istoriji“.1 Zapažanje Rolana Barta moglo bi se proširiti i na žanr kratke priče. Priče situacije, karaktera, ambijenta, fragmentima stvarnosti, sugerišu celinu, pa i istorijski milje. Mnogi savremeni romanopisci ogledali su se u ovom književnom žanru koji je u XX i XXI veku dostigao punu afirmaciju. Nikola Malović se, nakon uspeha romana Lutajući Bokelj, vratio formi kratke priče.

Autor je svoju fascinaciju Bokom i apsurdima moderne istorije izlio u Prugastoplave storije, razvrstane u šest plavih i šest belih priča.

Naslov knjige upućuje na mediteranski milje, kao i određeni sistem u biranju tema i postupaka. Literarna stvarnost priča nije jednoobrazna. Različite književne tehnike grade u receptivnom vidokrugu čitaoca višedimenzionalnu sliku sveta u bojama koje nisu puka plavo-bela kombinacija.

Tematski krug je raznolik. Obuhvaćene su opštecivilizacijske teme – demokratija (Demokrasi), odnos muškarca i žene (Božićna priča), moć predrasuda (U starom Rozopeku), dominacija virtuelne stvarnosti (Kamelija), a neke priče neposredno su inspirisane stvarnošću (Rečenica s maslinom). Utisci i senzacije junaka čulne su, duhovne i materijalne prirode i dokumentuju njihov doživljaj stvarnosti. Crno-bele umetničke fotografije Branislava Strugara ovekovečile su odabrane prizore geografskog miljea većine priča – Boke. U maniru grafičkih novela Bila Gejmena ilustruju priče, podvlače suštinu i obogaćuju knjigu.

Malović se i u najnovijoj knjizi igra ikonama potrošačke civilizacije. Bizarna obrada dramatičnih događaja moderne istorije u tetovažama (ani musmah meuniversitat olbrajt) ironički obrće savremeni trend širenja granica umetnosti. Studenti Katedre za tetovažu tetoviraju na polnim organima životopis pokojne princeze Dajane. Naizgled bezazlena polemika sa pretenzijama zanatskih veština prema umetnosti – na kraju prelazi u detektivski zaplet. Tetovaže jednog od studenata obrađuju događaje iz skorašnje srpske prošlosti i sugerišu da „predsjednik, živ i dalje, a ne mrtav!, nekud odlazi i iz zatvorske jedinice Haškog tribunala.2

Pisac, u pričama, obrađuje i mitove poput tolikih preteča, počev od Homera. Tema priče Čarobni štapić Nimbus 2012 Soul je interakcija književnih i tehnoloških mitova savremenog sveta kao i uticaj na način života. „Čim sam vidio kako taj tip telefona s bilborda reklamira Danijel Redklif, filmski Hari Poter, morao sam da ga imam. Poludio sam za rečenim tehnološkim egzemplarom.“3 Tinejdžerska opsesija preskupim telefonom čarobnih moći (čita misli žitelja sa biometrijskom kartom) rezultira grotesknim postupcima u životu.

Komika izvire iz primene: fantastične moći tehnoloških spravica razobličavaju okolinu. Na taj način razaraju se neki odnosi i uspostavljaju novi. Internet kao izdanak globalizacije nezaobilazna je tema modernih pisaca. Junakinja priče Rečenica s maslinom Olivera S. u trenucima beznađa, na sajtu, pronalazi književni konkurs koji će pokrenuti niz događaja u njenom životu. U priči Kamelija internet potraga za srodnom dušom razvija se u špijunažu kandidatkinja preko satelita. Istovremeno, Boka trpi zagađenje i druga poniženja (www.kotor.com), kako bi zadržala mesto na listi najlepših zaliva sveta.

Geografska stvarnost većine priča je Boka, iako je ambijent prve u nizu storija prekookeanski grad. U maniru žanra, priče su krajnje ekonomične u pogledu elemenata strukture. Ekspozicija je, uglavnom, jedna rečenica: „Načuo sam nešto o tome u gradu, ali informaciji isprva nisam pridavao značaja.“4 Odsustvo radnje u pravom smislu

nadoknađeno je lucidnim opažanjima aktera. Svest koja beleži utiske iz spoljašnjeg sveta generiše intenzivni doživljaj sadašnjosti. Kulminacija je relativizivana

odsustvom odgovarajuće reakcije kao da je junak, nekritički upijajući spoljne senzacije, izgubio sposobnost selekcije i reagovanja. Zatrpan utiscima iz TV programa i umoran od pokušaja da komunicira sa ženom, junak priče Demokrasi ravnodušno konstatuje samoubistvo supruge: „Znao sam, slutio sam. Konačno se bacila.“ Ironija proizilazi iz apsurdne reakcije i sukoba očekivanja i realnosti. Ironija, međutim, nije dala opori ukus Prugastoplavim storijama. Završna, Božićna priča afirmiše pravu ljubav. Napisana jednostavno i toplo, u prvom licu, priča koja zaokružuje zbirku slavi ljubav prema ženi.

Širok spektar književnih postupaka u zbirci Prugastoplave storije u funkciji je povezivanja različitih slojeva stvarnosti. Poput fleša pred čitaocem izranja svet u kome se sukobljavaju i prepliću staro i novo, snovi i stvarnost, želja za uspehom i neprilagođenost.Moderna civilizacija sa svojim suprotnostima prikazana je fragmentarno, u isečcima života Bokelja i došljaka.

Nova knjiga potvrdila je Malovića kao ozbiljnog pisca čiju prozu odlikuje moderan izraz i kvalitet.

Sonja Ćorović

1 Rolan Bart, navedeno prema Književnost kao sistem Klaudio Giljen, Nolit, Beograd 1988.

2 Ani musmah meuniversitat olbrajt, N. Malović

3 Čarobni štapić, Nimbus 2012.Soul, N. Malović

4 Demokrasi, N. Malović 179

26.10.10 Blic

Malovićeva prednost je u regionalnom obeležju njegovih tema: srpska se književnost uželela primorskih motiva u opisima, jeziku i ljudskim dušama. Zato se autor, u prirodnom nadovezivanju na Matavuljevo satirično-humorističko nasleđe, drži u osnovi realističkog pristupa stvarnosti kome, u skladu sa duhom vremena, dodaje groteskna i crnohumorna iščašenja. Ređajući jednu do druge, poput pruga na mornarskoj majici, priče koje se (naizgled) spontano pripovedaju i razumeju do onih sa više artističkih ambicija (i fantastičnih dogodovština), Malović “pravi” sliku koja se zaista vidi tek izdaleka i na kojoj se boje potpuno slivaju. Iz toga proizilaze specifičnosti njegovog (grotesknog) realizma: pišući o crnom “mirotvornom brodu” koji, poput aždaje iz bajke, guta decu i žene i širi nesnosan smrad, o čarobnom telefonu koji čita misli ili o demokratiji na čijem su vrhuncu porobljeni i robovi i gospodari, Malović ne pravi iskorak u (naučnofantastičnu) budućnost, već sarkastičnim “dosoljavanjem” svakodnevice jednog potpuno propalog društva, otkriva njenu suštinu; poput Kafke, on fotografiše (apsurdnu) suštinu stvarnosti. Ostajući, kao i Matavulj, pri ljudima iz naroda, pri junacima koji nemaju socijalnih ili intelektualnih prednosti, on odstupa od dobroćudnosti svog prethodnika jer u našem, poslednjem vremenu dobro i zlo nisu razgraničeni, smešno je uvek i strašno, a ljubav prema čoveku teško je razdvojiti od sviftovske mržnje prema čovečanstvu.
Malović je odličan predstavnik generacije sedamdesetih: on je beskompromisno tendenciozan, razapet gigantskim temama jer više misli nego što stvara; pomiren sa svojom nemoći da bilo šta promeni, oplemeni ili poboljša, on se nadvikuje sa apokaliptičnom bukom; čist romantizam!

Vesna Trijić

18.10.10 Nova srpska politička misao

Storije Nikole Malovića ocrtavaju granice jedne fantastične antiutopije, unutar koje se povremeno javljaju problesci utopije njoj suprotstavljene. Opet, i pored svoje fantastičnosti, ove priče su usmerene na svakodnevicu i lako je u njima prepoznati aluzije na savremena dešavanja i savremene ličnosti. Tako kad u prvoj, beloj storiji pročitamo: Nabavite roba! Naši su svi robovi mladi, do 25 godina, testirani na AIDS, ebolu i grip, sa većinom zuba u glavi. Pozovite odmah i dovešćemo vam roba na kućnu adresu! zaključujemo da upravo u takvim rečenicama, koje na prvi pogled deluju bezazleno i smešno, nalazimo oštru kritiku društva i tobožnje demokratije. U njima prepoznajemo spoj naizgled nespojivog, koje je postalo veoma spojivo: ropstvo i modernu reklamu jedno do drugog, ili bolje rečeno – jedno u drugome. Gorki osmeh čitaoca pojavljuje se, između ostalog, i otuda što intuitivno oseća kako je u ovakvoj reklami ljudsko biće implicitno spušteno na nivo bežičnog tostera, kosmodiska, ili super-secka – na nivo stvari. Slika današnjice dâ se iščitati iz televizijskog programa, koji nalazimo u jednoj od priča, a gde je on dat u nekoliko poteza sa zapanjujućom vernošću i upečatljivošću: crni predsednik i prepotentne feministkinje; Tom Kruz i rijaliti šou; kviz Ko želi da dobije ko-zna-štai TV kulinarstvo. A s druge strane ekrana? Stvorenje koje izmučeno radom tupo prima reklamne spotove s kojih se smeše poznata lica i odzvanjaju refreni političara. Ispražnjenost mozga i nadolazeća ravnodušnost prema tuđoj nesreći.
Kompozicija zbirke takva je da se u njoj smenjuju priče koje je pisac odredio kao bele s onima koje je odredio kao plave. Čini se da su one plave više vezane za bokokotorski zaliv, te da je Boka tu postojanija u pozadini priče, kao i da su plave storije tradicionalnije, po tonu malo mirnije. I upravo se u njima pokušava prevazići smrt humanog. Jedini izlaz je – sugeriše autor kako tekstom tako i fotografijama Branislava Strugara, koje su sastavni deo knjige – u umetnosti i religiji, i prirodi, koja svojom još sasvim neugušenom svežinom ima snage da preporodi čoveka. Izlaz je tamo gde se humanost probuđuje i – ako bega ima – to je beg u onaj prostor dobrote, koju sistem, pa ni onaj najsavršeniji digitalni sistem, sebi ne može da objasni.
Svaka priča počinje osobenim motom: od reči Eme Lazarus s Kipa slobode, preko Šekspira do Dučića. Nekad su oni u osnovi sažeta jedna od mudrosti priče koja sledi, a nekad u otvorenom nesaglasju s njom, te je storija zapravo ironični otklon od motoa, kao što je to slučaj s prvom i pomenutim citatom Eme Lazarus. Izrazita ironijska distanca pak u nekolikim pričama počiva i na oprečnim gledištima pripovedača i autora, a to je u tekstu očigledno. Jer, ideološki stav autora ovih priča je jasan – on je antiglobalistički, sumnjičav prema prostom preuzimanju zapadnoevropskih novotarija. On je i antitehnicistički, u onom smislu da želi da se suprotstavi odumiranju ljudskog, koje se čini neizbežnim kada se čovek isuviše pomaže tehničkim, te postaje tehničko pomagalo tehnike. On uz dosta humora, ali resko, opominje na otuđenje, i sluti vreme u kome se po prvi put pojavljuje nešto što nije samo sprava, gde nije rečo izumu ili nadgradnji svih tehnoloških generacija izumâ, već o sasvim živom pomagalu, koje svoj identitet dokazuje u ruci njegovog vlasnika, i strahuje od tog budućeg tehnološkog Hrista. Strahuje i od sleposti razuma, koji želi i stremi da postane deo Sistema, da bude digitalan do mere da i sam poseduje magičnu tehnologiju oličenu u obliku čarobnog štapića, da se tom štapiću klanja pišući mu ime velikim slovom i pojući mu blagosloven da si... I opet, u priči koja se tematizuje ovaj problem on uzima upravo perspektivu takvog jednog lika koji želi da deo sistema postane i uverljivo takav pogled na svet dočarava.
Ako govorimo o pokušaju da se sprovede prugastoplava koncepcija zbirke, možemo reći da, osim načelne ponegde nedovoljno jake misaone povezanosti, jasne veze između plavih ili belih priča u pravom smislu nema i – ta je koncepcija nedosledno sprovedena. (Moguće je da autor takvu, potpunu doslednost nije ni hteo, već da je ona pre trag nego znak. Možda je to još jedna igra, aluzija.) Osim ove nedoslednosti, zbirci se može zameriti nešto viška teksta, npr. u onoj storiji koja govori o dolasku famoznog Broda Mira u Kotor, uprkos pravoj meri u gotovo svim pričama. U tom pogledu možemo govoriti i o neujednačenosti ovih priča, gde se one bolje, obuhvatnije i nesvodive na jednu ili dve crtice, a pri tom uglavnom sažetije, izdvajaju od ostalih svojom kompleksnošću. S druge strane, ako su aluzije unutar samih priča jasne, možda negde i previše, ako se iz svake priče može izvući neko konkretno naravoučenije i ako se tako autor približio granici s koje se nazire ideološki a ne umetnički govor, mislimo da je zamku političkog pamfleta izbegao uz pomoć pomenute fantastičnosti, maštovitosti situacija koje predočava, među kojima se čini da je ona o univerzitetu za tat?, što nosi nama poznato prezime Olbrajt, jedna od najupečatljivijih, možda i najhrabrijih. Za ovu priču je karakterističan i spoj visokog i niskog, što je jedan od Maloviću bliskih postupaka. Prozu ovog pisca, dodajmo, karakterišu živ govor likova, igrivost u pisanju, kao i sposobnost da uhvati sliku, odabere detalj oko koga će isplesti storiju.
Konačno, Malovićeve priče svojom humornom osudom nehumanog pozivaju upravo na humanost i pokazuju moguća pribežišta. On je u svojim Storijama dao, ne bez mana, upečatljivu sliku naše stvarnosti i viziju budućnosti, koja, dakako, u pričama izgleda zabavnije nego van njih.

Vladimir Vukomanović

01.10.10

Pecat, 1. X 2010.

Da li je Nikola Malović, štampajući posle tri godine novu knjigu, uspeo da nadmaši svoj debitantski roman „Lutajući Bokelj“, koji svedoči o tome kako su stvaralačka inventivnost i nacionalna i društvena odgovornost jednako važni sastojci knjige koja pretenduje da bude upamćena kao vredno književno delo?
]Nikola Malović je na stranicama „Pečata“ do sada bio pomenut kao naš prvi pisac u istoriji koji je, suludom inicijativom Narodne biblioteke Srbije, prebačen iz srpske u crnogorsku književnost, i pored toga što je u svom delu „Lutajući Bokelj“ (2007), i to u prvoj rečenici romana, naglasio: „Još uvijek mislim na srpskom...“.
Pomenuta rečenica nagovestila je jednu veliku temu „Lutajućeg Bokelja“ (postojanje svesti o nacionalnom identitetu kroz osećanje jezika, uz istovremeno parodiranje nacionalno-jezičke politike Crne Gore), obezbeđujući romanu aktuelnost, a njegovom autoru epitet angažovanog književnika koji hrabro ustaje protiv savremenih globalističkih političko-ideoloških tendencija, odgovornih za rastakanja i komadanja srpskog geopolitičkog, jezičkog i kulturnog prostora.
O značenju i dometima parodirajuće analogije „Lutajućeg Bokelja“ sa Homerovom „Odisejom“ i Džojsovim „Uliksom“, briljantnu analizu napisao je svojevremeno na stranicama „Polja“ (april 2008) Đorđe Despić („Kroz meandre književnosti“). Ovaj, pak, tekst želi da polemiše sa nedoumicom da li je Nikola Malović, štampajući posle tri godine rada „Prugastoplave storije“, uspeo da nadmaši svoj debitantski roman koji svedoči o tome kako su stvaralačka inventivnost i nacionalna i društvena odgovornost jednako važni sastojci knjige koja pretenduje da bude upamćena kao vredno književno-umetničko delo?
GLOBALNA DEMOKRATIJA
Zbirka priča „Prugastoplave storije“ ukomponovana je u skladu sa stvaralačkim principima, zahvaljujući kojima je Nikola Malović i ušao na velika vrata u srpsku književnost. Knjiga broji ukupno dvanaest priča – šest belih i šest plavih, koje se neizmenično smenjuju. I dok su bele storije – u kojima su aktuelizovane neke globalne, univerzalne egzistancijalne teme (net-kriticizam, ekocid, diktatura demokratije, teror multinacionalnih kompanija, trgovina ljudima) – u dosluhu sa postmodernističkom igrivošću, te stoga traže čitaoca spremnog da se probija kroz naizgled neprohodnu šumu simbola, citata i literarnih parafraza, u plavim storijama – gde dominira lokalni kolorit (Boka Kotorska) i narodni jezik (autentični bokeljski govor,) – data je skica života Primoraca, koji se, tragajući za hlebom, ljubavlju i Bogom, susreću sa predapokaliptičnim užasom, izazvanim upravo onim zlom koje predstavlja motivsko jezgro belih storija.
Malović u jednom delu „Prugastoplavih storija“ – na tragu filozofije Pola Virilioa – dijagnostikuje bolesti postmodernog doba, u kojem se drastično uvećavaju naučno-tehničke i društveno-političke moći, a čovek svodi na potrošačkog roba.
Junak prve priče u knjizi „Demokrasi“, biva oduševljen kada, gledajući televizijsku reklamu, sazna da za samo 199 evra putem telefona može da naruči zdravog roba do dvadeset i pet godina starosti. „Možete ga držati na uzici, svući, prostituisati, tako zarađivati extra money za taksi, možete ga hraniti ili ne hraniti, a kad se razboli, ili vam dosadi, pozovite naš 0-24 terminirajući servis.“ I rob će pući, jer mu je implantirana bomba, „dovoljno jaka da mu oduzme život, dovoljno slaba da ga ne raznese sasvim“, kako bi potrošaču tepisi i tapete ostale čiste. To je, zaključuje junak, iscrpljen od posla i omamaljen alkoholom, za sada najviši civilizacijski oblik demokratije.
Odgovornost tehnonauke za primat ekonomskog modela življenja nad svim ostalim, kao i za prelaz ideje „globalne demokratije“ u novu totalitarističku ideologiju, tema je priče „Čarobni štapić, Nimbus 2012. soul“. U njoj tinejdžer mašta kako će mu roditelji za osamnaesti rođendan kupiti najnoviji model mobilnog telefona (Nimbus 2012. soul), koji može da čita misli prolaznika. Kritika telenadzora, sredstva za ostvarivanje totalne kontrole nad ljudskim zajednicama, u „Čarobnom štapiću“ biva utoliko oštrija, budući da Malović insistira na tragediji mladića koji, u nemogućnosti da uspostavi socijalni kontakt, biva potpuno uključen u proces virtuelizacije, utehu tražeći u marihuani, stvarnost zamenjujući četom, a ljubav svodeći na seksualni užitak.
Kontrola zajednica nije moguća bez represije vladajućih struktura, čija je moć, u demokratskim društvima, oličena u snazi Zapadne vojne alijanse koja, u priči „www.kotor.com“, podržana, od strane antimilitarističkih crnogorskih nevladinih organizacija, zauzima bokokotorski zaliv, nagoveštavajući meštanima da su novi svetski sukobi na pomolu („novi se rat osjećao kao na suncu ostavljena riba“).
LOKALNA TRADICIJA
Svesni opasnosti od atomske, informatičke i kibernetičke bombe, u kontekstu koji oivičavaju i neke gore pomenute bele storije, Bokeljci odživljavaju svoje živote, na ivici egzistencije, u plavim storijama. Većina njih, uglavnom ribara, žrtve su svetske (tehnološke i ideološke) revolucije koja uvek, kako je to zabeležio Mihail Epštejn, a pročitao Nikola Malović, započinje hronocidom (vremeubicom), traje uz genocid, a završava se ekocidom („Bajka o ribaru“). Tako se lik iz priče „Žena je opipala koliko je želim“, vlasnik celokupne primorske pijaće vode, nalazi pred dilemom koja ga stavlja u red uspešno oblikovanih tragičnih junaka: da li da proda velikom svetskom biznismenu Adamu Ozu tri jedina nezagađena izvora pitke vode, i time ostane i dalje u igri, ili da to ne učini, pa da ekonomski bude uništen, ali i utešen činjenicom da su ga moralni nazori sprečili da stavi potpis na Ugovor kojim bi „svakog prijatelja, uključujući i oca i majku, doveo u priliku da plaćaju za čašu“.
Naravno, tragične sudbine Bokeljaca, svedoče nam „Prugastoplave storije“, nisu posledica samo antifundamentalističkog modela življenja, u kojem je vladavina ekonomije, poduprta totalitarističkim političkim konceptom „globalne demokratije“, dovela do jednog kiber sveta, koji ne samo da ukida mogućnost postojanja duhovnosti, ili tradicionalnih kolektivnih vrednosti, već i samog načela bilo kakvog individualnog života. One su jednako rezultat i dubokih, nikada do kraja promišljenih i osvešćenih podela našeg naroda (za Nikolu Malovića svi su Bokeljci, kao i uostalom svi Crnogorci – Srbi), o čemu govori možda i najuspelija priča čitave zbirke – „U starom Rozopeku“. Ispričana u prvom licu jednine, kao ispovest glavnog junaka, razumljivim jezikom koji predstavlja autentični primorski idiom, oplemenjen Malovićevim, stilski besprekorno uobličenim osećajem za umetnost reči, ova storija u prvi plan stavlja dvostruku podelu u Boki Kotorskoj (a i u čitavoj Crnoj Gori) – socijalnu i nacionalnu. Oblikujući priču po kontrasnom principu, Malović je kroz prividne razlike između Brđana i Pomoraca, zapravo progovorio o besmislenosti srpskih podela, tražeći im uzroke u sukobima između Istoka i Zapada, odnosno između tradicionalnih duhovnih i savremenih materijalnih vrednosti.
No, i pored ophrvanosti unutrašnjim razdorima, bez obzira na pogubne spoljne uticaje, junaci „plavih storija“ neprestano tragaju za ontološkim temeljom i osloncem, da bi ga, konačno, u „Božićnoj priči“, pronašli u (pravoslavnoj) veri, kao prostoru gde, ako pratimo idejnu nit „Prugastoplavih storija“, još jedino može da opstane sistem vrednosti po kojem je „uzvišeno“ iznad „niskog“, a „sveto“ iznad „grešnog“. Kada „Božićnu priču“ posmatramo u korelaciji sa prvom pričom zbirke „Demokrasi“, onda ona ima i funkciju da izazove katarzično dejstvo – užitak u tehnološkom progresu i zadovoljenje materijalnim vrednostima zamenjeni su ljubavlju prema Bogu i ženi, koja u telesnom vidu može da bude ovaploćena tek posle Božićnog posta.
NOVO SREDNJOVEKOVLJE
Struktura „Prugastoplavih storija“, prožeta ukrštanjem različitih tematskih rukavaca i smenjivanjem raznorodnih jezičko-stilskih obrazaca, nastala je verovatno u želji autora (nagoveštenoj još u „Lutajućem Bokelju“) da se približi „novom sentimentalizmu“, odnosno onim savremenim književnim tendencijama za koje je karakteristično da ne napuštaju u potpunosti postmodernistički model, već ga modifikuju nekim tradicionalnim elementima (nepatvorena emocija, katarza, društvena funkcija, naglašavanje istinitosti i etičke komponente, povratak duhovnosti u umetnost). U tom poetičkom ključu (koji je, inače, teorijski uobličio još krajem prošlog veka ruski mislilac Mihail Epštejn), valjalo bi dešifrovati i značenje brojnih književnih intertekstualnih relacija u „Prugastoplavim storijama“, a pre svega značaj Malovićevog dijaloga sa Goranom Petrovićem, koji je napravio otklon od Pavićevog postmodernizma, nadograđajući ga novim srednjovekovljem.
Tako se ni prisustvo fantastike u „Prugastoplavim storijama“ ne može svoditi samo na umetnički sjajno oblikovanu parafrazu biblijske i „riblje“ metaforike Milorada Pavića, već ima funkciju da objedini Malovićeve literarne uzore u jedinstvenu celinu, čiji je zajednički imenitelj, između ostalog i utemeljenje u (vizantijskoj, pravoslavnoj, nacionalnoj) tradiciji koja, ispoljavajući se u različitim poetskim modelima, figuriše u čitavoj istoriji srpske književnosti, čineći njenu i te kako bitnu estetsku paradigmu. Dalje književne odmotavanje citatnih relacija „Prugastoplavih storija“ odvelo bi nas u još dalju prošlost, i otkrilo bi zalaganje Nikole Malovića da se upiše u red onih srpskih književnih velikana koji su uspostavljali dominantan obrazac naše literature, koji je i čini specifičnom i izdvaja kao posebnu vrednost u porodici evropskih književnosti.
Otuda i „Božićnu priču“ treba posmatrati najpre kao Malovićev pokušaj prevladavanja postmodernog antifundametalizma, kao traganje za osnovom, temeljom bez koje ni pojedinac, ni šira ljudska zajednica, ali ni književna umetnost, ne mogu da traju. Konačno, opisane umetničke težnje u potpunoj su saglasnosti sa aktuelnim kretanjima u svetskoj književnosti. Sasvim je logično i opravdano, čak poželjno da taj fundament savremeni srpski književnici, oslonjeni na tradiciju i nadahnuti individualnim talentom, potraže u velikoj naraciji, čiji su značajni elementi i nacionalna istorija i (novo) srednjovekovlje, naravno i savremena „globalna demokratija“. Bez tog konteksta pojedinačne ljudske sudbine, ma koliko uspešno ispričane, ne ostaju upamćene. Isto tako i stvaralački postupak, ma koliko svedočio o darovitosti autora, biva prepušten zaboravu.
Nikola Malović je to na vreme shvatio, i, budući da se odaje za izuzetno obrazovanog i talentovanog pisca, ima sve preduslove da se velikim slovima upiše u istoriju srpske književnosti.
Aleksandar Dunđerin

20.09.10 e-novine.com

Kod Malovića se budućnost pokvarila zbog toga što smo se merkantilizovali, liberalizovali, enveoizovali i odrekli starih i istinskih vrednosti kao što su brak, porodica, naša crkva, ali i prirodna šminka, zdrava morska ishrana, zanatski rad. Možda je ključ za razumevanje Malovićevog ideološkog stava poslednja pripovetka u zbirci „Božićna priča“, u kojoj se daje slika idealnog bračnog para, smernog, koji odlazi na liturgiju i posle toga doživljava erotsko iskustvo jer je konačno post završen pa je moguće prepustiti se telesnosti. Iskreno, nemam ništa protiv religioznih osećanja, niti smatram da je ideja posta pogrešna, međutim, Malović prekoračuje granicu kiča svojstvenu upravo onome čemu se i sam na Zapadu najviše ruga
Možda bi za pisce čiji se neosporni talenat rasipa u nekom vrtlogu ideologije i pogrešnih uzora, sve bilo drugačije da su se u svojim formativnim godinama, susreli sa nekim ko o književnosti ponešto i zna, umesto što su mahom gubli vreme studirajući na Beogradskom univerzitetu. Posebno je to karakteristično za ljude koji su stizali iz provincije (ovo mogu odgovorno da tvrdim) pa ih je bilo neuporedivo lakše omađijati vrhunskim lelemuđenjem koje je, posebno u srbijanskim poznim osamdesetim i devedesetim, prodavano za književnost. Da ne generalizujem, bilo je i tada značajnih autora i knjiga od kojih su neki i danas alive and kicking, ali su se po establišmentu motali sumnjivi tipovi čija je poetika bila isključivo porfirogena, poput tadašnjih teorija o srpskoj naciji, njenoj čistoti i veličanstvenosti. Dakle, nije samo u pitanju zagovarana ekskluzivnost književnosti, već i njena subliminalna matrica, nabijena veoma opasnom ideologijom koja se pokazala i izuzetno krvavom u devedesetim.
Nova knjiga priča Nikole Malovića Prugastoplave storije (Laguna, 2010) na mahove ponavlja onu neverovatnu energiju iz prva dva poglavlja Lutajućeg Bokelja, ali dok je u tih četrdesetak stranica romana Malović bio at his best, u pričama se to dešava zaista s mene pa na uštap. Od tuceta priča u njegovoj knjizi tek u ponekoj se nađe zanimljiv pasus, tema ili lik. I, naravno, opet se vidi da nije reč o nekome ko se boji da se uhvati u koštac s jezikom, već da su autorove teme i njegovo razmišljanje o njima gotovo banalno besmisleni. Opet je tu previše nacionalne patetike, neargumentovanog antizapadnjaštva maskiranog u parabole, pregršt referenci na jedinu pravu veru – pravoslavnu, a sve to zapakovano u jednu vrstu antiutopije karakterističnu za polovinu pripovedaka. Ipak, za razliku od antiutopija koje su se pojavljivale poslednjih godina, poput Ugričićeve ili Matićeve, kod Malovića se budućnost pokvarila zbog toga što smo se merkantilizovali, liberalizovali, enveoizovali i odrekli starih i istinskih vrednosti kao što su brak, porodica, naša crkva, ali i prirodna šminka, zdrava morska ishrana, zanatski rad. Možda je ključ za razumevanje Malovićevog ideološkog stava poslednja pripovetka u zbirci „Božićna priča“, u kojoj se daje slika idealnog bračnog para, smernog, koji odlazi na liturgiju i posle toga doživljava erotsko iskustvo jer je konačno post završen pa je moguće prepustiti se telesnosti. Iskreno, nemam ništa protiv religioznih osećanja, niti smatram da je ideja posta pogrešna, međutim, Malović prekoračuje granicu kiča svojstvenu upravo onome čemu se i sam na Zapadu najviše ruga. Kod njega se ne radi o Deda Mrazu ili sličnim poučnim i opraštajućim Božićnim pričama iz američkih televizijskih filmova, već je u pitanju pravoslavno-porodični kič koga smo se nagledali u poslednjih dvadesetak godina. I to nije sve, u nekoliko priča se govori o raspadu porodice, o nemilosrdnoj savremenosti koja prosto ubija prave vrednosti, tako da ova banalizujuća pričica, koja ponovo uspostavlja red u stvarnosti (sad kad su se ispostili mogu da navale jedno na drugo) koja je bogougodna, smerna i pročišćujuća, u stvari predstavlja utopiju, locus amoendi, Arkadiju kojoj bi trebalo da teže svi Srbi ma gde da su.
Malovićeva opsesija jeste Boka i on je opisuje sa određenom zanimljivom detaljnošću, tragajući za bogatstvom jezika i toponima, florom i faunom, morem i zemljom, ljudima i gradovima. Boka jeste živ i dinamičan organizam koji se potčinjava Malovićevom pisanju, međutim, njegovo pritajeno insistiranje na pravoslavnom, umanjuje draž i živost opisa koji ponekad zaista umeju da budu izvanredni i jezički sveži. Ponovo se pokazuje da je ispod jezičke flamboajantnosti i razigranosti sakrivena opresivna misao o Jednom koje je uvek nasilno prema mnoštvu. A pisanje i Boka (u divnoj Čudićevoj persiflaži Šantića – Boca) uvek su množina utisaka i tolerancija drugosti i različitosti. Naizgled, Malović to pokušava da postigne krijući se iza česte upotrebe idioma iz engleskog, pa čak i hebrejskog, ali njegova životna filozofija suviše često isplivava na površinu da bi svoj coup de grace doživela u pomenutoj treš priči.
Pored antiutopijskih pripovedaka, postoje u zbirci i dve slične legendama i/ili bajkama u kojima je takođe veoma lako ugledati ideološke barijere koje su se isprečile ispred Malovićevog neospornog talenta. Piscu koji je imalo čitao bajke raznih svetskih naroda, nije teško da iskroji strukturu koja će ličiti na njih. Bajka o ribaru jeste kopija nekih od norveških i/ili eksimskih priča (dakle naroda koji se pretežno bave ribolovom), a govori o obesti ovdašnjeg naroda kojem nije bilo dosta ono što ima nego je hteo preko leba pogače i tako uništio sopstveno bogatstvo. Priče o zlatnim vremenima spadaju u najstarije narodne umotvorine i sasvim ih je lako opravdati sa stanovišta kolektivne psihologije. Međutim, pišući o snazi kolektiva i zanemarujući pojedince, Malović ogoljuje svoje ideološke pozicije, ali i pripoveda jednu unapred poznatu i za publiku nezanimljivu priču. „U starom Rozopeku“ priča je o kamenorescu, ali se za razliku od bajke ona zasniva na jevanđeoskoj odnosno na strukturi hrišćanskih legendi. Ispravni pojedinac stoji naspram kolektiva koji je prodao vjeru za večeru. Nije teško prepoznati o kakvoj se paraboli ovde radi, jedino pitanje je ko još haje za nju. Ona je toliko puta pričana devedesetih i videli smo kako se ta kulturna matrica ponašala kada se otelotvorila u stvarnosti.
Da li je Malović izgubljeni talenat, čovek koji je krenuo stranputicom ravno u ideološki i književnoistorijski mrak, znaće se tek u istorijskoj perspektivi. Po mom mišljenju i dubokom uverenju, Malović je jedan od najtalentovanijih pisaca svoje generacije, ali mu to ne pomaže da ne piše dosadne priče koje ne govore ništa o našim životima, već pripovedaju o pustim apstrakcijama i/ili velikim narativima koje on, kao i dobar deo književne scene, još doživljava kao dostojne pripovedanja.

Vladimir Arsenić

11.09.10 Politika

Ne postoji nacionalizam bez nekog duha. (Derida)

Borba protiv sveprožimajućeg procesa globalizacije i njenih formi, simbolično otelotvorena upadom fantomskog neprijatelja („mirotvornog broda“ – Broda smrti) u kvazimitsku i samim tim ekskluzivnu oblast Boke Kotorske, nameće se kao glavna tema nove zbirke priča Nikole Malovića, „Prugastoplave storije“ (Laguna, 2010). Nasilju mondijalnog kao trijumfu zapadne, neoliberalne demokratije, suprotstavlja se lokalno lokalnog, tj. svet Malovićeve Boke.

Oštrom polarizacijom dva sveta, Amerike (pisac Ameriku ne posmatra samo kao epicentar mondijalizacije, već je sa njom i izjednačava) i Boke, otvara se aktuelni problem savremenog društva, koje se u isto vreme susreće sa svemoćnom mondijalnom tehnostrukturom i potenciranjem razlike, tj. osobenostima lokalnog (specifičnog).

Problem identifikacije u „Prugastoplavim storijama“ čini se ključnim i već je sadržan u načinu na koji je komponovana zbirka; postupkom pavićevskog tipa, pisac deli priče u dve grupe („bele“ i „plave“), čime omogućava čitaocu/teljki da se opredeli za jedan od ponuđenih koncepta stvarnosti. Novo, nepoznato i strano (tuđe), koje po pravilu ima ekspanzionističke i kolonijalističke pretenzije, takođe i inicira na promenu, predstavljeno velikim Brodom, koji dolazi sa mora, u izolovanu regiju (Malović potencira odeljenost Bokeljskog zaliva od ostatka sveta, bilo da je reč o prošlosti ili sadašnjosti, tj. služi se fikcionalizacijom istorije), vesnik je katastrofične budućnosti, čije se posledice opisuju u „belim“ pričama.

Satira i distopija

Kompleksnost Bokeljske regije, koja je u svojoj istoriji bila pod nekoliko različitih uprava, poslužila je piscu za kreiranje vlastitog, kvazimitskog sveta. Satirični i distopični elementi, prisutni u „belim“ pričama, koje govore o „onom što tek treba da dođe“ (npr. u prvoj „beloj“ priči „Demokrasi“, današnja Amerika se vidi kao mesto ultimativnog ostvarenja demokratskog uređenja, koje sada prvi put u istoriji može da parira staroj Grčkoj, kao paradigmi demokratije), izostaju u „plavim“, koje su okrenute ka „onom što je na zalasku“, svetu idealizovane prošlosti.

U „plavim“ pričama potragu za afirmacijom i potvrđivanjem identiteta, u relaciji prema spoljašnjem svetu i njegovim pridošlicama, pisac realizuje nostalgičnim okretanjem prema fikcionalizovanoj tradiciji, koja počiva na konzervativnim uzusima, predstavljena mudrošću Kapetana – simbola očuvanja nacionalne prošlosti. Sa budućnošću nadolazećoj traumi, onom nepoznatom i strahotnom, Malović suprotstavlja svet fikcionalizovane tradicije, čime nastoji da amortizuje i prevaziđe traumatične naznake budućeg, ali i da opravda traume prošlog. U „beloj“ priči, U starom Rozopeku, prvotna prošlost, predstavljena kao kvaziedenski mit (harmonični, naivni, nepromenljivi svet), biva narušena upadom spoljnog sveta, koji donosi kulturu (civilizaciju), kao i prekršajem Zakona od strane pojedinca, čime se ukazuje na početak kraja kvazimitskog sveta i označava trajni raskol zajednice „brđana“ i „primoraca“, odnosno početak mondijalizacije. Čin osvešćivanja, dat u formi naknadnog prepoznavanja potisnutog kao onog što čini suštinu duha posebnosti jedne regije („gdje je Boka jedno, a montemaurska Brda, da su ini, sasvim drukčiji entitet“), u „Prugastoplavim storijama“ vodi u pravcu antimondijalizma, koja poput specifičnih osobina regije (regionalizam), kao i sam nacionalizam, predstavljaju samo jedan od oblika ispoljavanja mondijalizma. Protagonista priče U starom Rozopeku, prekršilac Zakona vapi: „Možda bih sve činio da nas sakrijem gdje nas, ovdje, uopšte ima na svijetu“, svestan prekršenog zakona, on donosi odluku da se vrati starom životu – onome što je oduvek bilo deo njegove tradicije i kulture, tj. svetu njegovih predaka (patrijarhalno-plemenski obrazac življenja).

Svet u nestajanju

Postavlja se pitanje da li se trauma mondijalnog može prevazići pokušajem reafirmacije tradicije? I šta je uopšte identitet neke nacije, naroda ili u pomenutoj priči plemena? Da li se fikcionalizacijom vlastitog identiteta, fikcionalizacijom tradicije i fikcionalizacijom sadašnjeg trenutka (poput slika V. Stanića) zamagljuje realno realnoga i svesno beži ka formiranju slike sveta u nestajanju, odnosno nostalgične projekcije koja počiva na elitističkim, konzervativnim, tradicionalističkim vrednostima?

Ukoliko pođemo od bodrijarovske teze da mondijalni sistem ne mogu uzdrmati alternative (antimondijalizacija, nacionalizam, levica... ) i da na raspolaganju ostaju samo singulariteti, koji nisu ni pozitivni ni negativni, jer spadaju u drugi poredak, tj. poredak slobodan od mondijalnog, onda Malovićeva idealizacija tradicionalnih, konzervativnih vrednosti i načina života, oživljavanjem onog što je mrtvo (patrijarhalni stereotipovi), neće doprineti urušavanju mondijalnog, pa čak ni u sferi umetnosti, koja definitivno jeste jedan od mogućih rušilačkih singulariteta. Zauzimanjem jasne pozicije, glorifikacijom duha lokalnog i ukazivanjem na njegove specifičnosti (u pitanju je „lokalpatriotizam“), otvara se mogućnost za proizvodnju zatvorenog i klaustrofobičnog sveta u malom, koji pretenduje na univerzalno.

Irena Javorski

05.09.10 Blic

OVO JE KNJIGA PRIČA: u kojoj autor još jednom u centar svog pripovedačkog interesovanja stavlja svoj zavičajni prostor – Boku Kotorsku, koja u njegovoj fukcionalnoj transpoziciji postaje globalna metafora sveta u kojem živimo. Preplićući mesta, slike i sutuacije tipične za zalivski život i situirajući ih u vreme koje nalikuje vrlo bliskoj budućnosti sa kratkim pogledima u prošlost, Malović stvara narativni svet u kojem su do krajnjih granica – između crnohumorne karikature i gorkog sarkazma – dovedeni tehnologija, politika vladanja, zagađenje okoline i žeđ za profitom. Razobručeni i samosvrhoviti merkantilizam, tehnologijom ubrzan do neslućenih granica, u vizuri Malovićevih priča, uspeva da potre pre svega čoveka samog (ženski likovi naročito upečatljivo svojom tragičnošću svedoče o tome), svodeći ga isključivo na radnu dimenziju, a potom i sve humanističke vrednosti i duboke kulturološke slojeve koji su se u Boki taložili milenijumima. Kao simbolički vrhunac jeste susret sa morem (koje je za Primorce svet) u zalivu u kojem više i nema ribe, tj. života.
ŠTA JE KVALIET OVE KNJIGE? To što snažnim književnoumetničkim stilskim sredstvima tematizuje mnoga aktuelna pitanja, kojih se inače naša savremena književnost često kloni (dehumanizacija društva, ekološka svest). Lišena „morske“ patetike, ova neznazno hiperbolisana futuristička proza, pisana u određenim segmentima i kao omaž Miloradu Paviću, zapravo je upečatljiva negativna utopija u kojoj odsustvo humanosti i istinskog identiteta ma koje vrste obeležavaju Boku koju nam u svojoj literarnoj transpoziciji predstavlja Malović.
PRVA REČENICA GLASI: „Načuo sam nešto o tome u gradu, ali informaciji isprva nisam pridavao značaja.“
POSLEDNJA REČENICA GLASI: „Tog će mu trenutka tek biti kraj.“
KAD BI OVA KNJIGA IMALA UKUS: bio bi to ukus bokeške kužine koja utoljuje glad, zadovoljava čula, ali ne uspavljuje nakon obroka.
PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE: među prethodnim knjigama Nikole Malovića, ali pogledajte i roman „2017“ Olge Slavnikove, kao i dela Dušana Kovačevića ili Radoja Domanovića.
PREPORUKA ZA ČITANJE: u kasno popodne, pre nego što sednete pred televizor, kao vrsta odbrane od nadirućih reklama.

Mladen Vesković