Capt. Vizin - 360 stepeni oko Boke

01.04.04

Zadatak svakog pisca jeste da bude drukčiji, ili nije pisac nego je epigon
Kotor, 31. marta - Nikola Malović, rođen u Kotoru 1970, gdje živi i radi, prvi je i jedini pisac iz Crne Gore koji je dobio prestižnu nagradu „Borislav Pekić”. Autor je zbirke priča „Posljednja decenija” i dvije drame, „Capt.Vizin-360 stepeni oko Boke” (izvođena 7 puta) i nove „Peraški goblen”, koja je sudeći po podacima sa interneta (www.knjigainfo.com), trenutno najprodavanija knjiga u Kotoru. Početkom godine, Malović je dobio i jedno zaista kuriozitetno priznanje: Nagradu za književnost Iranskog centra za kulturu. Njegova djela su prevedena na egzotični persijski. Malović je zalivskoj javnosti uglavnom poznat po svakodnevnoj višegodišnjoj radijskoj emisiji „Lutajući Bokelj”.
* Za roman „Lutajući Bokelj” dobili ste nagradu „Borislav Pekić”. O čemu govori roman?
- U osnovi romanske strukture leži savremeno tumačenje Odiseje: junak romana i narator je Niko, čovjek neodređenih godina koji nikada nije izašao iz Zaliva. Voditelj je popularne radijske emisije „Lutajući Bokelj” zarad čijeg osmišljavanja (u formi tek skiciranih književnih priča) on povazdan obilazi Boku. Budući da je ovaj dio Mediterana visokim planinama i morem odijeljen od ostalog svijeta, Niko sliku o vremenu u kome živi sastavlja posredno, isčitavajući znakove koje oko sebe šire starosjedioci opčinjeni boginjom Sezonom, ljetom prizvani Sezonini poklonici turisti, kao ribe, ptice i nebeske pojave. Dnevne ljetnje utiske Niko prelama kroz nerealističku prizmu, te ih u javnosti promoviše kao da su svakodnevni. U stvari, on isprava govori o ljubavi, smrti, i o bogovima, a kasnije o ljubavi, smrti i o Bogu.Desetine likova sa kojim se sreće na moru, pod morem, u baroknom Kotoru, Perastu, te Herceg-Novom, Tivtu..., na ostrvima, na planinama ponad Boke, u moreuzima, u muzejima, u suvenirskim radnjama, na trajektima, u kapetanskim salonima, u uskim starogradskim ulicama, na rtovima i plažama, na plantažama soli, duž Jadranske magistrale..., odreda su originali, i to od dvije specije: domaći, koji čine što im stari nikad nijesu - i stranci, turisti koji ne čuju što im se kaže niti vide u što gledaju. Junak ima prostu, ali neostvarivu ambiciju: da svim čulima upozna čari svakog kutka naizgled malog Zaliva, da bude na svim slikovitim mjestima gdje ranije nije stigao da postoji. Zašto to Niko Lutajući Bokelj, Kralj zalivskog medijskog prostora čini, neka za sada ostane neizrečeno.

* U kakvoj je vezi s romanom istoimena emisija čiji ste autor i koja je do sada emitovana preko 700 puta na talasima kotorskog Skala Radija?
- O radijskom sa Lutajućem Bokelju može govoriti tek kao o preteči složene postmoderne poetike, u onoj mjeri u kojoj audio storije na 102 fm pozivaju na obnovu usmene književnosti. Hajde, rekao sam sebi, da tu i tamo neko makar počuje lijepu književnost. Slušaoci se pokatkad javljaju i pitaju što je bilo s ovim, ili s onim izmišljenim likom. To je dokaz gdje je književnost, makar i „za slušanje” djelotvorna. Izaziva reakciju. Radi.

* Kako tumačite činjenicu da ste, uprkos nagradama, gotovo nepoznati u Crnoj Gori?
- To je stoga što nijesam sklon da pravim jezičko-političke skandale. Van rečenog okvira kao i da nema poznatog proznog pisca u Crnoj Gori. Ne kažem da nema dobrih, ali je veoma malo poznatih.

* Vaša nova drama, „Peraški goblen”, inspirisana je umjetničkom rukotvorinom Jacinte Miović-Kunić iz 1828. Da li je to drama posvećena svim ženama koje čekaju svoje voljene da se vrate sa mora?
- Na jednoj ravni da. Međutim, ne valja smetnuti sa uma da su savremeni tekstovi višeslojni. Nikad u njima nemate tek jednu priču ili jednu poruku. „Peraški goblen” u tom kontekstu nije klasična drama. Preko priče o Jacinti, o kojoj se istorijski nezna mnogo sem to da je svilom i kosom sa čak 700 uboda po centimetru kvadratnom dovršila najvrijedniji znani nam goblen, drama pripovjeda o modernom ropstvu, o pojačanoj đavoljoj pozornosti kad i o dilemi: ostati-otići. Jacinta nikad nije dočekala muža da joj se vrati sa mora, oslijepila je i zavještala umjetninu ostrvu Gospi od Škrpjela, gdje se i danas čuva. Da, drama je posvećena ženama udatim za pomorce, i ne drama nije posvećena samo muškarcima čije su žene na obali. Prve čitateljke rekle su mi da su plakale zaklopivši korice, što je kompliment o kome valjda mašta svako ko na početku karijere pomisli kako umjetnošću stvari može promijeniti na bolje.

* Sviđa mi se „bokeški” jezik prisutan u vašim djelima. Što time želite postići?
- Upravo to, da se nekome dopadne jezik na koji čitalac nije navikao, a razumije ga. Bokeljski romanizmi, van konteksta, danas su mahom nerazumljivi jer se sve više istiskuju iz upotrebe što je lingvistička šteta. Kad imate gotov jezik, kao što je uslovno bokeški, i kada nijem možete tečno da govorite, tada imate građu par ekselans. Tu građu, potom, pisac može da inkorporira u tekst, da ga zašareni i oplemeni, pri čemu će se, oprez! svaki spisateljski laik samoproglasiti uhodom ukoliko ponudi štivo gore od postojećih egzemplara. Poznavati izumrli jezik je jedno, učiniti ga razumljivim je drugo, a izraditi vlastiti stil od svega pa to je valjda ono o čemu danas između ostalog pričamo...

* Pisac ste mlađe generacije, a već ste dobitnik više nagrada. Kakav značaj one imaju za vas?
- Nagrada „Borislav Pekić” omogućila mi je da bez finansijskih briga radim na okončanju umnogome drukčijeg romana u odnosu na pozne forme o kojima bi me „Pobjedini” čitaoci mogli dovesti u neposrednu vezu. Zadatak svakog pisca jeste da bude drukčiji, ili nije pisac nego epigon. Prednost Boke Kotorske, kao mjesta književnog zbivanja, leži u tome što ju je malo ko rabio u literarne svrhe na postmoderan način. S druge strane, svaka nagrada obavezuje jer nikad nijeste pisac dok vam se ne otvore korice. Poetiku pekićevskih laureata, pa i moju, neko može voljeti ili ne, ali joj niko ne može osporiti legitimnost. Takav značaj ona danas ima. Moj je zadatak da dodijeljenu čast opravdam.

Lada Đurović

08.02.04

Nikola Malović (1970), profesor književnosti, pisac, novinar i malokolog (ekspert za školjke). Objavio je knjigu kratkih priča „Poslednja decenija“ (Matica srpska, 1998.g. dramu „Ivo Vizin-260 stepeni oko Boke“ (Uliks, 2002), dramu „Peraški goblen“ (Uliks, 2003), a za roman u nastajanju „Lutajući Bokelj“ dobitnik je prestižne Pekićeve nagrade za 2003.g. Ovaj mladi pisac, koga voli i kritika, u svojoj poslednjoj knjizi, spašava od zaborava, i kandilom osvetljava lik peraške Penelope, hrabro stupajući u tajne odaje i duhovno nasleđe Boke, koje je za mnoge pre i posle Malovića, ostalo samo neostvareni izazov.

Pripadate mladoj generaciji književnih stvaralaca, koji obeležava bokeško podneblje. Identifikuju vas kao posebnu pojavu naše savremene književnosti. Osećate li se mladim?

- Jedna od najboljih stvari u književnosti, a nema ih mnogo dobrih, je ta što ste dugo mladi. I pisac u stanovitim godinama, eto, još uvek spada u mlade. U toj produženoj, rekao bih dobi, bilo je dovoljno vremena da iskristališem vlastiti izraz kao izraz u ponečemu drugačiji od onoga što smo čitali, ili što čitamo. Posebnost o kojoj govorite valjda je te vrste. Mediterana u književnosti uvek je malo, ma koliko da ga je.

U Vašoj novoj drami „Peraški goblen“ nosioci radnje su istorijske ličnosti, koje svojim značajem prevazilaze svoju epohu i zalivski lokalitet u kulturnom smislu.

- Nisu svi likovi istorijski. Istorijska je samo Jacinta (ili Hajacinta) Miović-Kunić, žena koja je 1818. godine, završila goblen svilom i kosom, identičan ikoni što je 1452. godine čudom, doplovila do hridine pred Perastom. Danas se na tom mestu nalazi veštačko ostrvo Gospa od Škrpjela. Ostali su likovi paradigmatični utoliko što, kada ih posmatramo, kroz prizmu postmodernog postupka, govore o nama samima. Istorija je štaka na putu do cilja. Cilj nije u rešenju, jer ono više ne postoji; predaleko se otišlo, previše se pojelo, popilo i zagadilo; istorija, kao i religija, služi da bi čovek postao mudriji. Ali, pojedinačno. Ona množina na koju je htela da utiče umetnost - više ne postoji. Dokle god ima čitalaca lepe književnosti, ima nade da vas neko neće ubiti na uglu zato što ne razume vašu školovanu sintaksu u trenutku kada od vas zatraži ili pare iz potrebe za život, ili život iz hira.

Liku Jacinte Mijović-Kunić, bokeške Penelope, udahnuli ste koronu svetice, tako što ste je uveli u metafizički prostor, daleko od ovozemaljskog života?

- Naizgled. Jacinta je zaista čekala u Perastu svog muža pomorca 25 godina. Dakle pet duže od Penelope. Sve vreme je vezla goblen s Bogorodičinim likom, sa čak 700 uboda po santimetru kvadratnom, za razliku od Vilerovog koji ima tek 100. Muža nije dočekala. A želela je da bude ljubljena. Kao i svaka od preko 5.000 savremenih bokeških žena čiji su muževi, kojekuda, po morima. Jacintina svetost više je u nezabeleženom primeru čednosti. To, a ne što drugo, ravno je monaškom podvigu.

Slojevitost „Peraškog goblena“ je i u tome što likovi korespondiraju s našim vremenom lažnih proroka globalizma i trgovine belim robljem kao pošasti tranzicije.

- Upravo je zato u „Goblen“ unesen anahronizam: Filipa, Jacintina družbenica, postojala je kao takva u Kotoru i Perastu u 13. i 14. veku, robinja ili, eufemistički kaže li se ugovorna radna snaga. Ruke, noge, leđa i telo za sve. Ta je ugovorna radna snaga, za razliku od pređašnjih bogumilskih ili saracenskih robinja, uz pristanak gladne familije iz Crne Gore, silazila do obale da bi u plemićkim palatama, obavezno pokrštavana, služila za sitnež, od 13. do 23. ili od 15. do 25. godine svejedno, kada bi za službu, neretko s vlastelinskim kopiletom dobijala trice dve košulje, dva prekrivača i tri para pozlaćenih srebrnih minđuša. Naš je problem u tome što mislimo da je neko morao biti crn da bi bio rob. Ne verujem da su sve naše „Filipe“ imale bolji život od već famozne S.Č. koja je u jednom trenutku okrenula pogrešan iliti unknown zone oglas.

Prožimanje Istoka i Zapada, pravoslavlja i katoličanstva, u svim vašim delima, navodi na pomisao o izabranom principu političke korektnosti?

- I političke i verske. Prvu dramu štampao sam latinicom, drugu ćirilicom. To mi se čini u najmanju ruku pošteno. Nemoguće je verovati u jezik, a ne verovati u suživot sa ljudima. Jedno od mojih verovanja tiče se ovog jezik koji može, ma šta tvrdili, da opiše ljubav. Toliko je, naime, jezik precizan.

Da li sebe vidite u korpusu mladih srpskih pisaca, i šta za vas znači Pekićeva nagrada?

- Nesrećan sam što pitanja ove vrste, danas piscu iz Boke namiču omču oko vrata. Moguće je ploviti u orahovoj ljusci i opisati celo world wide okeansko more, ali ako to nije na jeziku prvog koji naiđe na svitak u boci, eto belaja. Uvredilo bi se more lingvističkih laika. Elem, ja sam čovek koji piše na srpskom i utoliko sam srpski pisac. Time ne mislim da nisam i crnogorski. Dva oka, čak i kada su razroka, ne udvajaju isti tekst u glavi, sem ukoliko nisu dijabolična. Književno priznanje, nagradu Fonda Borislav Pekić, primio sam kao vid aristotelovskog prepoznavanja nečeg što je dugo bilo na putu pa se ponovo pojavilo. To je neiscrpno kulturološko i civilizacijsko nasleđe mediteranske Boke Kotorske, teatrum mundia, slike suživotnog sveta.

Baćo Ćetković