Prijelaz za divlje životinje

15.09.12 e-novine.com

„Prijelaz za divlje životinje" je snažna pesnička zbirka, jasno tematski određenih koordinata koji se kreću između javnog i privatnog, onog što se smatra poznatim i onoga što baš i nije takvo. Iskušenja roditeljstva i nevolja i odgovornosti koje ono nosi, kao i podnošenje tereta poznate ličnosti, „vlasnice traume“, uspevaju da deluju izuzetno uverljivo i autorski snažno. A šta čovek više može poželeti od poezije, bila ona stvarnosna ili zaumna
U svojoj uticajnoj knjizi Strukturalistička poetika, koja je na srpskom, na žalost, doživela očajan prevod, Džonatan Kaler pretvara jednu novinsku vest u pesmu. Radi se o saobraćajnoj nesreći u kojoj automobil udara u drvo i sva četiri putnika ginu. Odličan primer onoga što je Robert Perišić nazvao „stvarnosnom poezijom“, Kaler objašnjava kako pretvaranje vesti u pesmu od teksta koji prenosi informaciju čini nešto sasvim drugo. Isti slučaj je i sa čuvenom Vilijamsovom pesmom This is just to say (Samo da ti kažem) koja porukicu ostavljenu kraj uzglavlja pretvara u jednu od najerotskijih pesama ikada napisanih. Magija stvarnosne poezije, u stvari, jeste stavljanje „običnog jezika“ u kontekst i dopuštanje čitaocu da iznova rekontekstualizuje ono što pročita. „Običan jezik“ tako postaje neobičan, ili da upotrebim termin ruskog formalizma, oneobičen i čitalac ima utisak da se pred njim odvija metafizička drama. Naravno da je stari lisac Kaler zbog toga u razmatranje uzeo vest o smrti na autoputu, a ne, na primer, o porastu izvoza lubenica.
S druge strane, postoji veliki otpor stvarnosnoj poeziji koji se zasniva (opet) na onom što su Jakobson i drugi rani teoretičari iz Sankt Petersburga zvali zaumnim jezikom, a što je obeležilo razne avangardističke pokrete širom sveta. Po njima, jezik poezije mora biti očišćen od svakodnevice jer poezija je tekst usmeren na sebe, ona se u tom smislu opire svakom tumačenju, svakom kritičkom zatvaranju. Sve je to lepo i krasno, ali problem sa takvom poezijom jeste što često ne možemo ni da započnemo tumačenje, nije nam jasno o čemu govori, osim o nemogućnosti govora kao takvog. Drugim rečima, zaumna poezija traži ključ i njeno tumačenje ima svoje korene u judeo-hrišćanskoj egzegezi svetih tekstova, dok stvarnosna neposrednije komunicira sa čitaocima, nosi u sebi dozu populizma, a dragi naši pesnici koji vole da mistifikuju, ne dozvoljavaju da se stvari govore razumljivo. Da rezimiram, prva vrsta često upadne u banalne simplifikacije, a druga u nerazumljive komplikacije. Naći rešenje koje će odgovarati svima nije lako, ali je moguće.
Ivana Simić Bodrožić, spisateljica i pesnikinja, poznata u regionalnim okvirima po svom romanu Hotel Zagorje, ove godine je napisala izvanrednu knjigu poezije Prijelaz za divlje životinje (VBZ, 2012) i moglo bi se bez mnogo filozofskog dokazivanja utvrditi da se radi o lirici koja se svrstava u stvarnosnu. Već samo površno preletanje sadržaja obavestiće čitaoca da se radi o, da upotrebim novinarsku frazu, „intimnoj lirskoj ispovesti“ (kao da ispovest može biti drugačija) mlade majke, supruge i popularne spisateljice koja se nosi sa svim nevoljama sa kojima se takva osoba može nositi. Problem sa floskulama i novinskim izričajima jeste što oni nisu nužno pogrešni nego su glupavi. Dakle, sve je iz te grozne frazetine tačno, ali deluje banalno, a Ivanina poezije je sve samo ne to.
Knjiga je podeljena na pet ciklusa: Dječje pjesme, Mamine pjesme, Tatine pjesme, Prijelaz za divlje životinje i Skriveni fajl. Svaka pesma ponaosob ima svoje čvrsto uporište u svakodnevici koja daje povod za pisanje, istovremeno uspevajući da postigne upravo onu metafizičku dramu koju sam pomenuo. Na primer, u pesmi Za svoj pedest i šesti rođendan stvarnosni podsticaj je scena u kojoj majka, ćerka i zet puše travu. Pomalo neobično za ženu u godinama da se predaje lakim drogama, ali ova činjenica jeste prilika koju pesnikinja koristi za ozbiljnu priču o odnosima između majke i ćerke, za jednu žensku porodičnu genealogiju u kojoj dominira sukob među generacijama. Pesničko umeće Ivane Simić Bodrožić leži upravo u veštini da se u skučenoj formi, u svega 156 reči, ispriča potresna povest koja je primenljiva na svaku čitateljku i/ili čitaoca o razlikama među generacijama, o traumama odrastanja i sukobu između dece i roditelja koji nikada ne jenjava.
Druga stvar koja odlikuje zbirku i čini od nje vrhunski literarni doživljaj jeste odnos poverenja koji govornica u pesmama gradi sa svojim čitateljkama i čitaocima. Naime, ako je nešto važno za stvarnosnu poeziju onda je to upravo poverenje koje mora da se izgradi između dve strane u komunikaciji. Ako imate utisak da vas govornica u pesmama vara, odnosno da vas koristi kao neku vrstu bljutave ispovedaonice, onda je takva poezija unapred osuđena na propast. Jedan od pouzdanijih znakova da se radi o zaista vrhunskoj poeziji koja je odmerena i promišljena jeste samoironija kojoj govornica u pesmama pribegava. Pomenuta pesma o majci koja puši travu završava se stihovima

Meni isto trava ništa ne može,
Opaka sam i zajebana, još više nego ona.

Ovaj stav stoji upravo na suprotnom kraju od one slike koja se kroz zbirku gradi, a radi se o govornici koja je, kao i svaki savremeni subjekt nesigurna u sebe, karakterističnog višestrukog identiteta, tako da je sasvim jasno da je reč o autoironiji. Uopšte uzev, autoironija kao retorička figura tera čitaoca da vidi dve govornice, onu koja je na neki način ostala u pesmi i onu koja stoji iznad te situacije i smeje se sebi. Nešto slično postoji i u filmu Eni Hol Vudija Alena u sceni u kojoj Eni puši travu pre nego što vode ljubav, samo što se u slučaju poetske autoironije radi o istoj osobi koja sebe doživljava sa određenom distancom.
Pored ovog primera navešću još jedan koji mi se čini ključnim za razumevanje čitave zbirke, a koji govori o odnosu između slike što u javnosti postoji o pesnikinji i onoga što ona zapravo jeste. Naime u pesmi Vučemo se cestom uz polje, ona o sebi kaže:

Ja sam, pomalo je to već i javna stvar
Vlasnica traume

Upravo u ovom procepu između javne slike o Ivani Simić Bodrožić koja će kulminirati u internet komentaru iz pesme Sada trebam pisati i onoga što je ona „duboko u sebi“, odnosno ono što pokušava da bude, leži najveća vrlina ove zbika, kao i ključ za poverenje između nje i čitateljki i čitalaca. Ovaj rascep će kulminirati u pesmama iz ciklusa Skriveni fajl koje su, kao što im i ime kaže, izvučene sa mesta koje bi trebalo da ostane skriveno, i onda se pomenuti rascep otkriva i u odnosima koji bi trebalo da budu najintimniji.
Prijelaz za divlje životinje je snažna pesnička zbirka, jasno tematski određenih koordinata koji se kreću između javnog i privatnog, onog što se smatra poznatim i onoga što baš i nije takvo. Iskušenja roditeljstva i nevolja i odgovornosti koje ono nosi, kao i podnošenje tereta poznate ličnosti, „vlasnice traume“, uspevaju da deluju izuzetno uverljivo i autorski snažno. A šta čovek više može poželeti od poezije, bila ona stvarnosna ili zaumna.

Vladimir Arsenić