Hotel Zagorje

07.05.11

I dok brat glavne junakinje romana Hotel Zagorje (Rende, 2011), čija se radnja zbiva ranih 90-ih, između ostalih, stalno piše pisma predsedniku Franji Tuđmanu, obrazlažući porodične probleme izbeglištva i nestanka oca na Ovčari, nakon dvadeset godina, književnica Ivana Simić Bodrožić (Vukovar, 1982) dočekala je da je na kafu pozove sadašnji hrvatski predsednik Ivo Josipović i da je upita - „Koji je vaš problem?“ O tom susretu saznali smo iz njenog pisma redakciji Betona (kulturno propagandnog kompleta koji izlazi u Danasu), a došavši na trodnevni međunarodni festival proze u Novi Sad (Prosefest), ona je za čitaoce Danasa, kroz osmeh, rekla - „To nam je porodična karma, da se dopisujemo i susrećemo sa predsednicima“.

O tome kako su se spojile dve gotovo nespojive stvari - strpljenje i detinjstvo, jer glavna junakinja, bivajući godinama u izbegličkom kampu i po domovima, stalno mora nešto da čeka, bilo prve prave markirane farmerice, strica iz Nemačke, prvi poljubac ili sa bratom i majkom koja je stalno u crnom ili u nečem tamno plavom, stan - saznajemo iz romana Hotel Zagorje Ivane Simić Bodrožić. Kako je živeti sa uvek dve prisutne, ali nikad izgovorene rečenice - „Tata je živ“ i „Dobili smo stan“, živeti svoje detinjstvo udišući punim plućima ali sa ponekim osećajem udarca nogom u stomak kada ti je isteran sav vazduh iz pluća...

Ivana Simić Bodrožić apsolventkinja je studija filozofije i kroatistike. Zbirku poezije Prvi korak u tamu objavila je 2005, i za nju je nagrađena na Goranovom proljeću (Goran za mlade pjesnike). Za istu zbirku dobila je nagradu Matice Hrvatske, Kvirin za najboljeg pesnika do 35 godina. Roman Hotel Zagorje objavljen je prošle godine u izdanju Profila (nagrađen je priznanjima Josip i Ivan Kozarac - Povelja uspešnosti, Kočićevo pero - Banjaluka/Beograd i Kiklop za najbolje prozno delo u 2010). Trenutno, zajedno sa bosanskohercegovačkom rediteljkom, Jasmilom Žbanić radi na scenariju za film po svom romanu koji je nedavno objavljen i u Srbiji, u izdavačkoj kući Rende.

* Vaše pismo redakciji Betona izazvalo je pažnju jer ste sjajno opisali susret sa predsednikom Josipovićem. Ipak, bilo je drugačijih reakcija. Kako ste vi reagovali na njih?

- Mislim da su ti ljudi malo promašili smisao i u tome je osnovni problem. Smatrala sam da uopšte ne treba da polemišem s njima jer oni nisu shvatili autoironiju. Naravno, prvo nisu shvatili ni gde je pismo objavljeno. Jednostavno sam htela da pokažem nadrealnost i apsurdnost politike s ovih prostora, bilo s koje strane. Sve skupa sve je to pomaknuto. A oni su se uhvatili nekih stvari koje njih intrigiraju. Pred svima je isti tekst. To kako će ko reagovati zavisi isključivo od njih samih. Sa mnom to nema veze. Isti je tekst pred svakim i svako ima metar s kojim ga meri. Viktor Ivančić napisao je jedan stvarno gadan i brutalan tekst, jer njega nije iznervirao moj tekst kao tekst već ga je iznervirala gomila koja je tumačila taj tekst. Međutim, ipak je napisao nešto što se tiče mene same, da sam ja izgradila karijeru od toga što mi je tata ubijen na Ovčari. To je zaista uvredljivo, ali pokazuje i činjenicu da ljude te stvari još uvek diraju. Možemo mi pričati koliko se stvari „popravljaju“ ali ti, kad tako nešto bude objavljeno, tačno vidiš koliko smo zapravo „odmakli“ tj, kako neki ljudi još uvek razmišljaju u određenom kodu. Lično sam glasala za Josipovića i dopada mi se način na koji on smiruje tenzije i pokušava da ide napred, ali nisam mogla da ne napišem svoj doživljaj tog susreta u kojem je toliko očigledno kako se čovek pretvara i postaje funkcija na kojoj je trenutno. Izgubi neku svoju ljudsku dimenziju zbog funkcije.

* Napisali ste - „moja komunikacija s ‘onom stranom’ svijeta nije postojala, ravna ploča zemaljske kugle završavala se kod Tovarnika“. Da li vam je dolazak na Prosefest u Novi Sad „pomerio“ granicu bar malo dalje?

- Svakako. Prvo, ta moja odluka da dođem ovde je već bio jedan veliki pomak, jer je i ona sama pomerila nešto u meni. Sama sam odlučila da dođem i u sebi sam stvorila preduslov da mi ovde mora biti dobro. Znala sam da me osećaj neće izneveriti. I zaista, nije. S jedne strane, lakše je ostati na svojoj poziciji, na svojoj strani, zakopan u svom rovu i ne biti izložen jer time manje riskiraš da budeš povređen. Međutim, da bi osetio neku puninu života, da bi se rehabilitovao od neke intimne traume, neminovno moraš da se izložiš, da pređeš granicu, u bilo kom smislu. I granicu između Hrvatske i Srbije i granicu u sebi. Moraš biti u stanju, koliko god ti to bilo teško, da čuješ i drugu stranu. Čovek kada ima više tih perspektiva, mislim da onda može da dođe do neke objektivne slike šta se to svima nama dogodilo. Ako tvrdo stojiš na svojoj poziciji i ne mrdaš, ne možeš ni da sagledaš stvarnost niti da dobiješ od života najviše što možeš.

* Neke pesme iz vaše prve zbirke poezije za temu, takođe, imaju odrastanje i gubitak oca. Zašto ste se odlučili da produžite priču o tome i u romanu?

- Nisam mogla da o tim temama pišem u istom žanru. Osećala sam u sebi da imam puno još neispričanog materijala, želela sam naprosto da ispričam priču. Sedam godina sam provela u izbeglištvu i taj sam svet i videla i doživela baš kroz dečje oči, mnoge sudbine i detalje iz života tih ljudi. Posle izvesnog vremena shvatiš da počinješ da zaboravljaš stvari. Pomislila sam - bila bi šteta sve to zaboraviti. Taj svet je toliko izmešten, ma gde da je, bilo u Hrvatskoj ili Srbiji, to je 400-500 ljudi koji žive potpuno nenormalan život ali sa detaljima koji su izopačeni, ponekad smešni, ali su životni u punom smislu te reči. Bilo mi je lako da skliznem u perspektivu naratorke-devojčice jer sam i sama u tom dobu doživljavala upravo to iskustvo. Uspela sam da se isključim iz svojih sadašnjih stavova i sve te „naknadne pameti“. I nisam se štedela, a to čitaoci znaju da osete. Nisam pisala o stvarima koje su najugodnije, ali mislim da sam osvetlila većinu stvari koje su se godinama u meni skupljale. Samim tim što sam napisala knjigu koja je objavljena, objavljena i u Srbiji, da sam došla ovde na Festival da je promovišem, mislim da govori u prilog tome da je to jedini način da se o tim stvarima govori i da se bar na neki način prevladaju.

* Da li je bilo teško pisati ili je pisanje delovalo terapeutski?

- Nije mi bilo teško. S jedne strane me je i zabavljalo. Radi se o jednom mom delu života koji sam potisnula, ali ipak se tu radi o detinjstvu a ono koliko god je traumatično ipak jeste detinjstvo. Kad si dete ti nemaš uvid u svet oko sebe, imaš jedan filter kroz koji sve prolazi i ne možeš, a dobro je što ne možeš, da shvatiš svu strahotu događaja oko tebe. Ako imaš sreće, tek kasnije se u životu obračunavaš sa svim tim. Zabavljalo me je jer se u detinjstvu uvek dešavaju i lepe i tople stvari. Ispočetka, tako, nisam imala neki osećaj teškog dok sam pisala, ali s druge strane, postoji taj jedan deo pred kraj romana gde opisujem događaj na Ovčari. Htela sam, najpre, da zaobiđem taj događaj, ali kako sam pisala, shvatila sam da sve u romanu vodi upravo ka tome i da moram, bar te dve-tri strane da posvetim tom događaju. Sve je vodilo ka tom mračnom mestu, uzroku svih trauma, jer je to mesto i za mene i za moju porodicu bila crna rupa. Upravo tih nekoliko stranica nisam lako ispisala i imala sam otpor prema tome jer sam znala da ću morati duboko da zagrebem.

* U romanu je rat prisutan sve vreme a da ga, u stvari, i nema?

- Moju generaciju obeležilo je ratno vreme, ali i u ratnom vremenu se dešavaju životne stvari - ljudi se zaljubljuju, umiru od običnih bolesti, odrastaju, venčavaju se i razvode. Kad odrastaš u ratu ti si tog rata samo donekle svestan, čuješ i znaš da se nešto oko tebe loše dešava, ali ti odrastaš, u tebi pucaju hormoni i misliš samo na sebe, na svoj svet. Ako prenaglasiš pišući bilo koju od ove dve teme - ili rat ili odrastanje - postaješ potpuno neubedljiv, jer te su dve teme izmešane i u tvom svetu potpuno isprepletene. Pisac ne sme da stoji na balkonu i gleda šta se dole dešava, da bude potpuno nesvestan konteksta i vremena. Treba da nađe dobru meru i onda naprosto ispriča priču.

* Roman pokazuje apsurdnost i nadrealnost onoga što se dogodilo 90-ih i ukazuje na mehanizme kako se to događa. Bez trunke patetike, s dečjom nežnošću, ali i s dečjom gorčinom koja, u stvari, najviše boli?

- Osudu ne prećutkujem, ali u romanu nje nema, jer roman pokušava da na jednom mikro planu, u svetu jedne devojčice koja odrasta, pokušava da prodre u te mehanizme šta nam se sve događa i kako nam se to događa. Kao društvo izgubili smo ono bazično poverenje ljudi jednih prema drugima, a time je poremećen i sistem vrednosti. Ono što je meni rat napravio jeste to da sam svesna da mi se bilo kog trenutka u životu može desiti ama baš sve. Ono što si ranije mislio da nikako ne može da se desi - da ti dojučerašnje komšije s kojima si živeo nanesu zlo (nisi ni mislio o tome jer toga i nije bilo u tvojoj svesti) - e sada jeste. To će ostati prisutno u svim generacijama koje su takvo iskustvo prošle i to saznanje će ostati dokle god se ne promene sistemi i vrednosti se ponovo ne uspostave. U romanu sam samo htela da ispričam priču o ljudskoj prirodi, kako se formiramo ili deformišemo u nenormalnim okolnostima, u šta sazrevamo, i šta se događa kad se jedan takav tektonski poremećaj, kao što je rat, desi u društvu, do kakvog osipanja može doći u našim životima, u vrednostima.

Loša energija u Vukovaru ne može nestati sama od sebe

Iako nemam bližu rodbinu, a nemam ni nekretnine, ponekad odem u Vukovar. Vezana sam za taj grad jer sam tamo rođena, a verovatno i zbog načina na koji sam iz njega otišla. Verovatno bi bilo drugačije da sam se iz njega iselila svojom voljom. Volim da odem tamo, međutim, ono što mi se događa jeste da se onda želim da se što pre vratim odakle sam došla. Shvatim da je Vukovar više jedno mesto u mojoj glavi i u mom srcu, nego na geografskoj karti. Vukovar se drastično izmenio od onog kojeg se ja sećam iz detinjstva. Pre samo dvadeset godina u njemu je ležalo hiljade mrtvih na ulicama, pa i dece. Ta loša energija nije mogla da nestane sama od sebe. Sada deca idu u odvojene škole, svakodnevno prolaze pored porušenih kuća i ne možeš da okreneš glavu od toga i praviš se da to ne postoji. Nije to, dakle, grad kojeg se ja sećam iako je na istom mestu. Ja, opet, sa Vukovarom imam poseban odnos koji rešavam jednom ili dva puta godišnje.


Gordana D. Nonin

26.04.11

Najmlađa gošća nedavnog 5. međunarodnog festivala proze u Novom Sadu bila je Ivana Simić-Bodrožić (1982) iz Hrvatske. Učenicima Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj”, u kojoj je takođe gostovala, rekla je da svaki dobar pisac mora da voli ljude i da bude radoznao. Takođe, i da je sazrela pišući - kao čovek i kao autorka.
Do sada je objavila dve knjige: „Prvi korak u tamu”, zbirku pesama(2005), mnogo nagrađivanu i prevođenu, kao i roman „Hotel Zagorje”(2010). Sem priznanja u Hrvatskoj, ovaj roman je dobio „Kočićevo pero” (Banjaluka-Beograd, za vanredne uspehe u savremenoj književnosti), a početkom ove godine objavio ga je beogradski izdavač „Rende”.
Kritičari smatraju da je Ivana Simić Bodrožić- nova književna zvezda, ali ne padalica, već od onih što traju. A njen „Hotel Zagorje”je „primalni krik očaja, ne samo u hrvatskom Zagorju, već širom brdovitog Balkana, gde je izbeglištvo odomaćena životna pojava”.
Izgleda da se „Hotel Zagorje”, vaš prvi roman, veoma dopao čitaocimau Srbiji. Šta kaže vaš beogradski izdavač „Rende”?
- Da, tako kaže i Slađana Novaković iz „Rendea”. A ja moram da se pohvalim kako su i pre izlaska knjige objavljena četiri teksta o njoj u vašim medijima. Možda zato što je tema interesantna ljudima sa ovih prostora, bez bzira na granice. Glavna junakinja je devetogodišnja devojčica koja odlazi iz Vukovara zato što počinje rat, i deo svog detinjstva provodi u prognaničkom smeštaju u Kumrovcu, u čuvenoj bivšoj političkoj školi za jugoslovenske komuniste. Pišem o njenom odrastanju i potrazi za identitetom, o bolnom sazrevanju u izopačenim okolnostima. Pri tom je njen otac ubijen na Ovčari.
U ovoj knjizi sam želela da ispričam kako je rat deformisao generaciju kojoj ja pripadam. Pre rata nismo imali ni svest o sebi, pa ni političke stavove, a to užasno vreme nas je potpuno izdeformisalo. Ta priča je isričana iz perspektive deteta i u njoj nema naknadne pameti. Neko će u njoj, možda, pročitati političku nekorektnost, a pažljiviji čitaoci će shvatiti da je „Hotel Zagorje” pravi antiratni roman, koji upozorava na ono o čemu će tek progovoriti generacije kojima pripadam.
Koliko u ovom romanu ima autobiografskih elemenata, da li su činjenice iz vašeg života preslikane na život glavne junakinje?
- Kada bi se pobrojali biografski momenti iz junakinjinog i mog života, moglo bi se reći da je sličnost gotovo stopostotna. Ta knjiga i jeste nastala na osnovu mog životnog iskustva, ali ja sam stalno bila svesna da pišem roman, unosila sam idiofikcije, a kada mi je trebalo, posezala sam za pravilima žanra.
To, dakle, nije stopostotno autobiografska priča, ali jeste sto posto autentična- svaka upisana emocija je takva. Roman sam zamislila kao univerzalnu priču iz male, lokalne sredine, ko a se može dogoditi i funkcionisati na bilo kom mestu u svetu, gde deca odrastaju u nenormalnim, ratnim okolnostima. A takvih mesta, na žalost, uvek ima mnogo.
Pretpostavljam da je ovaj roman jedan od načina da i vi lično, a i ostali na eks-Ju prostorima, pokušaju da prevaziđu ratne traume i okrenu se mirnodopskom životu.
- Meni lično je veoma bila važna činjenica da će roman izaći i u Srbiji. Ne mogu reći da to u meni nije izazivalo dileme i ambivalentna osećanja. I nije bilo lako pristati na to, jer je priča, kako rekoh, zasnovana na mom životu. Ali shvatila sam da o tim događajima treba što više pričati: kad budemo imali više perspektiva, kad se svako ne bude koncentrisao samo na svoju istinu, tek tada ćemo, možda, doći do prave istine i uspostaviti dijalog - ne ugodan, ali civilizovan i nužno potreban, da bi se odnosi u budućnosti normalizovali.
Radmila Lotina


Od pisanja se ne može živeti

- Činjenice da je Hrvatska vrlo malo tržište i da je hrvatski mali jezik, govore da čak i vrlo tiražni autori ne mogu živeti od pisanja - kaže Ivana Simić-Bodrožić. - Sa druge strane, imamo dosta kvalitetnih književnih zbivanja i nekoliko odličnih festivala, na kojima se mogu predstaviti mlađi autori. Situacija nije crno-bela. Mislim da je i sa pisanjem isto kao i u drugim poduhvatima: ako ste talentovani, vredno radite, borite se, možete pronaći izdavača i svoje mesto na književnoj sceni. Dodatno nam svima otežavaju život odnosi iz bliske prošlosti- te veze su još pokidane. A jedna knjiga koja je napisana na hrvatskom, srpskom ili bosanskom, mogla bi se lako čitati među milionima ljudi, a ne samo u lokalnoj sredini. Nadam se da će to vreme uskoro doći.