15.02.17 Danas
ZABORAVU UPRKOS
Potemkinovi potomci
U svojoj, čitaocima dobro poznatoj biblioteci Lađa, izdavačka kuća Gradac iz Čačka objavila je knjigu novinara, književnika, književnog i filmskog kritičara Milana Vlajčića, pod upozoravajućim naslovom Potemkinovi potomci. Za sve koji prate savremenu srpsku kulturnu scenu i dobro je poznaju, ali o njoj čitaju i Vlajčićeve tekstove koje godinama predano ispisuje u dnevnim novinama i svojim knjigama, ili o njoj govori na književnim tribinama ili u radio i televizijskim emisijama, ovaj je naslov ne samo istinit već i tužno adekvatan.
Priču o Potemkinu znaju već i vrapci na grani, smeštena je u prošlost, ali malo je onih koji razmišljaju o tome koliko je Potemkinovih potomaka u svetu; u našoj zemlji, na žalost, teško ih je prebrojati i prepoznati jer su njihove prevarantske konstrukcije zgusnuto premrežile čitav politički i privredni život, reperkutujući se poražavajuće na kulturu. Milan Vlajčić i ovom knjigom razbija same temelje onoga što zidaju Potemkinovi potomci, pokušavajući da skrene pažnju svima na neuka, nepismena licemerna glancanja krhkih fasadnih tvorevina iza kojih leži naša razrušena kulturna scena, ali i da podseti na prave vrednosti koje u gomili bezvrednih stvari oko sebe nenamerno zaboravljamo.
Vlajčićeva zbirka Potemkinovi potomci sazdana je od eseja i komentara o savremenoj kulturi u vremenu od 2014. do 2016. Ma koliko laskali sebi da nas sećanje na te samo dve godine nije zavaralo i da dobro znamo sve što se u tom periodu zbilo, bićemo zapanjeni do koje mere smo bili zatrpavani trešom koji nam se u toj našoj savremenoj kulturi nameće, bukvalno vređajući našu inteligenciju. A koji, opet na nesreću, uspeva da svoje pipke nesmetano širi i truje milje srpske kulture. U kratkom uvodu Vlajčić kaže da su Potemkinovi potomci doslovni i organski nastavak njegove prethodne knjige Pogled iz ogledala koja je, takođe u izdanju Gradca, doživela već dva izdanja. Ovdašnje kulturne prilike i neprilike neprekidno se suočavaju sa stamenim zidom nepostojanja konzistentnije kulturne politike, piše autor u uvodu, napominjući da iako se ipak pojavljuju nove knjige, pozorišne predstave, filmovi... "to je sve na nivou incidenta u društvu koje, sudeći po sve manjim sredstvima neophodnim da se autentična kultura ne bi utopila pod talasima populističke i tabloidne zabave, sve manje mari za sve što se izdiže iznad osrednjosti".
Eseji i komentari Milana Vlajčića koji su sabrani u zbirci Potemkinovi potomci predstavljaju hroniku ovdašnje izmučene kulture i sve nas opominju. Oni su, međutim, zalog za onaj autentični entuzijazam pravih kulturnih poslenika koji - iako "živimo u vremenu olakog zaborava i krhkog pamćenja" - još nije ugašen i koji će, za nadati se, ipak srušiti ono što su na prevarama podigli Potemkinovi potomci.
Cvijić
