01.01.00
Blic
23.01.2002.
Intervju: Milan Vlajčić
Film kao dobri duh naroda
Možda i nije slučajno, kako je to rekao Radoslav Zelenović, upravnik Jugoslovenske kinoteke, što se zbirka filmskih kritika koja odslikava prethodnu deceniju, "Noć u Kazablanki" Milana Vlajičića, promoviše sada kada obeležavamo šezdeset godina od tog legendarnog filmskog ostvarenja. Po njegovim rečima, to su sklopljeni i hronologija i dnevničke beleške i sagledavanje filmske produkcije. Pred brojnim novinarima i uglednim ljudima iz sveta filma, o knjizi su govorili Sava Dautović, urednik u izdavačkoj kući "Otkrovenje", koja ju je objavila, Ranko Munitić i autor, a odlomke je čitala prva dama jugoslovenske kinematografije Milena Dravić.
U razgovoru za "Blic" autor je, odgovarajući na pitanje šta je ključna karakteristika filma na ovim prostorima u prethodnoj deceniji, rekao da je pravo čudo to što je film ovde uopšte opstao. - Rađen je sa ogromnim ličnim ulaganjima i energijama, a sa malo novca ili bez njega. I ono što je najvažnije, tih sedamdesetak filmova, kakvih nije bilo ni u mnogo srećnijim zemljama oko nas, ni po broju ni po umetničkom standardu, bili su najbolji predstavnici dobrog duha ovog naroda. Naravno, uz sportiste.
Šta je domaći film za tih deset godina odslikao? Šta je pokazao? O čemu je govorio?
- Domaći film je, u onom boljem delu, podražavao lični pečat svojih autora, nepodleganje zvaničnoj nacionalističkoj i šovinističkoj retorici režima bračnog para i pokazivao dobar kritički duh koji je uvek krasio naš film. Razume se, postoje i oni, da ih nazovemo, osrednji filmovi, ali toga ima u svim kinematografijama.
Posetilac ste brojnih međunarodnih filmskih festivala, često ste i u žirijima. Kako gledate na zbivanja u svetskom filmu? - Svetski film je u velikom previranju, tehnološkom, finansijskom, produkcijskom... Dolaze nove tehnologije, kablovske televizije, DVD, što bi se lekarskim rečnikom reklo, svi uslovi da se proglasi ljudsko telo mrtvim. Međutim, film živi.
Kako to?
- Brisane su granice u Evropi i u svetu, producenti se povezuju, pojavile su se nove tehnologije koje su stvorile pravo malo čudo. Čovek sa skromnim tehničkim sredstvima i sa malo duše i dara može sa svojom porodicom ili prijateljima da snimi film.
A gde smo u čitavoj priči mi, odnosno jugoslovenska kinematografija? - Mi smo tu gde po zvaničnim standardima kinematografija ne može da postoji. Jer, kod nas je to svedeno uglavnom na nivo kućne radinosti. Ali, tu se pojavljuje ne malo, nego malo više ljudske duše, ogromna lična autorska ulaganja i ono po čemu je naš film i poznat u svetu, a to je činjenica da je zadržao kritički duh prema režimu i prema zvaničnim "idealima" vremena i društva. On je bio takav 60-ih, 70-ih, 80-ih, pa i 90-ih, a i sada je zadržao taj duh. Gotovo da nema dela koje je uletelo u nacionalističku retoriku, što se u zemljama oko nas i te kako događalo.
T. Nježić
