Pijavice

29.11.06

NA ovogodišnjem sajmu knjiga, sa tri nove knjige, David Albahari bio je verovatno najzastupljeniji domaći pisac. Osim knjige priča "Senke", objavio je i roman za mlade "Marke", a potpisao se i kao priređivač antologije savremene kanadske drame "Mogući svetovi". Trenutno piše i knjigu za decu, koju će ilustrovati još jedan naš Kanađanin - Dušan Petričić.
Roman za mlade mu je, kaže, neka vrsta predaha između dve knjige za odrasle, ali i svojevrstan povratak u sopstveno odrastanje. Radnja smeštena u Zemun, junaci koji istražuju gardoške lagume, događaji savremeni, ali, ipak, provejava neko minulo doba...
- Pre izvesnog vremena napisao sam nekoliko kratkih priča za decu i od tada mi je ostala želja da se oprobam i u romanima za mlađe čitaoce - priča za naš list David Albahari. - Nekako su me ovih godina više privlačili romani za odrasle, ali posle "Pijavica", mog nazapetljanijeg i najobimnijeg romana, poželeo sam da pišem nešto gde ću se kao pisac osećati malo opuštenije i slobodnije. Tako sam počeo da pišem "Marke", krimi priču o falsifikatima poštanskih maraka na temu šaha. Napravio sam pomalo zamršenu radnju o kolekcionarima koji su falsifikovali marke. To je avanturističko - detektivski deo priče u koji su upleteni pripovedač i jedna devojka, tinejdžeri iz Zemunske gimnazije.
Namera mu je bila da piše nešto što podseća na romane koje je i sam čitao kada je bio tinejdžer. Kaže, čitao je klasike poput Čarlsa Dikensa ili Roberta Luisa Stivensona, dela objavljivana u edicijama "Lastavica", "Zlatna knjiga", avanturističku ediciju "Padok", pa do bajkolikih priča bugarskog pisca Elina Pelina, poput "Jana Bibijana na mesecu"... Ima tu malo, kaže ovaj pisac, i prosvetiteljskog poriva, da tinejdžere podstaknete da čitaju.
- Pomalo od osećanja iz perioda mog odrastanja sigurno je ušlo u "Marke" - otkriva nam autor. Čitate je danas, a pomalo osećate da ona pripada nekom minulom dobu. Provejava moje osećanje Zemuna iz tog perioda, kako sam ga video i doživljavao kretanje njegovim ulicama, mističnost Gardoša...
Osim tinejdžerskoj, knjigom koja će se pojaviti naredne godine, Albahari će se obratiti i još mlađoj čitalačkoj publici. Ovo ilustrovano izdanje biće namenjeno mališanima uzrasta do deset godina, a izdavač će, kao i za "Marke", biti "Cepter vrld buk".
- O knjizi za decu intenzivno se dogovaram sa Dušanom Petričićem, Zemuncem koji živi u Kanadi, kao i ja - otkriva nam Albahari. - Baviću se problemima snalaženja deteta u novoj sredini. Kada smo stigli u Kanadu, naš sin imao je sedam godina, nije govorio engleski i imao je razne neprijatnosti od dece, koja umeju da budu nemilosrdna. Od tog trenutka razmišljam kako je to dobra tema za priču. Nije bitno odakle stiže, nova sredine uvek je šok za dete.
"Motaju" mu se po glavi i ideje za novi roman za odrasle, ali još nije počeo da ga piše. Srce mu, kaže, lupa u ritmu rokenrola, pa bi voleo da napiše knjigu inspirisanu ovom muzikom. Istovremeno, razmišlja i o pisanju ljubavnog romana. Počeće da piše, pa kuda ga priča odvede. On je kako kaže za sebe jedan od pisaca koji nema gotovu šemu, pa je popunjava. Kreće od praznog papira, pa gde ga priča odvede.

KANADSKA DRAMA

DAVID Albahari priredio je i izbor kanadske savremene drame "Mogući svetovi". Svih devet dela savremenih autora izvođeni su poslednjih godina u ovoj zemlji, ali mu kriterijum pri izboru dela za antologiju nije bila uspešnost predstava, već kvalitet dramskog teksta.
- Zanimljivo je da, iako su Kanađani veoma miran i uglađen narod, sve ove drame obiluju brutalnostima, ubistvima, nekrofilijom, perverzijama... Kao da dramama, kao i filmom, kanadski umetnici otkrivaju neko drugo lice ovog naroda.

I. MIĆEVIĆ

05.11.06

Boravak u emigraciji, ne političkoj već dobrovoljnoj, za mene je iskustvo iz kojeg stalno učim nešto novo. Ja, zapravo, i nisam otišao iz Zemuna, tako da kad god se vratim, izlazim na ulicu kao da sam samo malo duže spavao u starom stanu, pa eto, prošlo je neko vreme i ja izlazim na ulicu, kaže za Glas AlbahariNajprevođeniji srpski pisac David Albahari koji već jednu deceniju živi u Kanadi, u Kalgariju, gde je, kako kaže, otišao u "dobrovoljnu emigraciju", ove godine je prvi put na Međunarodni sajam knjiga došao kao kanadski pisac. Albahari je nedavno promovisao svoju najnoviju knjigu priča "Senke" u izdanju "Stubova kulture" koja za temu ima problematiku života najnovije generacije kanadskih emigranata.

Ove godine ste prvi put na sajmu knjiga predstavljeni kao kanadski pisac. Koliko je David Albahari srpski a koliko kanadski pisac?
Kada čovek živi na dva različita mesta, onda mora i da prihvati kao jednu mogućnost da bude predstavljen kao neko ko dolazi sa dva različita mesta. Ali ja ističem da pisac uvek ima jedno mesto prebivanja, a to je njegov jezik. Ja sam, dakle, pisac srpskog jezika, pisac koji stvara na našem jeziku, u okviru naše književnosti. Sticajem okolnosti život mi se podelio na dva ne baš sasvim jednaka dela, ali ono pravo opredeljenje i pravo mesto odakle dolazim jeste naš jezik.

Koliko ste prisutni u književnom životu u Kanadi?
Živim u Kalgariju koji je beskrajno udaljen od najvećih kulturnih centara u Kanadi, Toronta i Montreala. Kad kažem beskrajno, mislim na razdaljinu od nekoliko hiljada kilometara. Ali i dalje gledano iz perspektive kako ocenjujemo gradove kod nas ali i u drugim zemljama on bi ipak pripadao nečem što se zove provincija. Ovo ne govorim sa žaljenjem, već samo konstatujem. Drugim rečima, život u takvom gradu, daleko od svega, bar za mene kao pisca mnogo je pogodniji, jer me oslobađa neke vrste obaveze da budem prisutan u većoj meri u književnom životu. Ja sam prisutan u književnom životu Kalgarija, ali on je skroman u odnosu na događanja u recimo književnom životu Toronta ili recimo Beograda. Međutim, to mi odgovara i ostavlja mi sve slobodno vreme za pisanje i eto, zahvaljujući tome ja dolazim na sajam svake godine sa novom knjigom.

Sada, kad već imate iskustvo desetogodišnje emigracije, kako biste opisali to osećanje?
Smatram da je to nešto što niko u potpunosti ne može da prihvati, jer jednostavno ne možete da izbrišete iz sebe svoj pređašnji život. U mom slučaju, ja i ne želim da ga izbrišem. Ima ljudi koji iz određenih razloga, istorijskih ili ličnih, hoće da izbrišu to što je prethodilo njihovom emigrantskom iskustvu. Međutim, za mene je to samo deo jednog života koji se odvija na nekom drugom mestu. Za mene je taj boravak u emigraciji, ne političkoj, već dobrovoljnoj, jedno iskustvo iz kojeg stalno učim nešto novo. Za mene je kao pisca to zanimljivo iskustvo, jer mi je podarilo niz tema o kojima ranije nisam pisao u svojim romanima i pričama dok nisam došao u Kanadu. I danas, posle desetak godina, impresionira me iskustvo ljudi koji me okružuju, iskustvo novih, svežih došljaka koje kao inspiracija pronalazi put u mojim pričama.

Kako vidite našu stvarnost, ovde i sada, s obzirom na to da vas nije bilo godinu dana u Srbiji. Da li se nešto promenilo nabolje ili na gore?
Čudan je to osećaj. S jedne strane, bar kada su neke stvari i neka lična mesta u pitanju, volim što se ne menjaju. Međutim, kada je neka sfera društvenog i javnog života u pitanju, dakle ta neka državna svakidašnjica, politička stvarnost, onda je malo neprijatno kad vidite da se proteklu godinu dana nije mnogo toga promenilo ili da se izmenilo na neki način koji vam se ne dopada. E, sad, naravno u politici i svakodnevici bilo koje zemlje ne mora baš sve uvek da vam se dopada. Možda bih ja voleo da ovde neke stvari idu brže nego što se dešavaju, ali isto tako razumem teškoće s kojima se naše društvo suočava i, nažalost, ne uspeva da razreši neka čvorna mesta koja sprečavaju dalje i brže kretanje napred.

Vaša knjiga priča "Senke" ima za temu život emigranata u Kanadi. Da li se može reći da su to ljudi - senke imajući u vidu vaš izbor samog naslova?
Postoji nekoliko razloga za to. Prvi je taj što postoji priča koja se zove "Senke" i, kad sam birao naziv za svoju knjigu, naziv te priče se nametnuo. To je jedna od priča u knjizi koja je obojena nekim blagim političkim bojama, dakle ima jedan politički kontekst koji se, kao što znate, retko pojavljuje u mojoj prozi. Taj naziv, inače, na neki način definiše većinu likova u mojoj knjizi. Većina tih priča ima za temu sukobe i nerazumevanja između nekih članova porodice ili poteškoće novodošlih doseljenika u Kanadi. I pomislio sam kako taj naziv "Senke" označava oblik egzistencije u kojem se ti ljudi nalaze. Posle tih sukoba između članova porodice (mislim na moje priče), ljudi gube punoću i postaju senke i ljudi, dok su došljaci, koji su tek pristigli u jednu novu sredinu, takođe na neki način senke, jer ne nose sa sobom svoju kompletnu, punu ličnost, jer jedan deo vas neminovno ostaje tamo odakle dolazite. Vi stižete kao senka i trudite se da tu senku popunite. U to se sasvim dobro uklopio i izbor naslovnice za moju knjigu, Munkova "Igra života", jer na njegovim slikama i grafikama ljudi su upravo u tom nekom međustanju između punoće i senastog oblika.

Nameće se utisak da u ovoj vašoj knjizi ima dosta autobiografskog. U kojoj meri je ovde zastupljen vaš lični život, a u kojoj meri je to stvar književne fikcije?
Uvek to pokušavam ovako da objasnim. Ne trudim se previše da izmislim druge ljude jer ne uspevam ni samog sebe dovoljno da osmislim, da razumem ono što mi se zbiva u životu. Ne mislim, pritom, na dobre ili loše stvari, već na samu činjenicu življenja i toga što postoji dan i postoji noć, što otvarate oči i zatvarate ih, jednom ih otvorite prvi put zauvek i to je ceo život. I umesto da izmišljam ljude, ja zapravo polazim od nekih mojih vlastitih iskustava koje, naravno, ne prepričavam uvek u prvom licu jednine, niti govorim da to pripada meni, nego ih pripisujem nekim izmišljenim likovima koji su svi odreda ja. Dakle, najveći deo ovih priča počiva na nekom mom iskustvu koje, naravno, ne dajem u tom golom obliku kako je doživljeno, već ga ulepšam ili učinim ružnijim za priču ili priče koje se nalaze u ovoj knjizi.

Uz vaše ime poslednjih nekoliko godina neretko ide prefiks "najprevođeniji savremeni srpski pisac". Gde se u poslednje vreme prevode vaše knjige?
Nisam baš siguran u to da sam najprevođeniji srpski pisac. Činjenica je da su moji romani "Mamac" i "Gec i Majer" prevedeni na više jezika. Te knjige su prevedene u većini evropskih zemalja. Trenutno se u Nemačkoj i Francuskoj kao i SAD radi na prevodu mog prošlogodišnjeg romana "Pijavice". Osim toga, moj roman "Gec i Majer" pojavio se na italijanskom i španskom, a priprema se i jedan moj izbor knjiga na španskom. Inače, meni je naročito stalo do prevoda "Pijavica", jer kako je jednom Singer rekao pisac kao i roditelj uvek najviše misli na svoje poslednje dete. Takođe, sada i "Senke" privlače moju veliku pažnju, mada, što se prevoda tiče, ne verujem da će biti prevedene, pošto inostrani izdavači smatraju da knjige priča ne mogu nikada da ostvare visok tiraž u odnosu na romane.

Šta trenutno čitate?
Pripremam se da pročitam nekoliko dobrih knjiga do kojih sam došao na upravo završenom sajmu. Tu je, pre svega, roman Srđana Tešina, a u međuvremenu sam se posvetio čitanju književne periodike, dakle one časopise koji izlaze u Beogradu, ali ne stižu do mene na vreme, već na moju staru adresu. Kad god dođem u Beograd, trudim se da ih pročitam u što većoj meri, jer su časopisi ipak merilo života i živosti književnosti. Godinama sam bio urednik u njima i jednostavno na taj način najbrže dobijate presek onoga što se zbiva u našoj literaturi.

Roman "Mamac" doživeo je svojevremeno veoma uspelu dramatizaciju. Hoće li još neko vaše delo biti dramatizovano?
Zasada ne postoji neki konkretan plan vezan za dramatizaciju mojih tekstova, ali, kad već to pominjemo, voleo bih da se neko zainteresuje za moj roman "Gec i Majer", jer mislim da je priča ispričana u ovom romanu o stradanju beogradskih Jevreja od strane Nemaca priča koja bi mogla da se pretoči u jedan tragičan film.

Vaše poslednje knjige, kao i intervjui svedoče da David Albahari zapravo nikada nije ni odlazio iz svog Zemuna. Koliko je to tačno?
Sami ste rekli nešto što bi mogla da bude neka vrsta mog odgovora. Ja zapravo i nisam otišao iz Zemuna, tako da kad god se vratim, izlazim na ulicu kao da sam samo malo duže spavao u svom starom stanu, pa eto, prošlo je neko vreme pa ja sada izlazim na ulicu. Naravno, ima ponečeg i što mi se ne dopada ali onda zatvorim oči. Dovoljno mi je da izađem na zemunski kej ili da prođem zemunskim parkom i onda sve polako postaje onako kako treba da bude.

Mila Milosavljević

17.10.06

David Albahari dolazi na predstojeći sajam knjiga u Beogradu kao kanadski pisac. Predstaviće svojim poštovaocima i čitaocima novu knjigu priča "Senke", koju je naravno napisao na srpskom jeziku i objavio kod srpskog izdavača ("Stubovi kulture").

Na sajmu u Kvebeku predstavljali ste srpske pisce, u Beograd dolazite kao kanadski. Zbunjuje li vas to?
- Ne zbunjuje me, zahvaljujući činjenici da nisam menjao jezik na kojem pišem - kaže naš najprevođeniji pisac za "Novosti". - Ja sam pisac koji piše na srpskom jeziku, i kao pisac imam samo taj identitet. Kao čovek, poput mnogih ljudi, imam nekoliko različitih identiteta, od kojih mi je, uvek to ponavljam, najdraži onaj zemunski. Zahvaljujući kanadskoj politici multikulturalizma, prihvaćen sam kao kanadski pisac, bez obzira na to što ne pišem ni na jednom od zvaničnih jezika. Uprkos tome, kao većina pisaca koji su se odlučili da u Kanadi nastave da pišu na svojim jezicima, ja sam u kanadskoj književnosti uglavnom u ulozi “nevidljivog čoveka”. Nemojte misliti da se žalim; naprotiv! Oduvek sam želeo da budem “nevidljivi čovek”, i eto, to se napokon ostvarilo.

Čini se da i u "Senkama" priznajete da se i posle toliko godina provedenih u Kanadi i dalje osećate kao emigrant?
- Nikada ne prestajete da se osećate kao emigrant. Uvek vas neko ili nešto podseća na to. Podseća vas vaš naglasak, tvrdi izgovor tuđeg jezika, povremena jezička i druga nesnalaženja. Najviše vas na to podsećaju vaša deca koja, za razliku od vas, munjevito postaju nešto drugo, ma šta pokušavali da učinite. Za njihovu decu, shvatite to jednog dana, bićete egzotičan lik iz priča, senka u kojoj će možda neko jednom naći nekakvu zaštitu. Rečju, emigrant uvek ostaje emigrant, čovek u raskoraku, stvorenje kome tlo neprestano izmiče ispod nogu, nikada siguran da li je u odlasku ili u povratku.

Kako pisac živi unutar drugačijeg jezičkog okruženja?
- Sve zavisi od toga šta, kao pisac, očekujete od drugačijeg jezičkog okruženja. Mene ne zanima da pišem na engleskom, te stoga i ne primećujem da sam, kao pisac, okružen drugim jezikom. Ponekad ipak poželim da sam okružen govornicima našeg jezika, jednostavno mi zatreba njegova muzika, ali već sam naučio da moram da se strpim do prvog narednog dolaska u stari kraj. A onda otvorim uši i pustim da me potopi zvuk našeg jezika, i brčkam se u njemu kao dete koje se igra u kadi.

U knjizi "Senke" napisali ste poslednju priču o "svojoj ženi"?
- Lik “moje žene”, koji nije moja prava žena - iako ona, naravno, ne veruje u to - figurira u nizu mojih priča, još od zbirke “Opis smrti”. Znam da je taj lik drag nekim čitaocima mojih priča, ali učinilo mi se da je došao trenutak da se od njega, odnosno, od nje oprostim. Naravno, i dalje ću pisati priče u kojima će se pojavljivati muževi i žene, ali “moja žena” - dakle, lik žene jednog pisca, nemilosrdne prema njegovim pokušajima da stvarnost pretoči u reči - neće više ulaziti u moje priče. Tako se, bar, nadam, mada me dosadašnji postupci tog lika uverevaju da moram da budem oprezan. Neko me je nedavno upitao kako sam siguran da pravi autor mojih priča nije upravo lik “moje žene”. Nisam siguran, u tome i jeste stvar, i zato sam požurio da okončam karijeru tog lika, iako i dalje ne znam da li je ona u međuvremenu uspela da zameni mesto sa mnom. Ko zna, možda je ovo doista njen odgovor, a ne moj.

Koliko ste vi lično proživeli teme koje ste radili?
- Skoro sve što sam napisao predstavlja ogledalo mojih unutrašnjih predela. Moglo bi se reći da ništa nisam izmislio, ali ipak sam sve izmislio. I moglo bi se reći da sam svi moji likovi, a da ipak nisam niko od njih, ponajmanje ono “ja” koje priča moje priče i romane. Dakle, sve sam preživeo, mada ništa nisam doživeo. To je, verovatno, najtačniji odgovor.

GOST U SANU

- Ako me prime, u Srpskoj akademiji nauka biću gost iz daljine. Verujem da se u njoj, i oko nje, i dalje vode razne bitke, ali to i jeste smisao jedne takve institucije. Ona postoji da bi se menjala, a nikada promene neće zadovoljiti sve ljude, pogotovo kada je reč o institucijama koje su na ovaj ili onaj način povezane sa politikom.

NEODLUČNA SRBIJA

Kako vama iz Kanade izgleda Srbija danas?
- Osnovni utisak je neka vrsta neodlučnosti - kao da postoji strah od radikalnih poteza, nespremnost da se zauzme pravi stav, da se oslobodi balasta istorije. Možda i ne može drugačije, s obzirom na razne rezove koji Srbiju još očekuju - teritorijalni, ekonomski, vojni, politički. Sve dok država, da tako kažem, treperi u neizvesnosti, ljudima će biti još teže. Zemlja koja je proteklih petnaestak godina bila u stanju trajnog zemljotresa ne može tako lako da stekne stabilnost. Sve se u njoj ispomeralo i popadalo, a nikako da se završi veliko čišćenje bez kojeg, to će vam reći svaka domaćica, kuća ne može da bude uredna.

Dragana Matović

25.06.06

Tri izdanja romana "Pijavice" objavljena su za manje od pola godine, a "Stubovi kulture", ekskluzivni izdavač Albaharijevih djela, upravo pripremaju objavljivanje četvrtog izdanja ove uzbudljive knjige o našem vremenu. Osobeno pripovijedno pismo Davida Albaharija prati u „Pijavicama“ doživljaje glavnog junaka – kolumniste lista „Minut“ u vrijeme referenduma o sudbini Kosova. Roman počinje jednim događajem, koji glavnog junaka, preko traganja za tajanstvenim znacima i rukopisima, uvodi u paranoični i trusni svijet Srbije s kraja devedesetih. Ideja, da ovaj roman bude knjiga o ljubavi, prerasla je u priču o svakodnevici. Naslov je metaforičan, misli se na dušopije. Najprevođeniji srpski pisac napisao je dosad svoj najobimniji roman od blizu tri stotine strana. Bez pasusa, štampan sitnim slogom, u jednom dahu, brz, dirketan, kao opomena i kao upozorenje. Albahariju je 19.maja u svečanom ambijentu čuvenog Šinkelovog starog muzeja u Berlinu uručena nagrada „Most Berlin“ za nemačko izdanje romana „Mamac“.
Do sada su na nemačkom, pored "Mamca", objavljeni piščevi romani "Snežni čovek" i "Gec i Majer", kao i izbor priča pod naslovom "Pet rečenica". Ejhborn je od Stubova kulture, koji zastupaju svjetska prava Davida Albaharija, otkupio prava za objavljivanje njemačkog izdanja romana "Pijavice" tokom 2007.

Upravo je okončana Vaša književna turneja po Srbiji u okviru koje je predstavljeno treće izdanje romana „Pijavice“. Kakvi su utisci?
- Kao pisca, najviše me iznenadi činjenica da gotovo u svakom mjestu sretnem nekog čitaoca koji je pročitao sve što sam napisao. To iskustvo svakako imaju i drugi pisci – odjednom se pred vama pojavi osoba koja je, zapravo, idealni čitalac, jedino što niste očekivali da ga sretnete u Velikoj Plani ili Zaječaru. Naravno, to je odraz naših predrasuda i spremnosti da književnost, i kulturu uopšte, vidimo samo kao nešto što je vezano za velike urbane centre. Ovakve turneje oslobađaju pisca takvih zabluda i potvrda su činjenice da živimo u vremenu u kojem duh provincije nije povezan sa unaprijed datim mjestom već sa pojedincem koji može bilo gdje da se nalazi, pa i u najvećem centru kulture.

Nedavno Vam je u Berlinu uručena velika njemačka književna nagrada „Most Berlin“, najvažnije priznanje za književnost koju je neki srpski pisac dobio u posljednjih deset godina. Da li možete nešto više da nam kažete o ovoj nagradi?
- Nagrada “Most Berlin”ima za cilj da skrene pažnju njemačkim čitaocima na pisce iz bivše Istočne Evrope čija djela otvaraju mogućnosti dijaloga za bolje razumijevanje između kultura. Posebno lijep aspekt ove nagrade je to što u podjednakoj mjeri nagrađuje autore i njihove prevodioce. Uostalom, bez prevodilaca, bez njihovih nastojanja da djela iz jednog jezika pretoče u drugi jezik, ne bi nam bile dostupne knjige autora koji ne potiču iz naše sredine. Nagradu sam shvatio upravo onako kako je nazvana, dakle, kao podsticaj za stvaranje mostova, neophodnih za približavanje i upoznavanje. Nadam se, stoga, da će ona doprinijeti daljem širenju srpske književnosti na njemačkom jezičkom području, i ne samo srpske, već svih književnosti koje dolaze sa prostora bivše Jugoslavije i sa Balkana.

Koliko je lijepa književnost, odnosno književno djelo sa porukom, dostupno običnom čovjeku?
- Da bih tačno odgovorio na Vaše pitanje, morali bismo prvo da definišemo šta je “običan čovjek” ili, kako se to takođe čuje, “prosječan čitalac”. Međutim, gledano iz perspektive pisca, to zapravo nije važno. Kada pišem, uopšte ne razmišljam kako će moje djelo biti čitano ili tumačeno. U tim trenucima mnogo mi je važnije da riješim pitanja sadržaja i forme sa kojima se suočavam, i čitalac je u drugom planu. Ne kažem da se ne može pisati sa određenom namjerom, tj. za određeni krug čitalaca, ali tada pisac sebe ograničava i žrtvuje neku mjeru kvaliteta svoga djela. Način na koji pišem vjerovatno odbija neke čitaoce, ali ja zbog toga ne bih nikada promijenio svoj stil. Uostalom, “Mamac” sam napisao kao krajnje postmodernu knjigu o nemogućnosti pisanja knjige, a taj roman je ipak našao put i do tzv. “običnih čitalaca” kojima je postmodernizam potpuno stran. Drugim riječima, ukoliko je poruka neke knjige važna, čitaoci svih vrsta okupiće se oko te knjige bez obzira kako je napisana.

Jednom prilikom ste izjavili da je bilo potrebno da odete da bi vaš čitaoci prihvatili onako kako Vas sada prihvataju. U kom pravcu se kretala recepcija kritike i čitalačke publike?
- Izjava koju pominjete ima svakako sarkastičan prizvuk, i aludira na činjenicu da neke ljude ili predmete počnemo da primećujemo tek onda kada ih više nema pored nas. Odsustvo je ponekad najveće prisustvo. Ono što sam tom izjavom htio da naglasim jeste da se, poslije mog odlaska, kao pisac nisam ni najmanje promijenio, bar kada je riječ o stilu pisanja. Doduše, počeo sam da pišem romane, a oni su više čitani od meni mnogo dražih kratkih priča. Do mog odlaska, kritika i (mnogo manje brojni) čitaoci vidjeli su me kao tipičnog postmodernog pisca, zainteresovanog za istraživanje forme. Poslije mog odlaska, i kritika i čitaoci prestali su da se zanimaju za moje bavljenje formom (iako ono nije prestalo) i obratili pažnju na sadržaj, na teme izgnanstva, rata i života u tuđini. Te teme su bile, i vjerovatno još jesu, privlačne i za čitalačku publiku, koja je prihvatila moje romane bez obzira na određene teškoće u savladavanju njihove forme.

U uslovima kada je piscu njegovo delo jedini megafon, koliko je poigravanje fikcijom ( npr. Vi u romanu „Pijavice“ ili Filip Rot u romanu „Zavera protiv Amerike“), može da doprinese da osnovna ideja – strah od totalitarnog, dopre do većeg broja ljudi?
- Fikcija je zamena za stvarnost, i nekada, a možda baš zbog toga, ljudi više veruju fikciji nego stvarnosti. I nama je poznato da su u totalitarnim režimima ljudi više vjerovali piscima nego onima koji su navodno saopštavali istinu. Verujem, stoga, da knjige mogu, ako ništa drugo, bar da skrenu pažnju čitaocima na postojanje nekih istina koje su podstakle stvaranje fikcija o kojima čita. Stvarnost pomaže piscu da stvori fikciju, a potom ta fikcija pomaže ljudima da bolje vide i protumače stavrnost u kojoj prebivaju. Hoću da kažem da verujem u moć književnosti i snagu mašte, jer u protivnom ne bi bilo nikakvog smisla u onome što radim.

Mali, običan čovjek živi svugdje isto

Živjeći u inostranstvu, možete li da povučete paralelu između života malog čovjeka tamo i ovdje, s’ obzirom da je on junak Vašeg cjelokupnog književnog djela?
- Mali, običan čovjek živi svugdje isto, najčešće na rubu egzistencije, kulture i politike. I upravo taj rubni, pogranični prostor čini ga toliko zanimljivim i privlačnim za umjetnika. S jedne strane, mali čovjek je primoran na grozničavu borbu za opstanak, dok ga, s druge strane, boravak u graničnom području izlaže raznovrsnim, često krajnje protivrečnim uticajima. U svemu tome mene ipak najviše zanimaju odnosi unutar porodice, između supružnika ili između roditelja i djece, što je glavna tema većine mojih kratkih priča. Odavno sam već rekao, parafrazirajući drevnu kinesku izreku, da onaj ko shvati odnose među članovima jedne porodice može da shvati i sve ostale odnose u svemiru. Svaka porodica jeste jedan svemir, a pisac je kosmonaut koji oko nje kruži i bilježi svoja zapažanja.

Kamičak u zidu otpora tim silama zla

U romanu „Pijavice“ dat je kratak osvrt na istorijat jevrejske verske zajednice u Beogradu. Istovremeno, data je refleksija političke realnosti u Srbiji za vreme Miloševića. Koliko je antisemitizam bio zaista tada prisutan, ili je on u romanu dat samo kao simbol straha od drugačijeg?
- U vremenu koje opisujem u “Pijavicama” antisemitizam je bio prisutan u Srbiji u većoj mjeri nego ranije, ali svakako ne u tolikoj mjeri u kojoj ja prikazujem. Međutim, da biste nešto načinili uočljivim morate da ga prikažete većim nego što stvarno jeste. I kao što je na svakoj antisemitskoj karikaturi Jevrejin prikazan sa pretjerano velikim nosom i ušima, tako su i antisemiti u mom romanu prikazani kao mnogo suroviji nego što su doista bili. S druge strane, antisemitizam je tu samo jedan primjer netolerancije i nespremnosti da prihvatimo onoga ko se od nas razlikuje po vjeri, rasi, političkoj pripadnosti ili seksualnom opredjeljenju, a ta nespremnost je, nažalost, i te kako danas prisutna u Srbiji. Rekao bih da čak postoji realna opasnost da neki od tih stavova postanu još izraženiji, što bi onemogućilo svako nastojanje Srbije da se ravnopravno pridruži ostalim evropskim zemljama. Nadam se da se to ipak neće desiti, i vidim moj roman kao kamičak u zidu otpora tim silama zla, odnosno, pijavicama koje nastoje da isisaju svako osjećanje dobrote iz nas.

Nataša Radović

04.03.06

“Pijavice”, novi roman Davida Albaharija predstavljaju novinu u opusu ovog pisca, jer u sebi nose jak uticaj negativnih pojava koje su bile i jesu dio naše svakodnevice. Albahari kaže da je pišući “Pijavice” imao na umu običnu ljubavnu priču jednog Zemunca, Srbina, i jedne Beograđanke, Jevrejke, ali je priča krenula u pravcu istorijskog romana o zemunskoj jevrejskoj zajednici i na kraju se preobrazila u pripovijedanje o antisemitizmu. Godina je 1998. a glavni junak, kolumnista lista “Minut” u grču medijske kontrole i raznih političkih igara pokušava u ljubavi, kabali i matematici naći novi smisao.
Podsjetimo, za Albaharijeve “Pijavice” ove godine glasala su dvojica od pet članova žirija za Ninovu nagradu, te je tako ovom piscu izmakla nagrada koju je dobio 1996. godine za roman “Mamac”. “Pijavice” su za nepuna dva mjeseca doživjele drugo izdanje kod “Stubova kulture”, a uskoro se očekuju i prevodi.Za “Vijesti” David Albahari je govorio iz Kalgarija, gdje živi, a pored “Pijavica” razgovarali smo i o romanu “Gec i Majer”, koji je za osam godina od objavljivanja na srpskom doživio prevode na 11 jezika. “Gec i Majer” je potresna priča o stradanju beogradskih Jevreja na Sajmištu tokom Drugog svjetskog rata. Tada je po prvi put korišćen gasni kamion, “dušegupka” u kome su logoraši tokom vožnje bivali pogubljeni.

“Pijavice” su roman o predrasudama koje mijenjaju ljude i prave od njih poslušna stvorenja. Zašto vam je ova tema bila interesantna? I kako prepoznati dejstva negativnih sila?
- Ne znam da li mogu u potpunosti da odgovorim na Vaše pitanje, jer smatram da pisac treba da postavi dijagnozu ali da nije obavezan i da ponudi lijek. Drugim riječima, ubijeđen sam da pisci bolje zapažaju, premda to ne mora nužno da znači da bolje razumiju. Vjerujem da se svako u životu sreće sa predrasudama i manipulacijama koje odvode ljude u raznim pravcima. Tu temu sam dotakao i u mom romanu “Mamac”, jer sam se upravo u periodu kojim se bave ta dva romana - dakle, tokom devedesetih - suočio sa fenomenom munjevite promjene u ljudima i kasnijom zloupotrebom tih ljudi za razne političke i druge ciljeve. Sasvim je sigurno da je mnogima od nas ta situacija dobro poznata: gotovo preko noći najbolji prijatelj odjednom postaje zagovornik stvari i ideja kojih se prije toga gnušao. Fascinantna je ta promjena i spremnost da se odrekne određenih moralnih i drugih načela, i da se okrene protiv onih koji su do juče bili tretirani na isti način kao svi ostali. Ima li odbrane od toga? Na kolektivnom planu, odbrana je u dobrom vođenju unutrašnje politike i međunacionalnih odnosa, mada treba imati na umu da često upravo od vlasti dolaze najgora rješenja, kao i podsticanje na žigosanje onih koji se razlikuju. Otuda to pitanje odbrane svako mora da riješi za sebe, ali poštovanje drugih, tolerantnost prema razlikama, privrženost dobru, neprihvatanje žigosanja na osnovu vjere predstavljaju preduslov za odbranu od uticaja negativnih sila. Ako to nemamo u sebi, postaćemo siguran plijen nekih pijavica.

Junaci vaših romana, pa i junak “Pijavica”, kolumnista lista “Minut”, gube iluziju da mogu promijeniti istoriju i spasiti svijet, pred njima je - poraz. Nije li to realan pogled na svijet?
- U izvjesnom smislu jeste, jer je poraz neumitan u skoro svemu što radimo. Pa i naš život se nekako završava blisko porazu - prelaskom u mnogo trajniju smrt. Ali duboko vjerujem da smisao naših života ipak nije poraz, odnosno, da je moguće dosegnuti uvid u suštinu i smisao čovjekove egzistencije i cjelokupnog ustrojstva svemira. To polazi za rukom samo malobrojnima, ali steći makar i dio tog uvida bolje je nego prikloniti se porazu bez ikakvog pokušaja da se bude drugačiji. Junaci mojih romana, kao što ste primijetili, spadaju u one koji bar pokušavaju. Valjda u tome liče na njihovog tvorca.

“Pijavice” se mogu čitati i kao roman o manjinama, netoleranciji, nedostatku slobode mišljenja, što su odavno problemi ljudskog društva...
- To i jeste glavna ravan mog romana. Netolerancija je u prevelikoj mjeri prisutna u našem društvu, i odnos prema “autsajderima” postaje sve gori. To je, bar, utisak koji steknem prilikom mojih povremenih posjeta. Pravo na različitost, pravo na drugačiju pripadnost - iako je možda zakonski drugačije riješeno - u praksi se često ne poštuje. Nije naša zemlja po tome gora od ostalih; ista negativna osjećanja postoje svugdje u svijetu, ali isto tako postoji rigorozniji odnos vlasti prema tome, što bi se reklo: postoji netolerantnost prema netoleranciji. Zemlja u kojoj postoji raznolikost etničkih pripadnosti uvijek je bogatija od zemlje u kojoj neki narod živi u “čistoti” svoje egzistencije. Multikulturalizam je najbolji odgovor onima koji zagovaraju bilo kakav oblik fizičke ili duhovne izolacije.

Dobar dio romana posvećen je istoriji jevrejske zajednice u Zemunu i kabalističkom rukopisu “Bunar” koji je u nedavnom ratu, iz Bosne prenesen u Beograd. Koja je prava istina o ovoj knjizi i kakav je njen sadržaj?
- Rukopis “Bunara” je nestvaran kao što je sve nestvarno - ili prebiva na rubu stvarnosti - u “Pijavicama”. Ideju za priču o prenošenju i sakrivanju rukopisa našao sam u stvarnoj priči o Sarajevskoj Hagadi. Ona, naravno, nije donijeta u Beograd, ali su o njoj kružile razne priče tokom opsade Sarajeva. Ta ideja ukrštena je dalje sa divnom Borhesovom pričom o pješčanoj knjizi, tako da je sve dobilo dodatnu dimenziju nestvarnosti, ali i meni tako drage literarne igre. Uzgred, svaka knjiga je u biti pješčana knjiga, jer se nijednom - zbog prolaska vremena - ne može dva puta otvoriti na isti način. To je, možda, još jedan dokaz o vještim manipulatorskim sposobnostima čudesnog argentinskog pisca koji je od običnih stvari umio da napravi pravo čudo.

Kako vi objašnjavate veliku popularnost kabale u svijetu. Nije li previše komercijalizovana?
- Čim jedno tajno učenje postane javno, to je znak njegove komercijalizacije. To se desilo i sa drugim tajnim i mističkim učenjima. Sjetite se koliko je zen budizam, koji je mistički ogranak pravog budizma, bio popularan među bitnicima i hipicima, a kasnije - sve do osamdesetih godina prošlog vijeka - među najširom mlađom populacijom. Kabala je i ranije imala jedan tok koji je pretendovao na široku popularnost, a i među samim Jevrejima kabala je u hasidizmu postala javni dio religijskog sistema. Popularnost kabale u posljednje vrijeme je nepobitna, zahvaljujući činjenici da su se neke filmske i rok zvijezde javno posvetile kabali, poput Madone. Međutim, lako se može utvrditi da u svom popularnom obliku kabala samo predstavlja grebanje po površini. Naime, prava kabala je sva u jeziku - u hebrejskom jeziku, naravno - i gematrija, nauka o kombinovanju slova i njihovih brojčanih vrijednosti, koji predstavlja jedan od temelja kabale, u suštini je nedostupan onima koji ne znaju hebrejski. Odmah da dodam da je i moje poznavanje kabale amatersko, kao što sam se nekada amaterski bavio zen budizmom.

Jedan od “tajnih” nivoa “Pijavica” je i matematika. Zašto?
- Matematika se u “Pijavicama” pojavljuje iz nekoliko razloga. Prije svega, to je naznaka određene bliskosti sa pisanjem Vladimira Tasića, koji živi, kao što sigurno znate, u Kanadi i profesor je matematike. Tasić mi je i pomogao u radu na tim djelovima rukopisa. Međutim, uz moje uvažavanje Tasića i njegovog rada i pisanja, matematički aspekt “tajne” je, kao što ste ranije primijetili, krajnje karikaturalan, i to možda više od bilo kog drugog aspekta. Takav odnos mog pripovjedača prema matematici bio je nužan jer on naprosto, kao ni ja, ne uspijeva da otkrije nikakvu tajnu u matematičkom jeziku. Pojava matematičke ravni je, dakle, jedan od lažnih nivoa, duplo dno u izmaštanoj strukturi tog svijeta prepunog pijavica duše. U stvarnosti, ja izuzetno cijenim matematiku i fiziku, i vjerujem da se uz njihovu pomoć može najviše približiti suštini svijeta i smislu našeg postojanja.

“Gec i Majer” je doživio brojne prevode u svijetu, nedavno je i ovdje objavljeno drugo izdanje ovog romana koji se bavi preispitivanjem prošlosti i novim suočavanjem sa istorijom. Kako doživljavate nove prevode, nova otkrivanja surove priče sa beogradskog Sajmišta?
- Pokazalo se da neke teme, kao što je holokaust, nikada ne mogu da se iscrpe, ne samo zbog toga što je potrebno sačuvati pamćenje na njih, nego i zbog toga što istorija stalno pokušava da reprizira takve užase. Prateći prikaze tamo gdje se knjiga “Gec i Majer” do sada pojavila, uvidio sam da i čak i jedan tako grandiozan banket zla, kakav je bio holokaust, veoma lako i brzo iščezava iz svijesti i znanja ljudi. Gotovo svi prikazivači naglašavaju kako im nijesu bili poznati ne samo detalji iz logora na Sajmištu, nego ni cijela priča o razvoju mašinerije masovnog uništenja. Mnogi su prvi put uopšte čuli da su postojali takvi kamioni, pokretne gasne komore, koji su bili samo jedna od faza u razvoju ideje o potpunom uništavanju jevrejskog naroda. U tom smislu, ispostavilo se da roman “Gec i Majer” igra izvjesnu vaspitnu ulogu na koju uopšte nijesam pomišljao kada sam ga pisao. Uostalom, i sam sam poželio da napišem tu knjigu kada sam shvatio da uništavanje srpskih Jevreja nije obavila četa kamiona i vozača, već samo jedan par vozača i njihov kamion.

Roman “Gec i Majer” čitala je i kći Bruna Satlera, nekadašnjeg šefa Gestapoa u Beogradu, koji je i planirao korišćenje gasnih kamiona.
- Da, ona je i napisala knjigu o svom ocu u kojoj govori i o njegovoj ulozi u rješavanju jevrejskog pitanja u okupiranoj Srbiji. Naravno, njena knjiga je dokumentarnog karaktera, dok sam ja ip-ak napisao roman u kojem priča ima prednost nad činjenicama. Istorija je tijesto koje mora stalno da se mijesi, a u tom kulinarskom poslu pisci su umješniji od istoričara, odnosno, bolje je tako reći, slobodniji su od njih. Nedavno sam pomislo da bi zapravo najzanimljiviji način predstavljanja priče o Gecu, Majeru i jevrejskom logoru na Sajmištu bio naš zajednički nastup. U ukrštanju njene autobiografske proze i moje izmaštane priče možda bi se ukazalo pravo lice stvarnosti koja je, po veličini svoga užasa, zapravo neopisiva i nezamisliva.

PARODIJSKI TON

Pokretač priča “Pijavica” je paranoja i donekle dobro znane priče o teoriji zavjere. Vi ste izabrali karikaturalan ton da o njima pišete. A, koliko su ove teme bliske strancima?
- Dobro ste primijetili da je moj odnos prema teorijama zavjere podsmješljiv i karikaturalan, odnosno da sam odabrao postmoderan parodijski ton. To, naravno, znači da ne vjerujem u teorije zavjera, no to ne znači da takve zavjere nijesu postojale. Vjerovati u takve zavjere je zapravo izraz sumnje u sebe ili pak nemoći da se pojmi prava suština nekih zbivanja. Inače, teorije zavjere su svugdje prisutne i uvijek su istovjetno formirane. Svejedno je gdje se nalazite - zavjere su svuda oko nas. Recimo, jedan značajan dio holivudske filmske produkcije ne bi nastao da nije bilo priča o zavjerama. Svi smo gledali te filmove i, bez obzira što većina govori o američkoj stvarnosti, priča o zavjeri bila nam je sasvim jasna. Junaci “Pijavica” često pominju te filmove, sa očiglednom namjerom da ih ismiju, iako ni sami nijesu sigurni jesu li ili nijesu dio neke zavjere o kojoj ništa ne znaju.

UČENJA O NIŽIM KATEGORIJAMA LJUDI

Vaši romani “Pijavice” i “Gec i Majer” mogu se čitati kao knjige o antisemitizmu, s tim što bi prvi bio uzrok, a drugi tragične posljedice?
- U pravu ste. Na izvjestan način, iako ih nijesam tako zamislio, one se prožimaju, i jedna pokazuje kako je lako krenuti na put koji odvodi u ono što se opisuje u drugoj knjizi, s tim što te mogućnosti ne treba ograničavati samo na iskustvo jevrejske zajednice. Nažalost, obje se zasnivaju na stvarnim istorijskim elementima, ali ponovo naglašavam da to ne znači da takvih događaja nema, ili nije bilo, i drugdje na svijetu. Siguran sam da bi u svakoj zemlji mogle da se ispričaju slične priče - naravno, ne sa istim opsegom uništavanja, ali sa sličnim ili istovjetnim teorijskim podlogama. Govor mržnje, netolerantnost, učenja o nižim kategorijama ljudi, sve to postoji svugdje na svijetu, uključujući i zemlju u kojoj sada živim. Po meni, nijedna od tih knjiga ne govori protiv sredine u kojoj se opisani događaji dešavaju, nego samo upozoravaju da svugdje postoje pojedinci koji mogu da navedu mnoge ljude na najgore zlo.

Vujica OGNJENOVIĆ

01.01.06

David Albahari o svom novom romanu "Pijavice", postmodernizmu, paranoji i o godini koja je promenila ljude. - "Pijavice" su zapravo roman o predrasudama koje menjaju ljude i prave od njih stvorenja koja slepo slušaju i spremna su da urade sve što se od njih traži.

Mića Vujičić: "Pijavice" su malo iznenađenje. U ovom romanu se više nego ikad bavite svakodnevnicom. Bavite se jednim aktuelnim problemom. Odakle takva potreba?
David Albahari: - I mene je iznenadio taj upliv svakodnevice u moju prozu. Kada sam počeo da pišem "Pijavice", imao sam na umu običnu ljubavnu priču između jednog Zemunca, Srbina, i jedne Beograđanke, Jevrejke; potom je priča krenula u pravcu istorijskog romana o zemunskoj jevrejskoj zajednici; i ta priča se na kraju preobrazila u pripovedanje o antisemitizmu. Moglo bi se reći da je stvarnost nadvladala istoriju i emocije, s tim što je antisemitizam ovde samo simbolični predstavnik sve prisutnije i sve raširenije netrpeljivosti prema osobama koje drugačije izgledaju, misle ili govore. "Pijavice" su zapravo roman o predrasudama koje menjaju ljude i prave od njih stvorenja koja slepo slušaju i spremna su da urade sve što se od njih traži. Takve predrasude nisu neka posebna odlika današnje Srbije već postoje u celom svetu, i moja priča je smeštena u Beograd i Zemun samo zato što to područje najbolje poznajem. "Pijavice" se isto tako odnose na Kanadu, Hrvatsku, Francusku ili bilo koju drugu zemlju. Svugde postoje ljudi koji, poput kakvih pijavica duha, nastoje da isisaju iz nas svako osećanje dobrote i tako nas prepuste vladavini strane zla.

Glavni junak romana, kolumnista lista "Minut", nakon teksta o porastu antisemitizma u Srbiji, biva pretučen i živi u opasnosti. Da li su "Pijavice", na neki način, "angažovana književnost"?
- Nikada nisam bio siguran šta termin "angažovana književnost" doista označava, a sada je možda kasno da učim. Ako taj termin podrazumeva određeni politički angažman, onda toga nema ni u romanu ni u njegovom tvorcu. Ako podrazumeva bavljenje stvarnošću i aktuelnim problemima, onda toga ima u romanu, ali to za mene ima drugostepenu vrednost. Za mene je u prvom planu ono što sam od postmodernih vrednosti uneo u roman - poigravanje žanrom, neprekidno uključivanje referenci na moje ranije priče i romane, pisanje o pisanju, i napokon činjenica da je to još jedan moj roman koji zapravo ne postoji. Naime, ako je on kraju zakopan, onda čitalac čita nešto drugo, kao što u romanu "Mamac" ne čita priču o majci koju pripovedač želi da napiše. Naravno, postmoderni elementi u mojoj prozi nisu više u prvom planu kao u, recimo, pričama u zbirci "Jednostavnost" ili romanu "Cink", i većina čitalaca ih verovatno neće primetiti tokom čitanja "Pijavica". Tako je, i za njih i za mene, zapravo bolje.

Vaš glavni junak jeste u opasnosti, ali, u isto vreme, on živi u paranoji. U stvari, mi nikada ne znamo radi li se o paranoji ili je pak opasnost stvarna. Zbog čega tu stvar ostavljate nerazrešenom?
- Problem sa paranojom i jeste u tome što nikada nismo sigurni koliko je ona stvarna. S druge strane, imajući u vidu da svi verujemo u određenu povezanost stvari i zbivanja, moglo bi se reći da je paranoja - u smislu verovanja da su stvari povezane na neki način koji ih dovodi u veza sa nama - prirodno stanje našeg duha. Moj junak sluti da se nešto događa, ali ne može - i vi ste tu sasvim u pravu - da oceni da li je on doista upleten u to ili mu se samo pričinjava. Stvar se ne razrešava iz prostog razloga što priču ne kazuje sveznajući pripovedač već upravo onaj koji nije siguran šta se događa. To vam je kao u onim američkim filmovima o zaverama u kojima se na kraju, taman kada pomislite da je zavera raskrinkana, pojavi još jedan tajanstveni lik koji prisluškuje ili motri, pokazujući da uvek postoji novi, viši nivo zavere, odnosno, da paranoja nema kraja.

I kabalistička učenja, zajedno sa dimom lakih droga, pojačavaju mističnost vašeg trilera...
- Kabala se ovde pojavljuje kao neminovan izbor grupe pripadnika jevrejske zajednice, iako oni, u stvari, ne primećuju da je kabala deo jevrejskog religijskog sistema. Kabalista je, pre svega, vernik, i ono za čime traga jesu načini postizanja što prisnijeg prianjanja uz vrhovno biće. Nevernik nema šta da traži u kabali; njegovi pokušaji su unapred osuđeni na neuspeh. Ali kada se nađete u situaciji da strepite za svoj život, onda se hvatate za svaku slamku. Tako je i kabalistički nivo moje priče samo jedna igra koja, u skladu sa postmodernističkim zahtevima, ostavlja otvoren kraj. Čitalac treba sam da zaključi, ili da odabere, da li se nešto desilo ili ne, i od njegovog izbora zavisi kako će shvatiti celu priču. A dimovi lakih droga, kao i alkohol i bensedin, slabašne su zamene za stvarnost - tačnije rečeno, sve su to pokušaji da se pobegne od stvarnosti koja prevazilazi maštu do te mere da je u suštini potpuno kontroliše. Na kraju se, naravno, ne zna koja stvarnost je prava stvarnost, što smo svi u ovom ili onom obliku iskusili tokom devedesetih godina.

Prethodni roman "Svetski putnik" odigrao se 1998. godine, baš kao i ova nova priča. Zbog čega je ta godina toliko važna za vas?
- Tu godinu vidim kao poslednju godinu u kojoj su, bar za mene, ljudi i stvari isti kao i 1994. godine, odnosno, onda kada sam otišao iz Srbije. Posle bombardovanja u proleće 1999. došlo je do velike promene u ljudima, verovatno zbog toga što su tada doista iskusili teret rata, i kada sam došao u Beograd u decembru te godine, nisam mogao da prepoznam mnoge od mojih poznanika. Stoga se, kada pišem, još ne usuđujem da prekoračim tu crtu podele, iako sam svestan da je to možda pogrešna procena. Svi smo, na kraju, žrtve nekih zabluda, zar ne?

"Pijavice" predstavljaju nešto novo i kada je o formi romana reč. Albahari, majstor sažetog iskaza i borac za kratku priču, piše "Pijavice" od trista stranica! Kako je došlo do tog preokreta?
- Neke priče jednostavno traže više prostora i otimaju se sažimanju. Budući da sam hteo u ovaj roman da unesem nekoliko paralelnih priča, trista strana je bilo neophodno za sve njih. S druge strane, moji pokušaji pisanja romana počeli su krhkim, fragmentarnim "Cinkom", a svaki naredni pokušaj bio je duži. "Pijavicama" prethodi "Svetski putnik" koji takođe nije bio kratak. Izgleda da se moj pripovedački dah zgušnjava kada nastoji da ispriča kratku priču, odnosno, da se širi kada treba da ispriča romanesknu povest. Ono, međutim, što je za mene važnije jeste da se nisu izmenili moji poetički stavovi. I priča na trista strana samo je fragment naspram duže strukture vremena i istorije.

Zanimljivo je da je i ovaj roman stao u jedan jedini pasus. Zašto?
- Taj oblik romana odgovara mi iz više razloga. Pre svega, dopada mi se kada su stranice potpuno crne od slova. Moglo bi se reći da tada osećam čist estetski užitak koji izvire iz samog teksta. Osim toga, zadovoljava me i forma takvog teksta, u kojem nema otvora i pukotina koje nastaju kada je tekst uobličen od pasusa različite dužine, dijaloga i poglavlja. Tada se tekst pretvara u svojevrstan lavirint iz kojeg se, kada se jednom uđe u njega, može izaći jedino na kraju - nema drugih prekida, nema utočišta gde se čitalac može odmoriti i eventualno pobeći iz teksta - kada jednom uđe u taj pasus, nema mu druge nego da ide do kraja. Sa spisateljske tačke gledišta, pisanje u jednom pasusu primorava pisca da neprekidno pazi na ritam pripovedanja koji ne sme da se menja, nešto kao zvuk bas gitare u rege muzici. Dakle, pisanje u jednom pasusu je izazov za pisca u podjednakoj meri u kojoj je čitanje tog pasusa izazov za čitaoca. Ako nema takvog izazova, onda je čin pisanja, kao i čin čitanja, u suštini bezvredan. Na kraju da dodam da tom formom izražavam zahvalnost piscima koji su svojim pisanjem u dugim rečenicama i pasusima uticali na mene: Fokner, Beket, Bernhard, Saramago, Handke.

Mića Vujičić
("Feral Tribune")

10.11.05

ROMAN "Pijavice", objaljen u "Stubovima kulture", predstavlja nešto novo u književnom stvaralaštvu Davida Albaharija. Nikada do sada on nije ispričao priču u jednom dahu na oko 300 stranica, koja se bavi aktuelnim problemima koje donosi svakodnevica. Priču, sa elementima trilera. Njegov glavni junak, kolumnista lista "Minut", slučajno se zatekao na mestu gde se odigrala nemila scena: mladić je udario devojku i ona se stropoštala na zemlju.
Posle toga, roman se pretvara u paranoičnu jurnjavu u kojoj se ne zna šta je stvarno, a šta ne, šta je halucinacija, a šta život. Pisma koja mu doturaju neznanci, tajanstveni crteži, putokazi, nagone ga da, u izmaglici lakih droga koje pojačavaju halucinacije, kroz kabalu i matematičke zagonetke potraži izlaz iz nepostojeće "zavrzlame".
Jedan od naših vodećih pisaca, koji već godinama sa suprugom Bojanom, inače, profesorom engleskog za strance i sinom Natanom i ćerkom Rebekom, studentima, živi u kanadskom gradiću Kalgari, ovih dana boravi u Beogradu radi promocije svog novog romana. Osim svakodnevnog pisanja na kompjuteru, relaksaciju i ovde i tamo pronalazi u rok muzici i regeu,
Vera i neverica
- U "Pijavicama" sam nadrealnim elementima pokušao da na neki način parodiram popularni žanr - roman o paranoji i o teriji zavere.., Zato je knjiga pisana jednim karikaturalnim tonom, za one koji su spremni da sve prihvate ozbiljno. Pri tom ne kažem da knjiga nije ozbiljna. Ona ne govori samo o onome što je problem našeg društva, nego o problemima ljudskog društva uopšte. Bavi se pitanjima predrasuda, netolerancije, naše nespremnosti da prihvatimo druge ljude samo zato što se očigledno razlikuju od nas.
Čini se da su "Pijavice" odgovor na poplavu hit knjiga u kojima se autori bave raznim teorijama, pa i zaverom?
- Nisam razmišljao o tome, pošto imam odbojnost prema bestselerima, koje čitam kada prestane interesovanje za njih. Ja ne verujem u zavere i zato se moj glavni junak ponaša kako se ponaša. On je poput mene rastrzan između vere i neverice u zaveru. Ako čovek malo dublje razmišlja, paranoja je, odnosno zavera, neko prirodno stanje. Veoma je teško zamisliti društvo, situaciju, pa i celo ustrojstvo kosmosa, u kome ništa naizgled nije povezano, a ipak je sve povezano. To pomalo deluje paranoično.
Radnju ovog romana, kao i "Svetskog putnika", smestili ste u 1998. Zašto je za vas ta godina važna?
- Ta godina je za mene, koji sam ono što se ovde događalo posmatrao sa strane, iz druge zemlje, bila poslednja godina u kojoj je izgledalo da je sve isto. Iako živim tamo, u Kanadi, osećam kao da sam te godine bio ovde. Posle bombardovanja, 1999., ovo je postao jedan drugačiji svet. Nisam bio ovde u to vreme, i bombardovanje nije moje iskustvo. Tu, 1998,. osećam kao godinu posle koje su se stvari u Srbiji apsolutno promenile. Zato se u toj godini moje prepoznavanje završava. Posle toga došlo je neko novo vreme o kome tek treba nešto da naučim da bih mogao o njemu da pišem,
Da li je to vreme, u kome smo svi živeli u strahu od bombardovanja, rata, idealno za opisivanje paranoidnih situacija?
- Ne mislim da je to bilo zbog bombardovanja. Stvari su se događale mimo onoga o čemu su ljudi mislili. U jednom trenutku junak u mojoj knjizi kaže da je ta "narkotizirana" stvarnost u kojoj se kreće on i neki drugi junaci knjige zapravo postala stvarna kao i navodna realnost u kojoj su živeli. U toj realnosti su kote bile izmešane, pa je onda i paranoja mogla da bude nešto što je zaista bilo normalno. U nekom normalnom svetu, paranoja ima negativne naboje.
Koreni mržnje
U romanu je sve predimenzionirano, pa i napad na glavnog junaka posle objavljivanja njegovog teksta o porastu antisemitizma u Srbiji,..
- Naravno da jeste, jer je priča, ipak, izmišljena. U knjizi sam govorio o jednom od ludila koja donose predrasude i netolerancija. Antisemitizam sam hteo da prikažem kao nešto opšte, što ne pripada samo ovim prostorima. Antisemitizam, predrasude i netolerantnost prisutni su apsolutno svuda u svetu. Ali vi, kao pisac, jednostavno morate negde da locirate priču. Priča se događa ovde i zasnovana je na nekim stvarnim događajima koji se pominju u njoj. Može se reći da je ona predimenzionirana, ali ako hoćete nešto da kažete vi to morate da prikažete većim nego što jeste, da bi ljudi to osetili. Jedan pripadnik evropske zajednice može da reaguje ni jedan mali natpis koji vidi na zidu protiv Jevreja, i za njega je on ogroman, a za nekog drugog je to, ipak, samo jedan običan mali natpis koji piše na zidu. U tome je razlika. Taj mali natpis koji vidim, kao pisac, moram da pretvorim u ogromnu parolu da bi ga svi osetili.
U jednom delu vaš junak kaže da je mržnja prema pripadnicima drugog naroda, zapravo mržnja prema sebi...
- On govori o tome da mi počinjemo da mrzimo druge zato što na neki način mrzimo ono što u njima prepoznajemo što može da pripada nama, ali nam ne pripada. To je dovoljno da se stvori mržnja prema toj osobi. Ne kažem da je stav mog junaka zapravo pravi stav. Ali činjenica je da strahujemo od nekih drugih stvari koje nosimo u sebi. Zavidimo nekome zato što mi nemamo nešto što on ima ili zato što on slobodno barata nečim što mi ne uspevamo da pokažemo. Ono što ja ne umem da objasnim, a što nisam ni pokušao da uradim u knjizi je zašto uopšte to postoji. Zašto u našoj biti postoji spremnost da budemo netolerantni? Nije u pitanju sam odnos prema Jevrejima ili prema nacionalnim manjinama. Pretpostavljam da se mnogi od nas trude da budu dobri, ali stalno nas nešto goni da se nađemo na drugoj strani.

Obrnute brojke
- NE VERUJEM u male i velike kulture, osim ako ih ne izražavate u brojkama i priči. Naravno da zemlja koja ima 200 miliona stanovnika, može da uloži daleko više u kulturu, nego ona koja ima pet miliona. Postoji obrnuta brojka, velika zemlja, kao na primer Amerika prevodi najmanje u svetu po glavi stanovnika. Naša zemlja je po broju prevoda u samom vrhu te liste. To daje rezultate, jer otvara mogućnost piscima da prepoznaju svet. Mislim da je glas svakog dobrog pisca važan i vredan i da ga treba čuti. Nevažno je da li on dolazi iz velike ili male zemlje. Ipak, morate da poteknete iz sredine u kojoj se nalazite i ona mora da vas pogura. Ako nema te pomoći, te saradnje države sa umetnošću, onda je proboj mnogo teži i postaje neka vrsta slučajnosti.

Prevodi
ROMAN Davida Albaharija "Gec i Majer" do sada je preveden na osam jezika, a uskoro se očekuju još tri nova prevoda. "Mamac" je preveden na osam, veliki francuski izdavač "Galimar", koji je zainteresovan i za prava na objavljivanje dve knjige njegovih priča, uskoro će objaviti i njegov pretposlednji roman "Svetski putnik". U Nemačkoj su svi Albaharijevi romani, objavljeni u, za naše uslove, ogromnim tiražima, doživeli po nekoliko izdanja. Nekoliko stranih izdavača već se zainteresovalo i za "Pijavice"...

Dragana MATOVIĆ

21.12.05 SEEcult.org

BEOGRAD, 21. decembra (SEEcult.org) - Knjizevnik David Albahari opisao je svoj novi roman “Pijavice” kao “roman o predrasudama koje menjaju ljude i prave od njih stvorenja koja slepo slusaju i spremna su da urade sve sto se od njih trazi".

"Takve predrasude nisu neka posebna odlika danasnje Srbije, vec postoje u celom svetu i moja prica je smestena u Beograd i Zemun samo zato sto to podrucje najbolje poznajem”, naveo je Albahari u intervjuu splitskom “Feral tribjunu” o novom romanu, u izdanju beogradske kuce “Stubovi kulture”.

Prema njegovim recima, “Pijavice” se, osim na Srbiju, isto tako odnose i na Kanadu, Hrvatsku, Francusku ili bilo koju drugu zemlju.

“Svugde postoje ljudi koji, poput kakvih pijavica duha, nastoje da isisaju iz nas svako osecanje dobrote i tako nas prepuste vladavini strane zla”, dodao je pisac.

Albahari je naveo da je, kada je poceo da pise taj roman, imao na umu obicnu ljubavnu pricu jednog Zemunca, Srbina, i jedne Beogradjanke, Jevrejke, ali je prica krenula u pravcu istorijskog romana o zemunskoj jevrejskoj zajednici i na kraju preobrazila u pripovedanje o antisemitizmu.

“Moglo bi se reci da je stvarnost nadvladala istoriju i emocije, s tim sto je antisemitizam ovde samo simbolicni predstavnik sve prisutnije i sve rasirenije netrpeljivosti prema osobama koje drugacije izgledaju, misle ili govore”, naveo je Albahari, dodajuci da je i sam iznenadjen snaznim uplivom svakodnevice u svoj roman.

20.12.05 Blic

Čudnovati doživljaji junaka ovog romana jesu ogledalo Srbije 1998. uoči referenduma (iskazivanja narodne „slobodne volje“) o načinu rešavanja „kosovske krize“. Stisnut medijskom kontrolom uma i nemoćan da pojmi „sav užas istorije u kojoj živimo“ on pokušava da dopre do autentične „verzije stvarnosti“ (istine). Iako svestan svoje naivnosti, (hipnotisani) junak upada u klopku nadmoćne, mačkolike žene i ludog naučnika, poznavaoca tajnog jezika (matematike), koji ga kroz proučavanje kabale upliću u surovu (političku) igru. Radi dosezanja „mističnog uvida“ (sklada duše i tela), junak se prepušta različitim načinima menjanja stanja svesti (spoznajnih perspektiva), od čulne razdraženosti i narkotika, do tumačenja snova i transa. Međutim, dok je (kao i narod) mislio da kroji vlastitu sudbinu i uspinje se lestvicom bogopoznanja, on je u stvari bio izmanipulisani sujetni pion koji je (zbog mraka) poverovao đavolu; pogrešnom (zlonamernom) upotrebom govora, „najsavršenijeg elementa bića“, on je (preko medija) postao i tvorac i žrtva (rasnih) predrasuda i neposredni inspirator (bratoubilačkog) rata u kome mu je jedini (voljeni, nerazdvojni) prijatelj postao najljući protivnik; njegovo „dosezanje višeg znanja“ bilo je samo buka i bes, sa tragičnim posledicama. Poražen, junak gubi iluziju da može da promeni istoriju i spase svet, ali i veru u bogolikost čoveka.
Osetljiv kao i uvek, Albaharijev pripovedač ogoljava mehanizme političke propagande i način na koji smo, pred (superiornim, obogotvorenim) „sudom svetske javnosti“ dobili „negativno obeležje nacionalnog identiteta“. Paralelno s tim, on piše (pre)opširnu studiju kabale (lažne duhovnosti, pune hule i očajanja), koja poništava sve što je u ovom romanu možda i moglo da bude dobro i vredno.

Vesna Trijić

15.12.05 NIN

Bolji poznavaoci Albaharijeve proze zapaziće, svakako, da se njegovo najnovije ostvarenje može čitati kao svojevrstan ukrštaj tematskih interesovanja iz dosad najangažovanijeg romana Mrak i jedne od najboljih priča ovoga pisca pod naslovom “Nema pesma”. Pijavice, zapravo, i tematski i hronološki nastavljaju tamo gde je Mrak (1997) okončao kazivanje o paranoidno-zavereničkoj stvarnosti miloševićevske Srbije, smeštajući u zloslutno vreme neposredno pre NATO-bombardovanja ispovest glavnoga junaka o gotovo neobjašnjivim iskustvima, na samoj granici mogućega, u koja biva uvučen zahvaljujući vlastitoj novinarsko-spisateljskoj znatiželji i celom nizu zagonetnih signala i “nemih” znakova koji odjednom nahrupljuju u njegovu dotad nezanimljivu svakodnevicu.

Pripovedanje o (anti)junacima iz samog predvorja visoke politike ovde je, međutim, smenila povest o ljudima s njene margine. Već naslovom prizivajući civilizacijske stereotipe i kontroverze koje se tiču tzv. jevrejskog kompleksa, ubedljivo najraspričanija od svih, Albaharijeva knjiga u sam centar pripovedanja stavlja baš taj problem, povezujući ga s aktuelnim i delikatnim pitanjima odnosa manjine i većine, tolerancije i netrpeljivosti, razumevanja i predrasuda, slobode mišljenja i izazivanja nasilja... Pa i ako je celokupno ustrojstvo romana u krajnjoj liniji manje podložno feljtonističko-pragmatskom čitanju nego u Mraku, Pijavice će, po svoj prilici, zbog ovog objedinjavanja već po sebi “vrućih” tema biti čitane i prihvatane upravo “na ivici sečiva”. Pri tome, čini se, neće biti sasvim netačan ni utisak da i sam autor računa na takav prijem, u izvesnoj meri podržavajući ili čak mnogostruko i glagoljivo podstičući različita i sučeljeno “zaoštrena” razumevanja.

Moglo bi se, otuda, kazati da Pijavice dovode do vrhunca ono lagano unutrašnje pomeranje Albaharijevog pripovednog pisma koje je postalo vidljivo negde baš s Mrakom, a koje se neposredno ogleda u labavljenju poetike sažetosti i neizgovorljivosti najvažnijih stvari, primerno izražene, recimo, uverenjem iz Snežnog čoveka (1995) da je “živa samo ona priča koja se ne predaje jeziku”. Dugačka knjiga koju je autor Kratke knjige i Mamca ove jeseni spremio čitaocima kao da, naprotiv, počiva na verovanju da je baš sve izgovorljivo. Svojevrsna logoreičnost i proliferacija, odnosno nezaustavljivo bujanje (pseudo)feljtonski intrigantnih sadržaja i aktuelnoistorijskih tema, komentara i tumačenja u njoj svojom prekomernošću upozoravaju, međutim, na obazrivost u razumevanju.

Smisao ove strategije višestrukog “podbadanja” čitalačkih očekivanja i predubeđenja možda, naime, biva uočljiviji tek potkraj romana, kad postane jasno da je detekcijska intriga s ozbiljnim antisemitskim pretnjama, u koju je kao u kakav vrtlog uvučen njen “problematični” junak, ljubitelj lakih droga i moralni “prebeg” na jevrejsku “stranu”, u stvari verovatno “preventivno” podstaknuta baš od strane samoproklamovanih zaštitnika jevrejske zajednice u cilju obelodanjivanja moguće opasnosti i mobilizacije odbrambenih snaga. Tako pripovedanje o kolopletu netrpeljivosti, mržnje i nasilja zapravo ispisuje figuru začaranog kruga u kojem uzroci i posledice lako zamenjuju mesta, nagoveštavajući kob individualne i kolektivne paranoje kao izvor moguće beskrajne spirale mentalnog i fizičkog nasilja u romanu i van njega i dajući toj sveopštoj uskovitlanosti odgovarajući verbalni, odnosno tekstualni oblik.

To, naravno, ne znači da ovaj roman izjednačava vinovnike i na taj način relativizuje svaki mogući razgovor o odgovornosti i krivici. On samo izvodi konsekvence iz dozrevanja spisateljskog, odnosno životnog saznanja o tome da “prepisivanje sveta”, kako glasi jedna Albaharijeva autopoetička sintagma, mora biti plod njegovog opreznog “iščitavanja”, prijemčivog za sve lavirinte i “dvostruka dna” koja vrebaju u “tekstu” sveta, isto onako kako inače neprestano iskrsavaju u samom svetu teksta. Slučaj s proliferativnim umnožavanjem i fikcionalnim dopisivanjem kabalističkih i drugih ezoterijskih legendi, položenih u samo srce romana, u tom smislu je sasvim karakterističan. Čitalac, bio on jevrejski ili ne, koji se povede za primerom junaka i prihvati ih bez zadrške, postaje, naime, i sam idealna “žrtva” autorove sveobuhvatne intrige, ponikle na postmodernističkom iskustvu stvarnosti kao beskrajnog poligona ideoloških, psiholoških, estetskih i drugih konstrukcija, a ovde upotrebljene s jednim skriveno katarzičnim porivom, što Pijavicama donosi sofisticiranost i složenost, ali ih, po svemu sudeći, u konačnom utisku i svrstava nedaleko od najuspelijih i najpoznatijih romana Davida Albaharija kao što su Cink, Mamac ili pak Snežni čovek.

Tihomir Brajović

07.12.05 Politika

David Albahari živi i stvara u Kanadi, ali ima tu sreću da verna publika u Beogradu prati njegov rad što je pokazala i gužva u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda, gde je nedavno predstavljen njegov najnoviji roman „Pijavice”. Kako je autor objasnio, naslov je metaforičan, u pitanju su dušopije, a ne krvopije, likovi u romanu koji pokušavaju da ispiju ono najvrednije što postoji u čoveku.

Po rečima Gojka Božovića, urednika „Stubova kulture”, ovaj roman govori o prvim mesecima 1998. godine, mesto dešavanja je Zemun i Beograd, a Albahari je oslikao dramu našeg vremena. Opisani događaji koji su izmenili život glavnog junaka, izmenili su i život svakog od nas. „Pijavice” pažljivo slikaju jednu savremenu društvenu atmosferu, a prisutna je i senka predstojećeg bombardovanja. Roman se može čitati i kao mala istorija jevrejske zajednice u Zemunu, ali i kao uzbudljiva, napeta priča, slična trileru.

– Često o svojim knjigama govorim kao o nekoj vrsti poraza. Nemojte pogrešno da me shvatite, ja sam zadovoljan ovim svojim delom, ali to osećanje poraženosti proističe odatle što je knjiga napisala samu sebe. Naime, hteo sam da napišem priču o ljubavi, to mi je bila početna namera, ali knjiga se preokrenula u istorijsku priču, a onda je postala roman o našoj sadašnjosti, antisemitizmu i predrasudama. Na kraju, ostao sam razočaran što nisam napisao priču o ljubavi. I sledeću knjigu ću početi sa istom namerom, a videćemo gde će me pisanje odvesti – rekao je kroz osmeh David Albahari.

J. N.

05.11.05 Danas

Mića Vujičić
Pijavice predstavljaju nešto sasvim novo u bogatom opusu Davida Albaharija. Pre svega, već na prvi pogled, jasno je da jedan od najznačajnijih domaćih pripovedača nikada do sada nije napisao knjigu ovakvog obima: blizu tri stotine stranica, odštampanih sitnim slogom, plus priča ispisana u jednom dahu, to jest u jednom jedinom pasusu. No, ono što je važnije od ove formalne činjenice jeste izbor teme koju pisac smešta na ovom velikom i bogatom proznom prostoru. David Albahari se, ovog puta, direktno i do kraja posvećuje aktuelnom problemu koji donosi svakodnevnica.
Moglo bi se reći da je ovog puta David Albahari napisao triler. Njegov glavni junak, prevodilac, kolumnista lista Minut, tokom šetnje kraj reke, na samom rubu vode, ugleda jeziv prizor: mladić je udario devojku i ona se stropoštala na zemlju. Nakon toga, roman se pretvara u jurnjavu koja ne zna ko tu koga juri.
Biće jasnije kada isti objavi u Minutu tekst o porastu antisemitizma u Srbiji i nakon toga bude napadnut. "Mržnja prema pripadnicima drugih naroda, pisalo je na početku, zapravo je mržnja prema sebi. Ne bojimo se mi drugoga, već se bojimo sebe ili, tačnije rečeno, strahujemo od promena na koje može da nas navede prisustvo drugoga." Od tog trenutka ne zna se šta je stvarno, a šta ne. Šta je paranoja, a šta utemeljen strah. Šta je halucinacija, a šta život.
Glavni junak, zaista pomalo paranoičan, izlazi izvan granica razuma, ali, u isto vreme, muva se u realno-opasnoj zoni kretanja. Njegov životni put sada je popločan mističnim i tajanstvenim znacima koji, kako misli, žele nešto da mu kažu, da ga povedu, dalje, do konačne istine. Pisma koja mu doturaju neznanci, tajanstveni crteži, putokazi, teraju ga da, onako izgubljen, luta po Zemunu, Beogradu, tražeći izlaz iz (ne)postojećeg lavirinta, rešavajući matematičke zagonetke uz pomoć osobenjaka. Sve to u dimu lakih droga koje pojačavaju halucinacije u već dovoljno fantastičnoj svakodnevici.
David Albahari majstorski slika čoveka u bunilu kome se, u stvari, priviđa realnost. Pre svega, radnju Pijavica smešta u 1998. godinu, kada se odigrao i njegov prethodni roman Svetski putnik (2001). Devedeset osma je za pisca godina "kada su sve naše unutrašnje tenzije dostigle vrhunac". Zatim, svoju triler-priču, koja je već tiho povezana sa pričom o naseljavanju Jevreja u Zemunu 1739. godine, dovodi u vezu sa Kabalom, u koju ga uvode već pomenuti tajanstveni znaci. To je ključni trenutak romana. Mistična kabalistička učenja pojačavaju nestvarnost u koju je zagazio kolumnista Minuta. Ona otvaraju paralelni svet pred glavnim junakom koji za njim traga. Već dovoljno zbunjen, on u kabalističkim učenjima pronalazi ključ za razumevanje i odgonetanje događaja koji su mu se zaređali u stvanosti. Svemu tome, pridodat je i antisemitski rukopis koji mu je uručen nakon objavljivanja teksta u Minutu. Dakle, dobro sklopljena zbrka koja pravi baš onakvu atmosferu kakva je potrebna "paranoičnom" romanu.
Glavno pitanje zaparavo jeste da li je junak u svetu paranoje ili ta paranoja ima osnova u stvarnosti. "Neko je jednom rekao da je možda strašno misliti da je sve povezano sa svim, ali da je još gore smatrati da ništa nije povezano ni sa čim. U tom drugom slučaju paranoja se odjednom pojavljuje kao utočište duha. U slučaju mog junaka ona je i stvarna i nestvarna, a na čitaocu je da se prikloni jednom ili drugom tumačenju", izjavio je skoro David Albahari.
No, ovaj pisac nije izveo maestralno samo ovu stvar sa celokupnom paranoičnom atmosferom koju udiše glavni junak. On je uspeo da ostane isto onako pripovedački tih, umeren, kakav je bio i u romanima koji nisu imali trista stranica. Njegov jezik, iako nikada ovako obiman, ostao je čist, precizan, perfektan, kakav je i do sada bio. Ali, prave literarne poslastice u ovom delu su tiha intelektualna poigravanja koje se poput skoro nevidljivih digresije ređaju među redovima Pijavica. Pametni osvrti na sudbinu, istoriju, nacionalizam, diktaturu, drže ravnotežu na triler klackalici.
Koliko god novina da donose u pogledu forme i tretiranja aktuelnog problema, Pijavice sadrže u sebi gotovo sve prozne cikluse koje je do sada pisac stvorio. Sličan odnos prema istoriji David Albahari (1948) je imao, recimo, u Mamcu (1996) ili u Gecu i Majeru (1998), ali, kada se radi o odnosu prema "ličnoj istoriji", onda Pijavice najbolje korespondiraju sa pripovetakama iz porodičnog vremena. Dakle, s jedne strane su tu značajne promene, a sa druge neka vrsta rekapitulacije koja je, opet, u službi tog poetičkog osveženja. Zbog toga nam se može učiniti da Pijavice, u svojoj dalekoj pozadini, kriju tihu (auto)poetičku pobunu, koja je ostavila osvežavajuće i interesantne posledice na ovu knjigu, a usput učinila da sa nestrpljenjem očekujemo sledeća dela Davida Albaharija, ne bismo li videli kakvi se to novi prozni rukavci otvaraju pred iskusnom rukom ovog pisca.