Ministarstvo boli

02.07.04

U izdanju beogradske „Fabrike knjiga” nedavno je objavljen novi roman Dubravke Ugrešić „Ministarstvo boli” o kojem je kritika, željno iščekujući ovo delo poznate književnice, već izrekla veliki broj pohvala. Roman je vrlo složen, a tema bliska svima koji nisu i ne žele tako brzo da zaborave sve strahote tek prohujalog rata u bivšoj Jugoslaviji.

Jugonostalgija je, svakako, glavna tema „Ministarstva boli”, ali uz nju ide i čitav „paket” pitanja o kojima Dubravka Ugrešić progovara, a o kojima svako ko bi hteo treba da se zamisli. Razgovor za „Politiku” vođen je elektronskom poštom i odgovori su stigli vrlo brzo, i pored velike zauzetosti i obaveza hrvatske književnice koja već duže vreme živi u Holandiji.

INTERVJU

Za temu ste uzeli jugonostalgiju, ali iz ugla nekoga ko je otišao iz zemlje. Ona je danas specifična u poređenju sa gastarbajterima iz sedamdesetih godina 20. veka. U čemu?- Poređenja ne može biti. Gastarbajteri su odlazili iz zemlje i vraćali se u zemlju koja je stajala na svome mestu. Bila je to Jugoslavija. Ljudi koji su pre desetak godina napustili zemlju zbog rata i svega što je rat sa sobom doneo ne vraćaju se, ako se uopšte vraćaju, u istu zemlju. Vraćaju se u drugu, različitu. U tom smislu sam pojam doma nestao je. Tradicionalni pojam doma podrazumeva stalnost, mesto koje je uvek isto, koje čeka na nas.

Šta je razlikuje od jugonostalgije nas koji smo ostali?

- Osećaj za vreme. Za mnoge ljude koji su napustili Bosnu, Hrvatsku, Srbiju i danas žive svuda po svetu vreme raspada zemlje i rata ostalo je nekako konzervirano. Njima, pa tako i meni, čini se da se rat dogodio juče. Ljudima koji su ostali u svojim sredinama ratno vreme je mnogo udaljenije, čini se da su ga podsvesno ostavili u dvadesetom stoleću. A dvadeseto stoleće je bilo davno, zar ne? Mi živimo 21. vek.

Jeste li i sami jugonostalgični?

- Jugonostalgija je složeno osećanje, podseća na sindrom „fantomskog uda”. Meni je neugodno da upotrebljavam onu fusnotu, kao ne žalim za sistemom, za državom, za Jugoslavijom, nego za zajedničkim kulturnim prostorom, a to inače rade svi koje pitaju za jugonostalgiju. Inače, temu nostalgije sam iscrpila u svojim esejima, u romanu „Muzej bezuvjetne predaje”, u ovom novom romanu, tako da mi se ponekad čini da više nisam sposobna da dam autentičan odgovor. Možda ga i nema. Ponavljam, nostalgija je složeno osećanje već i samim time što je neuhvatljivo i promenjivo. Nostalgija je neka vrsta trajne neuroze.

Podsećajući na dela jugoslovenskih književnosti s početka 20. veka, povlačite nit „naših” junaka koji su nesrećni i u svetu i kod nas. Iako su nastala kao odjek svetske književnosti, da li se ona mogu smatrati i definicijom čoveka jugo-prostora: patetičnog, samosažaljivog, inteligentnog i sa tragičnim usudom?

- Ja sam, dakako, namerno spomenula neka od dela hrvatske i srpske književnosti koja se bave temom junaka iščašenog iz svoje sredine iz ovih ili onih razloga, junaka koji je stvarni ili unutrašnji emigrant. Na taj sam način unutar romana sagradila književno-povesni kontekst za čitanje vlastita romana. Međutim, vremena su drugačija, tip romana je drugačiji, doživljaj egzila i emigracije je drugačiji. Mislim da se većina današnjih egzilanata, pa i ja sama, ne bi složili s definicijom u koju ulaze odrednice kao što su samosažaljenje i patetika. Štaviše, čini se da je obratno. Živimo u ciničnom vremenu gde ništa više nije tragično.

Dajete i oštru kritiku sadašnje svetske politike - novog svetskog poretka? Šta preostaje čoveku? Da bude misleći robot ili misleći pojedinac, i ko je dobitnik a ko gubitnik?

- Mislim da se ne radi toliko o kritici novog svetskog poretka, ta je tema preopširna i presložena da bi stala u jedan roman. Ali, ako me pitate o vremenu u kojem živimo ono je postutopijsko, postideologijsko i prilično apatično. Ponekad se čini da su kao jedini pokretači preostali novac i onih pet minuta slave o kojoj je govorio Endi Vorhol.

Spisak kletvi na kraju knjige kobno je svedočanstvo naših naravi. Je li to Vaše upozorenje da zbog te strane arhaične kolektivne svesti moramo biti uvek na oprezu? Ona je naša sudbina?

- Ne bih išla tako daleko kao vi. Kletve na kraju knjige su samo finale teme koja se razvija u knjizi, teme o nemogućnosti autentičnog govora o nesreći (jer su tu ulogu preuzeli mediji), o povesti naših života (jer se sve događa prebrzo, i sve se zaboravlja prebrzo), pa ljudima preostaje tek nemušti jezik: krik, mucanje, repetitivnost, odnosno neautentičan govor, ili naprosto psovka, kletva.

I, šta nam na kraju preostaje? Kakva vrsta zaborava? Sme li on da postoji?

- Zaborav je strašna stvar, jer drobi svaki smisao naših života i pretvara ga u prah.

Anđelka Cvijić

25.06.04

Dubravka Ugrešić je pre odlaska iz Hrvatske bila veoma omiljen i nagrađivan pisac (po njenom romanu „Štefica Cvek u raljama života“ Rajko Grlic je snimio film, a za knjigu „Forsiranje romana reke“ uz ostale je nagrade 1988. godine dobila i prestižnu NIN-ovu književnu nagradu).

U međuvremenu je stekla svetsku slavu, njezina su dela („Američki fikcionar“, „Kultura laži“, „Zabranjeno čitanje“, „Muzej bezuslovne predaje“) do sada prevedena na dvadesetak jezika, a dobila je i niz prestižnih međunarodnih nagrada i priznanja, među ostalim i nagradu „Heinrich Mann“ (koju joj je 2000. godine u Berlinu, uz najveće pohvale, uručio Đerd Konrad). Stalno živi u Amsterdamu, drži predavanja i na nekim američkim univerzitetima i s vremena na vreme navraća u Zagreb.

„Nisam ni emigrant, ni izbeglica, ni politički azilant. Ja sam spisateljica koja je u jednom trenutku odlučila da ne živi u svojoj zemlji, jer ona više nije bila moja“, objašnjavala je mnogo puta. Nakon dugo vremena prisustvovala je promociji jedne svoje knjige u Zagrebu. Iako bi u svakoj drugoj zemlji povratak ličnosti takvog formata na domaću javnu scenu bio prvorazredni kulturni i društveni događaj, boravak Dubravke Ugrešić u Zagrebu prošao je gotovo nezapaženo.

Jeste li očekivali veći interes i veću medijsku pažnju?
- Iskreno rečeno, očekivala sam manje. S obzirom na to da mojih osam knjiga koje su izašle prije dvije godine nisu imale gotovo nikakav odjek, a posebno dvije posve nove knjige, „Zabranjeno čitanje“ i roman „Muzej bezuvjetne predaje“, mogu reći da je medijski doček „Ministarstva boli“ premašio moja očekivanja.

Hoćete li prisustvovati promociji „Ministarstva boli“ i u Beogradu?
- Beogradski me izdavač, dakako, pozvao, ali sam dolazak odgodila iz osobnih razloga. Doći ću kada budem mogla, vjerojatno ove jeseni.

Koliko su se, po vašem mišljenju, stvari u Hrvatskoj danas promenile u odnosu na situaciju iz ranijih godina, kada su protiv vas pokretane hajke i priredivane medijske lomače?
- Što se medija tiče, promijenila se retorika, što se običnih ljudi tiče, vruće glave su se ohladile, ljudi su došli k sebi. Međutim, imam osjećaj da su temelji ostali isti. Isti ljudi su na više manje istim mjestima, više manje isti ljudi drže vlast, a javnost ne pokazuje previše volje da kopa po nedavnoj prošlosti. Kao da su svi pristali na strategiju netalasanja.

Prošlog je meseca četrdesetak uglednih hrvatskih intelektualaca zatražilo od državnih organa da se izjasne o „čišćenju“ biblioteka od „nepoćudnih“ knjiga i rušenju partizanskih spomenika u proteklom desetleću. Mislite li da će neko u ovoj zemlji ikada odgovarati za to?
- Mislim da nitko nikada neće odgovarati za knjigocid i rušenje spomenika. Kao prvo, ljudi će se pozivati na famozni prioritet, kao zašto da se bavimo sitnicama kao što su neki spomenik i dvjestotinjak knjiga na smeću. Hrvatska je mala država, u Hrvatskoj - i to ne samo iz perspektive Kineza - zaista se svi poznaju, svi su u „rođačkim“ odnosima, svi žive u nekoj vrsti socijalnog „promiskuiteta“. U tako organiziranoj zajednici veoma je teško izvesti stvari na čistac.

Uz vaše se ime neizbežno veže pojam „jugonostalgija“. Je li vas iznenadio nedavni rezultat ankete na HTV-u u kojoj se 75 odsto gledalaca izjasnilo da su jugonostalgičari ?
- Nostalgija je legalan osjećaj. Dođu divljaci, otmu vam posao, kuću, dom, domovinu, prošlost, komoditet svakodnevnog života, otmu vam sve što mogu, a na kraju vas još optuže da ste nostalgični! Kada se nađete na koncertu Đorda Balaševića, na primjer, kao što sam se ja našla u Amsterdamu, i kada vidite stotine euforičnih ljudi različitih generacija, od djece do bakica, onda se morate pozabaviti tim pitanjem. Zašto baš Đorđe Balaševic? Kako to da ljudi znaju napamet stihove koji inače nisu nimalo laki za pamćenje, kako to da znaju melodije koje također nisu lako pamtljive? Koji je sastav toga ljepila koje drži na okupu stotine ljudi? I zašto ne neki drugi pjevač i zašto ne neki drugi stihovi? I jesu li samo u pitanju pacifistički stavovi Đorđa Balaševića? Nostalgija je neobična i teško uhvatljiva osjećajna smjesa. Osjećaji koji u jednom trenutku rade, u drugom više ne rade. O čemu se, dakle, radi? Postoji cio katalog tih zajedničkih, općih toplih nostalgičnih mjesta. Istina, neka su se s vremenom istrošila i pretvorila u dosadnu prinudu, neka su se komercijalizirala, kao bomboni petstopet sa crtom. Postoje i ona živa mjesta, koja još uvijek rade. Ljudima je oteto pravo da svoju prošlost bace u kantu za smeće kada to oni sami požele, otuda tih 75 posto jugonostalgičara.

Osećate li se ovom prilikom u Zagrebu bolje nego proteklih desetak godina?
- Osjećam se opuštenije, jer imam osjećaj da sam gotovo anonimna. U Zagrebu imam nešto starih prijatelja s kojima sam cijelo vrijeme i bila u kontaktu, tako da je sve „normalno“.

Mira Babić-Šuvar

28.05.04

Pre par nedelja, u Beogradu i Zagrebu istovremeno je objavljen novi roman Dubravke Ugrešić “Ministarstvo boli”. Junakinja Ugrešićkinog romana ovaj put je Tanja Lucić, profesorka književnosti na Univerzitetu u Amsterdamu koja predaje srpskohrvatski jezik studentima-izbeglicama i čiji se časovi vremenom pretvaraju u emotivnu rehabilitaciju “bivših Jugoslovena”. Sa autorkom koja živi u Holandiji, piše za evropske časopise i novine, koja povremeno predaje na američkim fakultetima i čiji je novi roman, kod nas, objavljen na jeziku na kome je i napisan, razgovarali smo o sadašnjosti, kolektivnoj prošlosti i aktuelnom položaju književnosti.

Ne baš tako davno, u ovoj zemlji sećanje na bilo koji oblik zajedničke prošlosti sa nekada federativnim republikama a sada suverenim državama nije bilo baš popularno. Pored velike verovatnoće da budete proglašeni za izdajnika ili lošeg Srbina mogla je da vas okrzne i titula jugonostalgičara, odnosno mogućnost da vam bude prikačena specijalna etiketa kojom ste obeleženi kao mlak karakter. Međutim, nedavno učešće naše zemlje na pesmi Evrovizije, odnosno čašćavanje najvećim brojem bodova koje je palo zahvaljujući zemljama iz bivše Jugoslavije nateralo je mnoge da srećno uskliknu da braća i dalje znaju šta je jedinstvo.

Ako je nekadašnja prećutna zabrana pojačavala užitak u sećanju na zajedničku prošlost da li preterano uživanje u istoj može da dovede do stvaranja nove, zajedničke romansirane biografije.

Dubravka Ugrešić: To što se događa sa tim sjećanjem, ono strašno mijenja svoje značenje, čini mi se gotovo iz dana u dan. U onom trenutku kada je postojala zabrana sjećanja ona je bila zaista najjača u Hrvatskoj. U to vreme je bilo nešto subverzivno u tome da se ljudi... da gledaju filmove koji se više nisu mogli gledati na zagrebačkoj televiziji, da čitaju neke knjige ili... uopće to je onda bila slatka nostalgija zato što je bila zabranjena i zato što je bila subverzivna. U onom trenutku kada sve to pustite zapravo događa se potpuno nešto drugo. Mislim onda kada više nije zabranjeno nestaje taj čar oko svega toga i mislim zapravo da će se dogoditi ono što se dogodilo u ostalim istočnoevropskim zemljama a to je da će se ta prošlost pretvoriti... dobiće komercijalnu vrednost. Neko mi je rekao da u Beogradu, to mi je potpuno fantastičan podatak, da u Beogradu se prodaju suveniri, male biste Titove i Lenjinove što je isto fabrikacija prošlosti jer se u Jugoslaviji nikada nisu prodavale Lenjinove biste, ali vjerojatno zato da bi turisti prepoznali da je i tu bio nekakav komunizam i vjerojatno to kupuju. Prodavači suvenira su se snašli. To je recimo primer kako je to sve dobilo komercijalnu vrednost i onda u tom trenutku više zapravo nije zanimljivo a kako život ide nekakvom strašnom brzinom tako će sve to zapravo potonuti u zaborav i ostaće vrlo mali broj ljudi koji će se time baviti. Deo tih ljudi će biti profesionalci, kulturolozi, politolozi, sociolozi i tako.

S druge strane mnogi se trude da istoriju potpuno preprave, da je nameste da njima odgovara, da su oni bili najbolji, najveći, najpametniji, najveći pobednici...

Dubravka Ugrešić: Naravno, taj proces i dalje ide i on je vrlo jak zato što su te nove države mlade i to treba održati sve skupa i jedna od osnovnih poluga u tom održanju jeste da uvjeravate sve da je pređašnji režim bio puno lošiji. Tako to rade svi, zato ne vidim zašto ovi novi ideolozi ne bi upotrijebili zapravo najuspešniju formulu a ta je da ste iz nečeg starog i ružnog prešli u nešto novo i fantastično.

Tu su i ovi drugi koji potpuno žele da zaborave da su imali ikakvu zajedničku prošlost sa bilo kim jer im je tako možda lakše i bolje.

Dubravka Ugrešić: Naravno, da, da, i naravno dolazi do strašnih fabrikacija. Mislim da sve to skupa treba gledati u nekom općem i puno širem kontekstu. To se zaista događa u cijeloj istočnoj Evropi gde ljudi osećaju, komunizam je bio toliko strašno stigmatiziran da ljudi ne žele više imat nikakvu vezu s njim, bilo da su bili komunisti, da nisu bili komunisti, da su bili ovakvi ili onakvi, da su profitirali od tog komunizma, što mnogi zaista i jesu. Ljudi rado upotrebljavaju one opće fraze, opće rečenice, ako mogu negdje isfabricirati da su bili žrtve komunizma to će rado učiniti iako to nisu bili. Nažalost to je tako i taj hod laži i dalje radi svoj posao, hoću reći to fabriciranje i dalje radi svoj posao.

Ali čini mi se da bi bilo strašno važno da se napravi jedna revizija, ozbiljna revizija tih društava u kojima smo mi živeli. To nije samo slučaj Jugoslavije naravno nego svih tih zemalja. Bila sam nedavno u Mađarskoj, kad gledate da se taj mađarski film, "ajde istina je oni barem imaju jedno kino u kome prikazuju sve one sjajne mađarske filmove. Ostalo je potonulo u komercijalu i mi znamo kako izgleda globalno tržište koje je zapravo američko, protiv čega nemam ništa, to je naprosto stvar od kapitala, što ja mogu u svemu tome reći. Ali možda nekakav napor mali da se nešto od svega toga sačuva zato što to je bila kultura, to je moja neka briga ili zabrinutost više.

1. maj 2004. godine je nekako skroz promenio geopolitičku pa čak i kulturnu kartu bivše zemlje. Slovenija je ušla u Evropsku uniju i kako sad mi da gledamo celu tu priču, nama za ulazak u Sloveniju sa kojom smo do pre 15 godina bili svi zajedno sada treba Šengenska viza kao i za ostale zemlje Evropske unije. Da li sad to pravi ogromnu razliku među nama ili je to samo parče papira koje se lako prevazilazi.

Dubravka Ugrešić: Ne znam, mislim da smo mi promijenili toliko puta u zadnjih desetak, dvadesetak godina te parčiće papira da nam više ništa nije strano. Gotovo da se svaki dan nalazimo u nekom čudu, neku granicu treba preći, stvaraju se oko nas granice, stvaraju se oko nas vize, novi pasoši, nove legitimacije. To je jedna strašna promena. Ne znam ko je uopće na svijetu u tako kratkom roku prošao, ne govorim sada niti o ratu niti o političkim promenama, govorim o svakidašnjici života, o tehnici naprosto. Ko je obavio takav strašan amdinistrativni posao kao recimo mi, bivši Jugoslaveni sa tim vizama, pasošima, domovnicama, tako da ni ovo neće biti zapravo teško u tom smislu jer postoji jedna navika. Ne znam koliko se slika bitno mijenja. Mislim da će zapravo sve zemlje biti u nekom kraćem roku primljene u Evropsku zajednicu.

Pojavom interneta mnogi su govorili da će književnost potpuno nestati, da neće više biti knjige u tom papirnom formatu i to je znači jedan aspekt globalne kulture i straha koji on izaziva, s druge strane postoji i taj globalni komercijalni momenat. Evo recimo u Srbiji a videla sam i čula da i u Hrvatskoj se knjige prodaju na kioscima dnevnih novina: kupite novine dobijete knjigu. Da li mislite da na taj način knjiga dopire do većeg broja čitalaca ili se devalvira sama njena vrednost i gleda se samo kao roba a ne vrednost.

Dubravka Ugrešić: Pa knjiga je roba i to je sada definitivno postala. Još ju je recimo sistem, onaj bivši u kom smo živeli, u kom su bile te nekakve institucije, kao na primer časopisi, cela ta fama oko književnosti, akademije, pisci, škole, univerziteti, sve to skupa nekako je održavalo književnost, nekako je čuvalo od toga da bude goli produkt. Ona je to sada postala i s tim zajedno imate sve što uz to ide. Imate autore koji se reklamiraju, koji su sami svoji akviziteri, koji znaju da je najvažnije doći u novine kao što zna i svaki prodavac bilo čega, paste za cipele ili paste za zube, tako da knjiga više nema poseban status. U tom smislu ja zaista ne znam šta će se dogoditi. Ja to ne mogu reći. Da li će se dogoditi nešto što se događa i sa drugim proizvodima a to je da imate nekakve male sisteme subverzija ili nekakve male sisteme samoprotekcija kao što recimo pričaju ljudi da u Francuskoj prodavači sireva iz nekih posebnih regija, francuskih su napravili takav mali sistem da vi nekakav specijalni sir možete jesti samo u tom selu i nigde više. Globalno će ići džank fud i to je nezaustavljivo, a lokalno za vrlo mali broj konzumenata i znalaca će ići ono što je nešto specijalno i posebno. Verovatno će se tako nešto dogoditi i sa književnošću, to će se nekako uspostaviti nekakvi posebni netvorci znalaca koji će onda preporučivati knjige jedni drugima i nekako oštriti svoj ukus, uspostavljati neke vrijednosti jer ovako prosječan čitalac ne zna više ništa. On je zavaljen sa desetak knjiga-proizvoda godišnje, recimo sa tri prevedena naslova i sa tri domaća naslova i to je sve što je on u stanju konzumirati. A da je pri tom prosečno inteligentan čitalac zainteresiran za književnost.

Vratimo se »Ministarstvu boli« u kome jedna od junakinja tokom analize srpskohrvatskih romana koje je pročitala analizira i svoj položaj. Nakon Drugog svetskog rata njeni roditelji su počeli od nule, s poslednjim ratom završili su na nuli. Prema toj računici u kojoj svaka generacija počinje na nuli da bi na njoj završila, do koje crte smo sada stigli?

Dubravka Ugrešić: Sve zavisi, cijeli taj rat i raspad to je tako jedna velika pometnja da zapravo stvarno je teško. Neki su ljudi gubili apsolutno sve, neki su ljudi skakali na socijalnoj ljestvici neverovatnom brzinom i bogatili se. To je bila ne samo priča o ratu i gubitku nego i priča o bogatstvu takođe. U romanu ima i jedna rečenica da je rat nešto poput narodne lutrije - neko dobiva a neko gubi.

Jelena Kikić

11.06.04 NIN

Na jednom mestu u svom prethodnom romanu “Muzej bezuvjetne predaje” (1997) Dubravka Ugrešić zabeležila je misao da “Prednost ‘amaterizma’ nasuprot ‘profesionalizmu’ sadržana je u nekoj nejasnoj točki isto tako nejasne boli... koju amatersko djelo... može pogoditi”, dok “Raskošne strategije tzv. umjetničkog djela tu točku rijetko pogađaju”. Baš tu “nejasnu” tačku “nejasne boli”, čini se, pokušava da pogodi “Ministarstvo boli”, najnovije romaneskno ostvarenje autorke “Štefice Cvek” i “Forsiranja romana reke”, koje svoju “svetsku premijeru” dobija upravo pred našim čitaocima.

Uvodna napomena u knjizi, doduše, na uobičajen način upozorava da ovde “sve je izmišljeno: pripovjedačica, njezina priča, situacije i likovi”, pa “čak ni mjesto događaja, Amsterdam, nije suviše stvarno”. Ali, priželjkivani “amaterizam” ne bi ni trebalo tražiti u neposrednoj “autobiografičnosti” priče o profesorki jugoslavistike Lucić, koja u jeku novih balkanskih ratova napušta Zagreb i odlazi u holandsku prestonicu da izbeglice i decu gastarbajtera podučava “prirodnim lepotama” nekad “bratskih književnosti”, mada ova situacija neodoljivo liči na biografsku belešku o samom piscu sa korica knjige. Ugrešićkina “umetnička strategija” sadržana je, u stvari, u dvosmislenoj igri u kojoj se neprestano pojavljuje efekat “duplog dna”, kroz koje čitalac “propada” iz iluzije realnosti u iluziju fikcionalnosti, i obratno, doživljavajući pri tom, u “idealnoj projekciji”, isti “neurotski” sindrom “čačkanja” (post)jugoslovenske frustracije od kojega pate i praktično svi junaci romana.

Uporedo pripovedajući i esejizujući o eks-Jugoslovenima za kojima se bivša zemlja “vuče kao šlep” po Evropi, dok su oni sami obeleženi poput ljudi što nose “nevidljivu pljusku na licu”, autorka “Ministarstva boli” izbeglištvo prikazuje kao vrstu prinudne regresije u kojoj i podsećanje na beznačajne detalje prošlosti priziva raspoznatljivi sentiment “TV-novela” i “sapunica”. Veština literarne upotrebe trivijalnih žanrova, poput popularnog “ljubića” ili “herc-romana” iz “Štefice Cvek” i sličnih storija, zamenjena je, dakle, ovde umećem korišćenja uveliko trivijalizovanih osećanja i uspomena, već godinama “popularno” etiketiranih nazivom jugonostalgija. Nasleđujući “mladoprozašku”, borhesovski “knjišku” samozabavljenost iz Ugrešićkinih ostvarenja pisanih osamdesetih godina prošloga veka, autorski ulog postao je time potencijalno ozbiljniji, ali i čitalački rizičniji, odnosno (ne)predvidljiviji.

Upravo to, rekao bih, i jeste ona “nejasna tačka” koju hotimično cilja “Ministarstvo boli”. Insistiranje na “jeftinim” emocijama, na “publicističkim” stereotipima i efektima kao što su studentski eseji na knjiški-repetitivne teme ili posao “katalogizacije bivše jugoslovenske svakidašnjice” - sve to svojom “amaterskom neizbrušenošću” i “spontanošću” verovatno treba da posluži delotvornoj iritaciji koja će izazvati saosećanje ili netrpeljivost, neretko i jedno i drugo, ali nikako i ravnodušnost. Stvarni efekti pripovedanja pokazuju se, međutim, tek onda kada prijemčivi čitalac, namamljen izvan sterilnog “rezervata” tzv. lepe književnosti, biva nepovratno uvučen u ambivalentni doživljaj koji dele i sami junaci. Takvi su, recimo, duhovito tematizovana “komemorativnost” jezika koji je bio “naša zajednička trauma”, ovde sarkastično evocirana završnim katalogom svejugoslovenskih psovki, odnosno egzistencijalna trauma jednog od epizodnih junaka, posledice čijeg majstorski dočaranog dozrevanja za samoubistva “godoovski” zlokobno nastavljaju da se osećaju do samog završetka priče.

U tome, uostalom, po svemu sudeći i jeste sakrivena “amaterski” dobronamerna “pouka” najnovijeg romana Dubravke Ugrešić. “Ministarstvo boli” je, naime, naziv sadomazohističkog seksi-šopa u kojem rade neki od učesnika priče, pronalazeći tako najverniji simbolički izraz svoga duševnog stanja, baš onako kako i glavna junakinja i njen mnogo mlađi student i mučitelj-zavodnik na završetku romana ostaju parazitski povezani u neraskidivoj čegrsti ljubavi i mržnje, uživanja i bola. Sugerišući da je neminovno takav i preovlađujući odnos prema onome što je - u ovoj ili onoj meri - zajednički zadesilo sve “bivše Jugoslovene”, Dubravka Ugrešić ovom izazovnom knjigom opominje možda da nas bežanje od “jeftinih” (o)sećanja i poricanje istih može stajati skuplje nego što se uopšte usuđuju da priznaju beznadežno ulepšana književnost i nepopravljivo ulepšana stvarnost.

Tihomir Brajović

20.05.04 Vreme

Dubravka Ugrešić jeste pisac, zapisivač, dijagnostičar analitičar Boli, jedan od retkih koji su kontinuirano, svojom tekstualnošću, sposobni da uvere čitaoca da uistinu znaju o čemu govore kada govore o njoj

"Egzilantski" opus Dubravke Ugrešić već je pozamašan, i kao da se razgranava nekim logičnim tokom – s tim da ono što je "logično" nikako ne znači nužno i da je uobičajeno, barem ne u kulturama balkanskog Potkontinenta. Roman "Američki fikcionar" bio je, dakle, svojevrsni emigrantski šok koridor; "Kultura laži" pronicljivi osvrt na ono što je spisateljica, napustivši "ove prostore" ostavila za sobom; "Zabranjeno čitanje" pogled u drugu stranu privlačnog narativa o liberalno-trržišnom raju, ispisan rukom književnice koja možda nije kadra, a svakako nije voljna da piše po pravilima industrije bestselera; roman "Muzej bezuvjetne predaje", pak, početak je svođenja računa sa ovim Ovde, onim Tamo i svim onim između, intimno preispitivanje i bolno "okasnela" porodična hronika koliko i još jedan gorki pogled na pustoš naših Postživota, koje smo počeli da životarimo valjda onog trenutka kada je opalila prva puška u jednom kanibalskom ratu za koji smo otkad znamo za sebe učeni i uveravani da je posve nemoguć, nezamisliv, da sam po sebi, kao "žanr" čak, pripada nekim drugim, dalekim i egzotičnim ljudima i predelima, ili pak nepovratu Mračne Prošlosti.

Roman "Ministarstvo boli" (Fabrika knjiga, Beograd 2004.) prirodno se nadovezuje na prethodni, mada nikakve klasične fabularne "kopče" tu nema, niti je neophodno iščitavati ih redosledom kojim su pisani. Spisateljica je svoju glavnu junakinju Tanju Lucić smestila u Amsterdam devedesetih, dakle u grad u kojem je i autorka proživela najveći deo svog (uslovno) dobrovoljnog egzila. I taj i mnogi drugi detalji upućuju na autobiografsku potku, ali insistiranje na takvom čitanju bilo bi površno i jalovo ne samo "u principu", nego i zato što bi vodilo na pogrešan trag, a obaška i nema nikakve hasne od njega. Zato na početku knjige i stoji upozorenje slično onima na starim, dobrim filmovima, onima koja predostrožno tvrde da je "svaka sličnost sa stvarnim događajima slučajna", to jest – kako spisateljica kaže – da su svi likovi i događaji izmišljeni, a čak ni grad nije previše stvaran...

Tanja Lucić je profesorka izumrle srpsko-hrvatske, eksjugoslovenske ili tako već nekakve atlantiđanske književnosti, a na svojoj je slavističkoj grupi – koja samo što nije uništena, tj. humano raseljena po etničko-novojezičkim kriterijumima – okupila mlade ex-Yu brodolomce svih fela, mahom one utekle u Amsterdam od Ludila i njegovih posledica, što nipošto ne znači da su sami na njegovo zračenje posve imuni, da Mrakobjes ne čuči i u nekima od njih, čekajući pogodnu priliku. Svesna frustrirajuće apsurdnosti situacije u kojoj su se zajedno našli, Tanja naziva svoje studente rekonvalescentima – ne izmičući ni sama toj definiciji – i umesto štreberskog i blaženo vankontekstualnog "obrađivanja zadatog programa" upušta se u razmatranje, propitivanje, neretko galgenhumorno re-inventiranje jedne Propale Civilizacije u kojoj su svi proveli svoje dotadašnje živote, one odživljene do Velikog Praska, u jednoj blaženo aistorijskoj "majčinskoj" zaštitnoj opni Utopije. Ovo katalogiziranje pluskvamperfekta može imati terapijsko dejstvo, ali ono takođe otvara i jedva zatvorene priče, grebucka neke još krvave podlive. Zato se ove seanse ubrzo "raspadaju" i potom transformišu u nešto drugo, a Dubravka Ugrešić vešto koristi Tanjine (van)nastavne aktivnosti da ovim mladićima i devojkama udahne život, da ih učini punokrvnim likovima sa istinskim Pričama, a ne tek manekenima spisateljičinih ili pak njojzi suprotstavljenih "ideja" i "stavova". Komponujući roman kao složenac iskaza u ich-formi njene naratorke i pismenih radova studenata, "šarajući" od Amsterdama do Zagreba i nazad, izlistavajući kaleidoskop gubitničkih i nesnađenih likova koji se jedva drže da se ne raspadnu (a neki se bogme i raspadnu, gromoglasno...), nenametljivo esejizirajući o Amsterdamu kao jednom od mogućih oličenja onog Zapadnjačkog Drugog u očima mukom priteranog Balkanca ili Orijentalca, razvijajući jednu "bolesnu" ljubavnu priču koja je takva kakvom je zato što drugačija (više!) nije ni mogla da bude, autorica "Ministarstva boli" ne dopušta da joj se pozamašan tekst od preko tri stotine štampanih strana makar na trenutak zamori, da izgubi pažnju čitaoca iole zainteresovanog za prozu koja nije deo produkcije sistematskog zaborava i (saučesničkog?) prekrivanja Zla frivolnošću. Drugim rečima, Dubravki U. iznova polazi za rukom da narativno i esejističko (i) u ovom romanu ispreplete na takav način da to ne škodi ni jednom ni drugom; ona, dakle, daje priči pričino, i ne dopušta da joj se roman pretvori u ja-da-vam-kažem lamentaciju bilo koje vrste. Naprotiv, "Ministarstvo boli" umnogome podseća na ponajbolji autoričin roman "Forsiranje romana-reke" upravo po tome što je autorka – naročito pred kraj romana, u njegovom dramatičnom razrešenju – iznova pokazala kvalitete rasnog pripovedača, što je vrednost koju ponekad zaboravljaju i oni koji je "vole" i oni koji je "ne vole" zbog njenog svetonazora, zbog stavova iskazanih u knjigama ili izvan njih. E, sad, to što je nekuda nestalo one razoružavajuće vedrine koja je krasila "Forsiranje", i što je na njeno mesto uskočila rezignacija – hja, to je valjda neumitni upliv Istorije na književni tekst...

A kakvo je to ministasrstvo iz naslova, ima li tako nečega u pitomoj Holandiji, negde između sireva i drvenih klompi, ili između hašiša i crvenih fenjera? To je ime sado-mazo kluba za koji neki od Tanjinih studenata šiju odeću i razne kreativne kožne rekvizite. No, "ovde", u poludivljim predelima iz kojih su došli, Bol nema svoje ministarstvo, valjda zato što su sva njena, zato što su sva radila na njenom impresivnom širenju. I ta je Bol okosnica jednog osećanja sveta koje mnoge od nas neće nikada napustiti, iako bismo mi njega možda rado napustili, samo nas niko ništa ne pita. I Dubravka Ugrešić jeste pisac, zapisivač, dijagnostičar analitičar te Boli, jedan od retkih koji su kontinuirano, svojom tekstualnošću, sposobni da uvere čitaoca da uistinu znaju o čemu govore kada govore o njoj.

Teofil Pančić

04.05.04 Glas javnosti

Novi roman hrvatske emigrantske spisateljice Dubravke Ugrešić nosi naslov koji bi, baš kao i naslov ovog prikaza, mogao čitaoca da uputi na pogrešnu stranu. Knjiga "Ministastvo boli", međutim, već na svom početku otkriva poreklo naslovne sintagme, navodeći da se radi zapravo o nazivu nekog porno-kluba u Hagu.

U ovom izvrsnom romanu, čitamo naizgled običnu priču jedne gostujuće profesorke na amsterdamskom odseku za južnu slavistiku. Radi se, naime, o poslednjoj školskoj sezoni katedre za servo-craotisch. Međutim, kako polaznici kursa uglavnom nisu pravi studenti nego emigranti mlađe generacije iz bivše Jugoslavije, tako ni ovaj kurs nije škola koju bismo mogli da očekujemo. Radi se o naročitom kursu koji kreira profesorka Lucić, zahtevajući od svojih studenata da zajedno sa njom rekonstruišu sećanja na staru Jugoslaviju.

Prva kadenca koja narušava rad ovog sećanja predstavlja trenutak kada student Uroš, sin jednog haškog zatvorenika, u malom pabu nakon recitovanja "Krvave bajke", rukama razbije čaše na stolu. Ovaj incident, kao posledica "krivog sećanja" predstavlja u stvari momenat apsolutnog sećanja, gde ono više ne funkcioniše kao metafora iz jugoslovenskog repertoara, nego kao realnost.

U drugom delu romana, koji tematizuje vreme letnjeg semestra, pripovedački glas uvodi nove tonove i drugačiji postupak kojim pokušava da relativizuje nostalgiju, da uspostavi novi odnos između svog i sećanja mlađe generacije emigranata. Pri tom, interesantno je pratiti autorkinu reinterpretaciju sopstvenog akademskog i emigrantskog identiteta. Naime, pripovedačica pokušava da istraži jednu liniju književnosti koja se bavi temom povratka: od Đalskog do Krleže i Dragoslava Mihailovića. U tom nizu, uspostavljaju se dve linije čitanja književne tradicije i emigrantskog identiteta: njenog i studentskog.

Na kraju romana, narativna linija književnog i ličnog sećanja glavne junakinje ostaje otvorena. To se najbolje vidi u razvijanju njenog odnosa sa studentom Igorom koji od nje očekuje pravi odgovor. Međutim, ona ga ne daje jer bi njen odgovor bio zapravo artikulacija bola koji se ne može izraziti jezikom. Zbog toga se u ovom romanu tema bola, nastalog nakon traumatizovanog iskustva raspada zemlje i dobrovoljnog egzila, sagledava iz više uglova. Jedan od njih sugerišu i pokloni studenata koje dobija za rođendan.

Radi se o lepo zapakovanim rekvizitama iz porno-kluba. Ono što bi trebalo da predstavlja zgodnu dosetku, u romanu su zapravo signali istočnoevropske pripovedne tradicije iz koje progovara autorka: tema pornografije priziva u sećanje Gombroviča i Esterhazija. U skladu sa tim, pornografija se u ovom ministarstvu bola ne realizuje u seksualnoj manipulaciji ljudskim telom, nego se pornografsko prepoznaje u političkoj manipulaciji telima koja su razorena, povređena, deformisana ili su pak nestala.

Radnja romana događa se u Holandiji, u Amsterdamu i delimično u Hagu koji profesorka Lucić, po povratku iz Zagreba, posećuje sa svojim studentom Igorom. Budući da na ekranu jedne haške sudnice prepoznaje sličnu manipulaciju, koja zločin čini nestvarnim, nedoživljenim, ona napušta zgradu Tribunala i odlazi u muzej kako bi se srela sa Igorovom devojkom iz Haga. Radi se naravno o Vermerovoj slici "Devojka sa biserom". Dok stoje pred tom slikom, Igor joj objašnjava da se u perli nazire slikarev odraz. Ta perla postaje mesto utisnutog porekla. U isto vreme, dovođenje lika pripovedačice u vezu sa likom devojke na slici, koje izranja iz tame, ističe se dubina utisnute traume, koja kao simbolički žig treba drugačije da artikuliše bol. Kod Dubravke Ugrešić se na tom mestu "odsjaja", u romanu, nazire slika koja povremeno zadobija konture jednog devastiranog identiteta.

Saša Ilić

27.04.04 Glas javnosti

Izdavačka kuća "Fabrika knjiga" objavila je ovih dana novu knjigu Dubravke Ugrešić "Ministarstvo boli". Glavna junakinja romana Tanja Lucić je mlada profesorka književnosti na Univerzitetu u Amsterdamu u drugoj polovini devedesetih. Ona predaje studentima izbeglicama, koji su upisali univerzitet da bi sredili "papire" i koji nemaju vremena da studiraju jer moraju da se snalaze da bi preživeli.

Njihova uzajamna simpatija se ne zaustavlja na činjenici da su ista generacija i da su žigosani izbegličkim statusom, već se razvija na časovima nepostojećeg jugoslovenskog jezika, kada im Tanja, priznajući apsurdnost cele situacije u kojoj su se našli, predlaže da srede kolektivne uspomene - da prirede leksikon bivše jugoslovenske mitologije.

Uspomene, od kojih su neke i posebno odvojene u desetak "leksikonskih odrednica", stvaraju osećaj zajedništva, ali i otvaraju vrata utvarama bliske prošlosti i podsećaju na agresiju koja je naterala mlade ljude da napuste zemlju. Emotivna rehabilitacija u novom svetu promenjenih pravila neke od njih spasava, dok je za druge previše kasno.

Uprkos ironijskoj distanci, Dubravka Ugrešić ne pokušava da izbegne patetiku nostalgije i pripoveda paralelne priče, pojedinačne i opšte, usko lične i zajedničke, iz perspektive "bivših Jugoslovena" - Tanje Lucić i njenih studenata.

Za razliku od prethodne dve knjige, čije je prvo objavljivanje bilo u prevodu, roman "Ministarstvo boli" prvo je objavljen na jeziku na kome je i napisan, i to istovremeno na srpskom i na hrvatskom tržištu knjiga, kao zajedničko izdavačko preduzeće "Fabrike knjiga" i "90 stupnjeva" iz Zagreba.

T. Čanak