Knjiga o Beuku

01.07.15 Danas

Da knjiga može da promeni svet nagore, to znamo. Mein Kampf. Jedna, i sasvim dovoljna. Ali može li da ga promeni nabolje? Pitanje je, naravno, retorsko a u pozitivan odgovor na njega još jedino veruju idealisti. Ipak, zar ne vredi zamisliti tu situaciju, to uverenje idealiste, tu njegovu upornost da kad dobije priliku pokuša da urazumi one koji se urazumiti ne mogu, niti to žele? Zar ne vredi razmisliti o posledicama takve jedne idealističke odluke?
Milovan Marčetić svojom Knjigom o Beuku odlučio je da se pozabavi ovom temom. Reč je o prvom romanu Marčetića, poznatog po nizu nagrađivanih zbirki poezije, kao i zbirki pripovedaka od kojih je poslednja u nizu Zapisi na snegu (Službeni glasnik, 2012). U njoj se nalazi priča Izlazak za koju je ovaj pisac dobio Andrićevu nagradu, ali i priča Zloslutne reči koja je poslužila kao osnova za Knjigu o Beuku i koja je, ne bez razloga, posvećena Francu Kafki. Baš kao što je i Marčetićev roman prvenac, iako to ne stoji kao moto knjige, u celini omaž ovom velikom piscu.
Junak priče i romana je isti: lektor u izdavačkoj kući koji jednoga dana rečenice koje sasvim slučajno čuje od nepoznatih ili poznatih ljudi, svejedno, počinje da shvata kao da su upućene njemu. Nevolja je u tome što su značenja svake od njih gradirana i, kad su povezana, imaju dobronamerno opominjuću, zatim preteću i najzad zloslutnu poruku.
Bogdan Beuk je 45-godišnjak, pomalo čudak, posvećen poslu i izvan svih političkih partija i direktiva. Živi u Beogradu, u ovom vremenu, preživeo je raspad komunističkog režima, propast Jugoslavije u građanskim ratovima, dočekao je vlast Slobodana Miloševića, učestvovao u demonstracijama protiv nje, doživeo NATO bombardovanje, Miloševićev pad i dolazak nove, pa opet nove vlasti. Uveren je da čovek ima pravo na slobodu i demokratiju, i celo se njegovo biće buni zbog izneverenih nada. Svestan je i da se ne razlikuje mnogo od ljudi koje po inerciji, sa blago pežorativnim prizvukom, nazivamo običnim odbijajući istinu da smo svi mi obični, ali mu redak dar za književnost govori o ogromnoj moći reči.
Kad kao lektor dobija rukopis knjige Bolja država čiji je autor predsednik države, Beuk vidi svoju šansu da promeni svet. U ime običnih ljudi menja rečenice, dopisuje nove, a sve u cilju da predsednikova knjiga sa predlozima da država bude naprednija i pravednija ne bude puka fraza. Naravno, sve je to kroz istoriju odavno poznato: utopija i idealista koji misli da će jedna knjiga stvarnost učiniti boljom. Rezultat je da Marčetićev junak dobija strogu opomenu na koju reaguje otkazom, knjige nema kao da nije štampana a kafkijanska atmosfera oko njega zgušnjava se i dovodi ga u stanje da slučajno uhvaćene tuđe rečenice - "Takve treba ponovo učiti životu", "Ako to i dalje budeš radio, loše ćeš se provesti", "Nastradaćeš zbog svojih grehova i nespretnosti" - shvata kao omen.
Marčetićeva Knjiga o Beuku dobrim delom je parafraza starozavetne Knjige o Jovu koja priča o bezrazložnom ispaštanju nevinog, o sredini sklonijoj da veruje u njegovu nepostojeću grešku nego da se odupre (sve)moći, o odluci da se bude gluv i slep na nepravdu. I o zbijanju u stada poslušnika. Marčetić svoj roman iz biblijskog prebacuje u moderno vreme, ubedljivo dokazujući kako je sve, zapravo, isto kao i u drevnoj prošlosti, ljudi se ni za zeru nisu pomakli u svojoj duhovnoj evoluciji, pa i Beuka, kao i Jova, ubeđuju pokorno poslušnički u njegovu grešnost, oholost i samoljublje jer neće da porekne svoju odluku o otkazu iako mu se, gle obrta, nudi povratak na posao i zaborav svega što se desilo. Ali povratak znači da država u kojoj predsednik piše knjige o njenom boljitku cveta, da u njoj nema represije ni cenzure pa, prema tome, ni nezadovoljnika a kamoli protivnika ili disidenata.
No, Beuk nije Jov koji poriče sve i kaje se, a Bog mu velikodušno oprašta. A ni predsednik države nije Bog, mada možda umišlja da jeste. I dok njegovi službenici čuvaju njegov lik i delo, otpor jednog lektora poslednja je odbrana njegovog samopoštovanja i jedini dokaz da postoji jer ga sve polako gura ka izlazu iz života. Ključ tragičnog ishoda svake pobune preuzimaju tajne službe koje pripremaju završnu scenu, a u kojoj je Beuk nesrećni junak. Smelost, hrabrost, otpor, ne samo da se ne opraštaju već postaju crte koje je poželjno izbrisati sa spiska etičkih i moralnih osobina. Tako se u Knjizi o Beuku razotkriva ona sila koja sama sebi daje najveća ovlašćenja: da se igra našim sudbinama i da ih razrešava po svojoj volji. Ona je odvajkada iznad svih, ona je skrivena i mračna, ona nema imena jer su sva imena - Ohrana, NKVD, Gestapo, Štazi, Udba... njena. Protiv nje nema nikada dokaza, ali ona zato ima dokaze protiv svih nas.
Zbog toga je atmosfera u romanu Milovana Marčetića zlokobno kafkijanska; ovaj roman, pisan u realističkom maniru, nadilazi književnost apsurda jer je nju odavno potrošila istorija. Apsurd je naša realnost. Knjiga o Beuku duboko je pesimistična i osuda je jednog zaglibljenog društva koje se sâmo, i svesno, urušava. Ali pisac se sa tim ne miri, a njegovo su oružje humor, ironija i kritika učmalosti, tog zloćudnog prepuštanja ništavilu kojim smo zasuti. Takav ton nastavak je razmišljanja na koja nailazimo u većini priča iz zbirke Zapisi na snegu. A kao i njih, i roman Knjiga o Beuku odlikuju zavidna pismenost, ujednačeni, profinjeni stil, zaokružena misao i pripovedačka otmenost i uglađenost u najboljoj tradiciji srpske proze.
Da li je Bogdan Beuk heroj ili je žrtva? Poslednje glave romana koje otkrivaju jedan od mogućih scenarija po kojem, iza zavese, funkcionišu tajne službe u svojoj dehumanizovanoj bezličnosti (izuzetno je literarno obrađen dinamični dijalog šefa i agenta koji je Beuku pomogao da se ubije na crvenom, na pešačkom prelazu) ne posmatraju ga ni kao heroja ni kao žrtvu. On je za njih samo dodatak statistici kojom mere uspeh svojih aktivnosti. Svima koji žele da na Beuka gledaju kao na heroja neka posluži uvod u roman pod naslovom O plemenitom dželatu i njegovoj žrtvi, u kojem malom Beuku ovu bajku priča otac, partizan, koji je posle rata bio jedan od egzekutora onih što su bez presuda proglašavani državnim neprijateljima. Naoko bez veće direktne veze sa pričom o odraslom Beuku, ovaj je uvod istovremeno i ishodište romana Milovana Marčetića. Krug se zatvorio, sin je, bez krivice, samo zato što je bio sanjar, ubijen simbolično produženom rukom oca. To, ipak, ne znači da svaku rečenicu koju usput, slučajno, čujemo shvatimo kao poruku upućenu nama.

ANĐELKA CVIJIĆ

01.02.15 Polja

Prvi roman Milovana Marčetića (posle šest poetskih zbirki i četiri knjige priča), Knjiga o Beuku, donosi nam složenu, mračnu i zagonetno intoniranu pripovest u čijem središtu stoje jedan književni prestup i kazna koja prestupnika stiže. Glavni lik ove knjige, Bogdan Beuk, lektor u značajnoj beogradskoj izdavačkoj kući, radnju stavlja u pokret izlaskom iz granica svoje profesije: bez autorovog znanja i pristanka, on u jedan od rukopisa na kojima radi unosi opsežne i smisaono važne izmene. Na sreću ili nesreću, ta ujdurma biva otkrivena, tiraž dotične knjige povučen pre nego što je dospeo u knjižare, a uprava izdavačke kuće lektora suspenduje, dok ne bude donesena odluka o posledicama koje će pretrpeti. Čim to čuje, Beuk daje otkaz, da bi u narednim mesecima s raznih strana primao podsticaje i preporuke da otkaz povuče, vrati se u preduzeće, praktično time priznajući krivicu i prihvatajući opravdanost budućih reperkusija, kakve god bile. Glavni lik to, međutim, tvrdoglavo odbija, istrajavajući na stanovištu da je njegov čin bio moralan i opravdan. Na kraju, pod tajanstvenim okolnostima gine.
Da bismo se približili razumevanju pitanja koja ovako ustrojen narativ postavlja, kao i mogućih odgovora koje nudi, potrebno je da sagledamo funkcije pojedinačnih delova njegove strukture, i da donesemo sud o istinitosnom statusu pojedinačnih iskaza, odnosno o meri poverenja koje kao čitaoci možemo pokloniti glasovima pojedinih likova.
Roman se sastoji iz četiri odeljka: uvodne pripovetke, zatim glavnog i najopsežnijeg dela u kojem su ispripovedani svi događaji, kratke beleške u kojoj se pripovedač obraća direktno čitaocu, i završnog odeljka u kojem se oglašavaju neki od sporednih likova.
Uvodna pripovetka vremenski je situirana tridesetak godina pre glavnog toka radnje. U njoj petnaestogodišnji Bogdan Beuk traži od oca da mu ispriča neku priču, kao što je činio u Bogdanovom detinjstvu, a ovaj mu pripoveda o dželatu koji otkriva da je osuđenik koga će upravo pogubiti zapravo njegov nekadašnji najbolji prijatelj. Dželat poželi da se povuče s tog posla, ali prijatelj ga moli da svoj strašni čin ne poverava nijednom kolegi, jer je svestan sopstvene krivice (u koju spada i ogrešenje o tog davnog prijatelja, dželata), te rado prihvata pravdu koja ga čeka, i najlakše će je podneti upravo od njegove ruke.
U smislu zapleta, ovaj uvod neće biti direktno povezan s ostatkom knjige. No, može se reći da on uspostavlja osnovnu intonaciju: vezu ove uvodne priče s glavninom romana predstavlja upravo tema sagrešenja, uviđanja njegove težine i pokoravanja sankciji koju društvo određuje.
U glavnom odeljku, pripovedni glas nam u trećem licu pruža uvid u svest centralnog lika: sve događaje doživećemo iz njegove perspektive. Sami događaji neće biti naročito mnogobrojni: uglavnom ih sačinjavaju susreti s neznancima, poznanicima i prijateljima, ali u razgovorima s njima i u Beukovim naknadnim razmišljanjima pratićemo razvoj njegovog razumevanja sopstvenog čina, njegove opravdanosti i svrhe. Čitalac ubrzo saznaje da knjiga u čijem je tekstu Beuk prekomerno intervenisao nije tek neki od malo važnih romana s tekuće trake već programski politički spis predsednika države, koji treba da bude objavljen početkom predizborne trke. Analizirajući pobude onoga što je uradio, Beuk čitaoca obaveštava da je popravkom teksta zapravo želeo da popravi stvarnost. To je učinio promišljeno, s punom svešću o onome što može uslediti, i ne dolazi u obzir da se učinjenog odrekne: uveren je u moralnu opravdanost i vrednost svog čina, te odbija da čeka da o tome s višeg mesta bude donesen sud: ne prihvata suspenziju, već daje otkaz, smatrajući da je time stavio tačku na celu stvar.
Tačka, međutim, nije stavljena: slede reakcije neposredno i posredno upletenih aktera (uprave izdavačke kuće, samog predsednika države, majke, prijatelja), ali takođe i slučajnih poznanika, pa i nepoznatih ljudi, u kojima Beuk naslućuje prste tajnih službi, tog istinskog sedišta vlasti, u čije je osinje gnezdo dirnuo svojim tekstualnim intervencijama. Centralno mesto, dakle, zauzima pitanje o mogućnosti i meri korek tivnog uticaja književnosti na stvarnost, o opravdanosti prestupa i podnošenja žrtve radi ostvarivanja takvog uticaja. U tu opravdanost glavni lik je u velikoj meri uveren.
Nešto drugačiju perspektivu, međutim, donosi izveštaj Maleša, jednog od Beukovih sagovornika, koji nalazimo u završnom odeljku. On Bogdana Beuka uglavnom prikazuje kao gordog čoveka zanetog umišljenom veličinom svog poteza, kao naivnog fantastu lišenog pouzdanog razumevanja stvarnosti i njenih zakonitosti koje počivaju na igrama interesa moćnih, najčešće zakulisnih delatnika.
Koje od ova dva stanovišta bi čitalac mogao da prihvati kao bliže osnovnom smislu ovog romana? Tu dolazimo do pomenutog pitanja mere poverenja koje možemo pokloniti pojedinačnim izvorima informacija. U glavnom odeljku, Beuk Maleša doživljava i čitaocu predstavlja kao neku vrstu intelektualnog dendija i zlokobnog seksualnog zavodnika, nesumnjivo pametnog i obrazovanog čoveka, čiji je karakter, međutim, ozbiljno manjkav. On prema Malešu ispoljava izvesnu kombinaciju poštovanja, podsmešljivog prezira i resantimana. Tamo pak gde progovara svojim glasom, Maleš čitaocu deluje kao znatno ozbiljniji i pouzdaniji izvor obaveštenja i zaključaka. U ovoj nedoumici može nam pomoći treći strukturni činilac ove knjige
– pripovedačeva beleška. U njoj narator čitaocu nudi mogućnost da na tom mestu završi čitanje romana ukoliko želi da održi neizvesnost, jer ono što sledi doneće mu saznanja čija će korisnost biti diskutabilna. Očigledno, ovo pripovedačevo obraćanje nikako nije lišeno ironije, čime je unapred ukinuta apsolutna istinitosna vrednost iskazâ likova koji slede. No, iako nije apsolutna, ona je svakako nezanemarljiva; u Maleševom slučaju, jasan je utisak da ga Beuk doživljava na subjektivniji, te interesima i prethodnim iskustvom pomućeniji način nego što će ga doživeti čitalac u direktnom susretu s njegovim iskazom. Može se, onda, smatrati da Maleševi zaključci i tumačenja stoje bliže suštini stvari, iako (usled ironičnog odmaka uvedenog u pripovedačevoj belešci) čitaoca ipak ne obavezuju na to da ih neupitno prihvati. Razmišljajući u takvom usmerenju, možemo jedino s rezervom da čitamo Beukova povremena pozivanja na biblijskog Jova i na Kafkin Proces: nije se više sila bezrazložno oborila na njega bezgrešnog, niti ga neopravdano satire nekakva nedohvatna mašina totalne društvene moći. Njegov čin je očigledno drzak, buntovan i gazi postojeća pravila i prava. No, istovremeno nije lišen svrhe, smisla i vrednosti. Evo
šta na samom kraju kaže Maleš:

Čovek čiji je rukopis Beuk prepravio i sada je predsednik države. I pored širokog, mada ne baš agresivnog, nezadovoljstva njegovom vlašću, on vanredne izbore nije raspisao. Odložio ih je za neko buduće vreme. U onome što od njega traži javno mnjenje ima i zahteva kakve je Beuk uneo u njegov rukopis. [...]
Ipak, predsednik je morao da pomisli da bi, da je raspisao izbore, sa svojom prepra vljenom knjigom kao prethodnicom, na tim izborima možda i pobedio. Ali nikada on takvu mogućnost ne bi javno pomenuo. (str. 281)

Čak i Maleš, kome, kako smo procenili, valja pokloniti veće poverenje, odgovoru na pitanje o realnoj delatnoj moći književnosti može da nas približi samo toliko. Ključna je formulacija: morao je da pomisli. Morao je, u smislu da nije uspeo da se otme toj pomisli, ili je morao da to pomisli da bi sebi otvorio vrata pobede, ali to, eto, nije učinio (jer niti je raspisao izbore, niti pobedio)? Odgovoru će se dalje približavati svaki čitalac ponaosob.
Već sada, posle samo tri meseca od objavljivanja, jasno je da u kritičkoj recepciji postoji saglasnost o tome da Knjiga o Beuku pripada najužem vrhu naše aktuelne prozne produkcije. Smatram da nije prerano da se kaže da ovaj zahtevan, misaono podsticajan roman značajem i kvalitetom nije nimalo ograničen na sadašnji trenutak, i da sam siguran da će za buduće čitaoce i proučavaoce književnosti zadržati svoju izazovnost i privlačnost.

Ivan Radosavljević