Zapisi na snegu

13.10.12 Večernje novosti

"Izlazak" je čudna povest kako su u srpskoj skupštini pacovi otkrili istinu o sebi i istoriji i posle petog oktobra pobegli iz uklete zgrade

Tog istog dana prošlog utorka kada se išlo na dodelu Andrićeve nagrade, pojavila se knjiga Milovana Marčetića "Zapisi na snegu" u kojoj je i nagrađena priča "Izlazak" - spas za žiri koji prošle godine, na Andrićevu pedesetogodišnjicu, nije dodelio nagradu. "Izlazak" je čudna povest kako su u srpskoj skupštini pacovi otkrili istinu o sebi i istoriji i posle petog oktobra pobegli iz uklete zgrade. Priča ima neke odlike žanra alterantivne istorije, a Marčetić ne koristi sve cinične, satiričke ili karikaturalne mogućnosti nego samo neke od njih, ali uspešno izbegava mogućnost da se sve svede na laku alegoriju ili pomalo odvratnu parapolitičku basnu. Marčetić je došao do granice velikog političkog izazova i onda mu se, po svoj prilici, narugao. Teško da će čitalac moći lako i spokojno da otkrije ko je ovde kako ocenjen iz perspektive obrazovanog pacova kojem je stalo samo do skupštinske biblioteke, a demokrate i naprednjaci nisu se ni kvalifikovali za priču. Priča je ispričana umešno, ima u njoj i nelagode od istorije i blagog humora, boljeg od svake jetkosti, u kojem pacovske misli odjekuju kao sasvim dopadljivo, ali ne preterano duboko štivo.

Životinje imaju šta da kažu u istoriji svetske književnosti od Tolstojevog konja do Kafkine krvožedne životinjice i od Kafkine bube do Barnsovog crva, a kod nas od Domanovićevog satiričnog vola i Andrićeve estetične ovčice do Marčetićevog opsceno simpatičnog pacova. Ali u tome se ne iscrpljuje Marčetićeva zbirka. U njoj defiluju i čudaci raznih vrsta, ima drugih odjeka istorije i vrlo ličnih sećanja koja su mnogo potresnija. Odlična i nepretenciozna istorija pripovedačevih kaputa ("Pet kaputa") je i bez gogoljevskih asocijacija mnogo bolja od priče o Palmotićevoj ulici i piscima u njoj. Upoznavanje sa pripovedačem je važno jer on svojim karakterom otvara prostor za fine, uzdržane, tihe i uzaludne likove koji kao da su na granici postojanja, a sa jednim od njih, Beukom u "Zloslutnim rečima", stiže se do vrhunca ovog pripovednog toka. Obe pomenute priče su možda i bolje od one nagrađene, dobra je i "Nove destinacije", što jasno govori o tome kako se u ovoj knjizi ima šta čitati.
Kritičku dimenziju knjige održava epistolarna slika našeg vremena u "Tajkunskom epu" i vodi nas ka tome da se upitamo koji je glavni kvalitet Marčetićevog pripovedanja? Ugledan i nagrađivan pesnik i pripovedač, Milovan Marčetić je vrlo kultivisan prozni glas koji pokazuje da mimo političarenja i medijskog nadvikivanja postoje književna boja glasa i dobar stil kojima se može reći nešto bolje od toga. Nije u ovim pričama Marčetić pomerao poetičke granice, oblikovao nove vrste intrige, ili otvorio neki poseban horizont pripovednog znanja, a nije zatvarao oči ni pred sobom ni pred vremenom u kojem živi, iako ni jedno ni drugo nije presudno. Presudno je to da je pisao priče koje se lepo i sa zadovoljstvom mogu čitati. Tamo gde je sebi dozvolio više analize karaktera i introspekcije pokazao je i u kom pravcu se njegova proza može još razvijati.

Aleksandar Jerkov