Kavezi

08.01.14

„Kavezi” su knjiga koja podseća na nekakav egzistencijalistički pakao gde glavni protagonisti znaju šta će da ih snađe na kraju

Nova knjiga pesama u prozi Zvonka Karanovića „Kavezi”, u izdanju LOM-a, može se čitati i kao kratki roman, u svakom slučaju – vrlo neobično iskustvo. Kome je dosta uobičajenih predstava o ljubavi, spasenju, ili, pak, sladunjave lepote, treba da se udubi u svet ove u suštini žanrovski neodredive knjige. Ljubiteljima zagonetki i onima koji se dobro snalaze u mrežama simbola takođe je namenjeno ovo delo.

„Kavezi” uspostavljaju vezu sa Vašom prethodnom zbirkom pesama u prozi ili mikropriča „Mesečari na izletu”. Međutim, u novoj knjizi već u naslovu se oseća zaoštrenija egzistencijalna situacija?
Veza između „Mesečara na izletu” i „Kaveza” ogleda se u tome što obe zbirke pesama imaju istu gradivnu jedinicu – pesmu u prozi, dok se razlikuju u strukturi i temi kojom se bave. „Mesečari” su knjiga koja predstavlja kritički pogled na sadašnje tehnološko-potrošačko društvo dato kroz 45 egzistencijalnih situacija pojedinaca s ruba društva, pa se može čitati i kao zbirka mikropriča. „Kavezi” su čvršće povezana celina koja razmatra temu identiteta i slobode kroz dva lika, muški i ženski, kojima telo, jezik i društvo predstavljaju kaveze u kojima su prinuđeni da žive i kojih žele da se oslobode. Zbog definisanih likova i njihove jasne uzročno-posledične motivisanosti, „Kavezi” se uslovno mogu tretirati kao ljubavni roman, čak i kao scenario za film.

Sasvim u linčovskom duhu, pripovedni svet do te mere je psihodeličan, a podražavana stvarnost apsurdna, da prelazi u sferu astralnih projekcija, najčudnijih podudarnosti. Tako vidite naše doba, poetski svet „bez Boga”?
U „Kavezima” nisam želeo da se neposredno bavim sadašnjim trenutkom, mada ima i kritički intoniranih pesama. Likove sam smestio u nekakav apsurdan, psihodeličan svet, kako nikakve socijalne okolnosti ne bi uticale na odnose među protagonistima. Sva ona opšta mesta ljubavne tematike kao što su čežnja, povezanost, potraga za „duhovnim dvojnikom”, pokušao sam da što više deformišem i iščašim, da stvorim jednu uvrnutu, pervertiranu bajku. Radikalizovao sam i do kraja oneobičio situacije, uveo snove, pisma, ispovesti, postavio čitav niz podudarnosti, ogledala koja reflektuju jedno drugo. Držao sam se one Bunjuelove da misterija leži u osnovi svake umetnosti.

Naslovi nekih celina nose nazive pojedinih filmova Pasje popodne, Nevinost bez zaštite... U ironijski kontekst priziva se i Dostojevski?
Zabavljam se dok pišem i svog hipotetičkog čitaoca (ukoliko je voljan da pođe u potragu i dešifrovanje) direktnim ili skrivenim znacima, aluzijama i citatima iz domaće i svetske umetničke tradicije pokušavam da usmerim i na neke stvari sa strane. To sam radio u svim svojim knjigama, tako da ni „Kavezi” nisu izuzetak. Dostojevski i Prever, kao dve žilave i visokopozicionirane književne vrednosti u svesti prosečnog čitaoca, podvrgnute su brutalnoj ironiji, prolog i epilog su parodija gotik romana, mesto ljubavnog susreta je psihijatrijska bolnica, ubistvo je predstavljeno kao vrhunski dokaz ljubavi. Dakle, stvari su izmeštene i stavljene u potpuno nov kontekst. U okviru nevelikog prostora zbirke pesama pokušao sam da eksperimentišem jer smatram da je to zadatak svakog savremenog pisca – novo čitanje tradicije, nov pristup temama, nov ugao gledanja. Umetnik je pionir, istraživač perifernih ili neistraženih područja, a ne onaj koji ide utabanim stazama, đačić koji piše domaće zadatke iz domaće ili strane tradicije. Naše je da u okviru sopstvenog talenta i mogućnosti pokušamo nešto novo.

Svi smo mi povezani, ironično ponavljaju junaci, svezani u demonskoj praznini. Cilj junakinje je da namami svog krvnika da je liši agonije života, preosetljivi pesnik, čudni novinar... svi su ulovljeni. I to je deo jednog višeg plana koji emituje mašina za nestvarne filmove?
Iza višeg plana stoji pisac čiji je cilj stvaranje iluzije. Ono što je mene interesovalo u „Kavezima” bilo je i pitanje koliko poezija može da podnese teret fabulacije, varijaciju različitih postupaka, a da pri tome zbirka pesama mimikrijski podržava formu romana. Sudbinski povezani junaci, psihodelična priča, somnabulni pejzaži, ulazi, liftovi, autobusi, sobe lišene gotovo svog nameštaja, jarko crvena i klinički bela boja, nesmetan tranzit iz realnosti u onostrano, i natrag, direktan prenos smrti na TV mašini – sve su to elementi koje sam koristio u nameri da ova knjiga podseća na nekakav egzistencijalistički pakao gde glavni protagonisti znaju šta će da ih snađe na kraju, ali se sa ushićenjem unose u svoje uloge. To čine jer znaju da žive u bajci. Iluziji.

Da li „Kavezima” završavate jedno poglavlje i započinjete novo?
Sa „Mesečarima na izletu” i „Kavezima” postigao sam ono što me je zanimalo kod pesme u prozi. Isprobao sam mnogobrojne varijacije kao što su monolog, dijalog, nadrealistička slika, epistolarna pesma, priča, mikropriča, priča u priči, ispovest, meditacija, veoma kratka pesma (flash poem), pesma u obliku liste, itd. Eksperimentisao sam različitim bazičnim oblicima pesme u prozi, ali i sa celokupnom strukturom zbirki. Sledeće što planiram jeste da napišem roman u kome ću svakako koristiti neka od iskustava koje sam stekao pišući ove dve zbirke. Ne želim da se opterećujem žanrovski, ali taj roman svakako neće biti neorealistički.

Marina Vulićević

01.09.14 Polja

Nakon odlične zbirke prozaida Mesečari na izletu (2012), Zvonko Karanović (1959) svoju književnost nastavlja ispisivati u sličnom obliku. I u sledećoj knjizi, Kavezi, celina se zasniva na fragmentu, na prepoznatljivoj mikroformi: radi se o kratkom proznom tekstu koji često sadrži likove i radnju, a opet primećujemo i osećajnost, slikovitost, jezgrovitost, ritmičnost izraza, dakle snažan poetski naboj. Reč je, dakle, o žanru prozaide, vrlo zahvalnom obliku, a opet nedovoljno iskorišćenom i afirmisanom u srpskoj literaturi. Ipak, ono što Kaveze značajno razlikuje od Mesečara... jeste to što su mikroceline čvršće povezane istim junacima, jedinstvenom radnjom, nepredvidljivom dinamikom pripovedanja i složenijom kompozicijom. Kao što je primetio Vladimir Arsenić, ove pričice/prozaide ne bi mogle funkcionisati van celine, samostalno, za razliku od prethodne zbirke gde je to moguće. I tako se pred nama otvara važno pitanje o žanru Kaveza: da li je to čvršće povezana zbirka kratkih priča/prozaida; kompresovani roman sastavljen od četrdesetak nerazvijenih epizoda; poetični predložak za filmski scenario psihotriler u žanru horora, ili nešto četvrto? U svakom slučaju, pred nama je nešto novo: nekakav granični oblik koji proširuje naše shvatanje žanrova i književnosti uopšte.
Slično kao u Mesečarima... i ovde je postavljen prološko-epiloški okvir: kroz nekoliko početnih i nekoliko poslednjih epizoda provlače se virtuelni likovi Pticolike i Žicolikog koji obitavaju u nekakvoj nadstvarnosti i sa strane posmatraju, ali i presudno određuju ovu našu, „nižu“, fizičku, neposrednu stvarnost. Njihova uloga u ovoj priči je strašna i brutalna, a opet i lepa i olakšavajuća, zavisi ko i kako posmatra čitavu stvar: naime, oni su anđeli smrti koji odvode ljude protiv njihove volje van granica opipljivog sveta, ali ih takođe i oslobađaju „kaveza“ egzistencije. To je jedno od važnih pitanja koje postavlja ova knjiga: da li je ljudska egzistencija blagoslov ili tek „kavez“? Ako je esencija, odnosno suština svih stvari, za čoveka uglavnom nedostupna i nesaznatljiva, ostaje mu samo egzistencija, pojavni, „površinski“ svet u kojem svakodnevno obitava. Junak i junakinja koji su predmet posmatranja Pticolike i Žicolikog doživljavaju egzistenciju upravo kao kavez što guši njihovu osećajnost, kreativnost, slobodu, njihov svet ideja, dakle, njihovu esenciju. Radi se o psihički labilnom, shizofrenom novinaru i beznadežno depresivnoj i suicidnoj novinarki čiju ljubavnu priču pratimo kroz knjigu. Citat sa početka ovog prikaza, „Oduvek sam mrzeo reči. / Reči su rešetke“ mi smo pripisali Zvonku Karanoviću jer je on autor knjige. Ali te reči u knjizi izgovara njegov junak, poludeli novinar – bahtinovski rečeno, autor pojedinačne svesti svojih junaka „uokviruje“ i „nadgleda“ sopstvenom svešću o celokupnom delu. Slično je i sa Pticolikom i Žicolikim: ti strašni i lepi anđeli smrti nadgledaju i uokviruju svesti i sudbine novinarskog para. Njihov virtuelni svet sličan je virtuelnom svetu pisca – svako gospodari na svom području delovanja. Svako se brine o svom kavezu. Pa ako su reči rešetke, onda je i sam jezik, logos, racio, čitava ljudska civilizacija i kultura jedan veliki kavez. Jedan od mogućih izlaza iz kaveza je okretanje iracionalnom, fantastičnom, nadrealnom, oniričkom, takozvanim „iskliznućima iz stvarnosti“, i toga u ovoj knjizi, kao i u prethodnoj, ima na mnogim mestima. I opet se prepliću životna i umetnička stvarnost: reference na film, muziku, književnost su kod Karanovića neizbežne, ali se čini da su ovde više nego ikada podređene celini. Nimalo slučajno, za naslove pojedinih epizoda koriste se naslovi egzotičnih, ali kultnih filmova: Eraserhead, Nevinost bez zaštite, Pasje popodne, itd. Osim samih naslova, veze koje se uspostavljaju između epizoda i filmova nisu uvek lako uočljive: na primer, u pričici „Pasje popodne“ novinar ulazi u autobus na liniji broj 75, a upravo je 1975. snimljen istoimeni film, itd. I tradicionalna književnost ovde je „podmirena“: imamo čak i mrtvu dragu, ali bukvalno mrtvu dragu, ne metaforički shvaćenu i predstavljenu. Imamo i malo operisanja kuhinjskim nožem i krvavih tragova na pločicama kupatila, kao u čuvenom klasiku dobrog, starog Alfreda Hičkoka. Zapravo, mnogo je filmičnih elemenata u ovoj knjizi: nagli i oštri prelazi sa kadra na kadar; živopisne, upečatljive slike; mračna atmosfera, te osećanja jeze, napetosti i teskobe kao u nekom hororu ili psihološkom trileru. Za razliku od Mesečara... gde je jezik bio mnogo metaforičniji, ovde su iskazi više naturalistički, kraći, svedeniji i „hladniji“, ali opet je atmosfera pojedinačnih epizoda kao i čitave knjige i te kako iščašena i očuđujuća. Možda je štos baš u tome: o nesvakidašnjim stvarima pisati jednostavnim, običnim jezikom. Čini se da je u pomoć pozvan i dobri, stari Kafka. Zanimljivo je koliko je Karanović u Kavezima dosledno pratio poetiku žanra psihotrilera. Jedan od važnih elemenata ovog oblika je i skrivanje ili preplitanje različitih identiteta tako da gledalac ili čitalac ne mogu lako otkriti odnose među likovima. U tom smislu zanimljiv je lik pesnika Žaka koji se prvi put pojavljuje kada se novinar probudi u bolnici nakon incidenta u redakciji – incidenta uzrokovanog njegovim labilnim psihičkim stanjem. Žak je novinarev prijatelj i njegova protuteža: on i dalje veruje u moć i ulogu poezije u današnjem svetu, ne odriče se svojih ideala, vrlo je osećajan i pažljiv, itd. „Ponele su ga emocije“, reći će novinar za njega na jednom mestu, označivši višak emocija kao potencijalnu opasnost. Žak je dakle izgrađen od opštih mesta: počevši od imena, aluzije na čuvenog sentimentalnog pesnika Žaka Prevera, preko njegovog karaktera izrazito emotivnog idealiste koji je usled izliva snažnih emocija u stanju da pređe granicu te uradi i neke opasne 211
stvari. Da bi do kraja otkrio Žakov identitet, njegov odnos sa novinarem i njegovu ulogu u knjizi, čitalac će morati pažljivo čitati tekst, možda i nekoliko puta. Tu je naravno i element skrivenih namera koji je prisutan u delovanju suicidne novinarke, odlično izražen u nekoliko povezanih epizoda-iskaza, objedinjenih naslovom „Cilj“. Poslednji od tih iskaza glasi: „Imala je cilj, ali nije znala kako da ga ostvari. / Ipak, cilj ju je nekako pronašao. / Blistavo sečivo po njenom telu.“ U stilu punokrvnog žanrovskog pisca, Karanović sve vreme igra na kartu intrige i tako u potpunosti pridobija čitaočevu pažnju. To, između ostalog, postiže retrospektivnim pripovedanjem gde ne prati uzročno-posledični niz događaja, već ih raspoređuje kroz knjigu tako da čitalac nikada nije siguran o čemu ili o kome se zapravo radi. Pored toga, čitalac neprestano ima osećaj da je nešto važno propustio, neki delić koji bi mu značajno pomogao da sastavi čitavu slagalicu. Ovakva naracija je dodatno obogaćena i usložnjena tzv. Zapisima iz srećnog doma gde Žak iznosi različite impresije i sećanja; zatim novinarkinim intervjuom sa poznatim piscem; ljubavnim pismima, stihovanim monolozima, itd. Dinamika i ton pripovedanja menjaju se korišćenjem različitih pripovedača: jednog distanciranog naratora koji prati sudbine novinarskog para, ali i prisustvom Pticolike i Žicolikog; dok s druge strane uloge pripovedača preuzimaju i novinar, odnosno novinarka. Svi navedeni postupci doprinose neobičnoj zanimljivosti i privlačnosti ovog teksta.
U skladu sa naslovom knjige, u Kavezima preovlađuju zatvoreni, pomalo i klaustrofobični prostori: liftovi, stepeništa, bolničke sobe, kancelarije, kupatila, autobusi, dvorišta, barovi, itd. Kada junaci i napuste zatvoren prostor, ono što mogu da ugledaju iznad sebe je sivo nebo iz kojeg uskoro počinje da pada kiša. Sve vreme se stvara težak i teskoban osećaj neke egzistencijalne skučenosti, bezidejnosti i mrtvila. Upravo pomenuta „iskliznuća iz stvarnosti“ dovode junake u granična stanja gde oni napuštaju dobro poznate i opšteprihvaćene okvire te percipiraju neke drugačije svetove. Tako novinar usled korišćenja teških droga susreće drevnog boga Sunca u obličju jednonoge žabe, dok novinarka u liftu doživljava proširenje svojih čula te njen doživljaj stvarnosti postaje snovidan. Naravno, u ovom svetu se sve plaća, pa i protagonisti svoja neobična iskustva plaćaju skupo: shizofrenijom i depresijom. Dosezanje suštine stvari donosi sa sobom duboko neslaganje sa pojavnim svetom. Karanović je odličan pisac i po tome što je u stanju da prevaziđe okvire žanra u kojem se kreće i dosegne nešto mnogo više. U slučaju Kaveza, on je dosegnuo jednu metafizičku dimenziju u predstavljanju tragičnog odnosa esencije i egzistencije. Njegova sklonost tamnim, melanholičnim tonovima i ovde je došla do izražaja – niški autor nam ne daje mnogo nade i vere u ovakav život kakav živimo. Smisao se, po njegovom osećanju stvari, nalazi na nekom drugom mestu.
Ako su reči rešetke, onda svaki pisac stvara svoj kavez kojim gospodari, ali svaki pisac se i nalazi u svojevrsnom kavezu. U kavezu Književnosti, Tradicije, Istorije... Pred svakim piscem ponaosob je zadatak da boravak u ovakvom kavezu sebi učini što prijatnijim i lakšim. Iako je važio za autora koji stoji po strani od zvanične književnosti, Zvonko Karanović je uvek uzimao od tradicije, ali je uzimao ono što je po njegovom mišljenju bilo najbolje i najznačajnije, i zatim to obrađivao na sebi svojstven način. Tako je i u ovoj knjizi: kavez Tradicije prevaziđen je novim, međužanrovskim rešenjima među kojima se izdvaja inteligentno i inventivno korišćenje elemenata žanra psihotrilera i horora. I ovde je autor zadržao poetičnost i slikovitost svog izraza, on je dakle i dalje pesnik, bez obzira na njegove formalne transfere. Tu je naravno i bogata intertekstualnost i intermedijalnost, zaštitni znak Karanovićevog pisma. Jednostavno, ovo je knjiga koju ćete verovatno čitati više puta, i to je njena najbolja preporuka. A ako kojim slučajem prevaziđete okove reči, ostaće vam čiste emocije i čiste ideje. A moja emocija i moja ideja mogle bi se na kraju iskazati i na ovaj način: kako od Kaveza napraviti dobar psihotriler/horor film?

Bojan Samson

07.02.14 Danas

Nakon romaneskne trilogije (Dnevnik dezertera) Zvonko Karanović se zbirkom Mesečari na izletu (2012) vratio poeziji praveći neku vrstu formalnog eksperimenta u odnosu na prethodni pesnički opus pre svega u traganjima za hibridnim formama, odnosno mogućnostima pesme u prozi.
Taj smer nastavio je i najnovijom pesničkom zbirkom Kavezi, svojevrsnom, neonoar (neonoir) poetskom novelom, strukturiranoj kroz 43 „poetsko-filmske“ sekvence. Za razliku od prethodnih Mesečara, sa mnoštvom lirskih subjekata, Kavezi su ljubavna duo drama sa muškim i ženskim protagonistom, zapravo emotivna hronika njihovih života, ličnih opsesija, neuroza, egzistencijalnih strahova i strepnji, potrage za ljubavlju, vlastitim identitetom, iskupljenjem i smislom.
Centralne teme Karanovićevog opusa, društveno propadanje tokom ratova 90-ih, provincijsko sivilo, mladalačka depresija, bezizlaznosti i opiranje, subverzija i nepristajanje, izraženi ne samo u pesničkim zbirkama već i Karanovićevim romanima, bili su svojevrsni generacijski doživljaj sveta prožet melanholijom i atmosferom pesimizama i teskobe, ali i otpora. Turobni prostori, atmosfera provincijskog grada, zapuštenih ulica, kafea, soba, stanova i periferijskih postindustrijskih pejzaža kojima tumaraju junaci u traganju za vlastitim identitetom, dok se zločin i društveni apsurdi valjaju ulicama, dopunjavali su post(jugoslovensko)apokaliptičnu slika sveta. Skeptičan pogled u svet, osećaj nihilizma, nepoverenje, potisnute žudnje ali i nade jedne generacije u konačnu promenu opšte destrukcije pretvoriće se u Kavezima u hroničnu, lošu beskonačnost, raspadnutost i paranoju. Sad već u 21. veku Karanovićevi junaci lutaju između još jednog pokušaja bekstva i fatalizma. Simbolički svet društvenih konvencija i rituala koje su prezirali prepliće se sa nesvesnim, imaginarnim, osećajima krivice i sumornom realnošću. Razočaranost, cinizam i neuroze, čitav registar psiholoških stanja savremenih muškaraca i žena prošlost i sadašnjost povezane su u opipljiv fatum samodestruktivnosti, dezorijentisanosti, opsesija i fiksacija. Prostori više nisu palanački, skučeni, zapušteni i slabo osvetljeni već postmoderni prostori megapolisa, hibridnih recikliranih stilova, bleštećih palata, nabacani i fragmentisani, stopljeni sa komunikacijskim monitorima i mašinama, unutrašnji pejzaži atrofirani u simulakrum bez jasnih granica između različitih nivoa realnosti. Nasumično i haotično nasilje, trijumf korupcije, imperativ integracije i distorzija ideala stvara kod aktera Kaveza osećaj bezizlaza, heterotropije, individualne konfuzije i kulturne i socijalne depresije.
Koristeći postmoderne tehnike hibridizacije različitih artističkih postupaka (rezovi, redimejdovi, semplovi, varijacije) poetičkih formi (nadrealizam, psihodelija), multižanrovskom i multimedijskim ukrštanjima, zapravo eklekticizmom, pomoću koga sklapa u nove forme različite semantičke i sintaksičke konvencije, citate i značenja iz savremene književnosti, filma, muzike i pop-kulturnih derivata, Karanović u Kavezima konstruiše autentične i snažne nizove distopijskih, slika, postapokaliptičnih prizora, individualnih emotivnih košmara i halucinantnih stanja onih koja više nemaju nikakvih iluzija.
Distopijski doživljaj sveta, neonoar kao narativ i stil i postupci postmoderne hibridizacije različitih poetika i kreativnih prosedea ne samo književne već i šire, pop kulturne provinijencije, i dalje su osnovne karakteristike Karanovićevog književnog rukopisa. Eksperimentisanje i traganje za formama „pesničkog romana“, a pre svega senzibilitet i svetonazor u promišljanju savremenog sveta povezuje ga sa grupom mlađih autora na savremenoj srpskoj književnoj sceni (npr. sa Srđanom Srdićem i njegovim romanom Satori) i etablira kao jednog od najznačajnijih autora distopijskog neonoar stila i poetike koji je pak idealan književni format za preispitivanje kolektivnog stanja nacije i savremenih sistema koji proizvode društvene apsurde, psihološke anomalije i kulturno propadanje.

Dragan Jovanović