Box set

28.07.10 Koraci

Započnimo (paradoksalnom) konstatacijom: koliko da su (a jesu) poslednjih godina česte, gotovo uobičajene, knjige izabranih pesama (uz dodatak pregršti novih) pristiglih ispod pera pesnika srednje generacije, jednako toliko je apartno nesvakidašnja pojava knjige Zvonka Karanovića (1959) Box set kojoj u podnaslovu stoji Sabrane pesme. Istini za volju, Karanović se, poslednjih godina, sa tri knjige predstavlja kao romanopisac – ali to, naravno, nije značilo (ili bar nije trebalo da znači) da je prestao da piše poeziju. Jer, poezija nije tek forma izražavanja, već je (možda čak i prevashodno) autorski portret (anfas i profil) i odgovor na svekolike izazove, koji može biti potiskivan trenutnim interesovanjima ali koji nikada ne nestaje. Otuda razloge za sabiranje sopstvenih pesama treba, čini se, tražiti u drugim sferama. Nije li sabiranje, kao čin okončanja nekog posla, u stvari, način da se izrekne određena odluka, a sa njom i stav? Da li je u pitanju odbijanje da se prihvate određene pojave, drušveno-(ne)kulturni odnosi u kojima smo svi prinuđeni da živimo? Autor ovih redova sklon je da Karanovićevu poruku tumači upravo na taj način – kao svesno i konsekventno sprovođenje poetskog nazora koji je autor promišljao, gradio i razvijao kroz svoje pesničke knjige. Čak i ako se, nimalo netačno, izrekne kontrastav da poezija nije u stanju da menja svet (pa je, u takvoj konstelaciji, pesnikov čin nebitan) – time se ne menja značaj koji ovakvo delanje ima na (odabranu) manjinu za koju pesnička umetnost i dalje ima vrednosti (i značenje).
Kako god bilo, odgovor na ovo pitanje-dilemu može se dati samo iščitavanjem onoga što je u knjizi ispisano i onog što je prećutano.
Zbir Karanovićevih pesničkih knjiga podrazumeva: Blitzkrieg (1990), Srebrni Surfer (1991), Mama melanholija (1996), Extravaganza (1997), Tamna magistrala (2001), Svlačenje (2004) – sve ukupno preko 300 strana stihova! Karanović je objavio i dve knjige izabranih pesama (Neonski psi, 2001. i Tamna magistrala, 2008).
Samizdatni Blitzkrieg sa funkcionalnim stripovskim ilustracijama Nikole Koraća, mada je prvenac, u ovim sabranim pesmama višeznačno stoji na kraju knjige, posebno ako čitalac ’prati’ knjigu bez preskoka. Za razliku od ostalih (kasnijih, a ovde prethodnih) knjiga, stihovi Blitzkriega su kratki, namerno nedopevani, sigurni u snagu reči koje koriste i slika koje dočaravaju. Iz njih izbija svežina i elan mladosti (kako one koju nosi mali broj godina tako i one koju donosi radost stvaranja, otkrivanja i gradnje svetova). Pesnik dozvoljava sebi slobodu da se oglasi u potezu-skici zato što ga ’prati’ crtež, ali i zato što očekuje od onih koji ga čitaju da podrazumevaju mesto na kome stoji i iz koga govori: to mesto je srce rok kulture sa svom ikonografijom koja se podrazumeva (a ’Ramons’ likovi sa crteža je potvrđuju) – od gitara, pojačala, frizura, odeće, naočara za sunce, ponašanja do doživljaja sebe i sopstvene egzistencije u svetu. Sa današnje tačke, neminovno je pitanje da li sada postoji ono što se sedamdesetih i osamdesetih godina podrazumevalo?
Odnosno, koliko blizak je mladim čitaocima pesnikov svet? I, u nastavku, postoji li živa rok kultura ili je i ona deo istorije druge polovine XX veka koje se sećaju njeni vršnjaci a mladima je nepoznata i nebitna. U stvari, ako mladima treba objašnjavati rokerski pogled i stav – onda ovaj pokret definitivno nije uspeo da ’pomeri’ svet iz letargije buržoaske malograđanštine.
Sva je prilika da se bunt ’bejbi bum’ generacije, započet hipi kontrakulturom, istrošio sa svojim nosiocima.
Pank bunt s početka osamdesetih zakratko je obećavao da će i nove generacije nastaviti otpor državnokapitalističkoj mašineriji – ali je njegov učinak bio slabiji i kratkotrajniji od prethodnog. Osporavani i raskrinkavani sistem trošenja ljudskih života, pod parolom Potrošačkog raja „kupi-troši-baci-kupi-trošibaci-kupi...“, a na radost pohlepnog božanstva Kapitala, uspešno je izdržao pritiske; pobunjenici su ostarili i odabrali ili da ostanu gubitnici ili da se priključe kapitalizmu (koji je neprestano obnavljao svoju ponudu slatkih obećanja i šarenih laža zbog koji mu treba pristupiti dušom i telom). Rokeri su od mlade, moćne neformalne snage koja je „htela sve i to odmah“, prerasli u sredovečne ljude koji moraju da brinu o sebi i svojoj porodici, svom imanju i nadolazećoj starosti. Promene koje su izborene u ponekim slobodama (seksualnim, načinima oblačenja, ponašanja i govora), nisu bitno promenile Zapadnu civilizaciju; rok je ostao mladalački nestašluk na koji se manje-više gleda blagonaklono – ali koji je zaboravljen, jer se valja posvetiti ’ozbiljnim’ stvarima.
Preostala (sadašnja) rok (kontra)kultura je strogo kontrolisani zabran bez ikakve prevratničke snage. Bunt je nestao u buci teško-metalne muzike, nekada revolucionarne parole i oznake izgubile su smisao toliko da modni kreatori odavno lansiraju modne linije džinsa. Iz vizure nasilnih i ciničnih vremena prve decenije XXI veka, rok se otkriva kao poslednji pokret za spas Zapadnog sveta, za njegovu promenu na bolje. Ideale slobodne ljubavi, radosti življenja i igre, nerobovanja materijalnim bogatstvima porazili su korporacijsko-birokratsko-japijevski model bezobzirnog trošenja ljudi i prirode (makar i po cenu sveopšte propasti) zarad besomučnog bogaćenja svemoćne elite.
Karanovićev Box set u ovom trenutku je svojevrsna vremenska kapsula u kojoj je sačuvan istinski duh rok civilizacije. Njegovi anti-junaci su društveni marginalci, otpadnici i gubitnici (čak i oni koji deluju ’uspešno’ u stvari samo su trenutni srećnici). Na emotivnim nivoima, mladi (i oni koji izlaze iz te kategorije) sreću se sa stalnim izazovima i dilemama – od nalaženja smisla sopstvene egzistencije, preko svakodnevnih nadanja, želja i ushićenja, do započinjanja i raskida ljubavnih veza i potonuća u depresiju. Bežanje od drugih i od sebe, skrivanje u svetovima snova ili droge, iza zvučnika, u zanosima gitarskih rifova, u lavirintima smrdljivih gradova – jeste jedna od najčešćih opcija; – ali, usud-stigmata neprilagođenosti ne briše se pređenim kilometrima, promenama omiljenih bendova, drugara i partnera. Karanovićevi stihovi otkrivaju (lirskog) subjekta u raskoraku, u prolazu kroz pustoši njegovog življenja da bi, u finalu pesme, uvođenjem neočekivanih, začudnih slika, kao u kontrasvetlu, apsurdnost prizora bila bolno potcrtana.
Ređanje-odmicanje knjiga potencira vremenski odmak: junaci i parovi – stare. Pristigle godine naležu na svest i telo, troše ih. Oni koji su ostali na početnim pozicijama uviđaju svoju promašenost; njima je jasno da je sve o čemu su govorili izlizano njihovom apatijom, da su ideali izbledeli a bolna svakodnevica iznova i iznova pobeđuje. Ljubav – nekada slatki začin življenja – takođe nestaje, krnji se postepeno ali ustrajno. Rešenja za spas samog sebe ili ljubavne veze kao da nema, jer više nema snage za promene. Ili je nikada nije ni bilo, mada se o njoj puno govorilo. Čak ni bekstvo više nije rešenje, jer ga pobeđuje saznanje da odstupanje samo skriva probleme i da će oni ponovo iskrsnuti. Osećaj da je život, umesto neograničene slobode, postao fatalna klopka šablona, narasta sve dok ne zakloni sve horizonte. Kratkotrajni predah otkriva se u mitskim, gotovo mističkim prizorima ljudskih lica i pokreta, prirode ili ingenioznim zaključcima kojima se pesme završavaju.
Za razliku od ’munjevitog’ pevanja iz prve zbirke (potpuno u skladu sa njenim naslovom), Karanović je u ostalim knjigama raspričan (’raspevan’) i sklon da menja tempo-ritmove stihova. Vernost rok ikonografiji obogaćena je korišćenjem imena i jezičkih sklopova iz rok poezije.
Pesniku nije strana ni prozna naracija kojom je nejednom voljan da okonča knjigu. Zbirka Tamna magistrala donosi i novi kvantitativni i kvalitativni pomak – poeme u duhu ’novog subjektivizma’, alternativnog i društveno angažovanog nemačkog pesničkog pokreta iz sedamdesetih – osamdesetih koji je tragao za glasom i osećajnošću obespravljenih u urbanim džunglama visokocivilizovanog, prebogatog Zapada/Nemačke. Karanovićeve poeme, pak, donose mnoštvo autentičnih glasova iz krizno-ratnih vremena zemlje Srbije koja je trošila svoje ljude i njihovu mladost/snagu, za uzvrat ne nudeći ništa (sem očaja). Ovi stihovi oslobođeni su nacionalističkih i huškačkih strasti, obećanja slave i pobede; njihovo umetničko poštenje nadilazi dnevno politikantske zahteve i ostaje duboko proživljeno, autentično svedočanstvo o ’godinama koje su pojeli skakavci’.
U konačnom svođenju utisaka Karanovićev Box set otkriva se kao izuzetno uspešno delo-opus možda i jedinog ovdašnjeg pesnika koji je kontinuirano, nadahnuto i autentično, stvarao na temeljima rok svetonazora i koji odbija da prihvati smutna vremena koja su nas skolila.

Ilija Bakić

05.03.10 Danas

Pitanje koje se nameće posle čitanja knjige sabranih pesama Box set Zvonka Karanovića bilo bi: Da li postoji žanrovska poezija, ona koja bi trebalo da se vrednuje u granicama nekog žanra ili je jezik poezije univerzalan i ne trpi granice?
Za primer se može uzeti Bordel muza, antologija francuske erotske poezije u Kišovom prevodu. Da li tekstove pisane za muziku, pevanje, treba drugačije tretirati? Milan Mladenović (EKV) pričao je da njegovi tekstovi imaju punu snagu samo kada se izvode. Možete čitati fenomenalne stihove svojih omiljenih rok pesama ali čini se da će vam zapamćeni zvuk uvek biti u uhu i da ne bi obratili pažnju na stihove da ih niste prvo čuli odsvirane. Kod pesama Zvonka Karanovića postoji nekada čudan osećaj da su one pisane za izvođenje ali da ih, na žalost, nikada nismo čuli, zbog čega zvuče slabo.
Ovaj autor odličan je u svojim ranim pesmama, tek u ovom izdanju zvanično objavljenim, pod nazivom Blitzkrieg (1990). Autentičan bunt, konciznost, elegantna i jednostavna produbljenost, poentiranost i višeznačnost, pravi rokenrol, pank, nepristajanje na mrtvu malograđansku šemu koja se nudi kao jedini modus života, uz odlične ilustracije Nikole Koraća, zatvaraju knjigu sabranih pesama svedočeći o tome šta je snaga lucidno pronađenog jezičkog izraza. U (hronološki) sledećoj knjizi, prvoj zvaničnoj, Srebrnom Surferu (1991), čitamo već razrađenu R’n’R poetiku. U njoj još uvek postoji preciznost u iskazu iako poente nekada izmiču, što nije nikakav greh u ovakvoj tematici. Radi se o preciznosti da se kaže ono što se hoće i da čitalac ima približnu sliku toga. Radi se o tome da nema gubljenja niti, da pesma nije samo sled slučajnih, proizvoljnih i što je još gore kliše asocijacija, opštih mesta, koje govore o tome kako neko zamišlja rokerski život. Na žalost, već sledeća knjiga, Mama melanholija (1996), govori o (očekivanom?) autorskom iskliznuću. Surf u potonjim knjigama postaje poetski neodgovoran. Radi se ovde o svesno gajenoj infantilnosti, nemanju želje da se osvesti vreme u kome se živi a to je vreme najvećih zlodela u našoj zemlji. U najboljem slučaju čita se ovde nekakva stihovana, nebulozna, poučitelna i patetična proza mlakih ili nepostojećih poenti, sa smislom koji bledi već u toku čitanja i koji se odmah zaboravlja. Lirski subjekt želi sve da zaboravi, da pobegne u san (Visoka vernost), drogu ili seks. On vreme uglavnom provodi u krevetu, gluvarenju, vožnji kolima. On se identifikuje sa svojim vremenom, atmosferom i pejzažima na jednom fiktivnom nivou koji kao da je preslikan iz nekog filma - to su „neodsanjani snovi“ na kojima se insistira. Tu se logično dolazi i do samosažaljenja u opisima i samoodređenju, do poze romantičnog heroja, samodopadljivosti. Gubitnička svest i sentimentalnost, duhovna inercija, pubertetske, erotske fantazije, monotonija, resantiman (Sporo pada noć), želja za efektom koja nekada daje vratolomne i degutantne rezultate, pop-kič povremeno skoro danilovljevski „barokno glamurozan“ (Groznica, Ceremonija dobrog življenja), ljubavni izlivi lakih nota ali drugačiji i manje uspeli od pesama R. Kanjevca, setno fade out raspoloženje, nekakav eho doživljenog, viđenog, strane lektire, stalni ego trip (Svakodnevna pustinja, Psihodelično krzno), o zreloj misli da se i ne govori, ono je što obeležava ove pesme. Doduše, ima ovde i koherentnih i sasvim uspelih delova ili celih pesama koje traže novo čitanje i produbljivanje smisla (Svlačenje, Sve što želim od vas su udarci koje mi zadajete). Ali, na žalost, uglavnom, lirski junak ima problem sa sećanjem i sa stvarnošću (Balkan bazar: kada ti je pola života deža vi/ šta je onda stvarnost/ a šta san), on ne želi da misli nego samo niže, nabraja (samozavaravajuće) mentalne slike, asocijacije uglavnom vezane za erotsko, pop kulturu i njene mitove i žali se na turobnu realnost koju, u stvari, ne želi da dosegne, promeni, i time, suprotno svojoj nameri, neretko biva smešan, anahron i banalan. Obraćanje ljubavnici, ženi, u jednom pasivnom maniru posebno je često, kao i poente i iskazi koji bi valjda trebalo da budu efektni, mudri ali su samo na pola puta do toga jer ovde se radi o osećanjima, slutnjama, u najboljem slučaju o nežnosti (Melanholija), ali ne i o pravom (poetskom) razmišljanju. U knjizi Tamna magistrala (2001) po Flaviju Rigonatu, piscu pogovora i uredniku, Karanović piše snažnu antiratnu poeziju. Pre bih rekao da su pesme Veliki umor i Tamna magistrala u duhu predaje i odustajanja, nekakvog polubunta, kao i ceo opus, više nego da su nekakva prava angažovanost, iako su eksplicitno, i u Tamnoj magistrali povremeno odlično, transponovane činjenice (po)ratnog života (brze pruge, karneval turbo folk transa, sveže meso za pendreke...). Autor sam kaže na kraju Velikog umora: „moj gnev ne dopire dalje od dnevne sobe/ beleške nemoćnog čoveka/... i znam da neće biti kajanja/ ni katarze/... i nisam želeo tu ulogu svakodnevnog heroja/ to je za neke jače i hrabrije/ i nisam želeo/ taj svakodnevni bes/ želeo sam da budem turista/ da koračam šinama/ i budem stariji brat/ sopstvenoj deci/... stariji sam deset godina/ i to iskustvo ne čini me jačim/ samo tužnijim i umornijim/ sedim u dnevnoj sobi ali ne vidim smrt...“ Ne bi se ovo ni postavljalo kao pitanje da se u medijskoj priči koja prati Karanovića, koji je i pisac romaneskne antiratne trilogije, ne potencira upravo nekakav angažman i poziv da se on kao nepravedno skrajnuti pesnik uvrsti u značajne u skorijoj prošlosti. Po izdavačima ovog autora ne bi se moglo govoriti o njegovoj velikoj skrajnutosti. Takođe, prelazak na pisanje proze ovde je logičan nastavak poezije koja je i sama bila na ivici proze. Poezija je, pak, po definiciji margina, a posebno rok muzika i neko kome je stalo do njih trebalo bi baš da prija ta pozicija. U suprotnom, može se govoriti o korumpiranosti, želji da se uđe u (mrtvi) Panteon akademskog establišmenta.
Sigurno je, ipak, da dobar deo onoga što sam ovde izneo kao mane jedne poetike mnogi smatraju baš vrlinama čitajući Zvonka Karanovića u jednom blagonaklonom žanrovskom ključu. Time se vraćamo na pitanje s početka.

Dragoljub Stanković