01.01.00
Glas javnosti
18.04.2002.
"Tamna magistrala", nova zbirka pesama niškog pesnika Zvonka Karanovića
Žestok sudar sa stvarnošću
NIŠ - U izdanju beogradske "Narodne knjige" izašla je iz štampe nova zbirka pesama jednog od značajnijih srpskih pesnika mlade generacije Zvonka Karanovića pod nazivom "Tamna magistrala". Za razliku od prethodne "Srebrni surfer", koja je odisala poverenjem u civilizaciju i radošću odrastanja na gradskom asfaltu, "Tamna magistrala" je žestok sudar sa stvarnošću, obračun s besmislom politike, ideologije i rata.
To su stihovi u ime čoveka koji nije hteo da ode u beli svet, ali ni da pristane na ovdašnje kompromise, knjiga definitivnog otrežnjenja i prociščenja.
- Nisam mogao sve ono što se desilo da ostavim zatrpano u arhivu svoje duše. Ova zbirka je zato moja lična katarza, koju sam morao da doživim da bih dalje trajao kao pesnik - kaže Karanović, dodajući da je "Tamna magistrala" jedno svojevrsno putovanje na kraj noći, putovanje po sopstvenoj duši.
Karanović najavljuje da će do kraja godine biti završen rukopis njegovog romana, čija se radnja dešava u Nišu krajem devedesetih. Biće to prava "gradska knjiga" sa interesantnim likovima i neočekivanim dešavanjima.
M. D.
01.01.00
Dnevnik
17.07.2002.
NOVE KNJIGE
Elegija o tami i pustoši
Zvonko Karanovia: TAMNA MAGISTRALA; Narodna knjiga /Alfa, Beograd, 2001.
Piše: Boris Lazia
Umetnici stvaraju", veli Vinaver u jednoj od svojih priea, kako bi "opravdali Boga pred ljudima". Sva lepota, sva dirljivost, sav žar i raskoš i zavodljivost dela, bili bi samo izraz, ili nesamerni broj izraza i oblika kojima se obznanjuje božanska suština. Vinaverov Mocart je hteo reai: Bog nije autao (dok je bezumnik radio svoje), pesnici su pevali, muzieari su skladali, slikari slikali. Ree je o stvaranju, shvaaenom kao obredni ein. O pisanju, kao doticanju suštine. Kao pevanju pred Bogom i za Boga. Kao Božijem pevanju u nama. Kao Božijim glasom za nas.
Doista, ima neeega obrednog u einu pisanja, u einu opevanja. Ukoliko je poezija kneginja svih umetnosti, ukoliko je povlašteni medij, i medij saznanja, kroz koji se dotieu vidljivi i nevidljivi svet, realnost i svet duševni, unutrašnji, pesnikov svet, svet eitaoeev, vaš, i moj, ukoliko je poezija povlašteni medij doticanja, ukoliko uopšte ima dodira, ukoliko nije svaki eovek neumitno, i zanavek, sam - tada elegienost, seta, ironija , povremeni izliv besa, goreine, cinizma, tada plahost i smeh - koji je prekrio svaki stih ove beskrajne pesme - javljaju se kao suštinski glas samospoznaje.
Tamnu magistralu eine tri koherentne celine: pesma Veliki umor, ciklus kratkih pesama "Valceri i violine" i poema "Tamna magistrala" po kojoj je zbirka ponela ime. Pesnik je pažljivo gradio svoj rukopis: ukoliko prva poema nije lišena patetienih momenata, ukoliko kraae pesme i nisu ujednaeene snage, završna poema je na izražajnom, koliko i sadržajnom polju, zato, gra?evina raskošne arhitektonike. Lirski glas Tamne magistrale svedok je iz senke. Što je više gledao rasulo, to je veama pazio na lepotu koja saeinjava (njegov, i naš) svet. Poema Tamna magistrala otkriva se kao lirski metatekst/ palimpsest, u kome lirski junak svoj glas poverava mitskom liku Ee Gevare, pop ikoni kojoj, pre svih, odgovara porinutost u ambijent lišaa i paprati, svet bojnih sukoba i gerilskog rata. Ovakvo lirsko nad - ja razotkriva povesnu pozadinu savremene zbilje, i, kroz mrežu ranijih sukoba - i tekstova i pesama stvorenih o njima - peva o nedavnom.
Osobine Karanoviaevog stiha jesu naglašena narativnost, stih koji se graniei sa ritmiekom prozom, kao i postupci nabrajanja, paralelizama, uz povremene bljeskove vanrednih lirskih vizija i opisa prirode (izgleda da gradski pesnici, u našoj tradiciji - mislim ovde prevashodno na Drainca - najsugestivnije pevaju o prirodi). Ostvarena u slobodnom stihu jedne razu?ene i jasne fakture, vrlo eistog jezika, lišena patetienosti, deklamativnosti, Tamna magistrala oslikava društveno, povesno, nacionalno rasulo kroz prizmu jedne intimne, liene priee. Lirski glas, gradski eovek kojemu je navueena uniforma i koji se igra maeke i miša sa ubicama sa nebesa (ali i sa ovim odozdole - videti Krležinu Baraku 5-be), je junak sa ruba, sa margine. Zagovornik blagog, bitniekog i rokerskog hedonoizma sa jasno izraženom sklonosti ka putenim užicima, on je i tipski junak generacije baeene, i protiv svoje volje, u svet ratnog ludila i zla. Izražava se putem urbanog slenga, urbanih kodova, ali ne peva o lienom koliko o opštem, kolektivnom, generacijskom udesu koji se prepzoznaje iz njegove liene priee. Ludilu razaranja i profitetstva nad nesreaama bližnjih suprotstavlja apologiju prijateljstva, ljubavi, nežnosti, roditeljstva. Svest o starenju, prolaznosti (u poemi slika prirode slika je smrti - magle i pepeo, prah), javlja se i kao odbrana duše, uma, odbrana slika koje naseljavaju naše duše. Odbrana slabih, razoružanih, nejakih. Odbrana gordih i ljubav koja posveauje, Tamna magistrala je i istinska patriotska pesma, onakva, na kakvu se u našoj generaciji eekalo punih deset godina.
Na koncu, imamo li sve ovo u vidu, nije jasno kako je najbolja poema iz prošlogodišnje produkcije promakla pažnji Saše Radojeiaa i Bojane Stojanovia-Pantovia koji su, prvi u Književnom magazinu, druga u Politici, iznosili svoje preglede najuspelijih pesniekih rukopisa za 2001. godinu i o njima iznosili vrednosne sudove.
01.01.00
Dnevnik
24.07.2002.
NOVE KNJIGE
Elegija o tami i pustoši
Zvonko Karanović: TAMNA MAGISTRALA; Narodna knjiga /Alfa, Beograd, 2001.
Piše: Boris Lazić
Umetnici stvaraju", veli Vinaver u jednoj od svojih priča, kako bi "opravdali Boga pred ljudima". Sva lepota, sva dirljivost, sav žar i raskoš i zavodljivost dela, bili bi samo izraz, ili nesamerni broj izraza i oblika kojima se obznanjuje božanska suština. Vinaverov Mocart je hteo reći: Bog nije ćutao (dok je bezumnik radio svoje), pesnici su pevali, muzičari su skladali, slikari slikali. Reč je o stvaranju, shvaćenom kao obredni čin. O pisanju, kao doticanju suštine. Kao pevanju pred Bogom i za Boga. Kao Božijem pevanju u nama. Kao Božijim glasom za nas.
Doista, ima nečega obrednog u činu pisanja, u činu opevanja. Ukoliko je poezija kneginja svih umetnosti, ukoliko je povlašteni medij, i medij saznanja, kroz koji se dotiču vidljivi i nevidljivi svet, realnost i svet duševni, unutrašnji, pesnikov svet, svet čitaočev, vaš, i moj, ukoliko je poezija povlašteni medij doticanja, ukoliko uopšte ima dodira, ukoliko nije svaki čovek neumitno, i zanavek, sam - tada elegičnost, seta, ironija , povremeni izliv besa, gorčine, cinizma, tada plahost i smeh - koji je prekrio svaki stih ove beskrajne pesme - javljaju se kao suštinski glas samospoznaje.
Tamnu magistralu čine tri koherentne celine: pesma Veliki umor, ciklus kratkih pesama "Valceri i violine" i poema "Tamna magistrala" po kojoj je zbirka ponela ime. Pesnik je pažljivo gradio svoj rukopis: ukoliko prva poema nije lišena patetičnih momenata, ukoliko kraće pesme i nisu ujednačene snage, završna poema je na izražajnom, koliko i sadržajnom polju, zato, građevina raskošne arhitektonike. Lirski glas Tamne magistrale svedok je iz senke. Što je više gledao rasulo, to je većma pazio na lepotu koja sačinjava (njegov, i naš) svet. Poema Tamna magistrala otkriva se kao lirski metatekst/ palimpsest, u kome lirski junak svoj glas poverava mitskom liku Če Gevare, pop ikoni kojoj, pre svih, odgovara porinutost u ambijent lišća i paprati, svet bojnih sukoba i gerilskog rata. Ovakvo lirsko nad - ja razotkriva povesnu pozadinu savremene zbilje, i, kroz mrežu ranijih sukoba - i tekstova i pesama stvorenih o njima - peva o nedavnom.
Osobine Karanovićevog stiha jesu naglašena narativnost, stih koji se graniči sa ritmičkom prozom, kao i postupci nabrajanja, paralelizama, uz povremene bljeskove vanrednih lirskih vizija i opisa prirode (izgleda da gradski pesnici, u našoj tradiciji - mislim ovde prevashodno na Drainca - najsugestivnije pevaju o prirodi). Ostvarena u slobodnom stihu jedne razuđene i jasne fakture, vrlo čistog jezika, lišena patetičnosti, deklamativnosti, Tamna magistrala oslikava društveno, povesno, nacionalno rasulo kroz prizmu jedne intimne, lične priče. Lirski glas, gradski čovek kojemu je navučena uniforma i koji se igra mačke i miša sa ubicama sa nebesa (ali i sa ovim odozdole - videti Krležinu Baraku 5- be), je junak sa ruba, sa margine. Zagovornik blagog, bitničkog i rokerskog hedonoizma sa jasno izraženom sklonosti ka putenim užicima, on je i tipski junak generacije bačene, i protiv svoje volje, u svet ratnog ludila i zla. Izražava se putem urbanog slenga, urbanih kodova, ali ne peva o ličnom koliko o opštem, kolektivnom, generacijskom udesu koji se prepzoznaje iz njegove lične priče. Ludilu razaranja i profitetstva nad nesrećama bližnjih suprotstavlja apologiju prijateljstva, ljubavi, nežnosti, roditeljstva. Svest o starenju, prolaznosti (u poemi slika prirode slika je smrti - magle i pepeo, prah), javlja se i kao odbrana duše, uma, odbrana slika koje naseljavaju naše duše. Odbrana slabih, razoružanih, nejakih. Odbrana gordih i ljubav koja posvećuje, Tamna magistrala je i istinska patriotska pesma, onakva, na kakvu se u našoj generaciji čekalo punih deset godina.
Na koncu, imamo li sve ovo u vidu, nije jasno kako je najbolja poema iz prošlogodišnje produkcije promakla pažnji Saše Radojčića i Bojane Stojanović-Pantović koji su, prvi u Književnom magazinu, druga u Politici, iznosili svoje preglede najuspelijih pesničkih rukopisa za 2001. godinu i o njima iznosili vrednosne sudove.
