Izlet u nebo

22.05.10 Politika

Događalo se, čak, da u istim listovima, isti kritičari, prvo pišu pozitivnu, pa posle negativnu kritiku romana „Izlet u nebo” koji sada objavljuje SKZ

Roman Grozdane Olujić „Izlet u nebo”, objavljen prvi put 1957. godine kada je spisateljica imala samo 22 godine, zbog „amoralnosti” je tada cenzurisan. Roman je pobedio na konkursu sarajevske „Narodne prosvjete” među 157 rukopisa. Doživeo je veliki uspeh u svetu, preveden je na sve značajne svetske jezike i štampan u Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj, Španiji, Norveškoj, Danskoj, Finskoj, Čehoslovačkoj, SAD, Indiji... Kod nas je, posle kratkog slavljenja i hvaljenja, prema navodima Slavice Garonja Radovanac (autorke knjige „Žene u srpskoj književnosti”) prvo izdanje romana cenzurisano gotovo za trećinu, a knjiga potom žestoko osporavana.

Pozorišna predstava „Čudna devojka”, napravljena po motivima romana, premijerno je izvedena 1959. godine u Beogradskom dramskom pozorištu i ubrzo skinuta s repertoara kao „skandalozna”. Ulogu Minje, glavne junakinje, igrala je Radmila Andrić, Nenada – Voja Mirić, a Peđu – Zoran Radmilović. Reditelj predstave bio je Milenko Maričić. Snimljen je i istoimeni film 1962. godine. Režiser je bio Joca Živanović, a glumačka postava ista, s tim što je Minju igrala Špela Rozin.

Ne računajući džepno izdanje „Narodne knjige” iz 1984. godine, celovito izdanje romana „Izlet u nebo” sada se, u izdanju Srpske književne zadruge, praktično, pojavljuje prvi put. Grozdana Olujić je svetski poznat pisac bajki. U senci tih knjiga ostali su njeni romani: „Glasam za ljubav” (1963), „Ne budi zaspale pse” (1964), „Divlje seme” (1967). Za roman „Glasovi u vetru” koji je, takođe, objavila Srpska književna zadruga, u stotom, jubilarnom „Kolu”, Grozdana Olujić je dobila NIN-ovu nagradu za roman godine.

Knjige, kao i ljudi, ističe Grozdana Olujić, imaju svoju sudbinu. O tome svedoči čitav niz njenih romana koje su savremenici pokušali da potisnu i to ne samo u vremenu u kojem su se pojavili, već i kasnije kada za ideološka procenjivanja nije bilo razloga. Ocene o romanu „Izlet u nebo” menjale su se prema društvenim i ideološkim merilima od polovine šezdesetih godina prošlog veka, pa sve do danas.

Roman, objašnjava Slavica Garonja Radovanac, prikazuje mladu generaciju (studentska populacija) koja u prvim mirnodopskim godinama, u objektivno teškim uslovima, usred još porušene zemlje, pokušava da nađe svoj životni smisao u velikom gradu (Beograd) i ostvari svoj životni san. Glavna junakinja Minja, kao i mnogi predstavnici te posleratne generacije, u život (i u roman) ulazi kao razorena, oštećena ličnost, u najintimnijim, najsuptilnijim delovima bića. Glavna junakinja je samim tim izgrađena kao negativni tip, antijunakinja kamijevskog tipa.

Pitamo spisateljicu da li je Minja bila previše modernih shvatanja za ono vreme?

Minja je, kaže Grozdana Olujić, kritički gledala na „svetle horizonte”, na glad i bedu u zemlji u kojoj „raj nas čeka”. Sebe je videla kao „belu jogurtnu mušicu onesvešćenu od gladi”. Kada su se ove reči čule na sceni, utisak je bio još snažniji. Predstava je pozvana na „Sterijino pozorje”, pa je poziv povučen. Eli Finci je rekao da je roman „Izlet u nebo” počeo život komplimentima koji su pljuštali sa svih strana, ali da je, srećom, „otrežnjenje već počelo”. Bio je to, u stvari, poziv na linč. U roku od samo tri meseca, sve se promenilo. Mihajlo Blečić je u „Književnim novinama” (8. novembra 1958) napisao da je „Izlet u nebo” – „izlet u trajne vrednosti, u njihov mir i zrelost”, a Jovan Maksimović, u „Večernjim novostima” (27. marta 1959) za roman kaže „neuspeli izlet u literaturu”. Događalo se, čak, da u istim listovima, isti kritičari, prvo pišu pozitivnu, pa posle negativnu kritiku. Tako je jedan kritičar prvo napisao da je roman „deo naše mladosti, deo istine o nama”, a posle tri meseca: „Ne, to nismo mi... to nije istina o nama”.

U zemlji su se za Grozdanu Olujić zatvorila mnoga vrata, a iz sveta su stizale samo pohvale. Londonski „Times Litterary Supplement” beleži da je reč o „kratkoj, žestokoj, upečatljivoj knjizi”, u listu „Punch” (London) osvanuo je tekst: „Ova potresna ljubavna priča, napisana u istom duhu kao romani Albera Kamija, autentičan je doprinos savremenoj evropskoj literaturi”. Spisateljica nam pokazuje još neke isečke iz novina: „Zapanjujuće realističan, a ipak poetski roman” („Arbeiderbladet”, Oslo); „Setna i gorka knjiga prustovske atmosfere, „Izlet u nebo” originalna je slika današnje omladine” („Politika”, Kopenhagen). Roman se i danas štampa i proučava u svetu. U Danskoj je objavljen u čuvenoj „Kolekciji XX vek”.

Da li je bilo naših kritičara koji su imali smelosti da pohvale roman?

– Naravno da ih je bilo. Hugo Klajn je napisao sjajan esej u odbranu „Izleta u nebo”. Pohvalno su pisali i Milan Bogdanović, Bora Glišić i još poneko. Ali, sve to više nije važno. Romanom „Glasovi u vetru”, po jednom velikom krugu, vratila sam se onome što me kao pisca najviše interesuje, najviše razlikuje od drugih, uverena da priča i pričanje ne mogu nestati, kao što ne može nestati – ljubav, za koju znaju i beli medvedi i daždevnjaci – naglašava Grozdana Olujić.

Vremenom, led je počeo da se topi. Minja više nije bila „čudna devojka”, već „avangardni iskorak u slobodu”. Aleksandar Jovanović kaže da junaci Grozdane Olujić tragaju za ljubavlju i sopstvenom ličnošću. Ljubav ih vraća njihovoj prirodi, otkrivajući, pri tom, svu njihovu osetljivost i privid ravnodušnosti.

Zoran Radisavljević