Glasovi u vetru

18.05.10 Koraci

Nije prazna reč da za nju ne marite, nego je život vaš.
Mojsije 32, 47.

Preosvećeni, mnogo je razloga, poveri sveštenik episkopu pravdajući se što zvonima nije najavljen dolazak velikodostojnika u selo. Oče, odvrati vladika blago, odlučan u nameri da rasvetli misteriju, navedite mi samo jedan razlog.

Vaše preosveštenstvo – skrušeno će jerej – nemamo zvona.

Ali, uprkos nepobitnom razlogu, vladika je došao, valja ga dostojno (koliko se može onim što se ima) ugostiti.

Uzdržavam se da promišljam i pišem o knjizi Grozdane Olujić (Pešić) Glasovi u vetru, koji je NIN-ov žiri kritike proglasio romanom godine. Razlog uzdržanosti je na početku teksta, ali, kao što pomenuh, vladika je došao.

Kada je Grozdana Olujić u 22. dobila nagradu (Izlet u nebo) za najbolji roman u bivšoj državi, moja skromnost sticala je osnovna znanja u odgovarajućoj školi. Naredni Olujićkin roman (Glasam za ljubav, najbolji kratak roman godine) zatekao je potpisnika u pubertetu.

Sad se kajem što sam ostario: Sedefnu ružu čitao sam u dobu preraslom za bajke. Ima i to dobrih strana.

Onome ko se ne seća – objavio sam (časopis Dometi, broj 23, Sombor, 1980) – da ne znam nikoga ko je u Jugoslaviji napisao bolju knjigu bajki od Grozdane Olujić. Nisam neobavešten; pisao sam o više knjiga bajki, a bogme, i pročitao prilično knjiga koje se bave teorijom tog žanra i ostao do danas pri ranijem iskazu o uspešnosti spisateljke Grozdane Olujić.

I dodajem da taj deo stvaralaštva Grozdane Olujić nije dovoljno dobro, ozbiljno, znalački tumačen i vrednovan. Jeste, Olujićka je za bajke dobila nagrade domaće i svetske – ali to je trošno, prolazno. Važni ste u času kada nagradu primate. Dok silazite s podijuma – padate u naručje zaborava.

Sećam se jednog dramatičnog pisma, objavljenog u Politici pre deceniju i po, kojim spisateljka, prevodilac, profesor Univerziteta (nije, dabome, reč o Grozdani Olujić), u starosti lamentira nad usudom i ponizno moli pomoć za lekove. Od tog pisma očaja, evo, rekoh, decenija i po je minula – još ne mogu da se oporavim. Ozbiljno. Ali, srpska kuhinja radi (što jednom reče jedna iskusna žena: „veze i podvezice!“): dele se nacionalne penzije usmenim piscima.

Vraćam se suštini: Grozdana je našla sebe u bajkama.

Toliko, za sada, o tome.

Godine su me naučile da sve što lako nađete, lako i izgubite. E, sad, uprkos kajanju, godine se množe pa Glasove u vetru ne mogu da čitam opušteno kao što čitah bajke. Trudim se da budem blagonaklon, a da ne izgubim meru.

Suština, možda neobičnog ili neuobičajenog osvrta pred vama, jeste stav da Grozdana Olujić treba, zbog reputacije, iznova da sedne za pisaći sto i do poslednje jote napiše Glasove u vetru. Ovde bi valjalo završiti priču o nagrađenomromanu kada bih mogao da ne objašnjavam stav.

Digresija: pametniji srednjoškolci ili njihovi profesori maternjeg jezika, podjednako nenaklonjeni čitanju, ismejali bi B. Miljkovića da je naslovio pesmu Uzalud je (zaspalu) budim – ali kad Olujićka u tridesetoj, kao, valjda, zreo pisac, krsti roman Ne budi zaspale pse (1964) onda se i babo (pa bio iz Đurine pesme ili hipokoristik Fikreta Abdića koji je izumeo smešu s kojom sve je lako) češe po glavi: što se to danas pisci razmeću rečima kao praporcima?!

Neobavešteni pomišljaju da sam imao roman u konkurenciji za nagradu kritike pa sad, kada mi se nagrada izmakla, buja ozlojeđenost. Ne brinem zbog neobaveštenih, a obavešteni (po definiciji) znaju: nemam objavljeni roman! Da sažeto interpretiram misao koju pripisuju J. Skerliću: ne nosim (kokošja) jaja, a mućak znam šta je!

Žao mi je što rasipah vreme kao plevu čitajući Glasove u vetru. Nerazumno je takvo i toliko razmetanje vremenom, ali šta da se radi, ne izdržah, a sebi bih, da to ne učinih, vazda prebacivao što ne pročitah roman izdvojen iz godišnje srpske književne produkcije: najbolji među najboljima!

Neće se i ne može takav odnos prema vremenu dobrim vratiti, niti vreme nadoknaditi. NIN–ovu nagradu, od ustanovljenja do danas, doživljavam kao najviše, najozbiljnije, beskompromisno priznanje piscu u zemlji – stav kritike da je autor napisao najbolji roman godine ravan je svakoj ozbiljnoj književnoj nagradi u svetu. Mi značajniju nagradu nemamo, a pisci su nam kakvi jesu. Da su pod konac – ne bi valjalo.

Otvaramo knjigu (ime na koricama nikome nije kazna...): doznajemo da nepoznata žena – ne samo nama već i liku dr Danila Arackog koji se udenuo u početak romana – pomera toplo telo (živa je, srećom, ali skroz papirnata, pa ako je topla u krevetu, a spisateljka tvrdi da jeste, hotelu preti opasnost od požara), dotiče bedro (doktorovo, možda ga pregleda) rukom punom prstenja.

Kakve veze ima detalj da je ruka nepoznate žene puna prstenja? Koliko puna, pitam se, ako je to bitan detalj?

Da li ona, nepoznata, ima tajnu vezu s Tolkinom? Tada bi imalo smisla pominjati nakit nepoznate, čak i pod pretpostavkom da je to prstenje futurustički stetoskop, medicinski alkohol, zavoj, gaza, bivacin. Da li se doktor trza i stresa na dodir tople ruke s hladnim prstenjem?

Želi li neko da ospori Stanislavskog? U redu, onda slobodno ukazujem na njegove reči: „Ako u prvom činu Čehovljeve drame vidiš na zidu pušku, znaj da će u trećem činu da opali!“ Elem, čemu nepoznata, eterična, ne znam kakva (spisateljka ne kaže) žena puna prstenja u njujorškom hotelu kod smušenog dr Danila Arackog dok u pozadini kašljuca uzbuđeni dr Luka Aracki? Hoće li ortački da otvore bižuterijsku radnju?

„Baš lepo, pomisli“ (verovatno Danilo, a možda Luka, dabome, izvesno da nije žena pomislila, što bi bilo normalno posle pominjanja njene ruke „pune prstenja“, pa i same neznanke, ali ona je nevažna, ona je samo senka, ukras iz polutame – jao, ja se plašim svega nedovršenog pa i polutame – dok iz nje (polutame) „presecaju raznobojne svetlosti reklama“ (kao da seciraju) osvetljavajući „deo obraza i kosu neke žene“. Eto jada: iz polutame svetlost reklama preseca ne znam šta: valjda sebe. I vide Bog da je dobro. I bi polutama, pardon, polusvetlost, štogod to značilo. Grozdana bi rekla: „ne zna se šta.“

„Na 17. spratu njujorškog hotela, u brzom smenjivanju slika“ (čijih, kakvih) „kao pred san ili buđenje“ (neodlučna je spisateljka, ne zna koje je doba uprkos polutami i svetlećim reklamama) „dr Danilo Aracki oseti da nije sam u sobi. Pruži ruku da upali lampu“ (pred san ili buđenje?!) „ali lampe nije bilo“ (nedopustivi nemar, bez odlaganja prijaviti N. Tesli). „Ni noćnog stočića nije bilo“ (šta će mu stočić osim ako nije lampa koje nema; prijaviti recepcionaru). „Prazninu i polutamu presecale su samo raznobojne svetlosti“ (množina!) „reklama, osvetljavajući deo obraza i kosu neke žene pripijene uz njegovo rame“ (dr Danilo Aracki ima, pretpostavljam, veštačku teleskopsku ruku s pneumaticima i hidraulikom: dok mu je nepoznata žena – a takve su one, leže, nepozvane, na ramenu, doktor je zapravo Gaj Mucije Scevola, ne oseća da mu ruka trni – dakako, odmakla analgezija – jer je to čeljade svu noć na ruci kao na toploj perini; šta mari, doktor baš tom rukom opipava sobu, zidove, pod, tavanicu, operiše u polutami, pruža je kao kran, traži lampu, stočić, kočić, močić – a žena ne haje, pripijena uz rame, kojeg doktor možda i nema, kad je već sve nestalo u fantomskom njujorškom hotelu u kome je jedino krevet i u krevetu žena (I. Andrić bi rekao „koje nema“) – ali to još niko nije obelodanio.

U Njujorku, kada prenoćite u hotelu, osobito na Leksington aveniji, dobijate krevet u vlasništvo. Mala pažnja američkog hotelijerstva. Kad se odjavite iz hotela uprtite svoj krevet na grbinu i put pod noge.

Znam, ovakvim čitanjem romana godine, s krevetom na grbači, nećemo daleko stići i beleška će biti obimnija od Glasova u vetru. Možda da vežbamo zečje skokove?!

Hop: 15. stranica romana, rečenica: „Njen muž je jedna od tih budala“!

Baš tako, s uskličnikom iza navoda. Muž, kakav da je, imenica je muškog roda. Budala, ma kolika, ženskog je roda. Ali, korektno rodnoravnopravna napisana rečenica je „njen muž je jedan od tih budala“. Ako je njen muž budala, sad ja laički razlažem, onda mu ona sliči jer se udala za takvoga. Tada bi trebalo, u romanu, čitaocu objasniti, ili pustiti da iz teksta zaključi, zašto je budala on, zašto ona. Ali, ako je suprug (takođe muški rod) „jedna“ od tih budala – onda se aludira na neverstvo, što je ostalo nejasno, kao i besmisleni pasus pre toga: „Jednoga dana osvanuo bi možda s generalskim epoletama“ (valjda bi ih u snu dobio od anđela ađutanta ili ko već noću kači pukovnicima generalske epolete i širite!) „toliko“ (koliko?) „važnim“ (čitalac je shvatio čija je supruga Petrana, nema potrebe gomilati reči) „njegovoj ženi Petrani“ (autorka gleda seriju Selo gori ... pa pozajmljuje imena junaka) „za kojom uzdišu oficiri, plemići, kockari, bogataši, i propalice od Karanova do Beča“. Naravno, može se napisati i da bude takođe gramatički korektno: „Njen muž je jedna od tih budala!“ – ako je težište na „budali“ a ne „na mužu“ – što ovde nije slučaj; dakle, i muškarci imaju pravo na rodnu ravnopravnost.

Ne znam gde je Karanovo, čak ni kao fikcija, ali verujem da nije bečki kvart. Čudim se da u Beču nema lepotica, pa „oficiri, plemići, kockari, bogataši“ uzdišu baš za Petranom (podrazumevam: otmenom, gracioznom – kao ime što joj je, obrazovanom, fatalnom, sa neodoljivom zadnjicom kao četnički kazan i punđom na sprat ili pletenicom debelom kao konjski rep, dugom do kazana). Nije rečeno gde su je, kada i kojom prigodom ugledali svi ti dični, neustrašivi muži, oficiri što uzdišu kao stariji maloletnici (oficiri o kojima ima maglovitu predstavu iz romana Mirjane Jakovljević i televizijskog serijala s pogubnim uticajem na spisateljku: Grozdana je još u snovima dvadesetdvogodišnjakinje), na kom balu, pri kom kadrilu, valceru, da li baš na bečkom dvoru, na kojoj paradi ženskog sveta, modnoj reviji... i šta tu traže kockari i propalice (do maločas mišljah da su kockari po definiciji propalice, pa bili iz Karanova ili Beča), na mestima gde lucidni pisac smešta bogataše i plemiće (potonji su sigurno iz ruskih romana, osiroteli, mada sumnjam da je G.O.P. toliko vremena upropastila čitajući opšta mesta ruske klasike).

I sad sledi nastavak: „Nije mala stvar steći generalski čin“ (maločas je taj čin bio samo pretpostavka: „jednoga dana osvanuo bi možda...“), ali on medicinu nije studirao da bi naučio da ubija, već da spasava...“ Elem, prvo spisateljka pretpostavi da „jednog dana osvanuo bi možda“, u narednoj rečenici već „nije mala stvar“ – a ne kaže kolika je; ali, čitaoca stavlja pred svršeni čin unapređenja, da bi utvrdio – da „ko studira medicinu uči da ubija“ (nije slučaj sa dr Lukom Arackim, jer taj bata „već spasava“ ). Niko mu, doduše, nije ponudio generalske širite – nisam do kraja romana primetio, možda kasnije, kada sam sklopio korice – ni da ubija ni da spasava, ali Grozdana je to – ona vlada nadzemnim silama.

Pitanje je na koji se način dobijaju činovi. Ja to, doduše, sticajem okolnosti, znam, kao što znam da nije do oficira da se opredeljuje za čin, već da salutira i odgovara kratko, oštro: „Razumem!“ Ostalo je nejasno i „neshvatljivo odricanje ordena za junaštvo, odbijanje pukovničkog čina Luke Arackog“. Ovako sročena rečenica (na stranu da je sada reč o nižem činu ali je pridodat orden) ostavlja zbunjenog čitaoca: kakav je to „pukovnički čin Luka Aracki“?! Ili ovako: Luka Aracki nije prihvatio čin pukovnika, a Petrana misli da je budalašto je „odbacio generalski čin“ i „službu u Generalštabu“. Ko je ovde zbunjen?!

Valjda takva neprolazna lepotica zna šta govori. Ako i čitalac „žali slučaj“ znači da je požurio: na sledećoj stranici doznaće da je sahrani „doktora i pukovnika Luke Arackog“ prisustvovalo čitavo Karanovo, „a da je njegov crvenokosi“ (ti su najpametniji i najnapredniji) „unuk Danilo izjavio“ (kome?) „da doktor Aracki“ (valjda, deda Luka?) „nije mrtav“. „Odleteo je u nebo i vratiće se kao cvet ili ptica, jer niko i ništa ne nestaje zauvek!“ Molim Vas, neka mi neko doda maramicu – bez obzira što je Luka odbio pukovnički čin – a sahranjen je u tom činu.

„‘Potrebno je samo čekati!‘ dodao je Mali Riđi, što je zapanjilo sve koji su ga čuli, i uplašilo sve koji su ga voleli.“ Da li su ga čuli i oni koji su ga voleli ili su se potonji uplašili Malog Riđeg? Čega su se uplašili?

Čekanja? Ne znam, nije rečeno, ali mi zvuči da je Mali Riđi – konj. U mom zavičaju Mali Riđi je ili konj ili robijaš. Dobro, prihvatam, u Dablinu je Irac.

Predstoji još jedan, epohalni, pasus: „I to je i“ (sveza do sveze naglašava nebitno, kao oni, potpisniku osvrta znani oratori, što govore: znači, znači da znači, ovaj) „činio dok u Karanovo nije ušao“ (obratite pažnju, ne na ulazak, već na nastavak) „prvi tenk Drugog svetskog rata“ (samo jedan?! jedan tenk, jedan tenkist, to je ta logika, jedan je uvek prvi), „a Karanovo se okitilo“ (to Grozdana, majstore, poenta je u glagolu!) „belim krpama“ (skromno znanje ovoga što zanoveta, govori da su krpe bele samo dok su nove i posle iskuvavanja, inače ne bi bile krpe i koristile bi se za posteljinu, stolnjake i nadstolnjake, dakle u Karanovu su čekali okupatore) u „znak predaje, prestravljeno pričama da Hitlerovi“ (valjda nemački, nacistički ili već, ali to je reper od „mlada vojska Titova“, valjda, kod nas, žal što drug Joška nije koristio pravo prve bračne noći pa mu retroaktivno poklanjaju vojnike koje su nemoralne žene rodile sa muževima) „vojnici zarobljenike“ (onako ispošćene) „koriste kao sirovinu za pravljenje sapuna“ (zato mašu „belim krpama“ jer su prestrašeni, a sapun se kuva, a ne pravi.

Niko, ako zna maternji jezik, ne kaže „pravim ručak“, jer bi u tom slučaju mogao reći i „zidam, konstruišem, podižem ručak“, nego „kuvam“, retko se čuje „gradim“, a u ruralnim krajevima „gotovim“ – ali ovo je maestralno delo laureata prestižne nagrade za roman godine, takav je majstor za sve, pa svašta može da napravi).

Ne mogu da Vas ostavim bez divotne dve rečenice: „U tom trenutku neko je na grupu dece, istrčale da vide gvozdeno čudovište“ (zar decu, kada su nestašna, u Karanovu ne straše čudovištima iz bajki, kao u civilizovanom svetu, nego baš tenkom), „bacio ručnu bombu“. Nije rečeno ko je bacio i da li sa tenka ili na tenk. Da ne sitničarimo. Pitanje je neizbežno: od čega je napravljen taj tenk kada je od jedne ručne bombe planuo, buknuo, odleteo u vazduh s Lukom Arackim koji je prvo „podleteo“ onda „odleteo“.

Skoncentrišite se, molim Vas: „Kad i kako je“ (ma, sad, lako) „dr Aracki uspeo da je u letu zgrabi“ (ne u letu, stala je bomba, za tren, sačekala da Bananamen-doktor skine mantil, spakuje slušalice u lekarsku torbu, javi prijateljima šta smera i pozove pojačanje: ne puštaj je doktore ako boga znaš, pobiće nas Grozdana!) i podleti (raširivši divot krila angela spasioca) „pod tenk – Karanovo je imalo različita tumačenja“.

Ko je bacio (neko, spisateljka nije videla, bila je gužva, pa nije mogla ni da objasni taj čin) i zašto (ne znamo ni počinioca) bombu na decu (tek na 216. stranici nedvosmisleno doznajemo da je bomba bačena na decu; teška je to bila odluka za spisateljku – možda je zaboravila bombu), osim ako ne čezne za suzama i coktanjem empatičnih baba. I što je doktor podleteo pod tenk? To čudovište ne proklizava kad staje. Ako je „neko bacio“ bombu na decu, na vrane, na... onda je nije ispustio nego zamahnuo da je hitne što dalje, da odleti (a ne podleti) od tenka (izuzev ako je baca kamikaza, ali ni taj je ne bi bacio no na nju legao) koji će, u narednom potezu pera, buknuti – kao i dr Aracki, koji nije umro – tvrdi neko dete, Malo Riđe. Eh, ti Irci moraju baš svuda da cimaju nedužnog Džojsa! Naravno, ima još nejasnog: ako je tenk imao samo jednog tenkistu – tako kaže Grozdana – onda ne znamo ko je bacio bombu: zar isti tenkista? Ko za to vreme upravlja tenkom? Možda je tenkista bacio bombu kroz cev. Posebno je problematična nelogična i nefunkcionalna racionalizacija posade na jednog vojnika.

Na 15. stranici neko je bacio bombu na „grupu dece“ koja je na 216. postala „gomila dečurlije“. Gomila podrazumeva stvari, spisateljka postaje nervozna, i decu naziva dečurlijom, što u književnom jeziku ima negativan predznak. Razlika između „grupe“ i „gomile“ jednaka je razlici između živog i neživog.

8. „Danilo prebaci jastuk preko glave i sobu prekri teška, sluzava tišina, u kojoj se čula“ (na 17. spratu!) „samo tutnjava iz dubine ulice i kapanje vode s Vetine glave“. Izuzmimo sluzavu tišinu koja se javi kada prebacite „jastuk preko glave“ – ali, kako da ignorišemo tišinu kada se u njoj čula „samo tutnjava iz dubine ulice i kapanje vode s Vetine glave“. Možda je ipak umešan i Tesla, to su Nijagarini vodopadi koji kaplju.

8. „Mogli su me bar jednom zaobići, reče u sebi, ne znajući da su putevi mrtvih nedokučiviji od puteva Gospodnjih...“ Gospod, otkri Olujićka, ne vlada mrtvima, neće biti Sudnjega dana ni Božića ni Vaskrsa. Možda se država iznova odvoji od crkve. Tvorcu su nedokučivi putevi mrtvih. Ko zna gde vode ti putevi i šta rade mrtvi.

„Krhko je znanje“ (D. Cesarić). Gospodu su nedokučivi putevi, jer spisateljka tvrdi da Bog povremeno dremne. Zar karanovački letopisac nije „Šaptač iz Božjega sna?“

Ako sam shvatio spisateljku, Bog je paranoik i shizofrenik. Tada je jasno zašto ne razaznaje pute mrtvih i živih. U takvom zdravstvenom stanju (oksimoron!) Bog ni sebe ne prepoznaje – kako li će svoje delo, pogotovu u tumačenju Grozdane Olujić.

8. „Niz njegovu kičmu skliznu jeza.“ I ne razbi se, niti slomi.

8, 28, 29, 54, 89. Danilo Aracki je ekstrasens: svaki čas mu telom prolazi jeza, hladnoća ili curi znoj – čak i barice ostavlja! „U mlakoj bari sopstvenog znoja, uz ženu koja je dahtala u snu...“

9. „Luki Arackom, odletelom u nebo zajedno s tenkom i tenkistom...“ Grozdana je izumela tenk – zamalo pa bez posade: jedan čovek – jedan tenk! Za to se može dobiti nagrada za ekonomiju, ili za mir, Švedskog komiteta.

9. „Kad su niz prozore hotela Aterton klizila“ (baš klizav roman) „ljudska tela udarajući tupo o beton“. Kakav je to sluh, ljudi moji – M. Delić – na 17. spratu, „Atertona“ Olujićkin junak čuje kako tela koja su maločas „klizila niz prozore“ udaraju „tupo o beton“.

9. Gospodin Aracki, ma koji od njih, mora da ima uši kao slepi miš ili sova, pa da na 17. spratu hotela u Leksington aveniji „osluškuje glasove pijanaca u dubini ulice“.

9. Tek sad vidim zašto je Danilo uznemiren što su ljudska tela „klizila“ niz prozore Atertona: „pa sledećih dana sve njujorške novine pisale su o samoubicama, o ostarelim računovođama, medicinskim sestrama, učiteljicama koje izlaze kroz prozor“ sve u jednom danu!

Kakva je to gužva bila, ljudi božji, žene naše! Da li su svi izašli kroz jedan prozor? Pisac je, izgleda, stajao kod prozora i anketirao samoubice: godine, pol, obrazovanje, zanimanje, visina penzije, hipoteka, razlog izlaska kroz prozor...

10. „Ne izlazeći iz sna, žena ga primi u sebe i nastavi da hrče.“ Divan opis, antologijski, enciklopedijski, treba ga uneti u čitanke, u lektiru, u Ustav... nadmašuje pubertetlijske priče.

11. „Za nekoliko dana moraće da odluči ostaje li u Americi ili odlazi za sva vremena.“ (Ako odluči da ostane, ne mora da odlučuje i da li odlazi, ako odluči da ode, ne mora da misli da li će ostati. To znaju osnovci, koji tek uče da misle, sklapaju rečenice, odlučuju o nečemu). „Ako postoje sva vremena?“ (Gramatika poznaje više vremena, ali ne postoje „sva vremena“ kao što ne postoje „ovi prostori“). „Ako se sve ne događa slučajno: i ljubav, i mržnja...“

Razočaraću spisateljku: ništa se ne dešava slučajno, to nije fatalizam, to je realnost. Uostalom, pisac je to shvatio na 168. stranici: „Neki razlog je, ipak, postojao. Ništa se slučajno ne događa, ni krivica, ni kazna.“ Spisateljka je samo malo neodlučna.

17. Prepričavajući srednjoškolsko gradivo o postanku vrsta, spisateljka pored Karanovskog letopisa uvodi, neočekivano i nepotrebno, „Nebesku knjigu „jehovita“ – banalizujući kloniranje. Koliko sam dokučio iz romana, članovi „nekada moćne porodice Aracki“ su pravoslavci.

U srpskom jeziku ne postoji za adventiste izraz „jehoviti“, možda „jehovini svedoci“,“ jehovisti“ ili, kolokvijalno i pogrešno, „subotari“. Čemu, onda, ničim izazvano uvođenje Nebeske knjige adventista?“ Uzgred, muslimani imaju više Nebeskih knjiga. Gde je slavna porodica pravoslavnih Arackih između adventista i muslimana i čiju Nebesku knjigu impotura spisateljka?

Znam da neko tako ne multiklerikalan, nego ni monoteist, u Drugom svetskom ratu ne bi mogao da opstane u jugoslovenskoj vojsci – ma ne bi ga pribrojali ni međ simpatizere – mada spisateljka širokogrudo deli lente, ordenje, činove, epolete i generalštabne fotelje. A Aracki se zainatio, pa neće da čuje za unapređenje – uprkos istrajavanju lepotice Petrane koja je muža na paradi pesnika, plemića, oficira, bogataša, kockara, propalica koji su za njom uzdisali, izdvojila kao budalu: „Zar je zaista toliko lud?“ – pitala se lepotica (mišljah da je dovoljno u čitavom romanu jednom reći da je Petrana lepotica, ili spisateljka misli da je neuverljiva – Petrana, „naizmenično, plačući i vičući, a onda plačući i smejući se dok je kao zver hodala od zida do zida. Samo ludak može najviši vojni čin zameniti bolesničkim smradom!“ (36).

Dakle, tako: Aracki je ne samo budala nego i ludak – ne znamo o kom činu je reč jer je spisateljkin izbor priličan: od kapetana preko pukovnika do generala – ali je jasno da se Arackom nudi unapređenje i ulazak u General-štab zato što bolnica – smrdi!

23. „U kome se više stradalo od gladi, zime i pegavca nego od metaka.“ Čovek ima jedan život, bar koliko ja znam, i gine od jednog metka. Verujem da je Grozdana upotrebila množinu bez razmišljanja, a tenk s jednim tenkistom je nešto drugo.

24. „Niti je Luka Aracki nehotice zanemeo od užasa.“ Eto kako čitanje romana godine prosvetli čitaoca kad dozna da ljudi mogu i hotimice da zaneme od užasa.

25. „Vetin panični trk ka reci u kojoj je nestala u svojoj šesnaestoj godini.“ Prema reci se panično trči kada davljenika treba spasiti (pa i tada panika je pogrešan prtljag), a ne kada neko trči da se utopi (makar bez razloga, a trčati u smrt može samo ludak koji i ne zna šta čini) kad „sklizne“ niz led. A i kad hoće da se ubije ne čini to „u svojoj“ bilo kojoj godini jer se podrazumeva da ne može da se utopi, ili bilo šta, u tuđoj godini. Poznate su fraze za izluđivanje čitalaca novina: „Umro u svojoj... godiniživota.“Ko jošumire u smrti,ma u čijoj godini?!

25. „O tom, poslednjem danu Vetinog života kružile su različite priče. Samo – nijedna od tih priča nije pouzdana, niti se očevicima može verovati.“ Onda nam ostaje samo pisac, koji pere ruke, rublje, sve; i njemu ne možemo da verujemo kad neprestano govori da se ništa ne zna, pa ni on nije bio prisutan, a i da je bio: svedoci su ne računaju jer su nepoćudni, neprilagodljivi?

26. Karanovo je, sudim, imalo najlepšu devojku, Vetu i najlepšu ženu Petranu. Jedino što je Veta, sa 16 godina još dete, to je spisateljki promaklo, inače bi uvela još jedan lik za međudoba. „Vojnik koji je u smrt oterao Vetu, najlepšu devojku Karanova, nestao u istom procepu pod ledom.“ Kakav je to procep pod ledom – to, rekla bi Grozdana, niko ne zna... kao što do kraja romana čitalac ne dozna da li je Veta bežala od smrti ili u smrt, da se ubila ili je ubijena, da li je silovana ili je silovala.

Dobro, utopila se u reci, ali davljenik je spisatelj, ne lik jer se G.O. hvata za slamku i ne samo roman nego i čitaoci su podavljeni vodom s Vetine kose koja ne okvasi ni delić Vetine odeće, a stvara bare na podu. Možda Vetina odeća nije okvašena (kao što „kiša rosulja kvasi šljunkovitu stazu“, navodim deo rečenice kojoj nisam našao smisao) jer je senke nemaju, ali ako je Veta senka, otkud tolika voda, ljudi moji. I još jedna, za spisateljku svakako sitnica: ako je Petrana bila najlepša u mladosti, a tek „u najdubljoj starosti mlađa i lepša od svih žena u Karanovu“ (videti na 34. stranici), kako je sad najednom Veta najlepša devojka? Razumem, naravno, stvaralačku slobodu, ali ta sloboda ima pravila koja se ne naziru u romanu.

„A Karanovo pamti Natalijine reči, mada nije jasno da li se odnose samo na Vetu ili i Natalijinu svekrvu, Petranu, pred čijim su se vilinskim licem zaustavljali ljudi i zveri.“ Ko to može da nam objasni? Niko. Karanovo pamti šta je rečeno, ne zna na koga se odnosi. Zašto pamti? Ne pitajte mene.

26. „Da li su ga ubili“ (vojnika kojeg je spisateljka uvela u roman) „ili se sam ubio, ostalo je da se nagađa.“ Mnogo toga nagađa čitalac, nagađa i autorka. Uostalom ni siroti „Šaptač iz Božjega sna“, grafoman, voajer, uhoda koji brine tuđe brige dok pokušava da bude pronicljiv – ništa ne zna, ali uporno zapisuje rečenicu „lepota u porodici Aracki ravna je prokletstvu, možda ludilu!“ Ne treba smetnuti s uma, da je u malim sredinama, valjda je to Karanovo kad je pola mesta razbudilo razbijanje prozorskog stakla, ludilo (ma kako se u medicini zvalo) u kolokvijalnom govoru kazna, prokletstvo. Čemu, onda, Grozdanino meditiranje?

26. „U znak odmazde, Nemci su streljali pedeset na brzinu pohvatanih talaca.“ Do maločas mišljah da su Nemci najpre slali poštom, u roze kovertima, propisno frankirana obaveštenja, kao poreska uprava – možda i zadenutom žutom ružom koja miriše bar stoleće – da će streljati i da meštani u svojim kućama mirno, disciplinovano sačekaju da ih odvedu na stratište. Pre toga mogu da napišu istorijske poruke potomcima, čovečanstvu.

Nemci su tada, svedoči spisateljka – koja nije bila na mestu događaja, ali zato onim koje je poslala da prisustvuju ne veruje, nagovarajući čitaoca da ne treba (slažem se!) verovati ni onima koji nisu bili – ako sam dobro razumeo nedovršenu misao i rečenicu: „Među njima i Simku Galičanku, Vetinu baku po materi.“ To nije rečenica onoga iza kazana, Šaptača iz Božjega sna (taj prespava 300 strana romana, a u tom romanu svaka je vaška obaška), to autorka zapisuje. Pa, kad pisac zapisuje – da priskočim: baka (makar po materi) nije književni izraz. To je izraz koji se koristi u kolokvijalnom razgovoru, u porodici, u bajkama, deca su tako naučena da staramajci govore iz milja. Književni izraz je: baba.Što se tiče majke, nije pogrešno, makar bilo bliže vulgarnom govoru, upotrebiti imenicu matere i kad neodoljivo asocira na roman J. Radulovića. No, dobro: niko nema tapiju na reči.

28. „Večno putovanje podzemnim i nadzemnim vodama ovoga sveta...“ Lepo zvuči, ništa ne znači.

28. „Čula se samo buka grada u dubini“ (grad u dubini, selo na površini), komešanje senki (čuje se komešanje senki, pobogu) u uglu sobe, kapanje vode s Vetine glave (dobro, to znamo da su Nijagarini ili Viktorijini vodopadi, s obzirom na to koliko je kapalo, samo što nije „grmilo“ – mogli smo svi da se podavimo).

31. „Petar je odavno zemlja u zemlji, možda tek nekoliko koščica koje su oglodale ribe.“ Prvi put čujem i ne mogu da verujem: podzemne ribe! Svašta čovek dozna nedužno čitajući romane.

31. „Petar je voleo pse, i žalio suseda kome je čitava porodica stradala u ratu. Konačno, sused je rekao da će na putu biti tek nekoliko dana...“ Laje li sused ili je slučajno prošao dok je Grozdana slušala Glasove u vetru.

33. „Te marke Luka Aracki decenijama je skupljao, ne znajući da su neke od njih postale najređe i najskuplje na svetu.“ Uzećemo piščevu tvrdnju o dragocenim markama, mada ničim potkrepljenu, kao istinitu. Elem, Danilo Aracki je u varoši/selu (pisac još nije odredio šta je Karanovo, kasnije će ličiti na zaseok, nekoliko kuća, verovatno su svi stanovnici u rodu) imao najređe (pa time i najskuplje) marke na svetu. Kako ih je kupovao, ako ne na recept! Ali: nije Luka Aracki znao koliko vrede te marke i kako ih je kupovao, dobijao, nabavljao (amnezija, šta drugo). To zna samo pisac, ali neće da kaže (već nejasno i neuko negira rečeno na 33, pa objašnjava, koliko može, na 64. stranici).

33. Nepobitno je da su likovi u romanu „odeveni u laka letnja odela“ baš rane „jeseni ili proleća“ (a da nigde između jeseni i proleća nema leta, da ne govorimo o redosledu godišnjih doba) „u bašti preplavljenoj sitnim plavim cvećem“ koje je Luka sadio „gde god je stigao“ da bi mu se, pretpostavljam, kao u davnoj pesmi M. Bećkovića, (more) slagalo s bojom košulje.

34. „Čopor muškaraca“ – bira vođu čopora. Izgleda da roman počinje u vreme kada se ljudi još nisu posve razvili. Kad imamo „čopor muškaraca“ logično je da kasnije imamo „gomilu dečurlije“.

34. „Možda zato što je i u najdubljoj starosti izgledala mlađe i lepše od svih žena u Karanovu.“ (Još jedno svetsko čudo! Šta bi Tagore dao za takvu najmlađu i najstariju ženu u svom selu... Ali, ne treba da se vajka: svaka žena u Karanovu je najlepša, od Karanova pa do Beča ili Pariza, zavisno na koju se stanu spisateljka okrene. Muškarci takođe.)

34. „Uspravna i visoka, kuća Arackih...“ Čudne li kuće, pa još uspravne!

37. „Začudio ga je njen izgled i blistava crna kočija koju je vozio livrejisani kočijaš.“ Naravno da ga je začudilo da je crna kočija blistava posle puta od Beča do Karanova (ma gde to mesto smestila Olujićka) – jer je prirodno da bude prekrivena prašinom bar pedalj debelom, da kočijaš bude u skoreloj livreji i da se od prašine ne može prepoznati; na stranu što ne znamo gde su se konji odmarali i šta je livrejisani kočijaš jeo, gde i kako konačio, a gde lepota Petrana. Lepotica je livrejisanog kočijaša i kočiju s dva crna konja (da bi se slagali s „blistavom crnom kočijom“ za razliku od „crnca u belom odelu“) držala „tri dana i tri noći“. Trećeg dana (znači da je stigla noću, pa onda ide: tri noći i tri dana) otišla je po čoveka koji je čekao i zbog kojeg je napustila Karanovo. Grozdana ni slovo ne napisa (manimo sad kočijaša, makar u livreji) gde je taj gost odseo, šta je radio, šta jeo u tom Karanovu (da ne govorimo da nema ni naznaka da je od Beča do Karanova išta okusio, nit spavao nit zevao, ponajmanje dremao, a ne znamo ni zašto se zaputio u Karanovo) u kome živi Šaptač Iza Božjega Uva i razgovara s Bikom Koji Sedi, dok prati svaki pokret, misao, pčelu u letu među plavim cvećem, ružama i vrbenama (da ne zaboravim gerbere) stanovnika Karanova i onih koji u Karanovo svrate/zalutaju.

38. Grof je „izgubivši imanje na kartama, podigao ruku u beloj rukavici i ispalio sebi metak u usta“ (verujem: iz rukavice; drugo oružje Grozdana ne pominje, doduše na 29. stranici pomenula je oruđe: tenk s tenkistom, u Karanovu, ali ne u Beču, za kockarskim stolom, pa samoubistvo iz tenka samoinicijativno ili samovoljno odbacujem kao neprikladno),

38. „O njenu naklonost“ (obratite pažnju, Petrana je u Beču, Carskom gradu) „otimali su se pesnici i ministri, plemići i propalice“. Sada je postava promenjena i udvarači su unapređeni: pesnici su zamenili oficire s 15. stranice, pojavili su se i ministri koji su zamenili kockare ili bogataše, otkud, zašto, kako – što bi rekla Grozdana – ne zna se.

38. O globtroteru Petrani „stizale su neproverene i protivrečne priče“. Kako i ne bi, kad je posle uzdisanja bečkog muškog krem društva, prešla u Pariz, mada se Grozdana teško odvaja od Beča. Jednom je samo pomenula Pariz, verovatno zvuči svetski ili je zaboravila da je počela o Beču.

38. Ali, Petrana se, reče spisateljka, vratila u Karanovo. I to kako: „Ovog puta u automobilu čiji se krov dizao i spuštao“. Nešto se mislim – da se samo dizao Petrana bi bila na muci.

39. Polutama nikako ne napušta roman. „Danilo Aracki ponovo vide Luku kako se naginje nad nečiji bolesnički krevet“ (ne mogu da verujem, obratite pažnju), „možda leju s ružama i georginama“. Što ti je čitanje romana vraška stvar: sad doznah da se ruže i georgine sade kao luk – u lejama. Ostalo je nedorečeno da li je „bolesnički“ krevet u lejama ili na leje.

39. „O čemu su pričali, niko nije mogao da dokuči“ (znao sam: kod Grozdane su svi nemoćni, pričaju danima i noćima – da se nit ne umrsi ili prekine – ne zna se o čemu, ubijaju se ili budu ubijeni, ali niko ne zna da li je jedno ili drugo, svedoci nepouzdani). „Govorili su tiho i na nekom stranom jeziku, rekla je Nega“ (kome?), „koja je Luki Arackom vodila domaćinstvo“.

39. „Trećeg dana“ (maločas je bio drugi!), „kada se Petrana digla“ (bolji osnovac bi rekao „ustala“) da pođe, iza nje je na stolu ostala netaknuta čaša vina (rekoh li: dva dana i dve noći nit jede nit pije, a trećeg dana sve ostavlja netaknuto) i žuta ruža (sećate se da se Petrana onomad vratila „s ogromnim crnim šeširom ukrašenim žutom ružom“ – e, pa to je ta ruža, koja, uprkos činjenici da su žute ruže nežnije od crvenih, opstaje u romanu do Sudnjega dana).

39/40. Uostalom, Grozdana to i kaže: „Mnogo godina kasnije, kad je već štošta bio zaboravio, Danilo Aracki je Petraninu žutu ružu pamtio po svežini koju nikada“ (nikada!) „nije izgubila i mirisu koji je u muškarcima budio nemir u preponama i duši“. Grozdana u roman uvodi muškarce s dušom u preponama. Stvarno ne mogu da verujem kolike su mogućnosti savremene romansijerke. Ali, doslednost nalaže piscu da to ne zna, a oni kojima se to dešavalo, nepouzdani su svedoci.

40. Grozdana je pisac koji čitaoca ne ostavlja ravnodušnim. Recimo u „nepouzdanim pričama i odlomcima Karanovskog letopisa, čija 47. strana svedoči“ (ma kako svedoči kad je nepouzdan i Letopis i pisac i čitalac i očevici) „da je taj, poslednji put, Petrana u Karanovo stigla u crnom automobilu“ (boja je naknadno dodata) „koji je vozio crnac u belom odelu“. Crnac u belom odelu, šta kažete, originalan kontrast, lepo složene boje.

41. „Da se upozna žena i đavo, i večnost je prekratka!“ Dakle, ona koja nema ni početka ni kraja – prekratka je. Što spisateljka ne ponudi nešto duže?

42. „I svi joj pomalo zavide, jer hoda i oblači se kako se nijedna devojka u Karanovu ne oblači, a obrazi joj mirišu na med.“ Ta devojka ima 16 godina, premalo da bi joj svi zavideli, i ne vidim zašto bi joj zavideli na hodu koji se može naučiti, pod uslovom da pisac opiše kako to dete hoda. Ali, pisac to ne zna. Perverzno je da Karanovo zna kako devojčici od 16 godina mirišu obrazi. Da ne govorim o tome da svaki med drugačije miriše!

43. „Izvuci vodu iz kamena pa ćeš izvući reč iz Natalije“, zapisala je Grozdana da bi pokazala da Petranina snaha glasa ne daje od sebe. Ipak, nepuna dva reda niže – „Njoj na Nataliji sve smeta: i sjaj očiju, i boja glasa... „

46. „Natalija, nepunu godinu nakon venčanja rodila Petra, pa Vetu, zatim blizance i, konačno, kada su svi već poverovali da u kući više neće biti dece, Malog Riđeg, izjavivši: ‘E, sad je dosta‘! Ne treba razmnožavati nesreću!“ Natalija je medicinski fenomen ali pre će biti da je spisateljka neobaveštena jer, po njoj, žena je rodila,

u vremenskim razmacima, za koje ne znamo koliko su trajali, ali pošto ih tako nabraja može se pomisliti da je sve petoro rođeno za godinu, ili kraće vreme. Onda je (verovatno porodilja, iz romana nije jasno) rekla što ni u najbednijoj srpskoj kući ni pijandura ni luda ne bi rekli da je rađanje – razmnožavanje nesreće.

64. Romantična je zima u Karanovu: „Natalija u Vetinoj kosi oseti miris ljubičica iako je već nailazila zima i vazduhom proletale krupne pahulje snega, nalik na zalutale leptirice“. Olujićka je uvidela da je okasnila s mirisom ljubičica, ali nije primetila da sneg inače ne pada u bezvazdušnom prostoru, makar pahulje bile krupne kao leptirice, one za koje je spisateljka utvrdila da su zalutale. Da bi bilo ko, ne samo leptirice, za razliku od leptira, zalutao – mora da krene ka nekom cilju. Gde su pošle leptirice?

64. „U vazduhu su se ledile ptice i padale po krošnjama i krovovima s tupim zvukom, kakav će, kasnije, čuti kada samoubice Atertona ugleda kako klize niz njegov prozor.“ Ptice, sred zime, ne mogu da padaju po krošnjama jer su grane ogolele; krovovi s tupim zvukom odista ne znam kakvi su, a koliko se sećam hotel Aterton nije imao svoje samoubice, ali je Grozdana jasno otklonila raniju čitaočevu nedoumicu da li su sve samoubice izašle kroz jedan prozor. Jesu, klizile su niz njegov (logično, hotelski prozor – jer onaj ko prenoći u hotelu ne dobija prozor u vlasništvo; krevet možda). Ne bih se bavio pitanjem kud su krenule ptice po cičoj zimi, u kom trenutku su se smrzle i pale, kako to da se nisu na vreme odselile, da li su imale teškoća pri letenju pre smrzavanja, ali ne vidim zašto je spisateljka najednom uvela ptice u roman... Gde je, u tom hladnom času, bio dr Aracki koji je, nadmašio svetog Franju Asiškog, jer je skromni svetac propovedao samo pticama, dok je dr Aracki razgovarao „s biljkama, pticama, i nekim malim svetlim stvorenjima koja su iskakala iz opalih plodova oraha (zar ne iz oraha, nego iz plodova) u doba punog meseca, pevala i smejala se, a onda nestajala“.

65. „Okupa se, presvuče i reši da ode do Suda, uveren da će svaki njegov korak pratiti pogledi žena, onih koje su u gomilama prisustvovale svim suđenjima...“ Kako je moguće održati normalno suđenje ako publika prisustvuje u gomilama? I zašto samo žene „u gomilama“ prate suđenja? Ko, iole normalan, bez valjana razloga, sedi u sudnicama i prati često dosadna, uvek zamorna suđenja?

Pisac surovo muči svoje junake.

66. „Njegov posao je da sudi po zakonu, ali i po svom sopstvenom instinktu, a on ga nikada nije izneverio.“ Ko koga nije izneverio: sudija instinkt, instinkt sudiju? Sudija je neobičan lik: ne sudi po zakonu već po „svom sopstvenom“ instinktu? Neobično.

69. Nisam još otkrio zašto je spisateljka – a mislim bez ikakva razloga, ne vodeći računa o lucidnom stavu Stanislavskog – u roman uvela poštanske marke. Razumeo bih da ima dragocenog znanja o filateliji, ali to nije slučaj. Elem, „davno zaboravljeni album s poštanskim markama, koje neki davni predak Arackih počeo da skuplja trošeći na njih čitavo bogatstvo, stiže na salaš u močvari, upotpunjen retkim primercima koje je godinama i na najneverovatnijim mestima nalazio i kupovao Luka Aracki“.

Da objasnim: ako do sada čitalac nije ozbiljnije promišljao o romanu godine – taj epitet, ta nagrada kritike, kako ja doživljavam značaj nagrade, podrazumeva da je delo savršeno u svakom pogledu, kao, recimo mis sveta (mada ni te dive nisu bez mane, ali bar imaju stila, dok je stil Grozdane Olujić umesto tanan – tanak, umesto savršen – nedovršen, umesto graciozan – trapav...) tako da nije bez smisla podsetiti na dve knjige Milovana Danojlića: Muka duhu i Muka s rečima. Nešto se pitam: kome je potreban salaš u močvari, osim ako Grozdana ne priprema likove svog romana da gaje lokvanje i da kolekciju maraka obezvrede?

Dakle, Grozdana uvodi u roman, verujem na reč, klaser s basnoslovno vrednim poštanskim markama. I sad, Aracki, ne znam kojim poslovima i brigama ophrvani, „davno su zaboravili“ najvredniju kolekciju u kući pa, bogme, ako je „neki davni predak“ na njih trošio „čitavo bogatstvo“ onda je: a) blizak Luki Arackom, jer mu je ostavio u nasleđe; b) ako mu je ostavio u nasleđe – nije „neki davni predak“ već blizak rod, recimo praded; v) ako se naslednik tako odnosi prema filatelističkom blagu – nije ga zaslužio (pa Petrana ima pravo) i g) takva zbirka ima mnogostruko veći značaj od same novčane vrednosti, ne samo za porodicu već za kulturu, istoriju, filateliju, a za Grozdanu je to samo pasus više.

Spisateljka ne zna da je prva marka uvedena u saobraćaj 1840. dakle 169 godina pre pojave romana Glasovi u vetru pa prvi kolekcionar, makar u Karanovu, ne može biti „neki davni predak“ nego, najranije, treće koleno, uključujući i oca Luke Arackog. Ozbiljan pisac potrudi se – kad se već upušta u avanturu pisanja romana – da ispita, istraži, dokumentuje ono o čemu piše, makar to delo imalo i elemente fantastike.

Prestrašio me je pasus: „Priče o tim markama, koje su stizale iz Japana, sa Mauricijusa, iz Australije, Indije, Kine, Rusije, Islanda, Kostarike, oduševljavale su sve Aracke, od najstarijih do najmlađih...“ Šta ako Grozdana od romana načini Atlas sveta i nabroji sve zemlje zastupljene u filatelističkom klaseru Arackih?! Razumem da je uvrstila, jer je, nešto načula o „plavom Mauricijusu“ (ne zna da postoji i „crveni“) pa je Danilo Aracki prodao „nekom strasnom“ (obavezno američkom „skupljaču retkosti“) plavi Mauricijus i tim parama obezbedio „sebi krov nad glavom, prvo u Americi, pa u Beogradu“. Uzgred, poslednja stvarna, ne romansirana, poznata cena plavog Mauricijusa od jednog penija je

1.148.850 američkih dolara. Ozbiljni kolekcionari kupuju i prodaju retke primerke isključivo preko posrednika na aukcijama renomiranih kuća, nipošto u bakalnici preko puta i na „najneverovatnijim mestima“.

„Na samom početku druge ratne godine iz kuće Arackih nestale su sve vrednije stvari da bi se, u zamenu za njih, dobio džak krompira, nešto suvog mesa i pasulja... klavir je iz kuće Arackih otišao poslednji...“ A kolekcija maraka, šta bi s njom? Grozdana je zaboravila.

Postoje najmanje četiri razloga, od kojih svaki, pojedinačno, ne dopušta porodici Aracki da slove, čak ni u romanu, za ozbiljne kolekcionare. Redosled razloga nije bitan: a) kolekcija je dostupna deci; b) Aracki su „davno zaboravili“ gde su ostavili klasere; v) marke se nipošto i nikad ne vade iz klasera (Grozdana ih naziva „albumima“, kao da u njima stoje fotografije) „nekom alatkom iz ordinacije“ već jedino i pažljivo plastičnom nenazubljenom pincetom, gledaju se pod lupom bez dodatnog veštačkog osvetljenja i ne prinose blizu lica, niti dodiruju prstima i g) kolekcija maraka ne služi da se na salašu, u močvari, pokazuje dokonim gostima uz posluženje, već se čuva u posebno kontrolisanim uslovima.

I još ovo o markama: Grozdana je klasere (do maločas se kroz roman probijao jedan – da upotrebim Grozdanin izraz – album, sad se namnožiše) ukoričene u „baršun, slonovaču, svilu“ stavila na „počasno mesto na posebnoj polici“ pa je neverovatno da su ih Aracki na tom „počasnom mestu na posebnoj polici“ davno zaboravili. Uzgred, tako vredne kolekcije ne drže se na vidnom mestu, nema značaja u šta su klaseri ukoričeni već da čuvaju marke kao dragocene muzealije: ujednačena temperatura, provetravanje, vlažnost, svetlost.

70. Od ove stranice Olujićka razvlači priču o orhideji-mesožderu „na marki neke južnoameričke države“.

Orhideja odista miomirisom mami ptice i insekte (i ljude!) ali ih ne proždire, kako se pričinilo spisateljki, jer u tom slučaju ne bi bilo oprašivanja. I ne samo to: orhideja nije sposobna ni da uhvati insekt niti da vari animalne proteine.

71. „Poslednje njegovo pismo nekadašnji Mali Riđi dobio je iz Regensburga, pre nego što će preći u Hamburg.“ Ko će preći u Hamburg? Aron Levi? Mali Riđi?

Pismo? Zašto je Mali Riđi „nekadašnji“? Šta je sada: „crnac u belom odelu“?! Ima li, sem muke, i kakva nagrada za čitaoca koji dočita roman godine?

81. Kad je Luka Aracki na 81. stranici romana štapom sa srebrnom lavljom glavom porazbijao stakla na prozorima porodične kuće – shvatih, najzad, hvala Gospodu, koliko je Karanovo. „Zveket stakla budi ne samo Petranu već i pola Karanova ošamućenog vrelinom i teškim popodnevnim snom.“ Pošto je Kranovo toliko koliko je, nije neobično što letopisac zna svaku pojedinost o porodici Aracki. Pa, tanki su zidovi u malenome selu!

84. Upornom čitaocu, poput moje skromnosti, najednom se otvara neverovatan vidik: radnja romana Glasovi u vetru dešava se u Indiji. Dokaz je rečenica: „Šta je opravdalo Martin prezir za sve koji nisu pripadali njenoj pobedničkoj kasti“?

89. „Danilo Aracki se strese osećajući kako jeza prolazi čitavim njegovim telom.“ Nejasno je kako bi osećao da jeza prolazi tuđim telom, ali nije bitno. „Danilo oseti kako mu čitavim telom“ (opet „čitavim telom“) „struji hladnoća“. I: „Danilo Aracki najednom oseti kako mu se usta suše a s tela pljušti znoj, kao u noći kad je, silazeći niz Balkansku, umesto lipa u cvetu osećao miris orhideje-mesožderke... “

Hajde, još jednom, ali za svagda, da obnovimo gradivo.

Danilo Aracki, ma samo bio papirnati lik u romanu, nikada nije video (jer ne postoji) pa time ni omirisao „orhideju-mesožderku“. Šta, onda, oseća silazeći niz Balkansku?!

Najpre, postoje jestive orhideje, ali ne postoje one koje jedu insekte ili bilo šta živo – jer nemaju za to neophodne žlezde bogate izlučevinama koje mogu da svare animalne proteine. Orhideje imaju specifično zglobljene prašnike koji se odapinju i udaraju po zadku insekte kada slete na cvetni jezičak. Tako ga zapraše polenom koji onda insekt prenese drugim biljkama. Orhideje oprašuju insekti iz grupe tvrdokrilaca (Coleoptera) ili opnokrilaca (Hymenoptera) zato što i jedni i drugi imaju dlakav zadak. Postoji veoma mali broj orhideja (Bromelije) Južne Amerike koje oprašuju kolibri. Poznato je više od 30.000 vrsta orhideja; nijedna nije znana kao mesožder. Na koncu: nijednu vrstu orhideja ne oprašuju ni mušice ni leptiri, kao što veruje i piše Grozdana Olujić. Možda je to nevažno za roman koji ima blage elemente fantastike, ali je bitno za činjenice. Još i ovo: izraz mesožderka je iz crtanih filmova, tačan izraz za ono što Grozdana hoće da kaže je – insektivorna biljka. Orhideja nije insektivorna, makar kako se nekome javljalo. (Radoznalima preporučujem knjigu Jasmine Bjelić-Mesaroš Vodič kroz staklenu baštu, 2005).

121. Grozdanini opisi su školski, ali često promašena tema. „U pomodrelom nebu, vetar je gonio prve pahulje snega zalećući se prolaznicima u lice oštrozub, nepredvidiv.“ Očigledno je da, sudeći po Glasovima u vetru, na nebu, makar pomodrelom, vrlo prometno. Vetar goni prve pahulje snega zalećući se (molim da primetite) „prolaznicima u lice“ (na nebu, dabome). Nije to sve: „U očima ljudi divlji naleti vetra pretvarali su se u vitlanje đavolskih repova“ (verovatno su to repovi malopređašnjih nebeskih prolaznika) „u nebu. Kad se ti repovi zamrse, iz njih izleću munje otrovnog daha.“ Ako pažljivo pratite zlatne spisateljkine reči, shvatili ste da repovi kad se zamrse – dišu munjama otrovnog daha koji mogu da sprže oči prolaznika. Sodoma i Gomora, šta drugo. Da, možda je Apokalipsa. Ostvaruju se bolesne vizije dokonih proroka: biće skoro propast sveta. Ovde mora i Ministarstvo za zaštitu životne sredine da se umeša.

U nastavku laureat objašnjava: „Onaj koga taj dah dotakne, pocrni i izgori, a duša mu leti pravo“ (bez skretanja, molim, kasnimo u polasku) „u pakao, gde mu je suđeno“ (prošlo vreme) „da se muči sve dok iza oblaka ne izađe“ (pravilno je iziđe, ali niko nije savršen i meni se više dopada Grozdanin izbor) „deveto sunce“. E, sad, što baš deveto, a ne jedanaesto ili ne znam koje sunce, nije mi jasno. Možda će se kasnije razdaniti.

144. Više se puta pokazalo da je Grozdana neodlučna ili zaboravna. Tvrdi da je Bog svemoguć, pa da je nemoguć, da ne zna puteve mrtvih, onda da sve vidi, pa obnevidi.

„Danilo nije mogao da zaboravi dedine reči da je Bog svuda i u svemu“, ali ako je svuda, znači da je u svemu, ili to Grozdani nedostaju reči, piše roman s određenim brojem reči?!

149. „U tišini, prekidanoj kreketom žaba, čulo se samo šljapkanje dečjih nogu, šuštanje trske i radosna vika domaca oduševljenih žabljom glupošću.“ Zaključujem da je tišina nastala zbog žablje gluposti, koja je (glupost!) kreketala, pa izazvala šljapkanje dečjih nogu (ne prekidavši tišinu), šuštanje trske koja je usklađivala tišinu i radosna vika (koja je takođe bila tiha da tiša nije mogla biti) domaca. Sve zbog žablje gluposti!

Kao da je Grozdana Olujić bila primorana da piše, što više, što brže, ne misleći, ne vodeći računa o onome što piše i kako piše. U dilemi sam da li da posle brilijantne rečenice o tišini nastavim da čitam Glasove u vetru ili sačekam naredni roman godine.

Ne sumnjam – ozbiljan sam – da je roman Grozdane Olujić Glasovi u vetru bio najbolji u izboru Ninovog žirija kritike.

149. Uistinu, nisu žabe glupe kao što je isprva tvrdila spisateljka. Nekoliko redova kasnije otkrila je da žabe imaju ljudsku psihu: „podrugljivo ga zasipao kreket žaba“!

163. „Da kaže šta skriva u maloj kartonskoj kutijici. Ali mladić tvrdo ćuti.“ Ne mari pisac romana godine za gramatiku koju, u slučaju „male kutijice“ prepoznaju i osnovci. Doduše, u romanu Glasovi u vetru stvari rastu. U narednoj rečenici „Jedan od bolničara otkriva da on“ (ko? bolničar?!) „u kutiji“ (kutijica je odrasla) „skriva pripitomljenog belog miša“. Nastavak rečenice obrazac je osnovnoškolskog domaćeg zadatka s njim (mišem) ustaje, s njim (mišem) leže, njemu (mišu) u okrnjeni tanjirić sipa mleko. Nije važno što mladić „tvrdo“ ćuti već je važniji od svega „okrnjeni tanjirić“ koji je, dakako bolji od probušenog, verovatno je opkrojen da beli miš može da dođe do mleka, a da se ne udavi. Inače, ne znam što bi bio važan patetični detalj da je tanjirić okrnjen. Pa – nije valjda iz kompleta češkog porculana za 24 osobe?!

167. Grozdana često ističe svoj, rekao bih pomeren, neprijateljski, prosto mizogini odnos prema ženskim likovima („imala je sisice kao u kučkice“, 43). Uistinu, često su ženski likovi, pa time i odnos, nedorečeni.

167. Spisateljka ima fobiju, slabost, možda i fetiš, prema prozorima, dok joj je suicid nekako mio, blizak: „ona je sebe“ (sebe!) „prosula kroz prozor osmog sprata, bez jedne jedine reči“ (nije dovoljno zapisati: „bez reči“) „kao da prosipa čašu vode“. Razumevam rečenicu ovako: Jela (lik iznenada, posredno uveden u roman) je „sebe prosula kroz prozor“ i, dabome, istovremeno ostala u sobi, pa, sad – bio osmi ili neki drugi sprat, nebitno je. Spisateljka naglašava da je Jela (vita jela, zelen bor) „sebe prosula“ kao čašu vode. Kako bi drugačiji odnos mogla spisateljka i da ima prema papirantom liku? Da je Jela životnije data, kao što se očekuje od pisca, drugačiji bi – hoću da verujem – i pristup bio. Ovako, iza nje (Jele) „ostao je otvoren prozor“ (dobro je, mogla je da se povredi „prosipajući se“ kroz zatvoreno okno, ne bi mogla ni da se prospe kroz zatvoren prozor nego bi se prosula po sobi ili hodniku osmog sprata); „zanjihana zavesa“ (pažljiv je pisac, drži do detalja, ali niko ko „sebe prosipa“ ne bi se zamajavao zavesom, otrgao bi je) „i“ tri „tanjira postavljena za obed“ (tanjiri se ne jedu pa ih niko ne postavlja „za obed“ već na sto) koji su zbunili susede (provalili su – zašto, pobogu? da pljačkaju? da obave uviđaj? da iventarišu? da li je to nušićevska ožalošćena porodica? ušli u stan pre policije, islednika, istražnog sudije, mada nije jasno zbog čega: Jela je „sebe prosula“, iako ne verujemda se potomzadržavala u zaključanom stanu!) Niko nije pretpostavio da je treći tanjir spušten na sto za kasnije, da se u njega sipa jelo. Možda je to onaj okrnjeni tanjirić, za miša. Belog, pitomog.

Jasno je da je pisac u roman uveo još jednu nevernicu, Jelu. Treći tanjir, kao kaznu za neverstvo, podsećanje, psihičku torturu Grozdana je pozajmila iz romana Branka V. Radičevića. Ništa strašno, istorija se ponavlja, događaji takođe, ništa novo pod suncem (tvrdi Propovednik, 1,9).

169. Grozdana, neka bude zabeleženo, zanimljivo postavlja scenu: najpre režira stereotipe, potom na njima insistira da bi uvela hipoteze, pobrojala mogućnosti, umnožila pitanja na koja niko ne odgovara. Tako sve ostaje otvoreno. Možda se Glasovi u vetru razmnože: „Kad je Jelu zatekao s ljubavnikom, nije planuo, nije je udario, nije joj ništa prebacio“ (za svaki slučaj, Grozdana, potcenivši čitaoca, ističe da joj ništa nije prebacio) „čak se nije ni nasmejao, mada je mogao“. Pa, ako teramo mak na konac, mogao je i sve drugo, pa i da bude treći u deljenju. A nije. Treba li sada da nabraja pisac šta je sve moglo da bude, a nije, a onda da okrene: šta je sve bilo, a nije trebalo, pa šta je trebalo i šta bilo...

171. Zadivljuje spisateljkina upornost da sve imenuje prvim što joj padne na um: „Odlagao je“ (policajac) „kaput“ (Armani, Dior, Iv Sen Loran, Koko Šanel, Prvi maj, umesto šinjela ili bluze), šapku (na – civilni, jašta – kaput Garča nosi šapku protivno Pravilu službe) „opasač, revolver“ (major Garča se svlači do pola, kao kod lekara, pisac ne navodi marku, tip i kalibar revolvera – valjda zato što policija u Srbiji ne nosi revolvere, to znaju i deca i dečurlija, bila u grupi ili gomili) „sedao za sto, širio novine“ (verovatno na krilu, da mu hrana ne ostavlja tragove jelovnika po uniformi).

171. Grozdanini junaci imaju i svetle trenutke: „Jela ga je ipak prozrela. I reduhitrila. Shvatio je to u trenu, čim je opazio otvoren prozor, i krv na pločniku.“

Major Garča (on je to) shvata unazad (mada spisateljka ne kaže otvoreno): prvo je opazio otvoren prozor, pa krv na pločniku. S prozora (osmi sprat) ili je prvo prošao pored krvi, dok je ulazio u zgradu, pa pomislio ako ima krvi, mora da je „prosuta“ (Jela, kao čaša vode) kroz otvoren prozor.

172. Grozdanini likovi su lepi do bola (ona veli da je „to prokletstvo, ludilo možda“ ili obrnuto, zato nekim, nesimpatičnim likovima, daruje „sisice kao u kučkice“). „Vilinska lepota Jele Garče privlačila je mnoge muške poglede“, ostali muškarci uzdisali su za Petranom, ili bilo kojim drugim likom, pa i pogledi žena „koje su u gomilama prisustvovale svim suđenjima“ koje je vodio Stevan Aracki. „Ali ona Jela volela je samo Gojka“ zato je i bio izabran da je zatekne (s onim bez ruke, s patrljkom, bez patrljka, s nogom, bez noge, Sve će to narod pozlatiti, moj Lazo).

Nadam se da ovaj zapis neće izazvati ono što mi nije bila namera: negativne reakcije. Citiraću M. Danojlića: „Objavio sam jednu knjigu ogleda; nju su mnogo bolje razumeli oni koji su je napadali od onih koji su je dobrodušno hvalili“.

Kad sam već prozvao Danojlića – neka kaže još neke istine: „Najmanje što se od pisca očekuje, jeste da alatku održava u ispravnom stanju. Nesposoban da izmeni ustrojstvo sveta i prirodu čoveka, ostaje mu odgovornost prema jeziku, svom jedinom imanju i oruđu.

U pisanju je sve dopušteno, osim aljkavosti i nesvesnog obezvređivanja reči.

Književnost koja ne veruje u svetost jezika, u sebe ne veruje.“

Da zaključim: voleo bih – umesto što ovo napisah – da sam uživao u čitanju romana koji je dobio najviše glasova Ninovog žirija. Nije se moglo. Trudio sam se, uzaman.


Milosav Slavko Pešić

08.02.10 e-novine.com

Ko to pokušava da veštački oživi mrtvaca, u čije časno postojanje do mračnih devedesetih ne želimo da sumnjamo. Postoji Zakon o SKZ, ali nigde ne piše na koji način se može postati član zadruge, ko postavlja Upravni odbor, te ko finansira izdavanje "Provetrenih glasova" i "Večnih letnjih spisa". Ove ujdurme ne mogu da zainteresuju Brankicu Stanković, nažalost, jer je novac kulture sitan, a ne pominju se, za sada, malverzacije sa stanovima i ekskluzivnim poslovnim prostorom. To što će se kroz SKZ opet revitalizovati nešto na šta smo polako počeli da zaboravljamo, izgleda da nikog nije briga.

Dešava se da izdavača prevari prijem knjige kod kritike i publike, ali gotovo nikada kad su u pitanju nagrade, bar ne u Srbiji. Ovde se, moliću lepo, sve unapred zna, a posebno bi to morao da zna izdavač poput Srpske književne zadruge (SKZ) - institucija od nacionalnog značaja, rame uz rame sa SANU i Maticom srpskom - kome se ni manje ni više nego dve knjige nađu u najužem od svih užih izbora za Ninovu nagradu. Ovoj nagradi to, kao i sve što se od devedeset prve naovamo sa njom dešavalo, s povremenim izuzecima, samo umanjuje kulturnu vrednost i značaj, ostavljajući joj odjeke medijske halabuke i sveopšteg jadikovanja nad sudbinom nekad veoma uvaženog priznanja. Dovoljna ilustracija da je i ove godine po sredi slična priča, jeste dobitni roman „Glasovi u vetru“ Grozdane Olujić.
Da odmah kažem da ova knjiga nije katastrofalno loša, poput one koja se kod istog izdavača pojavila, a ušla takođe u uži izbor. Ona pati od nekolicine mana: prvo što se uočava, mada to svakako nije najvažnije, jesu materijalne greške. Neke od njih su tipične, neke su posledica previda ili neznanja, a sve su se mogle rešiti izvesnim uredničkim radom na rukopisu. Dobar deo fabule vezan je za Karanovo, izmišljeno selo na bačkoj obali Tise, koje u drugom svetskom ratu okupiraju Nemci. Koliko je meni poznato, Bačka je za vreme Drugog svetskog rata pripadala Mađarskoj. Petrana Aracki opisana je kao Jevrejka, sabra. To je sasvim lepo, jedino što se reč sabra koristi za Jevreje rođene u državi Izrael, a ne na prostoru bivše Austrougarske monarhije. Nedugo potom u tekstu Petrana gubi deo svog „punokrvnog jevrejstva“, pa se kaže da je bila jevrejskog porekla. Kad šetaju hamburškim grobljem, Danilo Aracki i Aron Levi čitaju imena na nadgrobnim spomenicima i među njima se nalaze neka tipično sefardska i čuvena beogradska prezimena, poput Demajo ili Alkalaj, za koja je izuzetno teško pretpostaviti da ih je bilo u ovom severnonemačkom gradu. No, da ne cepidlačim. Stvar je u nametnutom filosemitizmu koji nema nikakvog tekstualnog opravdanja. U Glasovima u vetru ne postoji ono što bih nazvao jevrejska figura pisanja, koja je izražena u literarnim delima pisaca poput Miljenka Jergovića (Ruta Tannenbaum) ili Borivoja Adaševića (Čovek iz kuće na bregu), a koja ima svoju dugu tekstualnu tradiciju i služi kao nosilac određenog po-etičkog sklopa. Jednostavno, za roman Grozdane Olujić nije uopšte bitno da li su Petrana ili Aron Levi Jevreji ili nisu. Mogli su biti pripadnici bilo koje druge nacije i/ili vere i opet bi knjiga bila jednako dobra ili jednako loša. Problem nastaje ako se zapitamo zbog čega su oni baš Jevreji, a ne, recimo, Albanci. Na ovom mestu sam već govorio o filosemitizmu kao problematičnom idejnom konstruktu, pa ne bih ponavljao, ali ukoliko tu istu ideju sa negativnim predznakom primenite na Albance, videćete zbog čega je nemoguće da se jedan pripadnik ovog naroda nađe u narativu kao protagonista. Toliko o ljubavi, mržnji i jednakosti među ljudima.
Glavni junak romana, Danilo Aracki, nikako ne stari. Nije mu problem da menja mesta boravka, države i kontinente i to u pedesetim godinama svog života. Ne kažem da je to nemoguće, ali na njega vreme ne ostavlja nikakve posledice, a narativ koji pretenduje da prati određenu porodicu i kroz sliku o njoj da nam pruži uvid u jedan moguć život na ovim prostorima, ipak bi trebalo da se drži verovatnog i mogućeg – dakle, ako je glavni lik rođen potkraj tridesetih godina dvadesetog veka, na kraju romana bi trebalo da ima blizu sedamdeset, a on deluje jednako mlado i/ili staro, odnosno potpuno bezvremeno.
Roman Grozdane Olujić jednostavno je predugačak. U njemu ima previše ponavljanja čiju metaforiku nije potrebno naglašavati. Ako se mrtvo prase u bazenu nastalom posle savezničkog bombardovanja Karanova (sic! Kad su to gradove u Vojvodini bombardovali saveznici!) pomene pet-šest puta u romanu, ne znači da će ta metafora truljenja, napuštenosti i ne znam već čega sve ne, postati jača. Naprotiv, ona posle trećeg pojavljivanja prestaje da šokira i gubi svoj prvobitni značaj. Neka poglavlja i neki likovi prosto ne doprinose priči, poput male Sare Koen. S druge strane, postoji par umetnutih novela koje su zaista interesantne i na pravi način osvežavaju narativ koji se često upetljava bez jasne motivacije.
Glasovi u vetru deluju starinski - demode - i to nema veze se autorkinim respektabilnim godinama. Ovaj narativ već u naslovu koristi jednu izanđalu metaforu koja je, zahvaljujući dugogodišnjoj upotrebi, već prevalila dobar deo puta ka kiču. Fantastika koje ima u romanu jeste relativno dobro motivisana unutar narativa, ali takođe odaje utisak preslađenog. Pokušaji kritike društva za koju ima prostora, jer je protagonista neka vrsta disidenta, veoma su blagi i u rukavicama, a o njihovoj zakasnelosti da i ne govorimo.
Kad se sve uzme u obzir, roman Glasovi u vetru ne odudara mnogo od jalovosti ovogodišnje produkcije - s par, već više puta pomenutih izuzetaka. To naravno ne iskupljuje članove žirija za dodelu Ninove nagrade za njihov nerad i nered koji ostavljaju za sobom. Nekakav književni insajder mogao bi otkriti kako se dogodilo da se u užem izboru nađu dva romana u izdanju SKZ. Ko to pokušava da veštački oživi mrtvaca, u čije časno postojanje do mračnih devedesetih ne želimo da sumnjamo. Postoji Zakon o SKZ, ali nigde ne piše na koji način se može postati član zadruge, ko postavlja Upravni odbor, te ko finansira izdavanje Provetrenih glasova i Večnih letnjih spisa. Ove ujdurme ne mogu da zainteresuju Brankicu Stanković, na žalost, jer je novac kulture sitan, a ne pominju se, za sada, malverzacije sa stanovima i ekskluzivnim poslovnim prostorom. To što će se kroz SKZ opet revitalizovati nešto na šta smo polako počeli da zaboravljamo, izgleda da nikog nije briga. E, nek nam je prosto!

Vladimir Arsenić

23.01.10 Politika

Glasove petočlanog žirija koji dodeljuje NIN-ovu nagradu za najbolji roman u 2009. godini, podelili su, s najmanjom mogućom razlikom, nagrađeni „Glasovi u vetru“ Grozdane Olujić i „Ljetopis vječnosti“ Žarka Komanina.
Objavljena kod istog, najstarijeg beogradskog izdavača, „Srpske književne zadruge“, ovo su dela pisaca kojima je nekoliko bitnih osobina zajedničko.
I Olujićeva i Komanin, u poodmakloj dobi, prevalili su polovinu osme decenije. I jedno i drugo, potvrđeni su autori, kritički povoljno zapažani još od svojih prvih romana, i ne samo u sopstvenoj sredini. Njihova dela, nesporno, pripadaju korpusu lepe književnosti. Stil im je negovan, leksika bogata i probrana, a ideja dela uvek dobro promišljena. Iako neskloni formalnom eksperimentisanju, romane objavljuju u dužim vremenskim razmacima. Kad bi, kojim slučajem, NIN-ova nagrada bila ukinuta, što bi godišnju romanesknu produkciju kod nas u najmanju ruku prepolovilo, broj njihovih romana zasigurno bi ostao isti.
Od sličnosti njihovih autora zanimljivija su, i ovde važnija, slična svojstva njihovih najnovijih dela.
I glavni junak „Glasova u vetru“, Danilo Aracki, i glavni junak „Ljetopisa vječnosti“, Simon Rujanić, na kraju su životnog puta. Oba, s vidika poslednjih svojih dana, sagledavaju svoje živote i živote svojih najbližih predaka; prisećanjima, oni ispisuju porodične hronike pune bola, straha i stida. I jedan i drugi bore se protiv zaborava; od njega otržu i pretaču u sećanje, verujući da tako vaskrsavaju svoje mrtve. Njihov odnos prema sećanju toliko je srodan da bi, bez ikakvog skrnavljenja karaktera, gotovo sve reči jednog, koje se na ovo odnose, mogao izgovoriti onaj drugi. „Jedino uz pomoć njegovih sećanja oni traju“, piše u jednoj; „smrt nije dio sjećanja“ – u drugoj knjizi.
U oba romana važan je letopis – već napisana ili upravo pisana knjiga sećanja kojima su glavni junaci obuzeti. Kod Olujićeve to je „Karanovski letopis“, hronika mesta na Tisi, u kojem su živeli Aracki. Kod Komanina to je upravo „Ljetopis vječnosti“, hronika Pelinova, u susedstvu Ostroga, koje su nastanjivali Rujanići. U pseudonimima i jednog i drugog letopisca krije se reč za onog koji ponire u beskraj (zaborava/sećanja) tj. onog koji iz beskraja zahvata. „Karanovski letopis“ napisao je „Šaptač iz Božjeg sna“, „Ljetopis vječnosti“ piše Pripovedač Bezdanović. Sećanja oba junaka žude i preko sadržaja ovih letopisa. „Nema priče koja može sve da ispriča“, kaže Komanin; to je i Olujićevoj na pameti.
Vreme oba romana, godine su uoči i tokom krvavog raspada Jugoslavije potkraj prošlog veka; vreme na koje su upućena sećanja njihovih junaka, uglavnom su bratoubilačke godine Drugog svetskog rata i neposredno posle njega. „Jama s kostima roditelja, braće i sestara čeka, a noževi se ponovo oštre“, piše u „Glasovima u vetru“. „Poslije prohujalih godina, jamari se ne pominju, a pasja groblja prekrivena su travom zaborava“, piše u „Ljetopisu vječnosti“. U oba romana, dakle, postoji tema pobednika i poraženih u građanskom ratu 1941–1945, samo što je u jednom ona fundamentalna, a u drugom sporedna. To je ključna, ne i jedina, razlika između ova dva neobično slična romana.
Komaninov junak priziva seni svojih nastradalih predaka, on želi da ih se seća. Junaka Grozdane Olujić seni mrtvih predaka progone, on bi da ih se otarasi.
Cilj Simona Rujanića sav je u tome da, posle decenija prinudnog ćutanja, otkrije prikrivanu istinu o stradanjima poraženih od strane pobednika, na poljima i gudurama „od Pelinova do Pohorja u Sloveniji“. Zadatak Danila Arackog u tome je da sazna istinu o svom nestalom bratu o kome se pronose glasine da je viđen na Golom otoku.
Aracki, vođen intuicijom, onim enigmatičnim redom uzroka koji nazivamo slučajem, tumara po svetu kako bi, među Indijancima plemena Meskvoki, brata otkrio u njegovom sinu, za koga nije ni znao. Rujanić lek za svoju „bolest zaboravljanja“, kako kaže autorka „Glasova u vetru“, nalazi u svom rodnom mestu, upravo nad jamom koja mu je progutala i oca i ujaka.
Gotovo dvostruko obimniji od „Ljetopisa vječnosti“, „Glasovi u vetru“ opisuju poslove i dane pet generacija porodice Aracki, uključujući i one s kojima su oni dolazili u dodir. Priča o „pasjim grobljima“ u njima je samo segment sage o stradanjima u raznim vremenima i na raznim mestima diljem sveta.
„Ljetopis vječnosti“, gotovo bez radnje, u potpunosti je „priča o jamama i diobama“, u kojoj ne saznajemo skoro ništa o postupcima junaka koji, dakle, ne delaju nego trpe. Potonuli u bol i stid iz poznatog im razloga, junaci su tu samo personifikacije ovih osećanja. Ceo roman je, bez ikakve enigme, varijacija jedne jedine teme. Njegova struktura je struktura koncentričnih krugova.
Žrtve zlodela za koje „nije bilo razloga“, kako kaže pisac „Ljetopisa vječnosti“, kod Grozdane Olujić su nevini pripadnici nekadašnje građanske klase. Kod Žarka Komanina, to su pripadnici četničkog pokreta, o čijim, pak, delima ništa ne znamo. Jedino što o njima znamo jeste to da su, „bez saslušanja i bez suđenja“, svirepo stradali od pripadnika partizanskog pokreta.
Olujićeva se osvrće na negativna svojstva komunističke ideologije, ali ne favorizuje ideologiju suprotne, poražene strane. Ona govori isključivo o nevinim žrtvama. Komaninov roman se, pak, ne zadržava na posledicama „crvene sablazni“ ili „crvenog terora“; u nekoliko navrata, u njemu se četništvu izražava naklonost. „Izmislili su za nas ono što nijesmo bili i tako nas i danas tumače“, kaže stogodišnji rođak Pripovedača. U tim momentima, resantiman narušava ideju dela da „tražiti istinu, ne znači tražiti osvetu“.

Zlatko Paković