Gori gori gori

10.10.18 Dnevnik - Novine i časopisi

ImageI Tešinovo dugogodišnje bavljenjem kratkom pričom nastavljeno je u novom romanu kroz kratka poglavlja (od jednog pasusa do par stranica). Ova (samonametnuta) ograničenja, naravno, uslovljavaju specifičan „pripovedački dah“ odnosno uzdržanost i „bežanje od raspisanosti“. Sledeće ograničenje sledi u samom pripovedačkom govoru koji se prevashodno „praktikuje“ u raznim oblicima monologa/dijaloga i kvazi monologa/dijaloga - svaki govornik, pored sopstvenih promišljanja, ima svoj monolog-poglavlje (vezan za prethodno poglavlje) u svojevrsnom odloženom razgovoru - mada, ima i „pravih“ dijaloga datih u formi izmene pozorišnih replika. „Objektivna realnost“ se pojavljuje u vidu novinskih članaka dok je „tekuća“ fizička realnost (pokreti, radnje) inkorporirana u govor/replike. Opredeljenje za ovakav pripovedni glas u funkciji je zapleta i njegovog sugestivnog predstavljanja iz pozicije nepouzdanog junaka/subjekta. Naime, osnovna priča nominalno prati 14 dana (sveukupno 193 poglavlja) u lečenju momka koji je povređen u terorističkom napadu (za kojim će uslediti još nekoliko) molotovljevim koktelom na objekat za prodaju brze hrane (hamburgernicu); osim izlečivih opekotina mladić je pretrpeo i težu povredu: u potpunosti izgubio sećanje tako da ne zna svoje ime odnosno svoju prošlost.

Pokušaj policije da otkrije njegov identitet ne uspeva zbog bizarnog sklopa događaja. Bezimeni provodi bolničke dane okružen doktorima za telo i dušu, medicinskim sestrama i sapatnicima (opečenim harmonikašem, potporučnikom koji je vlasnik hamburgernice, agresivnim primitivcem i sofisticiranim advokatom); njihova komunikacija je u rasponu od umereno prigodne do otvoreno prostačke ali i filozofski intonirane. Psihijatrovi napori takođe se rastežu od krajnje jednostavnih, gotovo prigodno-pogodbenih, do sofisticiranih.

Bezimenog, dakle, osim fizičkih tegoba muči zbunjenost sopstvenom situacijom na šta se nadovezuje želja da otkrije (starog) sebe ali i strah od onoga što može otkriti. Njegov odnos prema ostalim bolesnicima je uzdržan mada nije neprijateljski - osim prema „seljoberu“ koji ga kinji svojim stalnim upadicama. Izlaz iz realnog okruženja koje ga opterećuje i ne nudi razrešenje odnosno iz sopstvenih nedoumica je tablet koji mu je pripadao (sudeći po video snimku napada na lokal). Mladić neće u memoriji aparata („gedžeta“) naći podatke o sebi ali će otkriti da se, pod imenom Nepoznati Niko, dopisivao sa devojkom koja se predstavlja kao Nepoznata Niko.

On je njoj slao erotske priče a ona uzvraćala erotskim fotografijama (za koje mladić veruje da su njene). Bezimeni najpre prihvata ovu igru u kojoj se - kako je to u virtuelnoj realnosti - svi kriju u bezbednoj anonimnosti (kao samoodabranom obliku bezimenosti – poricanja sopstvene ličnosti) koja, u svojoj prividnosti, lako izjednačava izrečene istine i laži. Mladićev vapaj da sazna nešto od sebi Nepoznata Niko tumači kao kršenje dogovora i prekida kontakt. Neljudskost ovog odnosa bezmalo je istovetna sa incidentom u kome bolesnik, odbegao sa psihijatrijskog odeljenja, upada u sobu odeljenja za opekotine i kao svog taoca drži medicinsku sestru; dogovor s njim nije moguć jer on ne priznaje racionalne argumente pošto je - umobolan.

Neizvesnost u kojoj živi bezimeni kulminiraće u seansi hipnoterapije tokom koje je on, posle povezivanja do tada haotičnih fragmenata, na pragu otkrivanja sopstvenog identiteta. Ali do toga ipak ne dolazi jer bezimeni neočekivano beži iz bolnice. Na licu mesta svog prošlog života - u svojoj kući - on spoznaje nove delove stvarne prošlosti, sudara se sa sopstvenim traumama odrastanja ali i sa iluzijama/umišljajima jer mu devojka koja je Nepoznata Niko otkriva kako je zloupotrebila njegovu naivnost i poverenje. Nabujala teskoba nalazi odušak u poznatom obrascu, u oponašanju događaja koji je bio okidač promene; mladić molotovljevim koktelima napada makrobiotički dućan (jer su hamburgernice napali militantni Vagan ratnici)! Uzvik „gori, gori, gori“ (koji se odnosi i na mladića) postaje uzvik lične osvete svetu ali i samom sebi. Posle njega otkrivanje sopstvenog imena je bespredmetno jer je taj mladić postao neko sasvim drugi.

Tešinov roman funkcioniše na mikro nivou ličnosti i makro nivou ustrojstva modernog društva što uključuje i rascep na „stvarnu“ i „virtuelnu“ realnost koje se pokoravaju sopstvenim zakonitostima. Laži, obmane i agresivnost kao deo znane, prastare stvarnosti nastavljene su i nadograđene novom, tehnološkom realnošću. Antička mudrost da je „čovek čoveku vuk“ funkcioniše i u virtuelnim svetovima a mogućnost da se interaktivno komunicira bez stvarnog fizičkog kontakta daruje joj nepodnošljivu lakoću ostvarenja svakovrsnih namera bez previše rizika i straha za sopstvenu bezbednost.

Ipak, u svim realnostima, usred gustog spleta svakojakih želja i ambicija (bez)brojnih jedinki, i dalje postoji potreba za samospoznajom i samoodređenjem prema ljudima i situacijama (ako je već prostor relativizovan). No, u svom tom zamešateljstvu lako je izgubiti sebe i svoju ličnost. A izgubljeno nimalo nije lako povratiti uz vrlo veliku verovatnoću da se u tome ne uspe ili da se od te rabote odustane. Roman „Gori gori gori“ upravo ispisuje i otkriva nizove prizora te neizvesne a životno važne borbe za sopstvenim identitetom.

Ilija Bakić

01.08.17 Plastelin.com

Roman Gori gori gori zasigurno je jedan od najaktuelnijih naslova ove sezone. Među brojnim reakcijama jedinstven je utisak da je u pitanju roman koji, jednostavno, ne pušta pažnju čitaoca. Tajnu kombinaciju, kako izgleda, čine filmična naracija, sofisticiran humor, brza smena prizora i maestralna karakterizacija čak i sporednih likova (i najmanja pojava nezaboravne medicinske sestre izmamiće vam osmeh na lice). Izrazito eksperimentalna forma romana je posebna priča, naročito ako se zna da se savremeni pisci narado upuštaju eksperiment - to je težak teren. U ovoj knjizi, međutim, autor na virtuozan način uspeva da uklopi tako raznorodne oblike, književne i neknjiževne, kao što su crna hronika, test ličnosti, anketa, sanovnik, letak, spiskovi, erotske priče, filozofski dijalog, dramski tekst, poezija, logički zadaci, imejl poruke (i druge!), toliko čvrsto ih povezujući da utisak celine ostaje u potpunosti očuvan. Da li je moguće da ta vratolomija funkcioniše? Još kako!

Priča je sledeća - glavni junak usled povrede glave u podmetnutom požaru gubi pamćenje. Kako ćemo kasnije saznati, on je antropolog, povučen i miran osobenjak, ali potpuni životni autsajder. Jedini prijatelji koje ima su potporučnik i harmonikaš, koje upoznaje u bolnici. On je donekle žrtva okolnosti, ali, da parafraziramo, i sopstvenog kukavičluka ili samosažaljenja, zbog kojih ništa ne preduzima da mu bude bolje. Dok se leči od zadobijenih povreda, jedina veza sa prošlošću mu je misteriozni tablet na kome se nalazi samo neobična prepiska sa ženom koja odbija da mu bilo šta otkrije o sebi ili o njemu. On postepeno izgrađuje sliku o svetu koji ga okružuje, ali isključivo indirektnim putem - kroz fragmente stvarnosti koji dospevaju do njega putem novina, internet portala, preko priče sagovornika. Istovremeno, svim mogućim načinima (hipnozom, analizom snova, testovima ličnosti itd.) grozničavo pokušava da sazna ko je i, još značajnije, kakav je, otvoreno strepeći od toga šta bi mogao otkriti. Šta ako otkrije o sebi nešto što će ga užasnuti?

Jedna od ključnih tema koje roman razmatra je suština i poreklo zla koje se ispoljava kroz nasilje, odnosno, njegova psihološka, filozofska i metafizička osnova. Nasilje se u romanu javlja u nekoliko vidova - kao bezrazložno, bespotrebno nasilje u kome čovek (i čovek jedino!) nalazi uživanje (kroz lik advokata). Zatim, kroz temu urbanog terorizma razmatra se mogućnost opravdanosti vršenja nasilja u ime viših ideja. Ovde se, takođe, problematizuje odnos ideje i idealizma. Ideju (ili fiks-ideju) može da ima svako; idealizam je već druga stvar. Da li je u slučaju Vegan ratnika plemenita ideja samo psihološko opravdanje za nasilje iz zadovoljstva? Najzad, nasilje se javlja i kao vid pobune - metafizičke, nesvesne (i upravo zato iskrene), intuitivne pobune čoveka protiv takvog sveta u kome njegova egzistencija ne znači ništa.

Dragana Miljević

01.07.17 Polja

Kultura kao nasilje nad prirodnim ili, istorija civilizacije kao istorija zločina... Teza o na- silničkom ponašanju kulture postavlja jednostavno pitanje. Da li je moguće napraviti ure- đen sistem znanja i mišljenja i kodifikovan sistem odnosa među ljudima, kao civilizacijski okvir za progresivno kretanje, bez prisile, uslovljavanja i kazne, a onda i sledeće – da li je moguće osvojiti najviši stepen, takvog, kulturnog načina života, dakle, civilizovani poredak, bez potrebe da se jedna „civilizacijska i kulturna formula” po svaku cenu prenese na neko drugo kulturno polje, prethodno takođe uređeno po mehanizmu odnosa prisile i kazne? Dovoljna bi bila samo iskustvena podloga pa da se pomenuto pitanje proglasi retoričkim. U kakvoj je sve to vezi sa kratkim romanom Srđana V. Tešina Gori gori gori?
Priča počinje u jednoj bolnici, na odeljenju za intenzivnu negu u kome se nalazi mladić, teško povređen u požaru, nesvestan bilo čega oko sebe, pa i vlastitog imena. Tačnije, čovek u amneziji, izbrisanog sećanja na prošlost, koji se jedva snalazi u sadašnjosti i plaši buduć- nosti. Trauma, nemir i strah. Ako bismo pokušali da najkraće odredimo egzistencijalni okvir u kom se kreće savremeni čovek, upravo bi te tri reči mogle imenovati tačke jednog meta- foričnog Bermudskog trougla 21. veka. Pitanje prošlosti, sećanja na nju i vrednovanje isto- rijskog vremena, sposobnost kreiranja sadašnjeg u kontekstu tako konfuzno postavljenog odnosa ka prošlom i projektovanje nekog budućeg smislenog opstanka na zemlji, izgleda da se na neki volšebni način utapaju u taj metaforički trougao beznađa. Prizor mladića koji u trenu gubi ne samo sećanje na identitet već, ispostaviće se, i identitet sam, na počet- ku Tešinovog kratkog roman javlja se u čitaočevoj predstavi kao statična slika, ali sa velikim potencijalom za dinamičnu radnju. Tešin, dokazani majstor kratke forme, kratkim, uglavnom upitnim rečenicama, taj statični prizor mladića koji bespomoćan leži u bolnici postepeno potresa i tokom tog procesa čitalac saznaje da mladić, sem vlastite telesnosti ne poseduje gotovo ništa, osim jednog plavog tableta. A ta sprava mu ne donosi odgovor na ključno pitanje ko je, odakle je, i čemu mu, zapravo, tablet služi. Taj početni prizor „izgubljenog čoveka bez svrhe” i autorov postupak da kroz smenu kratkih rečenica koje evociraju prošlo, konstatuju sadašnje i slute neko buduće vreme, ubrzava ka zapletu radnje i odvodi u ne- koliko važnih motivskih pravaca: pitanje nasilja, jer se ispostavlja da je mladić stradao u jednom restoranu brze hrane kada je na njega bačen Molotovljev koktel, problem sajber prostora i virtuelne realnosti jer se junak, „Nepoznati Niko”, dopisuje sa nepoznatom žen- skom osobom koja se potpisuje kao „Nepoznata Niko”, zatim se otvara polje odnosa prema erotskom, prema kreativnom pisanju, odnosu svesnog i podsvesnog, i kroz taj odnos pro- blematizuje psihijatrijska praksa, uvodi se motiv dominacije političke korektnosti, što vodi ka velikom finalu, pitanju prava na izbor i prava na pobunu. Ovo poslednje sadrži veliki
potencijal za problematizovanje identiteta čoveka 21. stoleća koji svoju egzistenciju nepre- kidno propituje i u tom grozničavom traganju teško održava balans između objektivne i virtuelne stvarnosti, analogne i digitalne predstave sveta, sebe i Drugog, a ispostavlja se, i između više nivoa vlastite ličnosti.
„Iz svog bolničkog kreveta mogu da primetim samo da se brže smrkava” – ova rečenica uvod je u nameru glavnog junaka da statiku pokrene, a pokreće je tako što najpre ulazi u raspravu sa Advokatom, čovekom koji sa njim boravi u bolnici, a zatim i fizičkim odlaskom, tačnije bekstvom iz zatvorenog bolničkog prostora. Tešin u romanu pravi odličnu ravnotežu između aktivnog dela radnje odgovornog za događajni nerv priče i dela koji predstavlja idejni, filozofski ili ideološki okvir koji je zapravo žila kucavica celokupnog romana i važan resurs za naknadna tumačenja, ali i sporenja.
Alber Kami je 1951. u svom Pobunjenom čoveku izneo tezu da živimo u vremenu savr- šenog zločina koje je konačno izgubilo lice nevinosti i u kojem više nije moguće ubiti i biti ubijen zbog ljubavi, ubiti u afektu, ili živeti i slediti unutarnji iracionalni poriv, kada više ne postoji Hitklif iz Orkanskih visova već samo jedinka koja prestaje biti bespomoćno dete i postaje borac protiv sistema. Takva jedinka planira savršen zločin, onaj koji se poziva na sistem i postaje zločin sa razlogom koji posle ostvarenja i sam konstituiše način mišljenja kao sistem savršen za regrutovanje novih pobunjenika, žrtava i zločinaca... Usložnjava da- lje Kami ideju uvodeći motiv samoubistva i, naravno, apsurda, ali u kontekstu Tešinovog romana vrlo je važna stavka o razložnom zločinu u ime pobune protiv sistema.
Tešinov „Nepoznati niko” transformiše svoju ličnost, a transfer od nemoćnog, bezazle- nog, očajničkog pokušaja pronalaska sećanja i izgubljenog života i ega ka spoznaji potrebe za aktivnim delovanjem kroz, ispostaviće se, destrukciju, teče u romanu postepeno, grada- cijski, nizanjem činjenica o svetu čiji je progres merljiv brojem žrtava planiranih ili nasumičnih terorističkih napada, ličnih trauma, nezdravih konkurentskih odnosa, usamljenošću usred velegrada, sveprisutnim apsurdom koji proganja traumatizovanog, uplašenog i nemirnog pojedinca. I jednim neverovatnim obrtom koji, paradoksalno, sadrži i izvestan stepen ve- rovatnoće, od tako destabilizovane žrtve, čini nasilnika i zločinca. Taj sistem koji treba biti progresivan jer virtuelno postaje sveprisutno, jer se neprekidno govori o usavršavanju i samousavršavanju, poštovanju tuđe volje, korektnom odnosu prema pravu na život drugog čoveka, životinje ili pravu na opstanak drugačije ideologije i mišljenja, postaje vlastita su- protnost i sistem regresivnog delovanja. Ali ostaje sistem u kojem je promenljiv jedino broj žrtava i odnos žrtva–zločinac.
„Hteli ste da prestanem da se plašim. Hteli ste da prestanem da budem žrtva. Hteli ste da postanem krvnik. Hteli ste da postanem zver. E pa, biću zver od čoveka. Ja sam zver.” I
„Nepoznati Niko“ od trenutka kada izgovori ovu rečenicu čini isto što i nepoznati napadač na početku romana. U čemu je razlika između jednog vegana, zakletog neprijatelja ubijanja životinja koji na početku priče ulazi u mini-pečenjaru i pali je Molotovljevim koktelom i jednog antivegana „Nepoznatog Nikoga“, koji će, u trenutku dok ulazi u „Makrobiotički dućan“, izgovoriti: „Spaliću te, spaliti do temelja... gorećeš, prokletinjo...“? Naslov romana postaje imperativni motiv za početak, tok i završetak jedne lične i kolektivne traume. Ta na- redbodavna rečenica vezivna je nit unutarnjeg sveta glavnog junaka usamljenog u mnoštvu i spoljašnjeg sveta mnoštva izgubljenog u neshvatljivim dubinama vlastitog poriva za
uspehom, brzinom i srećom koje ne mogu da odgonetnu svekolike psihijatrijske metode. Jer, i pored uspeha vlastitog nauma da se suprotstavi jednom „politički korektnom“ siste- mu mišljenja i delovanja, „Nepoznati Niko“ neće uspeti da se seti vlastitog imena, a smisao naslovne rečenice romana svoj naredbodavni ton zamenjuje za informativni. Ostaje samo konstatacija da je opšta destrukcija postala dato stanje. Kako se od početne tačke romana koja apostrofira nepoznatog mladića u bolničkom krevetu kao žrtvu nasilja, stiglo do za- vršnice u kojoj bolnički krevet biva zamenjen ulicom, strah besom i željom za osvetom dok identitetski oslonac i dalje lebdi u nekom nepoznatom prostoru? Svet Tešinovog romana svedoči o jednom civilizacijskom trenutku, vremenu koje osvaja tehnološko znanje i ume- će do stepena savršenstva. Jer, u sveopštoj panici koja je nastala u trenutku napada na pečenjaru, kada je mnogo toga uništeno, jedan obični, mali plavi tablet ostaje sačuvan i postaje nepoznatom mladiću jedina veza sa spoljašnjim svetom. To je svakako veliki korak i napredak u odnosu na početak dvadesetog veka kada je ideja savršene tehnološke buduć- nosti bila tek nada. Sada, kada je ona dobila svoj pun i ostvaren oblik, čovek savremenog trenutka slobodno može reći da je jedna kulturna i civilizacijska misija uspešno obavljena, ali sva dešavanja u romanu potvrđuju ne sumnju u istinitost te tvrdnje, već opravdanost jedne druge, one o nasilju koje leži u osnovi svakog napretka. Nasilje je spoljašnje, ali do- lazi iz samog srca duha jednog vremena. Politička korektnost kao poželjan oblik komuni- kacije za jedne, drugima postaje nesnosni teret. Jedan vegan na početku romana brani pravo na vlastitu „civilizacijsku i kulturnu formulu” napadom na pečenjaru dok je završnica romana u slici nasilja koje jedna druga „kulturna i civilizacijska formula” sprovodi nad prvom. Pobunjeni ljudi 21. veka otišli su korak dalje od Kamijevog pobunjenog čoveka. Njegov, prošlovekovni čovek, boreći se protiv jednog sistema, stvarao je drugi i apsurd je dobio svoje slavno parče vremena. Pobunjeni ljudi našeg veka svojoj borbi ne pronalaze adekva- tan alternativni prostor, makar on bio i sistem koji će samo potvrditi apsurdnost borbe. Nepoznati mladić s početka romana, ostao je N. N. lice i na kraju priče. Svet se rešio apsurda, a kako se zove mnogo intrigantnija i strašnija pojava koja ga vreba u budućnosti, otkriće budućnost sama. Ako je bude... Roman Gori gori gori vrlo dobro je opisao tu upitanost i strepnju koja je prati.