Kazimir i drugi naslovi

10.

Demonstranti su i ove noci protestvovali ispred opsadnute kasarne. Antiratne akcije prethodile su ratnim: majke su, na poganom jeziku, zahtevale da im se sinovi vrate kuci, ni ne sanjajuci da ce te kuce vec koliko sutra biti u plamenu, a ocevi su, po nalogu krvi i vere, tražili od svojih sinova-vojnika da promene stranu i zapucaju na dojucerašnje saborce. Gledajuci ih iz plitkog rova, za Kazimira je ta bezoblicna urlajuca masa bila samo telo zatupelog likantropa prekriveno vucijom kožom. "Antiratni aktivisti od kojih se danonocno cuvamo okruženi minskim poljima i bodljikavom žicom. Pih!", srdit je bio Kazimir. Sažaljevao ih je, ali bi bez razmišljanja ubio svakog posednutog koji bi mu se približio na puškomet. Bio je od onih malobrojnih vojnika koje niko nije pozivao kuci: njegova kuca bila je van zone ratnih operacija, majka mu je bila mrtva, a otac spokojno živ. Niko ga nije tražio. I sve je manje bilo onih unutar kasarne koje je neko tražio. Dezerteri su preko noci, rado ili na silu, menjali uniforme. Malo ko je tada u Državi znao za bolest koja se nezaustavljivo širila. Likantropija je, ušunjavši se i u najzabitije krajeve, pocepala Državu i njene stanovnike po svim šavovima. Doboši i zurle najavile su kraj preobražaja ljudi u zveri i pocetak krvave vojne: gradanski rat je poceo pred Kazimirovim rošavim nosem, a da ovaj toga nije bio ni svestan.
Iza demonstranata projuri motocikl sa kog je jedan likantrop pucao iz lovacke puške na vojnike u rovovima. Sacma je dobovala kao grad po kamenju. Brkati kapetan prve klase strogo je naredio vojnicima da ne odgovaraju na sporadicnu pušcanu paljbu. Strah je dobovao košcatim prstima po Kazimirovom šljemu.
Pridigao se na laktove i nasumice nišanio u demonstrante. Dok se tako kratkovid trudio da pogleda u oci svom strahu, pomerajuci mušicu nišana levo-desno, cinilo mu se da je telo zatupelog likantropa prekriveno vucijom kožom bivalo sve vece. "Ako preživim, mogao bih o ovome napisati ceo roman", pomisli. Kazimir na trenutak zažmuri na oba oka, a kada je otvorio desno, ugleda demonstranta okrvavljenog lica kako preskace kapiju od kovanog gvožda. Brkati kapetan izda naredenje: "Nišani!", i sve pušcane cevi u istom trenutku okrenuše se ka demonstrantu koji je vec bio u kasarni intendantskog bataljona, ledima naslonjen o kapiju. Kazimir je mogao da mu vidi lice, kao sebe da gleda u ogledalu. I trenutak pre nego što ce kapetan izgovoriti naredbu: "Pali!", on povika: "Ne pucajte, to sam ja, Kazimir!"
Deset godina kasnije, na jednom od onih kongresa na kojima se okupljaju pisci da bi ponovo uspostavili ratom prekinute veze, Kazimir se, cekajuci ostale ucesnike kongresa, suncao ispred zgrade nekadašnjeg vojnog stacionara koji je pretvoren u hotel. Zloduh koji je podsticao ljude da trce cetvoronoške kao vukovi, onaj što im je ulio želju za ljudskim mesom i što ih je, na kraju krajeva, oblikovao u vukove dan-dva ranije osuden je za vradžbine. Obmanute je sama bolest dovoljno kaznila. Nakon nekoliko sati izležavanja na mediteranskom suncu, Kazimir ugleda - kao mazge natovarene - pristižuce pisce. Prvi koji je išao u bucnoj koloni nosio je vojnicki borbeni ranac na ledima. Zakoracivši u kasarnu-hotel zastao je, ledima okrenut odvaljenoj kapiji od kovanog gvožda. Kazimir je mogao da mu vidi lice, kao sebe da gleda u ogledalu. Bio je to onaj isti on od pre ravno deset godina. "Dobro je", pomisli Kazimir. "Živ sam."
"Čitao sam tvoje price. Dobre su, ali najavljuju dužu prozu. Kada ceš napisati roman?", pitala je Kazimira negdašnja njegova meta. Pisac koji je svog citaoca gledao kroz nišan -- ni danas a ni pre deset godina - nije znao odgovor.

11.

"Odisej što spa-a-a-va i Odisej koji je bu-u-u-dan" - pevuši Kazimir stari šlager ""Ne treba govoriti ovima" " Ise Mokrog. Kroz san cujem njegov hrapavi glas kako u niskom registru odzvanja u kupatilu. Toliko voli tu pesmu, a nikada nece nauciti da je peva, zar to nije žalosno? Kako se samo oduševio sinoc kada je cuo tango mog Pedra Lozana. "Marija, pokloni mi ovu plocu, molim te"..., uporno me je preklinjao.
Danas cu da odem iz mesta M. Bez onog šugavog tako-je-bolje-za-oboje opravdanja. Ja sam cirkuska jahacica, a ne sudopera. Mislim da sam nalik na Kazimirovog dedu Georgija: šta je sve taj mogao da izgubi da je ostao uz moju baku, prodavacicu mešovite robe i vina na sat. U mom srcu je njen budilnik kog je navijala da zvoni na svakih sat vremena i opominje vinopije da im je vreme pijancenja za jedan dinar prošlo. Sve smo halapljivo popili i pojeli, a i razdanilo se, vreme je da se krene. "Pazarite kod Jelisavete", pisalo je na vratima bakine radnje. Polutrajna ljubav s rokom trajanja utisnutim na dnu konzerve. Sitno iseckan i zacinjen posebnim aromama, Georgije ipak nije trajao do naznacenog datuma. Srecom, baka ga više nije cekala, inace bih ja bila samo tragicni književni lik u romanu koji nikada nece biti napisan.
Ustajem, odlazim u kupatilo, prilazim Kazimiru s leda i ljubim ga u nasapunjani vrat. "Tako divno pevaš", rekoh. Boli me stomak od njegove masne ljubavi i mojih socnih laži. Nadam se da me nece cekati.

01.10.03

Jedan od najzanimljivijih detalja u biografiji književnika Srđana V. Tešina jeste podatak da je od retkih Evropljana koji su postali članovi Udruženja književnika Kanade. U ovo društvo Tešin (1971) je ušao zahvaljujući drami “Pohovani mozak”. Upravo u Kanadi je objavio zbirku poezije, a zadnjih godina se posvetio prozi. Beogradski izdavač “Rad” mu je objavio zbirku priča “Sjajan naslov za pantomimu” i roman u fragmentima “Antologija najboljih naslova”. Zastupljen je u nekoliko antologija, a urednik je književnog časopisa “Severni Bunker”.
Rođen si u Mokrinu, radiš u Kikindi, član si Udruženja književnika Kanade. Gde žive drugi pisci tvoje generacije?
- Srpsku književnu scenu danas čine pisci koji žive u provinciji. Za razliku od beogradske čaršije, zaokupljene “velikim nacionalnim temama”, u provinciji se još uvek mogu naći primeri dobre, autohtone književne prakse. Petrović u Kraljevu, Jelenković u Zaječaru, Šajtinac u Zrenjaninu, Matijević u Čačku, Ćirić u Nišu, Žurić u Pančevu... S druge strane, “emigrantska” književnost i dalje zauzima veliki deo aktuelne scene: Marojević u Španiji, Jovanović i Albahari u Kanadi, Spasojević u Americi, Ristović u Sloveniji...

Pisci i mafija

Često se postavlja pitanje da li pisci u Srbiji mogu da žive od svojih knjiga. Ima li profesionalnih pisaca u Srbiji?
- Ne bi trebalo nikoga da čudi da i mafija u Srbiji ima svoje pisce, kad već ima novinare na platnom spisku. Ne postoji relevantna književna periodika, a samim tim ni književna kritika. Ipak je najskandaloznije to što u Srbiji nema profesionalnih pisaca, jer niko ne može da živi od honorara koje izdavačke kuće uglavnom i ne isplaćuju svojim autorima. Dakle, u Srbiji su pisci volonteri i marginalci. Ako želite u Srbiji da postignete književnu slavu, morate se baviti i politikom. Koga nema na televiziji, nema ga ni u stvarnosti. Koga još briga za to što su vaše knjige izložene u knjižarama!
Možda se stvari poprave! Kao da se na polju kulture rodila neka nova virtuelna Jugoslavija...
- Sve do nedavno, malo ko je znao šta se i kako piše u nekadašnjim es-ef-er-jot republikama. Časopis “Severni bunker”, recimo, prati aktuelnu književnu scenu sa ovih prostora, jer je taj časopis deo Literarnog konzorcija, mreže za širenje/diseminaciju književnosti, a urednici su često gosti svojih kolega iz Hrvatske i BiH. Primetno je da raste interesovanje za pisce iz Hrvatske (izdavačka kuća “Rende” Vladimira Arsenijevića objavila je knjigu Vedrane Rudan), BiH (između ostalih, “Stubovi kulture” su objavili i “Sahiba”, po meni, najbolju knjigu napisanu prošle godine na srpskom jeziku), Makedonije (“Geopoetika” je objavila knjigu Aleksandra Prokopieva), Slovenije (“Rad” je objavio antologiju slovenačke savremene priče) itd. Čak se i u manjim sredinama (i kod manjih izdavača), poput Subotice i Zrenjanina, objavljuju knjige savremenih hrvatskih autora. “Severni bunker” je u prošlom broju objavio izbor iz savremene BiH proze, oni drugi malobrojni časopisi (“Sent” Novi pazar, “Polja” Novi Sad, “ART 032” Čačak, “Gradina” Niš) objavljuju dela, pa i cele izbore, pisaca iz jugoistočne Evrope.
Šta misliš o književnoj kritici danas? Ima li kritičara čiji rad pratiš i kritičara kojima veruješ?
- Nema u Srba danas književne kritike. Verovao sam, i dalje bih im verovao kad bi pisali, Gojku Božoviću, Tihomiru Brajeviću, Vladislavi Gordić, Slobodanu Vladušiću, Dušici Potić, Božu Koprivici i još nekima iz različitih generacija. Kritičara poput Jerkova, Pavkovića i Pantića, koji bi pratili određenu generaciju pisaca, danas nema. Nabrojanim kritičarima verujem jer su umeli da odneguju formu negativne kritike, čak i kada su pisali o knjigama svojih bliskih prijatelja, a u tome se, između ostalog, ogleda poštenje kritičara i nezavisnost iznetog estetskog stava i suda. Kritiku danas pišu urednici izdavačkih kuća i to o knjigama koje su sami potpisali, a mnogi pišu i po principu “ja tebe serdarom, ti mene vojvodom”. O književnokritičarskim poletarcima i nadripoznavaocima literature u dnevnoj i nedeljnoj štampi reći ću samo to: sedite, sestre i braćo, i pročitajte nešto pre no što se latite ocenjivanja.
Uzgred, u Srbiji ima 365 registrovanih literarnih nagrada, što bi značilo da se svakog dana dodeli neko važno priznanje, a bolji poznavaoci prilika od mene tvrde da u žirijima sedi uvek ista skupina profesionalnih kritičara. Nije ni čudo što knjigama ovenčanim NIN-ovom ili nagradom “Meša Selimović” i drugim danas retko ko veruje. Prost bi čovek rekao: sve se može kupiti, pa zašto ne i književna nagrada, književna kritika, književni kritičar...

Kad Hornbi dođe na sajam

Kako se oseća pisac u tranziciji?
- Ako smo društvo u tranziciji, pa nam je i književnost u tranziciji, kako to da još nismo preležali sve “dečije bolesti” takvog stanja? Malo se pisaca odvažilo da se upusti u odvažnu bitku za (književnu) istinu i odgovornost. Čim mu narastu krila, eto njega u “institucijama sistema”: to urednikuje, to zauzima katedre, to se pasivizira... Oni malobrojni nemaju kome drugom da se obraćaju nego istomišljenicima, a to ne rešava stvar iz korena. Razočaran sam u to što nije stvoren “književni front” u kome će prednjačiti pisci mlađe generacije, vođeni starijim nekompromitovanim piscima, a takvih ima, ma kako to zvučalo neobično kada je reč o srpskoj književnoj sceni. I ova priča već nalikuje onoj narodnoj: “ko o čemu - kurva o poštenju, a vojnik o skraćenju”. Kako ćeš stvoriti dobar književni milje u kome ćeš, bez ičega drugog na pameti osim da pišeš dobre i duhu vremena odgovarajuće knjige, imati od čega da živiš? Šta si i koliko doprineo da učiniš književnost potrebnom i opravdanom? To su pitanja koja, na moju žalost i jad mnogih mojih prijateljica i prijatelja, malo ko danas u Srbiji od pisaca postavlja.
Šta bi lepo moglo da nam se desi u tranziciji?
- Dosta smo bili okrenuti sami sebi i učaureni u tekovinu palanačkog duha. Veće tržište, pa veća i odgovornost. Ne može iz sveta dolaziti samo ono što je “bratsko po krvi i veri”. Ne može iz sveta da dolazi samo komercijalno đubre. Kada na Sajmu knjiga u Beogradu budem sreo, recimo, starog Gintera Grasa, mladog Nika Hornbija i ko zna koga još iz beloga sveta, poverovaću u dobru budućnost srpske književnosti. Kad pisci budu počeli da žive od prodaje svojih knjiga, a sada žive samo za to da kako-tako objave kakvu-takvu knjigu, i stvari u književnosti će se promeniti na bolje, verujem. Odgovarajuće “prateće službe” poput kritike i medijske pažnje idu nakon objavljene knjige, zar ne? Danas književni kritičari (sic!) i članovi žirija bolje žive od pisaca: oni barem dobiju honorar. Ministarstvo kulture ne može da reši taj problem. Ministarstvo prosvete ne može da reši taj problem. Vanzemaljci, i pored dobre volje, ne mogu da reše taj problem.

Mića Vujičić

11.08.07 Politika

Srpska proza i junaci Generacije iks dospeli su, tako, do identične krize identiteta i krize vrednosti različitim putevima. Ono što je za Koplanda noćna mora o jednoobraznosti – robne marke, platne kartice, tržni centri – za Srbiju je san o normalnoj stvarnosti.
FORMATIRANjE
Američka depresija kaloričnija je od srpske, stoji u jednoj priči Nenada Jovanovića. Da nas brže sustiže depresija nego kalorije pokazuje i podatak da je roman nastao početkom devedesetih, Generacija iks kanadskog pisca Daglasa Koplanda, odskora potakao na razmišljanje o domaćoj verziji generacijskog sindroma.
Koplandovi „suvišni” ljudi Kler, Dag i Endi svedoče o manjku istorije i višku uniformisanosti, beže od mrtvila socijalne stabilnosti, odbacuju globalizaciju i komercijalizaciju u strahu od gubitka identiteta. Koeficijent generacijske krize u Srbiji meri(o) se nešto drugačije: indeksom rata, ekonomskih potresa i egzistencijalne neizvesnosti. Do otupelosti i nesnalaženja koji su zadesili Koplandove junake srpsku generaciju iks doveo je sasvim suprotan razlog – višak istorije.
Srpska proza i junaci Generacije iks dospeli su, tako, do identične krize identiteta i krize vrednosti različitim putevima. Ono što je za Koplanda noćna mora o jednoobraznosti – robne marke, platne kartice, tržni centri – za Srbiju je san o normalnoj stvarnosti. Bez obzira na sve drastične razlike, srpsku književnost doba tranzicije i Koplandovu maštu pokreću identični stimulusi: novinske vesti, ikone pop-kulture, potrošačka psihologija. Iako za našu prozu usud istorije predstavlja neuporediv izazov, nije imuna na iskušenje da ovekoveči efemerne pojave.
U romanu Nestanak Zdenka Kuprešanina Andrija Matić predočava komično-melanholičnu sliku eliotovske borbe za tradiciju i individualni talenat u svetu koji za njih ne mari. Mladi Beograđanin grotesknog imena i groteskne sudbine neće postati pesnik, niti će ostvariti san o dobijanju dve Nobelove nagrade. Nestaće u paralelnoj dimenziji potpune književnosti; ući će u više sfere božanskog literarnog podzemlja kroz tajna vrata koja se nalaze u – kafani. Prihvatajući ulogu koju Dante daje Vergiliju, pesnik Branko Miljković objasniće Zdenku da je upravo kafana naša tradicija.
Kod autora šireg generacijskog i poetičkog spektra, kao što su Mileta Prodanović, Igor Marojević, Saša Ilić, Srđan Tešin, Nenad Jovanović i Zoran Penevski, sve je prisutniji multižanrovski model u kome se neselektivno mešaju detektivski roman, urbani ep i ljubavna priča, otkrivanje i tumačenje istorije sa iskustvima zavere i potere, terora i paranoje. Pomenuti srpski generacijski miks bavi se široko shvaćenom istorijskom overdozom: političkom scenom devedesetih ali i Drugim svetskim ratom, istorijskim događajima i njihovim naknadnim promišljanjem, motivisanjem i generisanjem zločina.
Proza generacije miks ne nastaje samo na (pseudo)istorijskoj, nego i na teorijskoj matrici. U njoj se sve više kristališe svest o Drugom, zatrtom, progonjenom i marginalnom. Samo će Igor Marojević od zbirke priča Mediterani do „romana-tabloida” Šnit brodelovsku paletu kulturne različitosti zameniti za rasističke monologe rafala i dugih noževa u okupiranom Zemunu. Tema otuđenja čitaoce manje privlači od trougla ljubav–rat–smrt: ali više gorčine i tuge budi junakinja iz romana Zorana Penevskog Manje važni zločini koja čita Deridu živeći godine devedeset devete u svetu bez Platona, okružena lošim vestima i lošim đacima – više nego napete i zaoštrene „granične situacije”.
Srpska generacija iks piše paradoksalnu „stvarnosnu metafikciju”: prozu inspirisanu istorijom i realnošću, koja se ukotvila u izmeštenom i izmaštanom prostoru. Kolekcija Milete Prodanovića zasniva se na jednako paradoksalnom konceptu stvarnosne fantastike: povest o Oseusovom srebru povezuje mitotvorce i mitomane, prepliće istoriju umetnosti i kriminalistiku, pripovedni eksperiment i novinski senzacionalizam. Ovaj roman je u isti mah ambiciozan filmski sinopsis i postmoderna parabola u kojoj se sučeljavaju Sirmijum i SFRJ; u sećanje priziva i onu „opsesivnu bezbrižnost” osamdesetih, ironično oslikanu u Prodanovićevom ranijem romanu Vrt u Veneciji.
Srpski pisci biraju srednji put – između enciklopedijske metanaracije, koja istoriju tretira kao priču, i konzervativnih poetika, koje priču cene samo ako je deo istorije. U romanu Srđana Tešina Kazimir i drugi naslovi profesor Maks Oskar upozorava Kazimira, fabrikanta i pisca, da pazi šta stavlja u knjige, jer „sve to na kraju oživi, a neće samo od sebe da nestane”. Da kod nas, kako kaže Tešin, „ima viška istorije a manjka prostora” potvrđuje i njegovo životno iskustvo. Evo kako izgleda „hiperinflacija događanja” u Beogradu devedesetih koja inspiriše roman Kroz pustinju i prašinu: „Živeo sam u stanu sa makedonskom folk-pevačicom, sa bivšim mužem Lepe Lukić, sa jednim tipom koji je pobegao iz zatvora i jednim koji je tek trebalo da tamo ode”, kaže Tešin u jednom intervjuu. „Onda je došao još i Kusturica da tu snima film.”
Višak istorije, kriza logike i manjak smisla – Koplandu nepoznato iskustvo.

Vladislava Gordić-Petković

29.12.03 Danas

Nova, peta po redu knjiga "Kazimir i drugi naslovi" književnika, kritičara i urednika nedeljnog lista Kikindske i književnog časopisa Severni bunker Srđana V. Tešina promovisana je u kikindskoj Narodnoj biblioteci. "To je moderan kratak roman koji najiskrenije govori o književnosti, diktaturi i ostalim stvarnim problemima, a između ostalog parafrazira i o dilemi, može li se pisati i filozofirati nakon Miloševića", izneo je Tešin.
Urednik izdavačke kuće Stubovi kulture koja je izdala knjigu, Gojko Božović istakao je na promociji da je i "Kazimir..." dokaz kako je književnost nastavak politike drugim sredstvima.

S. Jakonić

01.12.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Sabrane spisateljske muke pisca kratkih priča Kazimira potsetiše me na disciplinu koja čoveka zna da iscrpi bolje od maratona: na oblačenje tesnog džempera. Provučeš glavu i misliš gotovo je, kad odjednom shvatiš da ti je tintara u levom rukavu. Vučeš nazad, ali neće! Kad uspeš da izvučeš, nema buše za vrat. Vuna grebe, od vrućine samo što te nije drmnula sunčanica. A što je najgore: ljulja ti se centar za ravnotežu. I glavni junak novog romana Srđana V. Tešina (1971) kao da preko glave navlači tesan pulover. On pokušava da napiše priču, on pokušava da skroji roman, ali jedan diktator i jedna žena, đuture sa celim svetom, lome mu stvaralačka krila. Roman “Kazimir i drugi naslovi” govori o nemogućnosti pričanja priče. Zbornik sastavljen od tridesetak vrlo zanimljivih kratkih priča predstavlja zbirku razloga koji lome Kazimirovu olovku i odvlače njegovu pažnju na neku drugu stranu.
Iako se ne radi o novoj temi, roman Srđana V. Tešina izdvaja se svojom duhovitošću, pedantnošću i vešto iskonstruisanom formom. Ovo jeste najveselija i najživlja knjiga Srđana V. Tešina, u kojoj autor i na planu emocija čini korak napred. Ukoliko bismo njegovoj poetici mogli pripisati dokumentarnost i nedostatak one sirove emocije kojom se priča često puta hrani, “Kazimir i drugi naslovi” predstavljao bi valjan kontraargument. No, zgode glavnog junaka toliko su smešne da bi se čitaocu moglo dogoditi da posle čitanja u snu očepi Vudija Alena lično.
Pišući dobre kratke priče Tešin poteže ozbiljne i aktuelne sociološko-kulturološke probleme. Koliko ste puta čuli vapaj: “U ovoj Srbiji svi pišu”. E pa, ne bi li došao glave disidentski nastrojenim piscima, jedan od glavnih junaka romana, general diktator Zecovski, doneo je sledeću uredbu: “Ako nemaš objavljenu knjigu, ne možeš da registruješ auto”. “Ubrzo su biblioteke postale premale da prime sav inflatorni knjiški fond, a godišnje skupštine Državnog udruženja književnika održavale su se na najvećem fudbalskom stadionu u prestonici i to u trajanju od po nekoliko nedelja”. Nemajući kud, sad kad su svi zašiljili pero, pisac Kazimir, zajedno s kolegom Maksom Oskarom, osnovao je tajno udruženje onih pisaca koji nikada neće napisati ni objaviti knjigu. Društvo je imalo sve više članova, a Kazimira je bolelo što među njima ima običnih lenjivaca koje mrzi da pišu. Tešin ovako završava priču: “Jedan od razloga što Kazimir još nije napisao roman jeste i taj što ne želi da prekrši rigorozni Statut društva, a neko zloban bi još pomislio da Kazimir želi da vojna hunta generala Zecovskog potraje zauvek”.

Mića Vujičić