24.11.12 Danas
Zreli pripovedački rukopis
Đavolji tobogan, Milka Knežević Ivašković
Autorka ovog intrigantnog romana, posle tri „lakše“ knjige proze (13, Bez daha, i Tango makabr) u kojima je preispitivala vlastito mladalačko iskustvo i nagoveštenu sudbinu, došla je do zrelog pripovedačkog rukopisa koji će prijatno iznenaditi sve njene verne čitaoce (u kojima ne oskudeva).
Đavolji tobogan mogao je poneti i naziv „životnog sunovrata“, nepovratne borbe današnjeg mladog čoveka da dosegne smisao postojanja u ovom našem rastrzanom i istorijski smetenom društvu kog je u današnje vreme teško i ufircati, a kamoli skrojiti u nešto pristalo i komotno, čime bismo mogli da se pohvalimo pred svetom.
Mlada žena našeg doba je, uverena je autorka, osuđena da se najpre suoči s ružnim iskustvima i razočarenjima da bi tek onda pokušala da osmisli vlastiti život, da krene iz početka i uzme uzde sudbine u svoje ruke.
Pripovedački je veoma smelo i zahteva krajnje spretnu ruku da se kazivanje započne ubistvom, da bi se, nizanjem kasnijih događanja, polako otkrivala sva složenost „palanačkog“ duha beogradskog prigradskog naselja i neminovnost nesrećne sudbine učiteljice Ane, s čijim nerešivim ubistvom je ovaj roman i započet.
Osnovna škola na izmišljenoj beogradskoj periferiji zapravo je pozornica žudnji, spletki i tajni kolektiva iščezle beogradske srednje klase, obesmislene egzistencije otuđenih intelektualaca iščupanih s korenom iz saksija u kojima su negovani za „bolji život“ novog društva u čiji smo se hepiend dugo vremena kleli... Ta pletenica ženskih likova i njihovih muških saputnika, vezana pri dnu mašnicom neumitne sudbine, drži čitaočevu pažnju budnom od korice do korice.
Uzbudljivo i uverljivo pripovedačko štivo, nema šta! Ali moramo napomenuti da nije reč o krimi-romanu. Naprotiv. Priča vam ne dopušta da razmišljate o tome ko je ubica, jer je „homicid“ krajnje logičan kraj nesrećne učiteljice, u toj meri da je sasvim nebitno da li postoji vinovnik te smrti. Čitalac savremeni život ovih ljudi koji životare posle suludog raspada Jugoslavije i društvenog života u kom su rasli doživljava baš kao ljutu, kobnu bolest čiji je neumitni kraj smrt!
Čitaocima najtoplije preporučujemo ovo zrelo romaneskno štivo posle čijeg čitanja se osećamo kao umiveni, ozareni. I jedva čekamo novo delo Milke Knežević Ivašković.
Veljko Nikitović
