Oni koji jesmo

03.10.15 Danas

O razumevanju samog sebe

Beogradska izdavačka kuća NNK Internacional objavila je nedavno knjigu priča Milke Knežević Ivašković pod nazivom Oni koji jesmo koja je, prema rečima urednice Nine Guglete, aktuelna zbirka kratke proze sastavljena iz fragmenata koji su estetski funkcionalni i slikovito otvaraju vrata razumevanju samoga sebe.

Neke od priča iz ove zbirke donele su autorki i književna priznanja: za priču Samsara dobila je nagradu Andra Gavrilović za najbolju pripovetku, koju za prozno stvaralaštvo dodeljuje Resavska biblioteka u Svilajncu; priča Međed dobila je treću nagradu za najbolju pripovetku, koju dodeljuje Borska biblioteka... U svom pisanju Milka Knežević Ivašković posvećena je dvema realnostima, onoj prvoj koja okružuje ljude kuda god da pođu, ali i onoj drugoj, koja je u njima, od koje su skrojeni. Baš ta, unutarnja realnost najviše zanima autorku. Ta realnost zla mnoge ljude tera da drugima oko sebe nanose bol, i njenom nesrećnom porivu je teško odoleti ako je čovek bez snage, i pogotovo ako ne želi da se menja nabolje.

U pričama iz zbirke Oni koji jesmo sreću se mnogi likovi čije je delanje na granici patologije: oni zlostavljaju, siluju, manipulišu, ucenjuju, a pakost i podrugljivost što rastu u njima usmerene su ka njihovoj okolini koja ne sluti šta im se krije u duši. Od užasa sa kojim žive pred drugima mogu ih abolirati samo starost, demencija i senilnost koje, i da hoće, ne mogu da kontrolišu jer priroda je jača od ljudske volje.

Oni koji jesmo jeste zbirka priča pisanih u čistom realizmu. Drugačije i ne može biti jer kao da je najveći deo njih bukvalno preslikan iz života, života iz onih paralelnih svetova strave za koje mnogi sebi laskaju da im ne pripadaju, da ih nisu nikada upoznali niti to žele. Pa ipak, ti svetovi zla su jako blizu, i granica sa njima je jako nestabilna i tanka. O njima se svi, sve dok je neki (ne)svesno ne pređu, informišu nizom vesti koje obiluju skandaloznim događajima, tu, i oko njih. Zato u ovim pričama Milke Knežević Ivašković nema ulepšavanja stvarnosti i one, kada su na okupu, ovako zajedno među koricama, u čitaocu bude dvojako osećanje. Jedno je gotovo neverica da se sve to zaista dešava, a drugo osećanje je bunt protiv svega toga ružnog i nečovečnog. Knjiga ove autorke je proza koja opominje jer, kao što Nina Gugleta piše u pogovoru, u mozaiku stvarnosti govori o opskurnoj strani čoveka, u čijem umu žive monstrumi i silovito ga teraju na devijantno postupanje.

21.09.15 Danas

Beogradska izdavačka kuća NNK Internacional objavila je nedavno knjigu priča Milke Knežević Ivašković pod nazivom Oni koji jesmo koja je, prema rečima urednice Nine Guglete, aktuelna zbirka kratke proze sastavljena iz fragmenata koji su estetski funkcionalni i slikovito otvaraju vrata razumevanju samoga sebe.
Neke od priča iz ove zbirke donele su autorki i književna priznanja: za priču Samsara dobila je nagradu Andra Gavrilović za najbolju pripovetku, koju za prozno stvaralaštvo dodeljuje Resavska biblioteka u Svilajncu; priča Međed dobila je treću nagradu za najbolju pripovetku, koju dodeljuje Borska biblioteka... U svom pisanju Milka Knežević Ivašković posvećena je dvema realnostima, onoj prvoj koja okružuje ljude kuda god da pođu, ali i onoj drugoj, koja je u njima, od koje su skrojeni. Baš ta, unutarnja realnost najviše zanima autorku. Ta realnost zla mnoge ljude tera da drugima oko sebe nanose bol, i njenom nesrećnom porivu je teško odoleti ako je čovek bez snage, i pogotovo ako ne želi da se menja nabolje.
U pričama iz zbirke Oni koji jesmo sreću se mnogi likovi čije je delanje na granici patologije: oni zlostavljaju, siluju, manipulišu, ucenjuju, a pakost i podrugljivost što rastu u njima usmerene su ka njihovoj okolini koja ne sluti šta im se krije u duši. Od užasa sa kojim žive pred drugima mogu ih abolirati samo starost, demencija i senilnost koje, i da hoće, ne mogu da kontrolišu jer priroda je jača od ljudske volje.
Oni koji jesmo jeste zbirka priča pisanih u čistom realizmu. Drugačije i ne može biti jer kao da je najveći deo njih bukvalno preslikan iz života, života iz onih paralelnih svetova strave za koje mnogi sebi laskaju da im ne pripadaju, da ih nisu nikada upoznali niti to žele. Pa ipak, ti svetovi zla su jako blizu, i granica sa njima je jako nestabilna i tanka. O njima se svi, sve dok je neki (ne)svesno ne pređu, informišu nizom vesti koje obiluju skandaloznim događajima, tu, i oko njih. Zato u ovim pričama Milke Knežević Ivašković nema ulepšavanja stvarnosti i one, kada su na okupu, ovako zajedno među koricama, u čitaocu bude dvojako osećanje. Jedno je gotovo neverica da se sve to zaista dešava, a drugo osećanje je bunt protiv svega toga ružnog i nečovečnog. Knjiga ove autorke je proza koja opominje jer, kao što Nina Gugleta piše u pogovoru, u mozaiku stvarnosti govori o opskurnoj strani čoveka, u čijem umu žive monstrumi i silovito ga teraju na devijantno postupanje.

A. CVIJIĆ