Zvezde novog policijskog časa

29.08.08

BENU Okriju, najpoznatijem savremenom afričkom piscu, u petak će na Trgu slobode biti dodeljena Međunarodna nagrada za doprinos savremenoj književnost. Nigerijski romanopisac, pripovedač, pesnik, dramski pisac i esejista, dobitnik Nagrade Komonvelta za najbolju knjigu, nagrade “Aga Kan”, Gardijanove i Bukerove nagrade, prethodnih dana je učestvovao u radu Trećeg književnog festivala u Novom Sadu, pažljivo je slušao pesnike iz celog sveta, pokušavajuće da razume “drugu stranu poezije”.
- Već nekoliko dana slušam pesnike čije jezike ne razumem, ali mi se upravo dopalo da mogu čujem glasove iz celog sveta - kaže Okri u razgovoru za “Novosti”. - Pesme su zvuk, akcenat, pauza između izgovorenih reči, stav pesnika, njegova elokvencija, boja i intonacija glasa... Često zaboravljamo da je poezija na neki način i muzika, umetnost koja govori univerzalnim jezikom koji svi razumeju.
* Da li vam se dopada ideja “festivala na otvorenom”?
- Prvi put učestvujem na festivalu na otvorenom i, slušajući pesnike u drugačijem okruženju, shvatio sam da ima nešto novo u čitanju poezije na otvorenom. Odjek glasa nema granicu, reči se ne odbijaju o zidove i ne vraćaju se pesniku. Na otvorenom se pesnik, koji i čita svoju poeziju, ne obraća samo publici, već i zgradam, zvezdama, to je kao dijalog sa svemirom i Bogom, sa svim stvarima koje se nalaza na trgu. Uspostavlja se jedinstven dijalog sa prolaznicima koje poezija možda i ne zanima. Čini mi se da treba da se organizuje što više festivala na otvorenom.
* Nagrada “Novi Sad” nije u rangu velikih priznanja koja ste do sada dobijali. Koliko vama znači nagrada koja realno dolazi iz kulture čiji uticaj nije tako velik?
- Mislim da mora da se gleda na drugi način. Ne osećam da mi dodeljuju nagradu predstavnici “male kulture” i ne mislim da je manje vredna od Bukerove ili bilo koje druge nagrade. Najvažnije za pesnika i pisca jeste da se čuje njegov glas, a nekada je potrebno da prođe mnogo godina da bi se lepota prepoznala u celom svetu, ne može se očekivati da se odmah vidi taj kvalitet. Veoma sam dirnut da je tako daleko od mog doma i mesta gde živim neko prepoznao moj rad i nagradio ga. Nema malih kultura, čak ni po uticaju. Reputacija Srbije,bar u poeziji, dobro je poznata. Razgovarao sam sa piscima u Engleskoj i oni kažu da ste nacija poezije, a takođe naglašavaju da Srbi imaju osećaj za pesmu. To je dobra propaganda kojoj je, doduše, potrebno mnogo vremena da se probije do ljudi koji donose odluke. Rusiji je, na primer, bilo potrebno 100-150 godina da bi njihova poezija i proza dobile zasluženo mesto u svetu.
* Kakva je trenutna pozicija afričke književnosti u svetu?
- Duboko sam uveren da je afrička književnost sledeća “velika svetska stvar”. Ona raste konstantno poslednjih 50 godina i sa svakom generacijom dobija sve više publike i dobrih pisaca. Afrička književnost će biti sledeća velika pesma koja će govoriti o različitosti duha, svesti i samog slušanja drugih. Moj utisak je da ljudi u Evropi počinju da slušaju afričku književnosti.
* Vaša literatura je neka vrsta mešavine afričke tradicije i evropskog eksperimenta u stilu Džojsa ili Virdžinije Vulf. Možete li da malo pojasnite vaš odnos prema uzorima?
- O, malo sam čudan slučaj. Nisam tipičan predstavnik Afrike niti Evrope. Moji koreni su svuda u svetu, jednom nogom sam u Africi a drugom u svetu. Na mene neprestano utiču indijska, kineska, starogrčka kultura. Ne samo literatura, već i umetnost uopšte. Inspiraciju crpim iz muzike, slikarstva, ako ne volite slikarstvo, nećete voleti ni moje romane i pesme. Uvek sam verovao da u svakom čoveku ima mnogo dimenzija. Nismo samo meso, intelekt ili emocije, imamo mnogo dimenzija koje treba da pronađemo. Moja ideja je da komuniciram sa svim tim delovima koji nas čine ljudskim bićima, i to u jednoj pesmi. To je nemoguć projekat, ali ja volim nemoguće stvari, jer su moguće stvari dosadne.

AFRIČKE ELEGIJE

OKRI se obrazovao u Nigeriji, prve priče je objavio u lokalnom listu, a prva knjiga je objavljena 1980. godine pod naslovom “Cveće i senke”. Objavio je oko dvadesetak romana, knjiga pesama, eseja, drama, i prevođen je na mnoge svetske jezike. Među najznačajnijim su: “Put gladnih” (1991), “Afrička elegija” (1992), “Očaravajuće pesme” (1993), “Rajske ptice” (1995), “Opasna ljubav” (1996), “Mentalna borba” (2000), “Arkadija” (2002) i “Zvezdana knjiga” (2007).
D. STOJANOVIĆ