04.03.07 Danas
Uobičavanje, suprotno od Gogolja
Žvaka za ludaka, Radovan Hiršl
Recimo da se to tako zove: nostalgija.
Pa, da, tako se i zove, ako čitate od početka ovaj "roman": nostalgija. Tako se i zove i tako se i završava ovaj "roman", ako je to roman a jeste, bar po svojoj cikličnoj strukturi koja usisava unazad, baš kao i sećanje, koje se odmotava u krugovima unazad. Nema romana bez sećanja i jezika. Ali jedino jezik ostaje i zadržava se na granici između ova dva sveta: onog spoljašnjeg i onog unutrašnjeg, on pulsira i spolja i unutra, on deli književnost na dva sveta : spoljašnji i unutrašnji. I taj zakon razlike, taj rascep u jeziku, ne može se zatvoriti. Nikakav "roman" to ne može zatvoriti. I kao da ova " noćna beležnica" ne prestaje da piše.Uostalom, knjiga Pegi Kamuf nosi naslov Univerzitet dekonstrukcije: podela književnosti. Radovan naravno nije imao u vidu ovu studiju, ali njegov "roman" dokazuje da je književnost podeljena, kao što sam rekao. Samo je i u slučaju "romana" Žvaka za ludaka ova podela na jezik i ostale stepene fikcije očiglednija, u ovoj prozi pulsira ponovo više od jednog jezika ili bar tri: jezik onaj osnovni, zatim specijalni jezik ili žargon na kome hleb znači panja, soba gajba, jedan zaboravljeni jezik na kome je pretežno napisan ovaj "roman" i najzad treći, specijalni jezik "hašišara" ili "džankija" na kome se kaže: fleš, rokić, spid, pljuga itd. Ali ni fikcija naravno nije jedna, i ona je višestepena, tek da se zna.
Jer u samom tkivu romana koji se, ni malo slučajno, zove tako kako se zove, postoji i naći će se jedna autentična "žvaka za ludaka" koji je višeg stepena i koju u foajeu Doma omladine improvizuje Manijakov drug Caka (Manijak je narator i glavni lik, običan hašišar), o više slojeva ove fikcije.
I šta se pokazuje?
Kao što se slika sastoji od slojeva (slikarstvo Radovana Hiršla Dejan Sretenović je nazvao "psihokozmetičkim" slikarstvom, moram da priznam da nisam čuo za ovaj stil, ako je to stil, jesam za "psihodelično slikarstvo" i Frojdovu "noćna beležnicu" koja piše ili slika) pokazuje se da je ovaj roman manje ili više koherentan niz priča. Najpre imate utiske da je u pitanju zbirka napisana na "lingua romana", narodnom jeziku, jeziku ulice što se pokazuje tačnim.
Najpre sam hteo da pročitam fragment "Kiša" a zatim, kao teoretičar književnosti, podsetim na razne teorije o književnosti (Vorenovu i Velekovu podelu na unutrašnje i spoljašnje tumačenje književnosti - da li u ovom romanu Hiršl piše o svom iskustvu pitajući da li je jedan džanki ljudsko biće? ) Ili na Antoana Kompanjona za koga je književnost logička greška ili tautologija, ili na Novicu Milića za koga je moguće neko znanje o književnosti ali ne i teorije. Sve sam to hteo, dok nisam pročitao da je Hiršlovo slikarstvo "psihokozmetičko slikarstvo" i nasmejao se. I još uvek se smejem. Jer Radovan Hiršl je u pravu - sve je to "žvaka za ludaka" ... Ili nostalgija.
Jer kad Gogolj napiše pripovetku "Nos" onda je književnost uneobičavanje (ne vidi se, i pitanje je da li doista postoji tako nosati nos) a kad Hiršl napiše Žvaku za ludaka u kojoj je sve ludo i istovremeno tako obično (ljudski), ili roman o "običnim hašišarima", onda je književnost na suprotnoj strani - kao uobičavanje neobičnog. I u jednom i u drugom slučaju "žvaka za ludaka". I najzad, Radovan je u mojim godinama još uvek hippy umesto happy!
Nenad Daković
23.02.07 SEEcult.org
Žvaka za ludaka Radovana Hiršla
Žvaka za ludaka, Radovan Hiršl
BEOGRAD, 22. februara (SEEcult.org) - Umetnik Radovan Hirsl, koji zivi i radi u Cirihu, predstavice 27. februara u Domu omladine Beograda knjigu “Zvaka za ludaka” u kojoj, kroz sudbinu beogradskog slikara Manijaka, prikazuje, sa jedne strane, ljude odmetnute od sistema koji padaju u ruke zavisnosti, a sa druge - drustvo nespremno i nezainteresovano da resava probleme i ponudi resenja koja se nece zasnivati na nasilju.
Knjiga “Zvaka za ludaka” prati odrastanje glavnog junaka i njegovog drustva, od sazrevanja i prvog dodira sa opijatima u drugoj polovini 60-ih godina. Roman je ispripovedan “dzanki slengom”, brzo i lako, a kratka poglavlja imaju snazan anegdotski impuls.
Hirsl ce delove svog romana citati u Pogonu DOB-a, uz video projekciju radova dua Kloda Stajnera i Nadje Honarcijan. Taj duo sa etikete Trigger.ch miksuje sliku, video i animaciju u sopstvenoj produkciji na zivu muziku i DJ setove.
Njihovo interesovanje obuhvata razlicita polja savremene elektronske muzike, od breakbeata i tecna do house i ambient muzike. Uz citanje romana, ici ce vizuelna instalacija na muziku Elektro Baboushke.
Kao posebno iznenadjenje, najavljeno je ucesce specijalnog gosta, majstora na sitaru.
Osim autora, o knjizi “Zvaka za ludaka”, u izdanju Prosvete, govorice i urednik edicije Savremena proza Dejan Mihailovic, Teofil Pancic i Nenad Dakovic.
Hirsl je rodjen u Zagrebu 1946. godine, a od 1950. boravi u Beogradu, gde je 1971. godine diplomirao, a 1981. magistrirao na likovnoj akademiji.
Bavi se slikarstvom, grafikom, pisanjem, organizacijom i postavkom izlozbi. Ucestvovao je na mnogobrojnim kolektivnim izlozbama i vise od 20 samostalnih.
Dobitnik je nagrade za slikarstvo i skulpturu na Oktobarskom salonu u Beogradu 1983. godine, kao i trece nagrade za slikarstvo na Takmicenju jevrejskih umetnika u Lenganu u Svajcarskoj 1987.
