Zoe, devojčica sa vrha solitera

Mom tati.
– Ne, ne. Mom tati!
Čekaj malo. Može ovako:
SVIM TATAMA!
– Hajde dobro, neka ti bude.


NEŠTO KAO UVOD

Ovako. Postoji jedan grad, i u njemu jedan soliter. U stvari, u gradu o kome je reč postoji mnogo solitera, ali ovaj jedan, huuuuu, taj je stvarno OGROMAN! Taj je soliter toliko visok da vam se može desiti da, ako stojite u njegovom podnožju, i ako podignete glavu pokušavajući da sagledate njegov vrh, odmah padnete! Da, da. To znaju svi stanari okolnih, manjih solitera, i zato kad prolaze pored ovog ogromnog, odmah spuste glave. Za svaki slučaj! Da ne bi razbili nos. Ili kolena. Ili laktove. Ili sve zajedno.
Tako vam je to sa tom Soliterčinom. Pored njega, kao pored nekakvog džinovskog cara od betona, svi idu pognute glave.
– To nije tačno! Sad si preterala!
Ko? Ja? Ko je još čuo da pisci preteruju? Svašta! Taman posla!
– Aha. Samo se ti sad pravdaj. Preterala si, i to mnooogo puno, kad ti kažem! Valjda ja znam najbolje.
Ne, ne. Ja znam najbolje!
– E, ne znaš!
E, baš znam!
– E, ne znaš!
Znam! I dosta o tome. Uostalom, ko ovde priča priču, ti ili ja?
– Ti.
Ako je tako, a tako je, onda ti treba da ćutiš!
Je l’ ćutiš?
– ....
Dobro. Gde sam ono stala?
– Kod Soliterčine.
E, kako ti uspeva da govoriš ako ćutiš?!
– .....
Molim?
– ...
Mogu li sada da nastavim?
– ...
Baš ti hvala.
Dakle, pored Soliterčine se niko ne usuđuje da prođe podignute glave. Niko, osim jedne devojčice.
– E, to je već tačnije!
Ta devojčica je...
– Hrabra, genijalna, izuzetna, neponovljiva!
Ma nemoj!
Zapravo, razlog zbog kojeg ona može da pogleda uvis i da ostane na svojim mršavim nogama....
– Na svojim dugim, vitkim, manekenskim nogama!
.... jeste taj što ona živi u tom, najvećem od svih solitera. I to ne bilo gde, na nekom običnom petom ili sedmom spratu...
– Na sedmom spratu?
... na sedamnaestom...
– Tako nisko?
... ili dvadeset petom.
– He, he, to bi bilo da iščašiš usta od smeha!
Ne. Ona stanuje na najvišem spratu tog najvišeg solitera u ovom gradu o kojem je reč. A ko je još čuo da se nekome zavrti u glavi kada pogleda svoj rođeni dom?
– Niko!
Pa da, niko.
Dakle, sad kada sam odredila mesto radnje...
– Soliterčinu!
... i glavni lik...
– Mene!
... možemo svi zajedno da okrenemo stranicu i da pročitamo šta glavna junakinja ove knjige...
– Ja! Ja!
... radi kad ništa ne radi...
– Valjda ništa!
Šta misli...
– ... kad ništa ne mislim.
O čemu mašta, o čemu sanja, šta voli, a šta ne voli, šta je nervira, šta je veseli... i tako to.
– A opis?
Kakav sad opis?
– Pa znaš ono: „Plava kovrdžava kosa koja se vuče po podu, oči boje mora prelivenog naftom, mala usta crvena kao trešnje“... Ili jagode?
Ili lubenica!
– Lubenice su zelene, neznalico!
Ko mi kaže! Iznutra su crvene, ako nisi znala! I to onako, baš kao...
– Čekaj! Nemoj sad da me prekidaš dok razmišljam o svom izgledu. Hmmm. Možda je ipak najbolje da napišeš kako je „glavna junakinja imala kao ugljen crnu kosu“, onako do pola leđa, znaš, „koja se blistala na mesečini, a njenim prodornim zelenim očima ništa nije moglo da promakne. Grčko-rimski nos...“
Ma daj! Zar ti nikada nisi čula da su opisi prevaziđeni? Koga još zanima kako neki lik iz knjige izgleda! Neka čitaoci zamišljaju šta hoće! Tačnije, koga hoće. To je sloboda u umetnosti, razumeš? Uostalom, izgled uopšte nije važan. Bitna je unutrašnja lepota.
– Bla, bla, bla. Zašto onda za sebe ne napišeš da imaš krive noge, bubuljičave obraze i dva zuba više od predviđenog broja, ha? Zašto to ne napišeš ako misliš da izgled nije važan?!
Slušaj, ti!
– Šta ćeš to sad tako pametno da kažeš?
Ako se i dalje budeš mešala u moje pisanje...
– Pisanje? Kakvo pisanje? Zar tu neko nešto piše? Gde je taj? Pokaži mi ga!
... i ako me i dalje budeš prekidala...
– Daaaa?
Ja ću.... ja ću...
– Šta ćeš ti to, baš me zanima?!
Ja ću završiti ovaj kao uvod i ti više nećeš moći ni da zucneš. Eto!