Život strogo kontrolisanog minimuma

DRUŽI SE SA DOBRIM LJUDIMA

Kada me je druga žena ostavila, nisam znao šta bih sa sobom. Nije bila u pitanju velika ljubav, možda ljubavi uopšte nije ni bilo, ali navika je navika. Prestanak ljubavi, po sebi, trebalo bi da donese oslobođenje, neku vrstu oslobođenja, ili ako hoćete olakšanje, ali većina ljudi posle razlaza pati. Nema više svađa, zaključavanja u kupatilu, opijanja na terasi, tuča u polusvesnom stanju, ali patnja, ili teskoba ako hoćete, svakodnevno je prisutna.
Posle razlaza sa drugom ženom, upao sam u slično stanje; budio sam se u sobi sa spuštenim roletnama i u apsolutnoj tišini posmatrao obrise stvari po sobi, ili pokušavao da uhvatim i najmanji zračak svetla koji bi pokušao da uđe u sobu. Eto, samo bih tako sedeo.
Ponekad bih zamišljao Milenu (tako se zove ta moja bivša žena) kako ljubi nekog klinca; uvlači svoj jezik u mlado, napaljeno uho, a onda mu lagano duva za vrat. Tu bih se stresao, skočio iz kreveta i brzo nekuda odlazio. Gde?! Nekuda, za ime Božije, bilo gde!
A onda sam intezivno počeo da razmišljam o ideji da posetim nekog psihologa. Brzo sam odustao. Mamlaz bi me ispitivao o Mileni svakog petka popodne i ja bih sa puno muke i jada pričao o našem životu. Nešto bih i prećutao. Sigurno bih prećutao. Šta? Ne znam, nisam otišao kod psihologa.
Zatim mi se dopala ideja da odem u ustanovu. Znate već koju. Možda bih stimulisan elektrošokovima završio kurs crtanja ili bih naučio ponešto o strugovima. Ni stolarija nije loša.
A onda se desilo ono! Milena je zvala i pitala da li sam raspoložen da odemo negde na piće. Zamislite, ja i Milena, moja Milena, tek tako odlazimo nekuda na piće. Ona naručuje džin-tonik sa dve kocke leda, ja uzimam pivo.
„Znaš, možda bi mogli da probamo još jednom", kaže Milena. „Odrasli smo ljudi."
Da, ali šta da probamo još jednom? Možda bih sada mogao da joj izvadim oko ili iščupam jezik koji je zavlačila u usnu školjku mladog skota!
„Ne", rekao sam, „Milena, za ime Božije, popij to piće sa nekim klincem.
„O čemu govoriš?", pita me.
Glas joj je nervozan. Spustio sam slušalicu. Onda je telefon zazvonio još jednom. I još jednom; sve dok ga nisu tamo u centrali, ili ko zna gde, isključili. Tada mi padne na pamet kako bi ipak bilo lepo popiti to piće sa Milenom. Mojom Milenom.
Nekoliko dana kasnije otišao sam u bar čiji je vlasnik moj prijatelj. Dobro, nije mi baš prijatelj, ali ortak, kako kažu klinci danas.
Milena mi je govorila:
„Ti nemaš prijatelje! Možda i želih da ih imaš, ali ti ne umeš da imaš prijatelje!"
„Milena", govorio sam. „pravi ljudi me kapiraju! Oni, jednostavno, kapiraju moja stanja! Osećaju da sam im bliži od ljudi sa kojima se viđaju po kućama!"
„Zašto se ti ne viđaš sa njima po kućama?"
„Zato što ne volim njihove žene, njihovu decu, nameštaj, hranu, televizore..."
„Mislim da na ovom svetu nema većeg egoiste od tebe!"
,,A moj otac?"
„Da, u pravu si. Možda on."
Sedeo bih tako u baru satima posmatrajući ekran televizora bilo da je uključen ili isključen. Samo bih posmatrao i pijuckao džin-tonik. Moj ortak bi povremeno sedao kraj mene donoseći novo piće. Ponekad bi pitao:
„Zašto negde ne otputuješ?"
„Nemam naviku da putujem."
„Stekni je,"
„Ma, pusti!"
I ortak bi stvarno puštao, govoreći:
„Živeli!"
„Živeli", odgovarao sam, zatim dizao čašu, kucnuo se sa njim i iskapio piće.
Ipak, nakon nekoliko dana spakovao sam malo stvari i otputovao uz grada. Vozom, druga klasa.
„More", rekao mi je ortak, „tebi treba more."
Prihvatio sam. Bila je kasna jesen. Ko još u kasnu jesen ide na more? Samo ljudi koji žive na moru pa se odnekud vraćaju kući, lopovi što vršljaju po vozovima i očajnici poput mene.
Voz je bio prazan. I spor. U kupeu samo stari pop i ja. Ćutimo. Šta bih pričao sa sveštenikom? Ne verujem u Boga, ne verujem u ljubav, ni sebi više ne verujem, Mileni takođe. Listam novine. Saznajem ko je novi švedski premijer, koliko košta kvadratni metar poslovnog prostora u elitnom delu Buenos Ajresa, itd.
Prolaze minuti, sati. Promiču nepoznati predeli gde žive nepoznati ljudi sa poznatim navikama. Pop vadi flašu iz crne torbe. Nudi me. Pogledam ga u oči.
„Domaća", kaže pop, „samo domaću pijem."
Može. Ja ne biram. Otpijam. Loša rakija. I vruća. Ali, ovaj voz nema vagon-restoran što me je odvratilo od puta kada sam to saznao. Ali, bilo je kasno jer je voz već bio krenuo. Otpija i pop. Vidi se da je u formi.
„Sine", veli pop, „Bog ne prašta samoubicama."
„Dobro, pope, o"ladi. I daj tu flašu, šta si se stis"o!"
Pop dodaje flašu.„Jeste li imali dece?", pita.Spustim flašu na stočić kraj sebe, pogledam kroz prozor. Sad pada kiša.„Ne", kažem, „nismo imali dece."„Deca su radost ovog sveta."„Deca su napast! Psuju, beže iz škole, nose pištolje i završavaju u zatvorima i kuplerajima!"„Dobro, ima i takvih. Daj tu flašu."Dodajem flašu.
„Vidiš, pope, ja moju ženu nisam voleo. Ne volim je ni sada, niti ću je ikada voleti."
„Verujem", kaže pop, „ali ti ne veruješ."
„Istina, pope. Stvarno ne verujem. Pritiska nemir, teskoba je u meni."
„Đavo nikada ne spava" reče pop i prekrsti se.
Jebi ga, ne znam ništa o tome.
I tako. Ispili smo ćelu flašu pre nego što je voz ušao u stanicu. Izašao sam na peron. Bilo je toplo. Toplije od mesta koje sam napustio. Skinuo sam sako i prebacio ga preko desne ruke. Malu putnu torbu okačio sam o levo rame. Sa razglasa je dopirao ženski glas. Ljudi su nekuda žurili. Neki su se grlili i ljubili. Deca trčala pod voz. Krenuo sam prema staničnom bifeu. Bio sam prvi put u tom gradu, verovatno i poslednji; i bilo mi je svejedno i nisam mario nizašta. Zašto bih? Nisam želeo bolji posao, nisam želeo prijatelje, automobil, letovanje u Turskoj... Ipak, kroz glavu mi je često prolazila rečenica koju mi je ortak, vlasnik bara, uputio:
„Odmori se tamo i druži se sa dobrim ljudima."
Nije bilo ničeg velikog u tome, ali mi se dopalo. Sa dobrim ljudima! Ja ne poznajem loše ljude (Milena je van konkurencije), ali stvar je očigledno u nesnalaženju. Zato dobri ljudi čine loše stvari i sve odlazi u haos.Popio sam piće i odšetao do šaltera za informacije. Pitao sam kada se vraća voz koji je upravo stigao. Imao sam dovoljno vremena za dobar ručak i šetnju pored mora. Krenuo sam lagano ka gradu. U daljini sam ugledao popa kako hitro grabi napred. Bilo je to brzo kretanje za jednog starca. Vrlo brzo. Ako bih samo malo požurio, pomislio sam, možda bih ga i sustigao.

09.09.04 Danas

Narodna knjiga u biblioteci "Alfa" objavila je novu proznu knjigu Raše Kominca "Život strogo kontrolisanog minimuma". Raša Kominac je dosad objavio dve poetske knjige - "Pesme sa rasprodaje" i "Matine kod mrtvog dobrotvora", roman "Bezumnik", knjigu kratke proze "Instant proza", jedno poetsko-prozno delo "A dan je tako lepo počeo...", kao i drame "Bezumnik" i "Tužna bića sa unutrašnjim sagorevanjem". "Život strogo kontrolisanog minimuma" prozno je delo sačinjeno od petnaest dužih i sasvim kratkih pripovesti. Ovo je urbana proza, snažnog zamaha, svedenog stila, u kojoj autor secira "život strogo kontrolisanog minimuma", koji se i na ovim i na svetskim prostorima nudi kao instant i bezukusna zamena za istinski sadržaj, istinske emocije i autentične doživljaje. Junaci Raše Kominca ljudi su koji "nisu pobeđeni, već su nadigrani" i koji zajedno sa sobom nose i svu težinu istinskog besmisla, koji naseljava unutarnje prostore modernog čoveka, iz kojih je zbrisano gotovo sve ostalo. Bez obzira da li govori o alijenaciji, toliko prisutnoj da je postala uobičajena i neprimetna, bivšim, sadašnjim ili budućim jednako besmislenim doživljajima, Raša Kominac autentično progovara o savremenom čoveku čiji se glas ispod maske gotovo da više i ne može da čuje.

S. D.