Žena s greškom

02.02.04

Glavna junakinja moje knjige je dovojka koja živi od pisanja erotskih priča“, kaže Anabela Basalo koja je upravo objavila svoju prvu knjigu „Žena s greškom“ u izdanju izdvačke kuće Draganić, koju je kao urednik potpisao Jovan Zivlak.

Kako je tekao taj proces objavljivanja? Na koji način ste ubedili izdavača?
- Najpre sam sama štampala tri stotine primeraka svoje knjige, jer se manji broj ne štampa, i tako „upakovane“ poslala na adrese raznih izdavačkih kuća. Ubrzo se javio Draganić, i onda je ceo posao tekao krajnje profesionalno i korektno.

U pogovoru vašeg romana piše da je on delimično autobiografskog karatera. Koliko je to delimično?
- Knjiga jeste pisana prema mom životu. Već sedam godina pišem erotske priče za razne magazine i hot lajn mrežu i od toga živim. Smatrala sam da je sasvim normalno da, ako već uspevam da napišem toliko priča, pokušam da napišem i jednu ozbiljnu pravu knjigu u kojoj sam glavni junak ja, odnosno u kojoj se toj devojci dešava ono što i meni.

Pišete erotske ili porno priče?
- Ne postoji toliko dobar pisac koji može da opiše konkretan seksualni čin a da sve bude otkriveno, da bude pornografija. Taj opis može da bude mekša ili tvrđa erotika i ništa drugo. Hotlajn nije dahtanje već se tamo uglavnom emituju dobre priče koje pišu mnogi pisci i čitaju ih pravi glumci.

Profesionalni glumci čitaju ove priče na hot lajn mreži?
- Da objasnim. Najpre autori kao što sam ja napišu priču. Nekada je reč o opisu, nekada o mini radio drami sa nekoliko lica. To su duhovite, napaljive priče koje treba da traju pet do sedam minuta. Potom ih glumci snime i onda se one sa komjutera puštaju onima koji zovu. Da, ove priče snimaju i profesionalni glumci, koji, eto, zarade daleko manje za igranje jedne pedstave, nego za pola sata posla kod nas.

U kojoj meri je u vašoj knjizi reč o nepsrednom iskustvu?
- U velikoj meri. Posao pisca erotskih priča, obeležio je moj život ali to ne znači da nisam uložila svu svoju maštu u taj posao, ali i u pisanje ove knjige. Mislite da je lako napisati na stotine različitih priča o muško ženskim odnosima. U mojoj knjizi jeste reč o devojci koja ima neke momke, kao i uostalom i većina devojaka u gradu, ali je tu pre svega reč o emocijama o tome na koji način se može pobeći u samoću i ne plašiti se. Imati grešku i biti svestan nje.

Da li mislite da je vaš roman stvarno književnost?
- Moj roman je najviše priča o muško-ženskim odnosima. Moja knjiga je hrabra, i ja najbolje znam šta sam uradila i sebi i nekim meni dragim ljudima. Ne mogu da ulazim u to da li je, i koliko, knjiga literarno vredna ali je svakako iskrena. Svaka žena prolazi kroz slične situacije, mnoge od njih nemaju hrabrosti da se reše nekih dosadnih brakova, veza. Ja samo želim da im pokažem da samoća nije ono najgore što u životu može da im se desi. A potom će doći i život.

Šta očekujete od objavljivanja ove knjige?
- Svakako ne novac. Kao i većina poslova koji nisu uobičajeni, i moj posao nailazi na podozrenje okoline. Neke žene sa papilotnama u kosi iz mog okruženja, pitaju se sve vreme čime se ja to bavim i šta radim kada ne idem na posao, stalno sam kući, često izlazim, vozim kola. Objašnjavati im šta je posao pisca erotskih priča bilo bi besmisleno. Napisla sam ovu knjigu da pokažem, više drugima, da umem da pišem. I u njoj govorim između ostalog i o sebi.

Postoji li zbog „materije“ o kojo je reč mogućnosti iskliznuća, pada „preko ivice“?
- Često me pitaju šta je za mene perverzija. Ja im kažem da je perverzija ono što jedan partner hoće a drugi neće. Mišljenja sam da svako treba da ima mogućnost izbora i da se ljudi uzbuđuju na različite načine. To je ivica za svakoga od nas pojednično. Sastavite desetak ljudi koji će se lako dogovoriti oko nekog minimuma kada je reč o, recimo, politici ili bilo čemu drugom. Ali svako od njih, kada ode kući fantazira na neki svoj način.

Na koji način vi smeštate vašu priču o „slobodnim devojkama balkanskim“ u prihvatljiv društveni kontekst?
- Mnoge stvari koje mi znamo nisu nikome poznate. Čak i kada je reč o stanju, da kažem nacije. Od svih opcija koje na hot lajnu mogu da se izaberu, najčešće se biraju gej i sadomazo priče. Verovatno je da naše priče najviše slušaju klinci i portiri, jer je najveća posećenost od osam do tri, ali i to nešto govori. Takvih ljudi je najviše. Ono što mi možemo da uradimo jeste da pokušamo da ih nekako edukujemo, barem kada je reč o seksu. U svim našim pričama je obavezna upotreba kondoma i ja verujem da to više pozitivno utiče na klince nego sve one nasilne kampanje na televiziji.

Pominjali smo ivicu; koliko je sve to o čemu je reč blizu prostitucije?
- Apsolutno nema veza sa prostitucijom, niti se u agencijama sa kojima ja sarađujem takve stvari uopšte pominju.

Željko Jovanović

25.01.04

Pojavom knjige prvenca Anabele Basalo "Žena s greškom", koja je na prvih stotinak listova pisana u formi romana, a do kraja je zbir priča koje sa svakom novom stranom postaju žešće i erotičnije tek površno dotičući se likova iz prvog dela, otvoren je jedan novi prostor za raspravu o post-feminističkoj književnosti koja jezikom strasti i seksa govori o našem vremenu.
"Žena s greškom" (izdavačka kuća "Draganić") je pisana u prvom licu, što je, uz provokativni rečnik knjige i nesumnjivu vizuelnu atraktivnost autorke, najbolji način za golicanje javnosti. Jer, bez obzira na sve, ovo je i dalje svet muškaraca.
- Dogodilo se mnogo lepih stvari od kada se knjiga pojavila i samo jedna koja mi smeta - kaže nam Anabela Basalo, nekadašnja studentkinja biologije, sada poslovna žena (upravo otvara treći restoran) koja se već dugo bavi pisanjem erotskih priča. - Cilj nije bio da delujem agresivno i svi koji su knjigu pročitali znaju da je moja junakinja, ili ja, ranjiva i ima problema kao i druge žene, ali sada od mene svi traže da predstavim taj seksi imidž knjige kroz samu sebe. Jeste reč o osobi koja opisuje seks i seksualnost, ali ona to ne koristi u pogrešnom pravcu. Verovatno mi sada niko neće poverovati da sam stidljiva i da se ispod reflektora javnosti ne snalazim najbolje.
I pored "agresivnog" rečnika, erotika u knjizi nikada nije sama sebi cilj, često je u okruženje tuge i sete. Zbog čega je to tako?
- Naše žene povezuju ljubav sa seksom, i da nije tih stvari duše i meni bi samoj sve to bilo sirovo. Seks se ne može odvojiti od emocija, bilo da je reč o strasti ili osveti. Ovo jeste priča o samostalnoj i nezavisnoj ženi, ali to ne znači da ona ne može da ima svoje trenutne sete, male stvari koje je još više jačaju. U muško-ženskim odnosima uvek ima i tuge, samo što je muškarci bolje sakrivaju. Polazila sam od sebe sve ovo stavljajući na papir, nisam mislila da li će se nekome dopasti. Rukopis u trenutku nastajanja i nije bio namenjen javnosti, više je bio moj razgovor sa samom sobom, neka vrsta dnevnika.
Utisak je da prvi deo knjige jeste "odbrana" unapred od mogućih napada zbog "skandaloznosti", otklon od povezivanja sa inspiracijama iz pravog života...
- "Žena s greškom" i jeste tako pisana, to je neka vrsta odbrane zbog mog posla pisca erotskih priča, odbrana od konzervatizma i neprilika koje čak i potpuno nepoznati ljudi mogu da nanesu i da život pretvore u haos. Ja sam prošla kroz sve to, kroz osude ove sredine gde postoji lažni moral, gde je naizgled sve dozvoljeno, a gde muškarac i dalje traži nevinu devojku za brak, gde se ljudi još stide da kupe kondome ili erotske časopise, gde se pornići gledaju samo u dva noću, gde devojke koje su u nekoj vezi moraju da postanu bezgrešne i zaboravne i na svoje tajne fantazije. Nemam nameru da ovom knjigom menjam svet, već da mnogim devojkama koje su slične meni i koje su bile meta tračeva, kažem da nisu jedine. Ja sam jedino bila dovoljno hrabra da sve ovo napišem.
Kako je ova knjiga nastala, menja li ona nešto u tebi, šta posle ovoga?
- Napisana je tokom sedam besanih, "besnih" noći 2002. godine. Tekst sam poštom poslala izdavači, i to je sve. Već imam gotovu drugu knjigu, znam kako će i treća da izgleda, jedino se dvoumim oko četvrte. Promene su vrlo vidljive, i ja sam znala da će se one dogoditi, i to ne u meni, već sa stvarima i ljudima oko mene. I sve je pozitivnije nego što sam očekivala, iako će muškarci i dalje misliti da ovakva literatura njih tretira kao marionete. A jeste i zadovoljstvo, jer bez obzira na sve priče koje sam do sada napisala, nijedna se nije prodavala i čitala kao ova knjiga.

N. STANKOVIĆ