Zemlja u koferu

02.02.08 Danas

Nadežda Radović
Nenad Stefanović je 1996. objavio Jedan svet na Dunavu. U toj knjizi naši Podunavski Nemci progovorili su na srpskom jeziku o svom stradanju, golgoti kolektivne krivice, logorima, osveti pobednika, nostalgiji za domom koji je ostao u starom kraju... Ispričali su zašto ih nema među nama, a bilo ih je preko pola miliona u Kraljevini Jugoslaviji. Neki od njegovih tadašnjih sagovornika su napustili ovaj svet u proteklom desetleću. Njihova svedočenja su ostala. U zemlji u kojoj je negovana jedna istina, u kojoj su pola veka monopol na istorijsku istinu imali pobednici, u kojoj se ni o njihovim greškama, a kamoli o zločinima nije smela ni reč reći, Jedan svet na Dunavu je sporo krčio sebi put. I pored velike naklonosti prema ovoj knjizi, nisam uverena da su ni ta, ni brojne knjige koje su napisane posle nje, ispravile istorijske nepravde, čak ni u to da je sistematski negovana mržnja prema Nemcima smanjena. Uzrečica Mrzim te k’o Nemca i dalje je u širokoj upotrebi. Da bi ideje iz knjiga postale delatne potrebno je da vlast stane iza tih ideja i učini ono što je već šezdeset godina dužna nevinoj nemačkoj deci: da se izvini, stavi van snage genocidne odluke AVNOJ-a, vrati im imovinu njihovih predaka, prizna njihovu patnju... Potrebno je da medijski javni servis otvoreno progovori o nepravdi koja im je učinjena. Glasovi poštenih poslenika pisane reči samo su kapi istine u beskrajnom moru laži, mučkog prećutkivanja, zataškavanja, neodgovornosti.
Na početku knjige Zemlja u koferu, koja je u izvesnom smislu nastavak prethodne, Nenad Stefanović rezimira šta se sve dogodilo od kada je Jedan svet na Dunavu izašao iz štampe. Knjiga je za ovdašnje prilike štampana u velikom tiražu (15000 primeraka, šest izdanja). Činjenica da su donatori prvog izdanja Srbi na privremenom radu u Nemačkoj, u pokrajini Baden Virtemberg, postojbini Podunavskih Švaba pokazuje da su bar neki Srbi shvatili da je našim Nemcima učinjena nepravda o kojoj se suviše dugo ćutalo i da su svojim prilozima omogućili da se o toj nepravdi progovori. Na nekim od masovnih grobnica i stratišta podignuta su obeležja, table ili krstovi (Knićanin, Gakovo, Kruševlje...). Dodala bih da je sudbina Podunavskih Nemaca nakon Drugog svetskog rata postala predmet interesovanja istoričara i pisaca i da je Skupština AP Vojvodine, kao najviši organ vlasti u Vojvodini, proširila vremenski okvir istraživanja Anketnog odbora za utvrđivanje činjenica o stradanju civilnog stanovništva Vojvodine na period od 1941. do 1948. godine priznajući time da su ljudi stradali i u periodu kad je Drugi svetski rat odavno već bio završen.
Zemlja u koferu govori o sudbinama naših Nemaca koji su novu domovinu našli u Americi. Centralne figure i na izvestan način gurui autora su Vrščani dr Aleksandar Saša Lermer, đak Druge beogradske gimnazije, sin Julijusa Lermera čiji štuko mermerni stubovi dočekuju posetioce Narodnog muzeja u Beogradu, potonji lekar patolog, cenjeni stručnjak, osnivač škole za citologiju u Medicinskom centru u Akronu, SAD i Ed Grunvald, inžinjer.
Zemlja u koferu možda ne sadrži nove činjenice o stradanju naših Nemaca, mada je svaki lični susret sa zločinom i lično svedočenje potresno i neponovljivo. Autor je pokušao da uhvati i poriv onih koji govore o svom životu. Neke stranice, naročito svedočenja žena, imaju isceliteljsku snagu i mogu se uvrstiti u antologijske priloge procesima pomirenja.
Autor je izabrao putopisnu formu koja mu je omogućila da o teškim životnim situacijama i dubokim traumama govori iz sigurne ušuškane perspektive onih koji su preživeli, uspeli u životu, znaju da cene vrednosti života i prijateljski prihvataju pruženu ruku, koje susreće putujući po Americi, ali i ovde u Vršcu kome se vraćaju da bi povratili slike iz detinjstva i mladosti i oprostili se od mrtvih. Putopis je i sasvim lični zapis. Podrazumeva se pravo autora na vlastito viđenje, a slobodno je i da se čuje glas drugog. Putopis sledi put autorovih spoznaja, postupnog sučeljavanja sa sudbinama ljudi koji su ostali bez doma i domovine. Inicijalni susret se zbio 1996. u Nemačkoj, u Tibingenu sa Fridrihom Binderom, koji u srcu nosi svoju Budisavu. A knjige ne bi bilo bez Helmuta Friša, sina poslednjeg nemačkog gradonačelnika Vršca, cenjenog bečkog arhitekte i inicijatora ARDI-ja - Društva za austrijsko-nemački-srpski dijalog. Ali, ni bez Dragog Bugarčića, Hermine Civrić Binder, Aleksandra Bobika, školskog druga najvećeg Vrščanina slikara Roberta Hamerštila koji pronalaze načine da svojim nekadašnjim sugrađanima pokažu da su u Vršac uvek dobro došli, da u tom gradu sećanje na njih i danas živi. Kroz Vršac Nenad Stefanović prolazi ophrvan saznanjima koja menjaju percepciju grada, postaju more ukoliko ih ne izbljujemo i ne suočimo se sa njima. Kad Saši Lermeru telefonom javlja da je njegova životna priča čitana na literarnom podnevu u vršačkoj biblioteci i da su učesnici posle toga ručali u podrumu pivnice iz Ohaja mu Saša kaže: "Pa zar niste mogli na nekom drugom mestu da ručate? Taj podrum je bio veliko mučilište". Sve vreme autor ima i ljudsku i ekspertsku podršku profesora dr Zorana Žiletića, dugogodišnjeg šefa katedre za germanistiku Filološkog fakulteta u Beogradu i osnivača Društva za srpsko nemačku saradnju.
Na samom kraju knjige pisma Džona Mjulera, rođenog u Mastortu ili Massdorfu (danas Novi Kozarac), koji je poslednjih osam godina radnog veka bio direktor za internacionalne komunikacije u General Motors Corporation. Ugledni biznismen otvara pitanje imena, asimilacije preko amerikaniziranja imena migranata, brisanja umlauta, nestanka tvrdih i mjehkih znakova, posrbljivanja, ungariziranja... svuda isto. Kao u malom dodatku Jednoj Svanovoj ljubavi Marsela Prusta, Zavičajna imena - ime u pismima Džona Mjulera prostim ređanjem imena članova porodice otkriva se surova istorija XX veka, pritisci, prilagođavanja, zatiranje identiteta posvuda i bez stvarnih razloga.