Zagreb indoors

07.12.12 Danas

Povodom izlaska knjige Zagreb Indoors Radivoja Cvetićanina, prvog ambasadora Srbije u Hrvatskoj

Izlaganja autora knjige na pres konferenciji u kafe-knjižari Službenog glasnika u Beogradu, 6. decembra 2012.

Šta sam hteo da kažem u Dnevniku

Autor: Radivoj Cvetićanin

1. Sugestiju da pišem dnevnik u Zagrebu dao mi je Radovan Popović, književni istoričar i nekadašnji Politikin urednik. Smatrao je da bi bilo šteta ne ostaviti izvestan javni dokument iza sebe, o poslu srpskog ambasadora u Zagrebu. Poslušao sam ga, doduše posle dvoumljenja koje je trajalo dva-tri meseca. Onda sam krenuo, najpre olovkom u svesku, a u drugoj polovini pisanja direktno u kompjuter.
(Gotovo četiri godine , iz dana u dan.) Kompjuter u smislu zaštite poverljivosti nije najbolje sredstvo, ali učinilo mi se u jednom trenutku da sam bio dovoljno podigao nivo svoje bezbednosne kulture. Diplomatama se, inače, savetuje da kompjuter izbegavaju, i to ne samo za osetljivije stvari.
2. Mislio sam, naravno, na one koji su ovo radili pre mene. Moj favorit-dnevnik u srpskoj književnosti je Dnevnik jednog dobrovoljca Pere Todorovića. Ambasadori, pak, koji su objavili svoje dnevnike retki su. To je profesija u kojoj je tajna jedno od glavnih oružja, možda zato. Kako god, Mita Miljković je svoje beleške iz Sofije objavio četrdesetak godina posle službovanja tamo. Veljko Mićunović slavne Moskovske godine dvadesetak godina pošto se vratio iz Rusije. Čeda Štrbac dnevnik iz Indije – prošle godine, desetak godina nakon što je posle 5. oktobra došao iz Delhija. Ja sam svoj dnevnik objavio tri godine po povratku iz Zagreba. Primećujete da se rapidno skraćuju razmaci između okočanja mandata ambasadora i publikovanja knjiga. Rekao bih da to diktira duh vremena. Ako ne objavimo mi, objaviće Vikiliks! Nečiji naredni ambasadorski dnevnik pojaviće se prema ovoj računici sutradan po povratku njegovoga autora kući. Ili nikad.
3. Spomenute dnevnike uvaženih kolega nisam čitao niti konsultovao tokom pisanja. Čitam ih sada. Ali, ono što sam čitao, i na šta sam čitavo vreme mislio, jesu Embahade Crnjanskog. One su, naravno, simbol ovoga žanra, jer se memoari (što Embahade jesu) i dnevnici dodiruju sa brojnim njihovim književnim karakteristikama. Tu i tamo u mome tekstu daju se primetiti citati stila Crnjanskoga. Jedan mi je prijatelj, diplomata, već ukazao na to, i ne verujem da ću moći dobiti lepši kompliment, ako ikoji još i zaradim.
4. Da pustim knjigu u štampu, odlučio sam se onoga časa kada je i poslednji ključni akter moga dnevnika sišao sa velike državne scene. U Hrvatskoj, otišli su predsednik Mesić i premijer Sanader i premijerka Kosor. U Srbiji otišle su dve vlade – s njima i Koštunica i Drašković, Cvetković i (uslovno rečeno) Jeremić, napokon Tadić. Kad je i Tadić otišao, onda sam bio uveren da sadržaj moga dnevnika neće dramatično afektirati svoje junake, i evo ga pred čitaocima.
5. Tih je junaka na desetine. Neki se u Dnevniku pojave i nestanu, neki, međutim, idu sa mnom od početka do kraja. Tekst u principu popravljao nisam. Da sam naknadno brisao, stradala bi autentičnost. Sad držim - kad sve ponovo pogledam - da je, recimo, Mesić ličnost mnogo većeg političkog talenta nego što je ispao u Dnevniku, a da sam s Pupovcem realno manje bio u sporu nego što sam tamo beležio. Dva su mi Vuka bili šefovi-ministri: za jednoga sam (Draškovića) imao simpatije, za drugoga (Jeremića) neuporedivo manje. Nisam to krio. Sanadera sam smatrao sposobnim i hrabrim političarem, ali pokazalo se, eto, i njegovo drugo lice. Sa sadašnjim predsednikom Josipovićem radio sam na povlačenju tužbi, ali bez rezultata.
6. Dnevnik je, razume se, po definiciji pogled iz lične perspektive. U mojoj knjizi, tako, nema službenih dokumenata – s jedne strane, jer ih nije dopustivo publikovati dok se još nisu ni ohladili (zakon kaže koliko godina moraju odstojati u arhivi, prema stepenu poverljivosti), a s druge strane, dnevnik je privatna stvar. Ono što jednome ambasadorskome dnevniku, doduše, daje opštiju dimenziju jeste činjenica da jedan - sa žanrovske i pravne tačke gledišta privatni tekst - ne piše sasvim privatno lice. U toj maloj kontradikciji krije se moguća provokativnost teksta. Nesumnjivo, i njegova energija.
7. Moj prijatelj Milan Panić pitao me je nakon povratka iz Zagreba da mu kažem jedan moj uspeh tamo. Malo me je bio zatekao, ali sam brzo izabrao: Srpska, odnosno Tesla banka, na kojoj sam u skladu sa svojim mogućnostima radio sa Pupovcem i Pajtićem. Ona sada pomaže povratnicima Srbima. To je važno, jer srpska zajednica u Hrvatskoj i kad sam ja bio tamo, a i dandanas, preživljava dramu prilagođavnja na status manjine. Ono što je bila moja politika jeste to da Srbi tamo - uz pomoć matice države - izgrade sopstvene institucije i sopstveni identitet kako bi mogli što uspešnije ostvarivati svoja prava. Bilo mi je bitno da naglasim apsolutnu suprotnost nekadašnjoj Miloševićevoj politici manipulacije.
8. U intervjuu Slobodnoj Dalmaciji negde pred kraj mandata rekao sam da kući ne odlazim zadovoljan. (Naslov je, naravno, odmah bio da odlazim nezadovoljan.) Hteo sam biti - govorio sam tamo u mnogim prilikama - heroj balkanskog detanta, čovek aktivne koegzistencije Srbije i Hrvatske. Otišao sam u Zagreb kao idealista, vratio se kao realista. Nasleđe, još tačnije rečeno: teško nasleđe istorije, ne može se zatrpati kao Černobilj. Odnosi Srba i Hrvata, Srbije i Hrvatske, kompleksna su stvar. To me je iskustvo spustilo na zemlju, video sam da treba mnogo iskrenog truda, dobrih namera sa obe strane, trebaju nam hrabre, prosvećene politike, da se stvori jedna sasvim nova klima u odnosima, i izgradi novo poverenje i partnerstvo među dva tako bliska a često tako daleka naroda. Verujem da Dnevnik svedoči da se nisam štedeo. Radio sam, najviše što sam mogao, da doprinesem politici aktivne normalizacije odnosa, kako sam ja zvao ključne međudržavne procese.
9. Vrlo je karakteristično da su odnosi Srbije i Hrvatske podložni brzim usponima i brzim padovima. Lako se zagreju, još lakše ohlade, iza napretka brzo dođe hladni rat. Ja sam zagovarao formulu hladnog mira kao produktivniju za naše odnose. Ona nipošto ne znači okretanje leđa, nego naprotiv, racionalnu, intenzivnu, na interesima zasnovanu, pragmatičnu saradnju, u mnogim oblastima - od kulture do ekonomije. Taj prostor je nama uostalom zajednički, i držao sam da ga valja do maksimuma koristiti.
10. Na kraju, ali ne i najmanje važno, imao sam jednu važnu privilegiju: da budem svedok, a u neku ruku i saučesnik, velikog hrvatskog napredovanja ka zapadnim integracijama. Bio je impresivan njihov nacionalni konsenzus u odlukama da uđu u NATO i EU. U Dnevniku ćete moći primetiti da sam isticao da je to napredovanje bilo takođe i srpski interes.

Izlaganja urednika na pres konferenciji u kafe-knjižari Službenog glasnika u Beogradu, 6. decembra 2012.

Autor: Radomir Ličina

Knjiga Zagreb Indoors Radivoja Cvetićanina, pre svega novinara, urednika i publiciste, ali i nekadašnjeg političara, i prvog ambasadora Srbije u Hrvatskoj jeste, treba reći, zaista izuzetan poduhvat, ne samo zato što su se u njemu udružila dva izdavača - najveći u Srbiji, Službeni glasnik, i mnogo manji, ali ne mnogo manje respektabilni Dan Graf - već i zato što se ovom knjigom na neki, svakako dobar, način nastavlja put kojim je tada nejaki Dan Graf krenuo još 1996, pre nego što je u junu sledeće godine pokrenut naš osnovni proizvod, nezavisni dnevnik Danas.
Podsetimo, preduzeće Dan Graf je svoje postojanje u drugoj polovini devedesetih započelo izdavanjem knjiga, i to onih kojima smo namenili težak i ambiciozan zadatak: da bace više svetla na događaje, uzroke i ljude koji su doveli do krvavog raspada bivše Jugoslavije.
Autori ovih knjiga bili su novinari, diplomati, istoričari, profesori. Svi oni su se u njima - pored ‘suve’ politike, ekonomije i istorije - bavili i nekim običnim stvarima i običnim ljudima i, s više ili manje uspeha, nastojali da nađu odgovore na više nego teška pitanja: Zašto su ljudi na Balkanu toliko zaronjeni u sopstvenu istoriju? Da li je tačno da su za sve nedavne tragedije krivi takozvani ‘vekovni antagonizmi’ među narodima koji žive na ovom poluostrvu? Šta je to što nas je osudilo na međusobnu mržnju? Da li je i zašto mržnja na ovim prostorima mračnija i nemerljivija što su umešane nacionalne grupe manje? Kako dobro treba da se suprotstavi zlu? Da li i šta tu mogu da učine pisci - istoričari, novinari ili, pak, diplomati? Koliko mogu pomoći, ili odmoći, njihove analize i upozorenja?
Sticajem okolnosti, prva naša knjiga - Sudbina Krajine, nedavno preminulog kolege Srđana Radulovića - takođe se bavila zbivanjima u Hrvatskoj, a njen urednik bio je upravo Radivoj Cvetićanin. On je bio urednik i druge naše knjige - Poreklo jedne katastrofe, čiji je autor bio Voren Zimerman, poslednji ambasador SAD u bivšoj Jugoslaviji - kojom smo zakoračili u izazovni svet i prostor memoaristike. Posle Zimermana, naime, objavili smo sećanja još dva američka ambasadora: Ričarda Holbruka i Vilijema Montgomerija. Ovom prilikom se memoaristici vraćamo u njenom nešto specifičnijem vidu - dnevničkim zapisima prvog ambasadora Srbije u Zagrebu, čoveka koji je nas, u Dan Grafu, uveo u taj svet i koji je, na neki način, dovršio krug što ga je otvorio pre 16 godina.
U svom Đavolovom rečniku Embrouz Birs, čiji je cinizam često prelazio u mizantropiju, dao je sledeću definiciju imenice Dnevnik: “Dnevno zapisivanje onog dela nečijeg života o kome osoba može pričati o sebi a da ne pocrveni”. A za jednog drugog Amerikanca, Roberta D. Kaplana, čije smo Balkanske duhove objavili 2004, rečeno je da u svojim tekstovima i političkim putopisima nije štedeo nijednog pojedinca i nijednu naciju. Nešto slično bi se moglo reći i za zagrebački dnevnik veleposlanika Radivoja Cvetićanina. Uz jedan bitan dodatak - u svojoj često vrlo ličnoj hronici, koja je obuhvatila bezmalo četiri godine, autor nije štedeo ni samog sebe. Bio je dovoljno oštar prema sebi da se ne mora pravdati što je bio oštar prema drugima.
A tih drugih u ovoj obimnoj knjizi ima zaista mnogo. Na obe strane granice na Dunavu i u Sremu, ali i na prostorima bivših jugoslovenskih republika i među predstavnicima takozvane međunarodne zajednice. Manje je onih kojima je, pored pažnje, poklonio i uvažavanje, naklonost i poštovanje. Verovatno je i zato napisao da se iz Hrvatske, u koju je otišao kao idealista, vratio kao realista. Ja bih dodao da mi se čini da je u stvari prestao da bude sentimentalan, ako je to ikad bio.
Autor je bio dovoljno pošten i prema sebi i prema čitaocima, jer nije ‘pametovao’ post festum. U zapisima je često preispitivao svoje postupke ili zaključke, čuvajući zdravu dozu sumnje i prema svojim sagavornicima i prema onom što je sam radio ili govorio. Svedok sam da u knjizi nije menjao ili izbacivao neke svoje procene koje vreme nije potvrdilo - prve prelomljene otiske čitao sam, naime, pre više od dve godine. Na jedno moje pitanje o tome, odgovorio je jednostavno: „Tada sam tako mislio i osećao. Neka tako i ostane.“ U knjizi Zagreb Indoors zato ima mnogo (da li i previše?) iskrenosti, dosta cinizma i invektiva, ali ne i mizantropije.
Frensis Bejkon je još pre gotovo četiri stotine godina napisao da “neke knjige treba okušati, da druge treba progutati, a da samo retke treba sažvakati i svariti”. Meni se, kao uredniku, pomalo neskromno čini da zagrebački dnevnik Radivoja Cvetićanina pripada ovoj trećoj kategoriji. I to ne samo zbog zaista lepog jezika i često briljantnog stila kojima je napisan.
Želim zato, na kraju, da zahvalim autoru na svemu što je učinio da se u javnosti pojavi jedna ovakva knjiga i što je ponudio svoje direktne i indirektne odgovore na neka od gore postavljenih pitanja. Hvala i Službenom glasniku bez kojeg bi ovaj dnevnik možda još čekao da stigne u knjižare i ruke čitalaca.
Autor je urednik knjige Zagreb Indoors i urednik u listu Danas