Ljiljana Habjanović Đurović u svojoj svakodnevici neguje vrednosti za koje se zalaže u knjigama koje piše.
Po svojoj volji i po svom izboru ne učestvuje u metežu javnog života . Oglašava se koliko je neophodno da bi predstavila svoj književni rad.
Ne pripada nijednoj interesnoj grupaciji, ni književnoj, ni vanknjiževnoj. Svoje knjige ne šalje književnim kritičarima, kako bi pisali o njima. Ne konkuriše za književne nagrade.
Živi posvećena molitvi, pisanju i svojoj porodici, zahvalna Hristu Bogu, Svetoj Petki, Svetom Vasiliju Ostroškom i Presvetoj Bogorodici.
Ljiljana Habjanović Đurović rođena je 1953. godine u Kruševcu, gde je završila osmogodišnju školu i gimnaziju. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Radila je kao bankarska službenica i kao komercijalistkinja inostranog turizma, a zatim kao novinarka i urednica u magazinu „Duga". Za to vreme napisala je i objavila četiri romana. Od 1996. godine posvetila se samo književnom radu. Godine 2003. osnovala je izdavačku kuću „Globosino Aleksandrija".
Autorka je četrnaest romana: Javna ptica (1988), Ana Marija me nije volela (1991), Iva (1994), Ženski rodoslov (1996), Paunovo pero (1999), Petkana (2001), Igra anđela (2003), Svih žalosnih radost (2005), Zapis duše (2007), Voda iz kamena (2009), Sjaj u oku Zvezde (2012), Naš otac (2014), Gora Preobraženja (2015), i Onda je došla Dobra Vila (2016).
Objavila je i knjigu literarne publicistike Srbija pred ogledalom (1994).
Priredila je pet antologija duhovne poezije: Čisto srce Gospod želi (pesme o Svetoj Petki, 2011), Ti si zemlja obećana (pesme o Presvetoj Bogorodici, 2012), Nebeski čovek, zemaljski anđeo (pesme o Svetom Savi i Svetom Simeonu Mirotočivom, 2014) i Prošetala carica Milica (pesme o kneginji Milici, 2015), Slava mu i milost (pesme o Svetom Vasiliju Ostroškom, 2016).
Otkad je, maja 1996. godine, objavljen roman Ženski rodoslov, Ljiljana Habjanović Đurović je najčitaniji i najtiražniji pisac koji stvar
a na srpskom jeziku. Svoje romane prodala je u tiražu od preko milion primeraka.
Jedini je književnik (od 1973. godine, od kada se prave liste čitanosti) čije su knjige bile pet puta najčitanije u bibliotekama Srbije. Na predlog Njegove svetosti Patrijarha srpskog gospodina Pavla, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve za Božić 2007. godine odlikovao je Ljiljanu Habjanović Đurović Ordenom Svetog Save za njen književni rad.
Na predlog Njegove Svetosti, Patrijarha Srpskog Gospodina Irineja Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve dodelio je, 25. novembra 2016. godine, Ljiljani Habjanović Đurović Orden Svetog Despota Stefana Lazarevića ,,za istrajnu ljubav prema Svetoj Majci Crkvi, naročito pokazanu njenim književnim delima u kojima su iznete hrišćanske neprolazne-svevremene vrednosti.,,.
Dobitnica je najznačajnijeg društvenog priznanja u Srbiji, Vukove nagrade za 2009. godinu za „izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i srpskom kulturnom prostoru", kao i Zlatnog beočuga, nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Beograda 2008. godine „za trajni doprinos kulturi Beograda".
09.01.10 Politika
Knjiga o Milojki
„Voda iz kamena“ Ljiljane Habjanović-Đurović
Sumnjiv sa stanovišta teologije jevanđelja, roman „Voda iz kamena“, ništa manje, sumnjiv je i sa literarnog stanovišta. Drama verovanja u apsurd, što je suština hrišćanstva, u ovom romanu svodi se na melodramu svedočenja o čudu. Ova, u biti paganska, simplifikacija, međutim, nije ništa u poređenju sa paganskom demonizacijom lika Bogorodice
Od dana Pokrova presvete Bogorodice do Božića, dakle za manje od tri meseca, objavljeno je osam izdanja romana Ljiljane Habjanović-Đurović „Voda iz kamena“ (Globosino, 2009), u ukupnom tiražu od 24000 primeraka.
Ovakav uspeh kod čitalaca, sve i da se udruže, ne mogu da postignu drugi srpski pisci trivijalne proze, ideološki i knjiški tako različiti kao što su, na primer, Marko Vidojković i Mirjana Bobić-Mojsilović.
Proza Ljiljane Habjanović-Đurović jeste banalna, ali je drukčija od banalnosti proze pomenutih takođe popularnih pisaca. Njena osnovna odlika je da se nudi kao nešto od onoga sveta, a bit joj je banalno shvatanje onostranosti. Zapravo, ona predstavlja ekstenziju klerikalizacije društva, s čijim je zamahom istovremena.
Roman „Voda iz kamena“ hronika je izgradnje crkve Pokrov presvete Bogorodice u selu Đunisu. Pošto je, neposredno po podizanju, crkva-brvnara nasilno srušena početkom prošlog veka, crkva u današnjem obliku podignuta je 1934. na istom onom mestu na kojem je, po sopstvenom svedočenju, četrnaestogodišnja Milojka Jocić 1898. ugledala Bogorodicu i s njom tu prvi put razgovarala.
„Voda iz kamena“ pripoveda o tegobnoj borbi Milojke za ostvarenje amaneta, kako je tvrdila, Majke božje – da sagradi crkvu. Njen glavni protivnik je otac Danilo, iguman obližnjeg manastira Sveti Roman. Milojkina kazivanja i planove on smatra sujeverjem i svetogrđem.
Oca Danila i njegove podržavaoce Habjanovićeva predstavlja kao ljude spremne na raznorazna nepočinstva. Danilo ne samo što zabranjuje da se vernici okupljaju na mestu gde je devojčica navodno razgovarala s Devom Marijom, i ne samo što ruši crkvu-brvnaru, nego, uz pomoć opštinske vlasti, Milojku otprema u zatvor, gde je mučena kako bi porekla ono što tvrdi.
S druge strane nalazi se nekoliko svetlih likova, među kojima se ističu otac Sava i iskušenik Danilo, koji od samog početka veruju devojčici. Njihova vera bez ličnog osvedočenja u čudo, na kojoj se mogao graditi zaplet romana kao što su se gradili i događaji, nije, međutim, bila dovoljna autorki. Ona u roman uvodi dodatna čuda i brojne svedoke.
Milojkinog dedu Maksima, koji joj najpre nije verovao, umalo ne sagori oganj iz zemlje. Starac Radojko, pošto se umije vodom iz izvora za koji je Bogorodica rekla devojčici da će odsad lečiti sve bolesti, prestaje da muca. Iskušenik Dimitrije čuje Milojku da govori na izvrsnom crkvenoslovenskom, iako taj jezik nikada nije učila; opasni psi na Milojku ne kidišu. Jedan oduzeti starac, na samrti, kad ga sinovi poškrope vodom iz kamena, skoči na noge lagane i poviče: „O, ljudi, mene više ništa ne boli!“. U nedostatku šibica, dvema se ženama sveće upale same od sebe...
Opisivanje čuda kao realnosti pokušaj je da se kod čitalaca stvori utisak ličnog doživljaja čuda. Međutim, čudo je uvek samo predanje o čudu, čak i kad je neuporedivo bolje opisano nego u „Vodi iz kamena“.
Drama verovanja u apsurd, što je suština hrišćanstva, u ovom romanu svodi se na melodramu svedočenja o čudu. Ova, u biti paganska, simplifikacija, nije, međutim, ništa u poređenju s paganskom demonizacijom lika Bogorodice.
Za autorku romana nije dovoljno da svi oni koji su učestvovali u rušenju crkve-brvnare i u hapšenju i mučenju Milojke promene svoja uverenja ili izgube moć da određuju dalji tok stvari, nego je potrebno da im se Bogorodica osveti strašnim kaznama, tako što će i nevine mučiti i ubijati. Evo primera.
Iguman Dimitrije nastradao je u padu s kočije te je sada samo „tovar smrdljivog mesa“, „gadno ga je i gledati“. Sin načelnika Mladena Radovan poludi, nedugo zatim i umre. Ali, to nije dovoljna patnja načelniku i načelnikovici, oni ostaju i bez sinovljevog sina, unučeta upalog u bunar. Ljupčetu Blenti, koji je razvaljivao crkvu-brvnaru a njenu građu potom upotrebio za kokošinjac, najpre umire mlada žena a za njom, u isti mah, i sva tri deteta. Svešteniku Ljubodragu, koji je pomagao igumanu u njegovom naumu, umire najpre ćerka, potom i sin, s njima i njihova majka, trudna popadija, tokom abortusa kod vračare...
Sumnjiv sa stanovišta teologije jevanđelja, roman „Voda iz kamena“, ništa manje, sumnjiv je i sa literarnog stanovišta.
Dat u pripovestima ličnosti – tako što nam se svaka obraća direktno kao nekom svevidećem i sveznajućem, govoreći sve što želi i ne želi, šta je tišti i čemu se nada, svesna svih svojih mana i vrlina kao sama svoj ispovednik – ovaj roman je, zapravo, ilustracija autorkinog ubeđenja u čudo u Đunisu, u stilu sujevernog realizma koji kroz, u biti monološku kažu, sve odnose među likovima manihejski svodi na sukob svetošću ozarenih i tamom osenjenih. „Ja sam dobošar kruševačkog okruga“, prva je rečenica Zdravka dobošara. „Uhapsili su me zbog delatnosti protiv države“, predstavlja nam se učiteljica Radojka. „Ja sam sin Komunističke internacionale! Vojnik revolucije!“, kaže Ljupče Blento. Kakav stil, takvi i likovi!
No, ambicija Ljiljane Habjanović-Đurović ovde nije samo verska. Kroz solilokvije monaha Save, ovaj roman je pokušaj razračunavanja s kritičkim duhom epohe.
„Čini mi se da je sunovrat oglašen u času kada su humanisti pohitali da se vrate u period pre Hrista i da istraže paganski duh“, tvrdi Sava o renesansi. Ipak, „pravoslavni sa Balkana najduže su se sačuvali od bezbožne hule“, kaže. „Tek u ovom veku“, misli se na XIX vek, „duh sumnje prešao je Savu i Drinu, a reč protiv Boga nasrnula na ljude“. Prosveta je, prema uvidima ovog bogoslova, pomračenje uma, a period duhovnog zastoja pod Turcima – period konzervacije božanske misli, što sada, u slobodi i pod uticajem kritičkog duha (koji, dakle, nije autohtono balkansko svojstvo), trne.
Svoj srednjovekovni obračun s naukom i filozofijom, Sava zaoštrava sledećom besedom: „Tri bauka kruže Evropom našeg doba, i sva tri su opaka i pogubna kao jahači apokalipse. To su darvinizam, ničeizam (sic!) i marksizam (...) Ove tri zveri apokalipse (...) razdiru duh i moral. Jer su čovekoubice (...) na tom đubrištu misli i ideja klijaju i rastu magija i okultizam, kao otrovno cveće zla.“
Magija i okultizam ne klijaju na đubrištu mišljenja i ideja, nego na đubrištu nekritičkog duha, kao što na opskurantizmu klija loša literatura.
Zlatko Paković
