Vilijam Fokner (Nju Olbani, Misisipi, 25. septembar 1897. – Oksford, Misisipi, 6. jul 1962.), je bio američki književnik.
Odrastao u provincijskoj sredini, na severu siromašne savezne južne države Misisipi. Taj kraj i ljudi ostavili su neizbrisiv trag u njegovoj prozi. Fokner nije maturirao, ali je mnogo čitao (od svetskih klasika do francuskih simbolista: Pola Verlena, Vajlda, Dostojevskog, Flobera, Remboa, Svinburna, Šekspira, Servantesa ).
1918. primljen je kao dobrovoljac u pilotsku školu britanskog vazduhoplovstva u Kanadi. Nakon rata vratio se u Oksford, gde je proživeo najveći deo života (pred kraj života često je boravio u državi Virdžiniji kod ćerkine porodice). Nakon pesama i kraće proze, prvi mu je početnički roman »Vojnikova plata«, 1926. Budući da je teško nalazio izdavače, do kraja II. svetskog rata povremeno je odlazio u Holivud, gde je pisao i prepravljao uglavnom tuđe scenarije; poznate su njegove prerade Hemingvejevih romana. Poslednjih petnaestak godina života uživao je veliku popularnost i bio svojevrstan ambasador američke kulture u Evropi, Južnoj Americi i Japanu. Godine 1949. dobio je Nobelovu nagradu za književnost, održavši pri tom verovatno najpoznatiji i najbolji govor koji je ikada izgovoren tokom te svečanosti.
Na početku Foknerovog velikog doba njegov je treći roman »Sartoris«, 1929., priča o uglednoj porodici tog imena kojom počinje njegova saga o Joknapatafi i gradiću Džefersonu (apokrifna imena za gradić sličan Oksfordu i njegov okrug Lafajet). Na neobično tačno opisanu i u svakom detalju proživljenu priču o životu svoje regije (što ga čini i regionalnim piscem), Fokner je izgradio istorijski, simbolični i mitski svet. Prozom biblijske veličine i grozničavog intenziteta, Vilijam Fokner je stvorio, kako je rekao jedan kritičar, "kosmos koji niko ne poseduje". Po senzibilitetu blizak naturalističkim piscima kraja 19. veka, no istovremeno visoko svestan i savestan umetnik, u svoj je opus integrisao mnoge modernističke narativne tehnike (npr. tehniku toka svesti, vremenskog flešbeka koji nalazimo u filmovima, polifoniju glasova, narativne rezove i poetske komentare).
Roman »Buka i bes«, 1929., prikaz je propasti četvoro dece stare porodice Kompson, uklopljen u istoriju američkog Juga, a ujedno i eksperimentalni, inovativni roman toka svesti koji može stati uz bok Džojsovom »Uliksu«. Radikalnost foknerovske inovacije vidljiva je i po tom što je, esencijalno, sav roman sadržan u svesti idiota Bendžija. Tom je delu poput slike u ogledalu suprotstavljen roman o krajnje siromašnoj seljačkoj porodici Bundrenovih, »Kad ležah na samrti«, 1930., koji se sastoji od unutrašnjih monologa muža i (umiruće) žene, njihove vizionarske i ekstravagantne dece i suseda, a radnja kulminira u mitsko-grotesknom, ali primitivnom i tvrdoglavom, ustrajnom prevoženju majčinog tela na daleko groblje u doba velike poplave.
Posebno je šokantno »Svetilište«, 1931., u kojem impotentni gangster Popaj kukuruznim klipom siluje otmenu i izazovnu Temple Drejk te sa njom živi u bordelu u Memfisu. Andre Malro nazvao je »Svetilište« prodorom grčke tragedije u kriminalni trivijalni roman. Slede »Svetlost u avgustu«, sa središtem oko tragičnog lika Hrista-Sotone, heroja i zločinca Džo Kristmasa, opsednutog hipernadraženom rasnom svešću i samomržnjom zbog sumnje da ima crnačke krvi; taj roman istovremeno sadrži i najpotresniju ljubavnu priču u Foknerovom opusu i prikaz otrovnog bujanja verskog fanatizma, te »Avesalome, Avesalome!«, 1936., tehnički nerazmrsiv splet opsesivnog unutrašnjeg monologa mladog Kventina Kompsona i trostrukog narativnog prenošenja verzija priče o usponu i padu Tomasa Sutpena u doba pre, tokom i posle Američkog građanskoga rata - radnja se događa pola veka pre same priče o usponu i padu Juga kao kao zasebne civilizacije. Taj roman, koji je sam pisac smatrao svojim najvećim ostvarenjem, "najfoknerskiji" je autorov iskaz o Jugu, ljudskoj sudbini i životu uopšte.
»Zaselak«, 1940., prvi je deo "trilogije" o porodici Snoups, groteskno prikazanih i karikiranih pripadnika razgranatog plemena "belog šljama" i njihove najezde na Džeferson pod vođstvom Flema Snoupsa, koji u preostala dva dela, »Grad«, 1957. i »Palata«, 1960., preuzima banku i postaje vodeća ličnost u Džefersonu sve dok ga ne ustreli prevareni rođak. I u toj trilogiji, koja sadrži više političke satire i društvene kritike, a manje mitske veličine i tragičnog raskola nego što je uobičajeno kod njega, Fokner ostaje majstor: uz svu detaširanost i sarkazam, trilogija obiluje nezaboravnim scenama i likovima među kojima dominiraju Foknerov alter ego, advokat Gavin Stivens i njegov prijatelj, zdravorazumski i humani prodavac V.K. Retlif (kasnije se ispostavilo da V. K. stoji za Vladimir Kirilovič - još jedan Foknerov ironično-humani komentar u doba bujanja makartizma i Hladnog rata).
Od kasnijih romana su poznatiji »Uljez u prašinu«, 1948., mešavina detektivske priče i pomalo didaktične priče usmerene protiv rasnog greha Juga otelovljenog u linčovanju, zatim »Bajka«, 1954., alegorijska povest koja rekreira hrišćanski mit, smešten u rovove 1. svetskog rata u Francuskoj, te »Lupeži«, 1962., poslednji roman, objavljen tik pre piščeve smrti - laka priča protkana nostalgijom za prošlim vremenima. Ta se dela inače smatraju slabijim i moralizatorskim iskazima autora koji je u to doba izgradio personu južnjačkog gospodina liberalno-humanističkih pogleda.
No, u velikom, tragičnom razdoblju Foknerovog stvaralaštva, koje je trajalo od kraja dvadesetih do sredine četrdesetih, pojavila su se i dela hibridnih oblika: u »Divljim palmama«, 1939., autor modernu gradsku priču o tragičnoj ljubavi prepliće s komičnim narodskim "epom" o doživljajima nevino osuđenog robijaša u vreme velike poplave. Neke je pak zbirke novela objavio kao "romane": »Nepobeđeni«, 1938., (Foknerov "vestern" i njegovo najpristupačnije delo), te hronika bogate farmerske obitelji MekKaslin »Siđi, Mojsije«, 1942., zapravo zbirka povezanih pripovedaka u kojima se ističe »Medved«, prikaz obrednog lova na drevnog medveda, simbola iskonskog prirodnog poretka - priča protkana nostalgijom za nepovratno nestalim "izgubljenim rajem". U tom je smislu zanimljiv i »Rekvijem za opaticu«, 1951., sastavljen od dramskih i proznih segmenata. Fokner je objavio i nekoliko zbirki novela te razgovora sa studentima na raznim univerzitetima (Virdžinija Tek, Nagoja), a posmrtno su izašli neki početnički radovi i izabrana pisma.