Kad sam bio mali, tata mi je često govorio: „Vile, prijatelje možeš birati, po nosu možeš prebirati, ali ne možeš po prijateljevom nosu prebirati.“ Činila se ta tvrdnja razumnom i mudrom kad mi je bilo osam godina, ali se na kraju ispostavilo da je bila netačna, i to na nekoliko nivoa. Prvo i prvo, prijatelji se nikako ne mogu birati, jer da mogu, ja ne bih završio s Mališom Kuperom.
Mališa Kuper nije najgejastija gej osoba na svetu, a nije ni najkrupnija osoba na svetu, ali mogu da se kladim da je najkrupnija osoba na svetu koja je baš, baš gej, ali i najgejastija osoba na svetu koja je baš, baš krupna. Mališa i ja smo prijatelji još od petog razreda, ne računajući ono poslednje polugodište koji je proveo baveći se dijapazonom svoje gejosti, dok sam se ja mlatio s prvom pravom pravcijatom Grupom Prijatelja, koja se, doduše, Smrtno Naljutila Na Mene zbog dve sitne pogreške:
1. Nakon što se neki član školskog odbora uzjogunio zbog gejeva u sportskoj svlačionici, ja sam stao u odbranu prava Mališe Kupera da bude što ogromantan (te samim tim i najbolji napadač našeg govnarskog školskog fudbalskog tima) što gej, i to u pismu školskim novinama koje sam, u trenutku pomračenja uma, potpisao.
2. Taj jedan tip iz Grupe Prijatelja po imenu Klint pričao je za ručkom o rečenom pismu, i u toku te priče me nazvao skičogadom, a ja pojma nisam imao šta je to skičogad, te sam bio u fazonu: „Šta ti to znači?“. A onda me je ponovo nazvao skičogadom, na šta sam mu konačno rekao da odjebe i sa svojim poslužavnikom se udaljio od stola.
Ako ćemo pravo, to bi značilo da sam ja taj koji je napustio Grupu Prijatelja, iako sam se osećao kao da nije tako. Istini za volju, mislim da se nikome od njih ionako nisam dopadao, ali pravili su mi društvo, što nije zanemarljivo. Sad mi više ne prave društvo, i načisto sam lišen društvenog okruženja.
Hoću reći, ako ne računate Mališu. A Mališa ne može da se ne računa.
Bilokakobilo, u trećem razredu srednje škole, nekoliko nedelja nakon božićnog raspusta, sednem ja na času matematike na mesto koje mi je dodeljeno, i ugledam Mališu kako razigrano ulazi u učionicu, džempera uvučenog u pantalone, iako je sezona američkog fudbala odavno gotova. Mališa nekim čudnim čudom uvek uspeva da se uglavi u školsku stolicu sa stočićem i ja živ ne mogu tome da se načudim.
Uspeva on tako da se utisne, i ja sam kao i uvek zapanjen, a onda se okrene ka meni i prilično glasno prošapuće, zato što potajno želi da ga svi čuju: „Zaljubljen sam“. Ja na to zakolutam očima, jer se u proseku na svakih sat vremena zaljubi u nekog drugog momka. I svi ti momci izgledaju isto: mršavi su i znojavi i potamneli, a ovo poslednje je posebno jezivo, jer svi koji žive u Čikagu a imaju taman ten stekli su ga u solarijumu, a nakvarcovani muškarci – bili oni gej ili ne – deluju budalasto.
„Kakav si samo cinik“, kaže Mališa, odmahujući rukom.
„Nisam ja nikakav cinik, Mališa“, odgovaram. „Samo sam praktičan.“
„Ti si robot“, kaže. Mališa smatra da sam ja operisan od nečega što ljudi zovu osećanjima, jer nisam zaplakao još od sedmog rođendana, kad sam poslednji put odgledao Svi psi idu u raj. Doduše, mogao sam već po naslovu da zaključim da nema ništa od srećnog kraja, ali, u moju odbranu, imao sam samo sedam godina. Sve u svemu, od tada ni suzu nisam pustio. Ne mogu da razumem koja je svrha plakanja. Uz to, imam osećaj da se plakanje – ono, ne računajući smrt bližnjih i tako to – gotovo pa sigurno može izbeći, i to ukoliko pratite dva veoma jednostavna pravila: 1. Nemojte se previše vezivati. 2. Začepite gubicu. Sve nevolje koje su me ikada zadesile plod su nepoštovanja jednog od ova dva pravila.
„Znam da je ljubav prava jer je osećam“, kaže Mališa.
Izgleda da nam je promaklo da je čas počeo, jer gdin Eplbaum, koji nas tobože podučava matematici, iako je jedino što sam kod njega naučio to da se bol i patnja stoički moraju podnositi, pita: „Šta ti to osećaš, Mališa?“
„Ljubav!“, odgovara Mališa. „Osećam ljubav.“ Na to se svi redom okrenu pa počnu ili da se smeju ili da reže na Mališu, a pošto ja sedim do njega i pošto mi je on i najbolji i jedini prijatelj, smeju se i reže i na mene, što i jeste glavni razlog zašto nikada svojom voljom ne bih odabrao Mališu Kupera za prijatelja. Privlači previše pažnje. Osim toga, krasi ga ta neka patološka nesposobnost da ispoštuje makar jedno od moja dva pravila. Gde god se okreneš eto ga, vezuje se za ljude i ne prestaje da priča, a kad se desi neko sranje, ne zna šta ga je snašlo. Zahvaljujući blizini u kojoj se nalazim, to znači da se rečeno sranje neretko obruši i na mene.
Nakon časa, stojim zablenut u ormarić, pitajući se kako sam uspeo da zaboravim Skerletno slovo kod kuće, kad se najednom pojavi Mališa sa svojim prijateljima, članovima Gej-Strejt Alijanse, Garijem (koji je gej) i Džejn (koja možda jeste, a možda i nije – nikad je nisam pitao), i kaže mi: „Izgleda da svi misle da sam ti ja ono na matematici izjavio ljubav. Ja da se zaljubim u Vila Grejsona. Nije li to najluđe od svih sranja koje si dosad čuo?“
„Sjajno“, kažem.
„Ljudi su takvi kreteni“, nastavlja Mališa. „Kao da ima nečeg pogrešnog u zaljubljivanju.“
Gari zastenje. Kad bih mogao da biram prijatelje, Gari bi svakako došao u obzir. Mališa se zbližio s Garijem i Džejn i s Garijevim dečkom, Nikom, kad se priključio GSA, u vreme dok sam ja još uvek pripadao Grupi Prijatelja. Jedva da i poznajem Garija, pošto se s Mališom družim tek nepune dve nedelje, ali deluje mi kao najnormalnija osoba koja se ikad družila s Mališom.
„Postoji razlika“, ističe Gari, „između zaljubljivanja i objavljivanja toga na matematici.“ Mališa zausti da nešto kaže, ali Gari ga prekine. „Mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš. Tvoje je pravo da voliš Zaka.“
„Bilija“, ispravlja ga Mališa.
„Čekaj, šta se desilo sa Zakom?“, pitam, jer mogu da se zakunem da je na matematici Mališa bio zaljubljen u Zaka. Ali od te objave je prošlo već četrdeset sedam minuta, te je možda okrenuo novi list. Mališa je imao jedno 3900 frajera – od kojih je polovina bila isključivo s neta.
Gari, koga je pojavljivanje Bilija zbunilo isto koliko i mene, naslanja se na ormariće i nežno udara glavom o čelik. „Mališa, to što se vaćariš s kim stigneš nimalo ne pomaže glasinama.“
Podignem pogled ka Mališi i kažem: „Možemo li da ugušimo ovaj trač o našoj ljubavi? Smanjuje mi šanse s damama.“
„Nije ti baš od pomoći ni to što iz zoveš ’damama’“, ubacuje se Džejn.
Mališa se nasmeje. „Daj, stvarno“, kažem mu, „uvek izvučem deblji kraj.“ Mališa mi konačno uputi ozbiljan pogled i klimne.
„Čisto da se zna“, kaže Gari, „Vil Grejson uopšte nije loša prilika.“
„Imao je i mnogo gorih“, dodam.
Mališa otpleše baletskom piruetom do hodnika i, smejući se, uzvikne: „Dragi svete, ne ložim se na Vila Grejsona. Ali, svete, ima nešto što moraš znati o Vilu Grejsonu.“ A onda zapeva, brodvejskim baritonom obima njegovog struka: „Ne mogu da živim bez njega!“
Dok Mališa nastavlja sa serenadom, ljudi se smeju, navijaju i tapšu, a ja odlazim na engleski. Duga je to šetnja, a deluje još duže kad te neko zaustavi i pita kako to izgleda kad te sodomiše Mališa Kuper, ili kako uopšte uspevaš pod onom stomačinom da pronađeš njegovog „malog, gej, tanušnog đoku“. A ja reagujem kao što uvek reagujem: oborim pogled i ubrzam hod. Znam da se šale. Znam da uz druženje ide i zafrkavanje i šta sve ne. Mališa im uvek odbrusi nešto genijalno, tipa: „Za nekoga koga u teoriji ne privlačim, prilično mnogo vremena provodiš razmišljajući i pričajući o mom penisu.“ Možda tako nešto i ide uz Mališu, ali uz mene svakako ne. Uz mene ide da prećutim. Uz mene ide da sledim pravila. Tako da začepim gubicu, nastavim dalje i prođe kô rukom odneseno.
Poslednji put kad sam odreagovao bilo je onda kad sam napisao to vražje pismo uredniku o vražjem Mališi Kuperu i njegovom vražjem pravu da bude vražja zvezda našeg užasnog fudbalskog tima. Ni najmanje ne žalim zbog tog pisma, ali žalim što sam ga potpisao. Taj potpis je bio doslovno kršenje pravila o začepljenoj gubici, a i vidite dokle sam dogurao: utorak je popodne, a ja sam sâm, zablenut u svoje crne starke.
Te noći, nedugo nakon što naručim picu za sebe i za svoje roditelje, koji su – kao i obično – zaglavili u bolnici, Mališa Kuper me pozove i, primetno tiho i brzo, ispali: „Priča se da se Neutral Milk Hotel ponovo okuplja radi svirke u Hajdautu, i to ne da se nigde ne oglašava, nego niko blage veze nema o tome i, sto mu gromova, Grejsone, sto mu gromova!“
„Sto mu gromova!“, viknem. Jedno je sigurno kad je u pitanju Mališa: kad god se desi nešto neviđeno, Mališa to uvek prvi dozna.
E sad, ja nešto i nisam poznat po tome što umem da se uzbudim, ali Neutral Milk Hotel su mi na neki način promenili život. Izdali su taj neki nepojmljivo fenomenalan album po imenu „In the Aeroplane Over the Sea“ 1998. godine, i otad niko više nije čuo za njih, navodno zato što im pevač živi u pećini na Novom Zelandu. Sve u svemu, on mu dođe kao genije. „Kada?“
„Veze nemam. Tek što sam čuo. Nazvaću i Džejn. Ona ih voli gotovo koliko i ti. Nego, odmah. Odmah. Odmah da odemo do Hajdauta.“
„Bukvalno sam već krenuo“, odgovorim, otvarajući vrata garaže.
Mamu zovem iz kola. Govorim joj da Neutral Milk Hotel sviraju u Hajdautu, a ona kaže: „Ko? Šta? Kriješ se u autu?“. A onda zapevušim nekoliko stihova njihovih pesama i mama kaže: „O, znam tu pesmu. Nalazi se na miksu koji si mi nasnimio“, i ja kažem: „Tako je“, a ona kaže: „Pa, do jedanaest moraš da si kod kuće“, a ja kažem: „Mama, ovo je istorijski trenutak. A istorija ne priznaje roditeljsko ograničavanje izlaska“, a onda kaže: „Da si se vratio do jedanaest“, a ja kažem: „Dobro. Isuse“, a onda ode da iz nekoga izvadi rak.
Mališa Kuper živi u vili, s najbogatijim roditeljima na svetu. Ja mislim da njegovi roditelji i nemaju posao, ali toliko su prokleto bogati da Mališa Kuper ne živi ni u samoj vili; on živi u pripojenoj kućici, sam samcijat. Ta kućica jebe kevu, i ima tri spavaće sobe i frižider uvek pun piva, a njegovi roditelji ga uopšte ne deranžiraju, pa možemo čitave dane da provodimo sedeći kod njega, igrajući fudbalske igrice i ispijajući miler lajt, samo što treba napomenuti da niti ja volim pivo niti Mališa voli fudbalske igrice, te vreme uglavnom provodimo igrajući pikado (ima tablu za pikado) i slušajući muziku i pričajući i učeći. Samo što sam zaustio da ga pozovem, kad eto ga, izjuruje iz svoje sobe, s jednom crnom kožnom mokasinom na nozi, a drugom u ruci, i dernja se: „Kreći, Grejsone, kreći, kreći.“
Do tamo sve protiče kao po loju. Saobraćaj po Šeridanu je sasvim u redu, i dok skrećem kao da sam na Indi 500 trkama, slušajući svoju omiljenu pesmu benda NMH „Holland, 1945“, teramo dalje ka Lejk Šor Drajvu, talasi jezera Mičigen lome se o stene kraj puta, prozori pucketaju dok se auto odmrzava, prekriva nas prljav, sveže hladan vazduh, i ja uživam u mirisu Čikaga – Čikago je sav od nemirnog jezera i gareži i znoja i masnoće, i ja ga obožavam, i obožavam ovu pesmu, i Mališa dodaje obožavam ovu pesmu i spušta ogledalce da nešto stručnije razbaruši frizuru. To me podseti da će Neutral Milk Hotel da vide mene isto kao što ću i ja videti njih, te se dobro osmotrim u retrovizoru. Lice mi je previše kockasto, a oči previše velike, kao da sam neprestano iznenađen, ali nema tu ničega što se dâ popraviti.
Hajdaut je kafić napravljen od dasaka, ugnežđen između neke fabrike i izvesne zgrade Direkcije za transport. Nema tu ničega za podičiti se, ali, iako je tek sedam, ispred vrata se formirao red. Stanem ja tako s Mališom da sačekam, u iščekivanju Garija i Možda Gej Džejn.
Džejn ispod kaputa nosi ručno ispisanu majicu Neutral Milk Hotel. Ona se u Mališinom životu pojavila otprilike u vreme kad sam se ja isključio, tako da se i ne znamo baš dobro. Ipak, može se reći da mi je ona u ovom trenutku jedno četvrti po redu najbolji prijatelj, a uz to ima i sjajan muzički ukus.
Dok čekamo ispred Hajdauta po ovoj smrzotini od hladnoće, ona mi ne gledajući kaže ćao, i ja joj uzvratim, a onda ona kaže: „Ovaj bend je načisto genijalan“, a ja na to kažem: „Znam“.
Ovo se glat može nazvati najdužim razgovorom koji sam ikada obavio s Džejn. Šutiram nogom o zemlju i gledam kako mi se oko stopala pravi minijaturan oblak prašine, a onda govorim Džejn koliko mi se dopada „Holland, 1945“, a ona kaže: „Meni se više dopadaju neke neprijemčivije stvari koje su izbacili. Polifonične, bučne stvari.“ Na to samo klimnem glavom, u nadi da izgledam kao neko ko zna šta polifonično znači.
Što se tiče Mališe Kupera, valja znati da mu se ništa ne može došapnuti u uvo, pa čak ni ako ste relativno visoki kao ja, jer je prokletinja visoka metar i osamdeset tri, te jedino što možete da uradite jeste da ga potapšete po tom džinovskom ramenu i glavom mu pokažete da biste mu nešto šapnuli, ne bi li se sagnuo i čuo kako mu govorite: „Ej, jel’ Džejn gej deo Gej-Strejt Alijanse, ili možda strejt?“
Mališa se naginje i šapatom odgovara: „Veze nemam. Mislim da je u prvoj godini imala dečka“. Na to mu napomenem da je on u prvoj godini imao oko 11.542 devojke, na šta me mune u rame u kao razdraganom fazonu, koji uopšte nije bio razdragan već mi je trajno oštetio nerve.
Gari trlja Džejn po rukama gore-dole, ne bi li je ugrejao, kad red konačno počne da se kreće. Jedno pet sekundi kasnije, ugledamo tog nekog klinca koji deluje kao da mu je neko slomio srce, i izgleda upravo onako kako Mališa Kuper voli, sitan-plav-iskvarcovan, te ga Mališa priupita: „Šta nije u redu?“ A klinac odgovori: „Ulaz je samo za starije od dvadeset jedne godine.“
„Ti“, mucajući se obratim Mališi. „skičogade jedan“. I dalje ne znam šta to znači, ali deluje prikladno.
Mališa Kuper napući usne i namršti se. Okrene se ka Džejn. „Imaš li lažnu dozvolu?“ Džejn potvrdno klimne. Gari se nadoveže: „I ja“, a ja stegnute vilice stežem pesnice jer mi dođe da vrištim, ali mesto toga izgovaram: „Nebitno, odoh ja kući“, jer nemam lažna dokumenta.
Ali Mališa onda brzom brzinom i najtiše što može izgovori: „Gari, kad budem pokazivao svoju dozvolu, tresni me najjače što možeš u lice, a ti, Grejsone, samo kreni za mnom kao da ti je mesto u ovoj rupi“, pa onda, pošto niko ne progovara, Gari previše glasno prizna: „Ovaj, ja zapravo ne znam kako se udara.“ Sve smo bliže izbacivaču, ćelavcu istetovirane glave, te Mališa kroz zube procedi: „Nego šta nego znaš. Samo me tresni iz sve snage.“
Ja se malo odmaknem da osmotrim situaciju. Džejn pruža dokument izbacivaču. On je osvetli baterijskom lampom, a onda pogleda u Džejn i vrati joj je. Dolazi red na Mališu. Ja nekoliko puta u nizu kratko udahnem i izdahnem, jer sam jednom pročitao da ljudi koji imaju više kiseonika u krvi deluju smirenije, a onda bacim pogled na Garija kako se penje na prste, zamahuje rukom i udara Mališu u desno oko. Mališa se trgne i Gari vrisne: „O bogo, jao jao, moja ruka“, te izbacivač poskoči da uhvati Garija, na šta se Mališa Kuper okrene tako da zakloni pogled na mene, i ja tu uletim u kafić iskoristivši Mališu kao rotirajuća vrata.
Kada uđem unutra, okrenem se i ugledam izbacivača kako drži Garija za ramena, i Garija koji bolno zuri u svoju ruku. A onda Mališa dotiče izbacivača i kaže: „Batice, to smo se samo zajebavali. Dobar udarac, Dvajte.“ Na trenutak ne kapiram da je Gari Dvajt. Ili da je Dvajt Gari.
Izbacivač kaže: „Jebote, nabô te u oko“, a Mališa na to odgovara: „Bio sam mu dužan taj udarac“, i dâ se u priču kako su i on i Gari/Dvajt članovi univerzitetskog fudbalskog tima DePol, i da je samo koji sat ranije Mališa jako loše igrao, ili šta već. Izbacivač se nadovezuje kako je igrao ofanzivu u srednjoj školi, i najednom tako počnu da ćaskaju, nakon čega izbacivač baca pogled na Garijevu izvanredno lažnu dozvolu i nas četvoro se nađemo u Hajdautu, nasamo s Neutral Milk Hotelom i stotinama stranaca.
More ljudi oko šanka sklanja se u stranu i Mališa kupuje nekoliko piva, ponudivši mi jedno. Odbijem ga. „Zašto baš Dvajt?“, pitam. Mališa kaže: „Na dozvoli mu piše Dvajt Dejvid Ajzenhauer IV“. Te ja pitam: „Odakle ste, bokca mu, nabavili te lažne dozvole?“, na šta Mališa odgovara: „Ovde?onde.“ Odlučim da si i ja nabavim jednu.
Oglasim se: „U stvari, i ja hoću jedno pivo“, i to samo zato što mi treba nešto u rukama. Mališa mi dodaje flašu iz koje je već nategnuo, te se okrenem i sam krenem ka bini, bez Mališe, bez Garija i bez Možda Gej Džejn. Tu smo sada samo ja i bina, koju su u ovoj rupi izdigli samo pola metra, tako da ću pevača Neutral Milk Hotela, u slučaju da je izrazito nizak – recimo manje od metra – uskoro gledati oči u oči. I ostali polako kreću ka bini, i kafić se konačno napuni. I ranije sam ja dolazio ovamo na svirke, ali nikad nije bilo ovako – s ovim pivom koje nit sam gucnuo nit imam nameru da gucnem i znoji mi se u ruci, i svim ovim izbušenim i tetoviranim neznancima oko mene. Večerašnji posetioci Hajdauta, svi do jednog, gotivniji su od bilo kog člana Grupe Prijatelja. Ovi ljudi ne misle da nešto sa mnom nije u redu – oni me i ne primećuju. Prirodno im je da sam jedan od njih, što je vrhunac mog srednjoškolskog dometa. Eto mene, prisustvujem događaju za starije od dvadeset jedne godine, u najboljem klubu u drugom po redu američkom gradu, spreman da se utopim u nekoliko stotina ljudi koji su došli da gledaju ponovno okupljenu svirku najvećeg nepoznatog benda poslednje decenije.
Izađu tako na scenu ta četiri tipa, pa iako se ne bi moglo reći da išta liče na članove Neutral Milk Hotela, govorim sebi, šta ima veze, ionako sam im slike video samo na netu. Ali onda počnu da sviraju. Ne znam kako bih opisao muziku tog benda, sem što bih mogao reći da zvuči kao da neko ispušta na stotine hiljada lasica u kipeći okean. A onda tip počinje da peva:
Nekada me je volela, aha
Al ostao je samo hejt
Nekada smo se peglali, batice
Al sada je zanima samo dejt
S drugima
S drugima
Na stranu ova prefrontalna lobotomija, ali nema šanse da bi pevač Neutral Milk Hotela pomislio, a kamoli napisao ovakav tekst. Najednom shvatam: stajao sam napolju po ledenoj sivoj hladnoći koja nam je i auto zaledila, izazvavši moguće prelom Garijeve ruke, i sve to da bih čuo bend koji, očigledno, nije Neutral Milk Hotel. Pa iako ga nema na vidiku u ovoj gomili stisnutih i zabezeknutih fanova oko mene, istog trenutka viknem: „Proklet da si, Mališa Kupere!“
Moje sumnje bivaju potvrđene na kraju pesme, kada pevač, kao reakciju na apsolutnu tišinu, izgovori: „Hvala vam! Najlepše hvala. NMH nisu mogli da stignu, ali mi smo Ashland Avenue i došli smo da mu ga damo po roku!“ Ne, mislim se. Vi ste Ashland Avenue i došli ste da mu ga date po šoku. Utom me neko me potapše po ramenu, te se okrenem i nađem se ispred te neke neizrecivo zgodne devojke u dvadesetim s pirsingom na usnama, vatrenocrvenom kosom i čizmama do kolena. Znatiželjno priupita: „Jesmo li mi to mislili da će svirati Neutral Milk Hotel?“, i ja oborim pogled i zamuckujući odgovorim: „I ja...“, pa nastavim, „takođe. I ja sam došao zbog njih.“
Nagne se da mi se prodere u uvo, ne bi li nadglasala atonalnu aritmičnu uvredu za pristojnost zvanu Ashland Avenue. „Ashland Avenue nikako nije Neutral Milk Hotel.“
Nešto u ispunjenosti prostorije, ili pak nešto u neznanosti neznanca, izaziva pričljivost u meni, te joj glasno uzvraćam: „Ashland Avenue je muzika koju puštaju teroristima ne bi li iz njih izvukli priznanje.“ Devojka se osmehne, i najednom shvatam da nije ni svesna razlike u godinama. Pita me u koji školu idem, i ja odgovaram: „U Evanston“, i ona kaže: „U srednju školu?“. A ja odgovorim: „Aha, ali nemoj da si rekla šankeru“, a ona će na to: „Sad se osećam kô neki perveznjak“, na šta ja kažem: „Zašto?“, a ona se samo nasmeje. Znam ja da se njoj ne sviđam stvarno, ali osetim se pomalo beznačajno.
Utom mi neko stavi ruke na ramena, i dovoljan je samo pogled na prsten koji je dobio kad je završio osnovnu školu, a koji od osmog razreda nosi na maliću, da prepoznam Mališu. I da pomislim kako postoje idioti koji tvrde da gej osobe imaju smisla za modu.
Okrenem se i ugledam Mališu Kupera kako lije suze krokodilske. Dovoljna je jedna njegova suza da udavi mače. Mimikom upitam ŠTA SE DESILO, jer je Ashland Avenue previše glasan da bi mogao da me čuje, na šta mi on daje svoj telefon i odlazi. Na telefonu vidim Mališin fejsbuk, sa zumiranim statusom.
Zack je u fazonu što više razmišljam o tome sve se više pitam zašto upropastiti sjajno prijateljstvo? mada i dalje mislim da je mališa stravac.
Probijam se kroz gužvu do Mališe, i dok ga povlačim za rame, urlam mu na uvo: „OVO JE PRILIČNO ZAJEBANO“, a Mališa mi urlikom odgovara: „ŠUTNUO ME JE PREKO FEJSBUKA“, na šta odgovaram: „AHA, PROVALIO SAM. MISLIM, MOGAO JE MAKAR PORUKU DA TI PUSTI. ILI IMEJL. ILI DA POŠALJE GOLUBA PISMONOŠU.“
„ŠTA MI JE ČINITI?“, viče mi Mališa u uvo, i ja poželim da kažem: „Da pronađeš tipa koji zna da u reči stravac ne postoji c“, ali mesto toga samo slegnem ramenima i snažno ga potapšem po ramenima, povevši ga od bine ka šanku.
Što se, ispostavilo se, moglo nazvati greškom. Pre nego što smo se domogli šanka, ugledao sam Možda Gej Džejn nagnutu nad visokim stolom. Rekla mi je da je zgađeni Gari otišao. „Izgleda da je ovo bila marketinška fora koju su smislili ovi iz Ahsland Avenue“, dodaje.
Ja ću na to: „Ali ne postoji obožavalac NMH-a koji bi mogao da sluša ove bljuvotine.“
Džejn podigne pogled ka meni, sva onako ćudljiva i krupnooka i kaže: „Moj brat je gitarista.“
Osetim se kao najveći govnar, i pokušam da se izvučem: „O, izvini, batice.“
A ona će na to: „Isuse, šalim se. Sve i da jeste, odrekla bih ga se.“ U nekom trenutku tog četvorosekundnog razgovora uspeo sam da u potpunosti izgubim Mališu iz vida, što i nije baš lako, te prepričavam Džejn kako je Mališa dobio korpu preko fejsbuka, i ona ne prestaje da se smeje ni kad se Mališa pojavi za našim stolom sa šest čašica nekog zelenkastog pića. „Ali ja ne pijem“, podsećam Mališu, na šta on klimne glavom. Pogura jednu čašicu ka Džejn, ali i ona odmahne glavom.
Mališa potegne cug, napravi grimasu i izdahne. „Ima ukus Sotonine kite koja gori“, izgovara Mališa, a onda mi ponovo ponudi jednu. „Zvuči primamljivo“, kažem, „ali preskočiću.“
„Kako je mogao tako da me“, viče Mališa, a onda potegne još jednu, „šutne“, pa još jednu, „preko STATUSA, i to nakon što sam mu rekao da ga VOLIM“, pa još jednu. „Kuda to ide ovaj prokleti svet?“ Još jednu. „I stvarno je tako, Grejsone. Znam da misliš da kenjam, ali čim smo se poljubili, bilo mi je jasno da ga volim. Dođavola. Šta mi je činiti?“ A onda, zajedno s poslednjim cugom, začuje se i jecaj.
Džejn me povuče za rukav i nagne se ka meni. Na vratu joj osećam topli dah dok izgovara: „U debelom ćemo mi biti problemu kad ovo piće počne da deluje“, i ja tu shvatim da je Džejn u pravu, a uostalom, Ashland Avenue je toliko grozan da brzom brzinom treba da se čistimo iz Hajdauta.
Okrenem se da kažem Mališi da je vreme da krenemo, ali on opet nestade. Pogledam u Džejn, koja zabrinuto pilji u šank. Nedugo potom, evo Mališe. Ovoga puta doneo je samo dve čašice, hvala bogu.
„Pridružite mi se“, kaže, i ja odmahnem glavom, ali onda me Džejn bocne u leđa i shvatim da moram da se podmetnem. Zarijem ruku u džep i predam Džejn ključeve od kola. Jedini način da ga sprečim da popije ostatak plutonijum-zelenog alkohola je da podelim količinu s njim. Te se uhvatim za čašu i Mališa mi kaže: „Ma jebeš njega, Grejsone. Jebeš sve“, i ja na to dodam: „Pijemo u to ime“, te potegnem, ali onda ga osetim na jeziku i peče kao Molotovljev koktel – sa sve staklom i tako to. Nevoljno ispljunem čitav gutljaj po majici Mališe Kupera.
„Monohromni Džejson Polok“, začuje se Džejn, a onda se obrati Mališi: „Moramo da palimo. Ovaj bend mu dođe kao vađenje živca bez anestezije.“
Džejn i ja izlazimo zajedno, pretpostavljajući (što se ispostavilo kao tačno) da će Mališa, sa sve mojom nuklearnom bljuvotinom na majici, krenuti za nama. Pošto sam zakazao s ispijanjem oba alkoholna pića koja mi je Mališa kupio, Džejn mi baca ključeve u visokom luku. Hvatam ih i sedam za volan, dok se Džejn smešta nazad. Mališa teturavo seda na suvozačko mesto. Palim auto i mom susretu s masivnim slušalačkim razočaranjem dolazi kraj. Ali pošto Mališa na putu do kuće ne prestaje da drobi o Zaku, nemam kad ni da razmišljam o tome. Eto to vam je Mališa: njegovi problemi su toliko golemi da vaši mogu da se sakriju iza njih.
„Kako možeš toliko pogrešno da proceniš?“, postavlja pitanje Mališa, nadglašavajući bučno skičanje Džejnine omiljene (a moje najmanje omiljene) pesme NMH-a. Jezdim Lejk Šorom i čujem Džejn sa zadnjeg sedišta kako pevuši, jeste da malo falšira ali svakako je bolja nego što bih ja bio da pevam pred ljudima, što inače i ne činim, sledeći svoje pravilo o začepljivanju gubice. Mališa nastavlja: „Ako ne možeš verovati svom osećaju, čemu onda možeš verovati?“ Ja na to odgovorim: „Možeš verovati pravilu da ti se crno piše ako se za nekoga vežeš“, što i jeste istina. Nije da vezivanje za ljude neretko vodi ka očaju. Uvek vodi ka očaju.
„Slomljeno mi je srce“, nastavlja Mališa, kao da mu se to nikada ranije nije desilo, kao da se nikome nikada nije desilo. Možda baš tu i leži problem: možda je Mališi svaki razlaz iznova radikalan, pa deluje kao da mu se zaista nije desio ranije. „A ti upšt ne pomažš“, dodaje on, i tek tada primećujem da zapliće jezikom. Ostalo nam je još deset minuta do kuće ako ne bude gužve, a onda pravac u krevet.
Ali ja ne mogu da vozim toliko brzo koliko Mališino stanje može da se pogoršava. Dok se iskobeljam iz Lejk Šora – još šest minuta – on i zapliće jezikom i balavi, drobeći o fejsbuku i smrti ljubaznog društva i čemu već. Džejn je uposlila svoje šake s crno namazanim noktima i dala se u masiranje njegovih slonovskih ramena, ali on nikako da prestane da plače, i ja prolećem kroz semafore dok se pred nama ukazuje Šeridan, i dok se Mališina majica načisto ne uneredi od bala i suza. „Koliko još?“, pita Džejn, i ja odgovorim: „On živi daleko od Centralne“, a ona će na to: „Isuse. Smiri se, Mališa. Dušo, tebi samo treba dobrog sna. Sutra će sve izgledati bolje.“
Konačno, izbegavajući rupe, skrećem u uličicu i stajem iza njegove kuće. Iskačem iz kola i povlačim svoje sedište da bi Džejn mogla da izađe. Potom obilazimo auto i odlazimo do suvozačkog sedišta. Džejn otvara vrata, poseže za Mališom i s čudesnom okretnošću mu odvezuje pojas, nakon čega izgovara: „Dobro, Mališa. Vreme je za krevet“, na šta će Mališa: „Ja sam jedna budala“, a onda se iz njega prolomi jecaj koji su verovatno po Rihterovoj skali uhvatili i u Kanzasu. Ali on ustaje i leluja ka stražnjim vratima. Krećem za njim, čisto da budem siguran da će se smestiti u krevet, što se ispostavilo kao sjajna ideja, jer uopšte nije stigao do kreveta.
Umesto toga, jedno tri koraka pre ulaska u dnevnu sobu, staje kao ukopan. Okrene se i zablene u mene, škiljeći kao da me nikada pre nije video i kao da ne može da shvati otkud ja u njegovoj kući. A onda skida majicu. I dalje me upitno gleda, te upita, naizgled trezan: „Grejsone, nešto mora da se dogodi“, i ja na to kažem: „A?“ On kaže: „U suprotnom, šta ako se desi da završimo kao oni ljudi iz Hajdauta?“ Samo što izustim da ponovo kažem a, jer oni ljudi su daleko gotivniji od naših drugova iz razreda, pa samim tim i od nas, ali jasno mi je šta želi da kaže. Želi da kaže: Šta ako odrastemo u ljude koji čekaju bend koji se više nikad neće vratiti? Primećujem kako me isprazno gleda, kako se leluja napred-nazad kao neboder po vetru. A onda se sruši naglavačke.
„O, živote“, izgovara Džejn iza mene, i ja tek tada shvatam da je i ona tu. Mališa, lica zarivenog u tepih, ponovo se daje u plač. Dugo vremena posmatram Džejn, kojoj s lica polako izvire osmeh. Kada se nasmeši, čitavo lice joj se promeni – nikada ranije nisam video, ili pak nisam primetio, taj obrvopodizački, savršenozubni, živahnopogledni osmeh. Tako naglo se pretvara u lepoticu da deluje kao mađioničarksi trik – ali nije da je ja želim ili tako nešto. Ne bih da zvučim kao seronja, ali Džejn nije moj tip. Kosa joj je nekako grozomorno kovrdžava, i uglavnom bleji s tipovima. Ja više volim one ženstvenije devojke. Iskreno govoreći, meni se ni moj tip devojaka ne sviđa baš nešto, a kamoli ostali tipovi. Nije da sam aseksualan – nego mi je nepodnošljivo to Ljubavno Dramljenje.
„Daj da ga smestimo u krevet“, konačno izgovara. „Ne smemo dopustiti da ga roditelji ujutru vide ovakvog.“
Kleknem i ohrabrujem ga da ustane, ali on ne može da prestane da plače, te Džejn odlazi sa suprotne strane i prevrće ga na leđa. Preskočim ga i sagnem se, dobro ga uhvativši ispod pazuha. Džejn čini isto, samo s druge strane.
„Jedan“, kaže Džejn, i ja kažem „dva“, a ona na to „tri“, sve stenjući. Ali ništa se ne dešava. Džejn je sitna – vidim kako joj se nadlaktica trza dok napinje mišiće. Ni ja ne mogu da dignem ovu polovinu Mališe, te donosimo odluku da ga ostavimo ovde. Dok ga Džejn pokrije ćebetom i postavi mu jastuk pod glavu, on je već zahrkao.
Spremimo se da krenemo, ali ono balavljenje konačno uzima svoj danak, i on počinje da izbacuje neke strahotne zvuke koji liče na hrkanje, samo što su mnogo zlokobniji, pa i vlažniji. Nagnem se i ugledam ga kako udiše i izdiše one gadne mehuraste balave niti, proizvode poslednjeg plačotona. Toliko ih ima da se bojim da će se udaviti.
„Mališa“, kažem. „Brate, moraš da izbaciš te bale iz nosa“, ali on ne mrda. Te se sagnem skroz do njegovog uveta i dreknem: „Mališa!“ Ništa. Potom ga Džejn tresne po licu, prilično snažno. Nada. Samo užasno, davljeničko hrkanje.
Utom shvatim da Mališa Kuper ni nos ne može da prebira, dovodeći tako u pitanje drugi deo tatine teoreme. Ubrzo potom, s Džejn kao posmatračem, u potpunosti opovrgavam rečenu teoremu i prebiram po Mališinim balama koje mu prekidaju dovod vazduha. Ukratko: Ja ne mogu da biram prijatelje; on ne može da prebira po nosu; ali mogu – ma jok, moram – da prebiram po njemu umesto njega.
