Vi niste ovde stranac

09.07.06

Pažnju književne javnosti američki pisac Adam Hazlet (1970) privukao je objavljivanjem zbirke od devet priča "Vi niste ovde stranac" (ovdašnji izdavač "Dejadora", prevod Slobodanka Glišić). U ovoj knjizi, Hazlet predstavlja sve one "drugačije", koji su u savremenom svetu stavljeni u poziciju stranca, prikazujući odnos društva prema njima kao odnos nerazumevanja koje neretko prati i prezrenje, stranstvovanje, osećanje otuđenosti, kao i težnja za pronalaženjem veza. Pisac uspeva da približi takve ljude "običnom" čitaocu, kroz sposobnost da ga stavi u poziciju junaka i uvuče u njihove (ne)svakidašnje svetove.
Hazletova knjiga ušla je u najuži izbor za Nacionalnu književnu nagradu (National Book Award) 2002. godine, a naredne i u najuži izbor za Pulicerovu nagradu. Za svoj prvenac Adam Hazlet je dobio 2003. godine L. L. Winship/PEN New England Award.
Susret sa ovim značajnim piscem mlađe generacije iskoristili smo za razgovor za Danas.

Većina priča iz zbirke "Vi niste ovde stranac" prikazuju otuđenost čoveka. Junaci vaših priča se retko poveravaju. Njihovo skrivanje sopstvene prirode često je povezano sa strahom od napuštanja, društvene izolacije i usamljenosti. Da li je strah ono što upravlja ljudskim postupcima i što sve više odvaja čoveka od čoveka? Koliko su strahovi čoveka s kraja XX i početka XXI veka uopšte opravdani?
- Treba napraviti razliku između mnogih vrsta straha ili izvora straha u savremenom svetu. Prva i najočiglednija podela odnosi se na strahove koji muče bogate, razvijene nacije i strahove koje imaju ljudi u siromašnim zamljama u razvoju, često zahvaćenim ratom. Strah od gladi, etničkog čišćenja, bombardovanja ili nekontrolisanog nasilja u propaloj državi, čini mi se suštinski različitim od mnogih oblika straha i otuđenosti koji muče pripadnike srednje klase na Zapadu. O ovim prvim znam vrlo malo, i to uglavnom preko medija. Pretpostavljam da sam na neki način klasifikator ovih drugih, to jest neko ko je odgajan u svetovnom, poznom kapitalističkom društvu čija su tehnološka složenost i etos slobodnog tržišta odavno potisnuli pokušaje pojedinca i zajednice da stvore priče o životnom cilju koji se ne svodi na "samoostvarenje" i "samozadovoljenje". Postoji nešto histerično, u frojdovskom smislu te reči, u toj vrsti strahova, jer je njihov fokus često na epifenomenalnom, neposrednom nedostatku udobnosti, a ne na širem, strukturalnom stanju društva koje je svelo ljude na potrošačke jedinice. Mislim da je jedan od zadataka dobre proze da pokuša da posmatra stvari mimo epifenomenalnog i dramatizuje situacije u kojima su likovi ili čitaoci primorani da sagledaju širu sliku. Sve ovo na neki način ukazuje na ulogu proze da ljude učini manje usamljenim.

Koliko je čovek današnjice spreman da odbaci opšteprihvaćene vrednosti i da se suoči sa sopstvom? Kakve su posledice takvog odbacivanja po njega samog? Može li čovek koji se suoči sa sopstvom egzistirati (ne)izolovano?
- Mislim da niko ne može uopšteno da odgovori na to pitanje. Svako mora da nađe odgovor za sebe. S tim u vezi, bojim se da su u potrošačkim društvima kao što je zapadno osnovni postulati iz vašeg pitanja već i sami dovedeni u pitanje. Čitav proces negovanja unutrašnjeg života kroz filozofiju, umetnost i književnost, iznad i protiv konformističkih zahteva društva, uglavnom nestaje iz današnjeg svakodnevnog rečnika, čak i među obrazovanim slojevima. Verujem da je ovo velikim delom rezultat pobede pozne kapitalističke tržišne kulture i ideologije silovito vođene brzim tehnološkim napretkom. Tako se mnogo veći deo samonadgradnje danas dešava spolja, kroz konzumiranje, a ne iznutra, kroz kontemplaciju ili razvoj odnosa prema tradiciji.

Frenklin Singer, junak priče "Beleške za mog biografa", smatra da je obezličavanje sveta strašnije i bolesnije od bilo kakve vrste ekscentričnosti, te će saznanje da mu je sin homoseksualac daleko lakše podneti nego činjenicu da radi kao broker. Da li je težnja ka obezličavanju koja je karakteristična za savremeno društvo zapravo u korenu homofobije? Čovek današnjice kao da se plaši saznanja da nisu svi ljudi isti. Svest o vlastitom identitetu ne razvija se kroz referiranje na sebe, već pre svega kroz poistovećivanje sa drugim osobama. U jednoj od svojih priča vi govorite o identifikaciji ljudi sa glumcem Robertom Vagnerom.
- Koreni homofobije su bez sumnje složeni, tesno povezani sa nekim stvarima o kojima smo ranije raspravljali, sa užasno uskim okvirima muškog heteroseksualnog identiteta, s onim što biste vi možda nazvali strukturalnom nesigurnošću koja je, da budemo precizni, različita u različitim kulturama i jezicima. Ali, mislim da je vaš zaključak dobar, da ljudi formiraju svoje identitete u odnosu na druge, i u preovlađujućoj organizaciji ljudske seksualnosti na Zapadu verovatno ne postoji budnije nadzirana granica od one između heteroseksualnih i homoseksualnih muškaraca.

U svojim delima suprotstavljate se ukorenjenom mišljenju. Na koji se način Adam Hazlet bori protiv obezličavanja sveta? Može li se obezličavanje zaustaviti? Kako bi tada izgledao svet?
- Sam Bog zna da vas niko ne može optužiti za postavljanje lakih pitanja. Što se tiče borbe protiv obezličavanja sveta, izgleda da mi preostaje samo da se nadam da moje priče na trenutak mogu dovesti do identifikacije i empatije koje čitaoca nagone da napusti ustaljena osećanja i razmišlja, i na taj način ga, u privatnoj sferi čitanja, dovode u neki pomalo izmenjen odnos prema samom sebi. Šta iz ovoga proizlazi, ne znam.

Grejam, junak priče "Beleške za mog biografa", potiskuje svoju genijalnost zbog potrebe da bude voljen. Iz straha da ne ostane sam, poput svog oca, naučnika genija-ludaka, on uzima lekove i na taj način ubija u sebi genijalnost. Dok sin smisao života nalazi u ljubavi, otac ga nalazi u radu. Znači, za razliku od oca koji se odlučuje za ono što je društveno korisno, Grejam se opredeljuje za ono što je na prvi pogled lično. Međutim, svojim izborom Grejam zapravo spasava svet koji izumire zbog obezličavanja. U kojoj meri, prema vašem mišljenju, ljubav može doprineti zaustavljanju daljeg obezličavanja sveta?
- Samo nebo zna da se nadam da može. Preživljavam uz san da ovo može biti tačno, sve vreme svestan i istorijske specifičnosti našeg sadašnjeg pouzdanja u spasonosnost romantične ljubavi (koja je u svetovnoj kulturi na neki način zamenila spasenje kroz Hrista ili Boga) i potpuno glupog uverenja da nas druga osoba može spasti od nas samih. Nije od pomoći ni predstava o beskrajnoj, seksualnošću nabijenoj ljubavi koja je u isto vreme i tlo na kome cveta svet reklama, podstičući pri tom neostvarive želje. Ali, da li mislim da ljubav može da nanese poneki poraz obezličavanju sveta? Definitivno da.

Pišete aktivističku prozu. Čini se da je ona sve prisutnija u današnjoj književnoj produkciji. Mislite li da književnost može nešto promeniti? Nastavljate li svoju spisateljsku aktivnost u tom pravcu?
- Uvek sam svestan svog čitaoca i želim da ga angažujem. Ne verujem u težnju za inovacijama u formi koje su same sebi svrha. Idealno je kada poriv za izražavanjem, s vremenom i uz napor, diktira i formu proznog teksta. To znači da priče same pronalaze svoj izražajni oblik kroz posmatranje i neprestano preinačavanje. Ako je ta forma inovativna, neka bude. Ako je pak konvencionalna, neka bude i tako. Ja samo želim da moje rečenice budu precizne i muzički i misaono. To je moje neprestano stremljenje. Ponekad iscrpljenost prevlada pa posustanete. To je neizbežno kad nastojite da iz dana u dan pišete.
Što se tiče pitanja da li književnost može da promeni bilo šta, mislim da se konkretno može reći samo to da ona može uticati na čitaoca u određenim slučajevima i možda privremeno promeniti njegov odnos prema onome što misli i oseća. U meri u kojoj je pisac preokupiran određenim temama koje se ponavljaju u njegovom delu i u kojoj je čitalac primoran da razmišlja o tim temama, pretpostavljam da bi se moglo reći da književnost može doprineti opštoj spoznaji osobenog kvaliteta života. Ne znam da li se time išta menja. Naše iskustvo, međutim, može postati bogatije i prijatnije.

Bojan Čolak

11.09.04 Politika

Ponekad laskam sebi da živim kao u starom Rimu - njegovo propadanje ponekad zamišljam kao ovu našu sveopštu degradaciju. Ako svetom - kako ga vidi moj omiljeni Pol Oster - vlada princip haosa, nada nam se onda možda može ukazati iz perspektive njegovog suludog paradoksa. Kako ona na konkretnom primeru može da izgleda? U našem degradiranom izdavaštvu pojavio se novi mali izdavač, „Dejadora”. Čitaoci očekuju još jedno srozavanje standarda. Knjiga „Vi niste ovde stranac” Adama Hazleta lepo izgleda, nije se raspala prilikom čitanja, nema slovnih grešaka, prevodilački i jezički je korektna.

Najlepše od svega je što se i „Dejadora”, poput „Agore”, koja se na našoj književnoj sceni pojavila s Mišelom Fejberom, potrudila da nam ponudi nešto novo. Prvenac američkog književnika Adama Hazleta, zbirka priča „Vi niste ovde stranac”, povrh toga, izuzetno je prihvaćena u kritici i upoređena sa Čehovljevom uzdržanošću i setom. Knjiga je uistinu odlična, sastavljena od devet dobrih priča, a „Kraj rata” pripada antologijskim trenucima tekuće svetske književnosti.

Naopaki Čehov

Poređenje sa Čehovom nije neprimereni marketinški potez budući da je i Hazlet majstor jednostavnosti. U njegovom pripovedačkom postupku, pak, primetna je i izvesna matrica, koja sklapa homogenu celinu zbirke, ali ako se ne prevaziđe, može postati maniristička. Likovi su deca, homoseksulaci ili psihijatrijski pacijenti, koji imaju problem s jednim roditeljom (često samoubistvo majke). Svaka priča sadrži scenu iz detinjstva koja je obeležila život junaka i simboličku epizodu kada on prepoznaje svoju sudbinu. Naracija gradacijski kulminira završnicom ili kraj donosi neočekivani obrt.

Hazlet je, međutim, na neki način i naopaki Čehov, Čehov lišen lirizma. Odsustvo lirskog momenta, svakako, nije slučajno. Realistički odraz savremenosti pokazaće nam kako sveopšta degradacija nije naša posebnost, štaviše, ona je temelj na kome počivaju i takozvani besprekorno uređeni sistemi. Likovi iz pomenute matrice, koji mogu delovati i šablonski, sa ovog aspekta dobijaju puno opravdanje. Obrazac se može shvatiti i alegorijski, a prepoznatljiva rešenja kao ekstremni, izoštreni izraz sveopšeg beznađa, koje tinja ispod uglancane površine besprekorno uređenih sistema.

Opasne zamisli

Odsustvo lirizma sigurni je znak odsutnog transcendenta. Pokušajima da se on dosegne, da se svet vidi kao celoviti mehanizam u besprekornom kauzalitetu povezanih točkića, skloni su samo ludaci, poput Frenka Singera iz priče „Beleške za mog biografa”. U priči „Obogotvorenje”, deo uma koji se pokrenuo u dečaku Semjuelu, a da on nije ni znao da postoji, može da donese samo nesreću. Šta nam, uostalom, slutnje pa i donose? Osim nesreće, još i osećaj kosmičke napuštenosti. Svest da je naš život, kako ga vidi Semjuel, kuća na praznoj poljani. Od nekadašnjeg preslikavanja makrokosmosa u svakoj pojedinosti njegove zemne mirkovarijante, ostale su upravo te dve pojave - napuštenost i nesreća.

Razmatrajući bilans svog života, gospođa Mejnard iz priče „Volonter” videla ga je kao negativno dostignuće. I ona ga je, poput ostalih junaka ove knjige, provela braneći se. Od razjarenog beznađa besprekorno uređenog sveta, od sopstvenih ponora u suočavanju s takvim savršenstvom. I tražeći - da li zauvek izgubljenu? - ljudsku toplinu. Jedini oslonac čoveku kome se iza leđa izmaklo nebo. Ili, poput Pola iz priče „Kraja rata”, veru da u radu i jedenju postoji neki smisao. Nadu da njegova posebnost za svet nije deformacija. Da u njemu nije stranac. Sa granice koja ovakve romantične zamisli odbacuje kao opasne, na ivici da perspektivu suludog paradoksa porekne, Adam Hazlet otvara egzistencijalni ponor i ne skriva koliko je dubok jaz. Između banalnosti nesreće svakodnevlja i banalnosti nesreće odbegle onostranosti, skrivena ironijska dvosmislica ipak ne ukida mogućnost da život i svet mogu biti drugačiji. Da spasonosne guske mogu zalepršati. Bar na tren.

Dušica POTIĆ

14.07.04 Danas

Možda najintrigantniju knjigu pripovedne proze u poslednje vreme kod nas, objavila je mlada izdavačka kuća Dejadora. Reč je o pričama Adama Hazleta "Vi niste ovde stranac", koje je sa engleskog prevela Slobodanka Glišić. Hazlet je za ovo delo dobio nagradu Njujork tajmsa za najzapaženiju knjigu, a ovo delo ušlo je i u najuži izbor za Pulicerovu nagradu, kao i u najuži izbor za "Nacionalnu nagradu za knjigu". Kritičari širom angloameričkog govornog područja o Adamu Hazletu govore kao o autoru koji poseduje čehovljevsku uzdržanost i saosećanje, instinktivnu empatiju, dar za raskošnu, uzbudljivu prozu, smisao za detalj. "Vi niste ovde stranac" Adama Hazleta delo je koje svakako zaslužuje sve ove epitete. Iako je reč o njegovoj prvoj knjizi, Hazlet sa istinskom literarnom snagom, dubinom, zrelošću i duhovnošću otvara skrivene ponore u svetovima svojih junaka, podsećajući katkad na svetove T. S. Eliota, Beketa, Foknera ili Karvera. Ne štedeći nikoga, ne kriveći nikoga, ne opravdavajući nikoga, Hazlet ispisuje snažnu prozu, u kojoj se susreću autorova odlučnost da se duboko zađe u tajni metronom ljudskog srca, ali i u svu dubinu aritmetike ljudskih odnosa. Bez obzira da li piše o ljubavima, smrtima, strastima, domovima za stare ili malim hotelima na periferiji u kojima trune i ljubav i i vedrina i smisao, Adam Hazlet sa istinskom lakoćom otvara tajna vrata u ponorima ljudskih duša, za koje smo smatrali da su možda zauvek zatvorena.
S. Domazet