01.01.00
Politika
09.02.2002.
O moralnim i pravnim načelima
U znaku uma i slobode
U svom delu "Večni mir i carstvo slobode" Danilo N. Basta, temeljno analizirajući praktičnu filozofiju Kanta i Fihtea, potom Rusoa i Makijavelija, pokazuje na čemu bi trebalo da počiva moderna politika, a da ne naruši društveni poredak
Izdavačka kuća Plato iz Beograda objavila je prošle godine zbirku filozofskih ogleda Danila N. Baste "Večni mir i carstvo slobode", koja, već svojim atraktivnim naslovom ukazuje, ne samo na temeljna pitanja Kantove i Fihteove praktične filozofije, već i naše savremenosti. Iako su neki od ovih radova nastali pre skoro četvrt veka i uglavnom su poznati stručnoj javnosti, čini se, da oni tek danas, sabrani u jednoj knjizi, dobijaju svoju punu filozofsku aktuelnost. Kad to kažemo, imamo, pre svega, na umu, činjenicu da je Kantova i Fihteova praktična filozofija bila, i još uvek jeste predmet potpuno oprečnih interpretacija, a različitost tih interpretacija predstavlja indeks njene vlastite problematičnosti.
Kao i u drugim političkim teorijama, tako se ni protivrečnosti Kantove i Fihteove političke i pravne filozofije nisu mogle otkloniti sporom njihovih komentatora i tumača. Štaviše, za Kanta bi se moglo reći da su njegova slava i mesto u modernoj filozofiji dodatno doprineli tome da je filozof iz Kenigsberga postao ključni autor oko koga treba da se odlučuju temeljni problemi savremene političke teorije. Jedna od vrednosti Bastine knjige jeste upravo u tome što ona u dobrom delu pokazuje koliko su sporovi o praktičnoj filozofiji mislilaca nemačkog klasičnog idealizma u drugoj polovini 20. veka bili produktivni.
Kontekst Francuske revolucije
Basta, s jedne strane, o Kantu govori, kao o "prevladavaocu i ispunitelju" prosvetiteljstva, utemeljivaču moderne etike, filozofu koji je, u svojoj političkoj teoriji, pokušao da izvrši sintezu doktirne pozitivnog i doktrine prirodnog prava, i da dâ osobenu artikulaciju društvenog ugovora i pravne države, odnosno vladavine zakona. S druge strane, autor u svojoj interpretaciji ne previđa da se i u Kantonovoj i u Fihteovoj praktičnoj filozofiji ukrštaju teorije liberalizma i republikanizma i da se Kantova odbrana Francuske revolucije ne slaže uvek najbolje s njegovom teorijom vladavine zakona. Ipak, Basta se s pravom suprotstavlja svim onim interpretacijama u kojima se Kant, zbog svog oštrog protivljenja pravu na otpor, slično Hobsu, optužuje da zagovara apsolutizam ili proglašava konzervativnim protivnikom revolucije.
Nasuprot nekim uvreženim tumačenjima, Basta u svojoj interpretaciji nastoji da pokaže, ne samo jedinstvo Kantove teorijske i praktične filozofije, već kao suštinsko obeležje Kantovog filozofskog mišljenja ističe njegov politički karakter. Budući da se, po autorovom mišljenju, primat praktičnog um u Kantovoj filozofiji pokazuje, već u Kantovoj kritici metafizike, ključ za razumevanje praktičnog karaktera Kantove filozofije mora se tražiti u njegovom shvatanju metafizike.
O svom prvom obimnim radu "O poreklu i svrsi države u Kantovoj političkoj filozofiji" (1973), Basta je kao ključno pitanje Kantove političke i pravne filozofije označio problem državnog uređenja utemeljenog na zakonu koji obezbeđuje najveću moguću slobodu svakog pojedinca. Razrešenje problema slobode, bez obzira da li je reč o etičkim, pravnim ili političkim spisima, za Bastu predstavlja osnovni problem i temeljni zahtev Kantove kritičke filozofije.
Politika i moral
U svojim kasnijim istraživanjima, Basta je došao na stanovište, da razumevanje praktične filozofije mislioca iz Kenigsberga, nije moguće bez razmatranja njegove filozofije istorije, u kojoj je, po autorovom mišljenju, sagledan u celini politički telos istorijskog razvitka ljudskog roda.
Prema Kantovoj filozofskoj koncepciji istorije, istorijski proces, svojom unutrašnjom nužnošću, vodi ka realizaciji krajnje svrhe: svetskog građanskog poretka koji čini spoljašnji okvir istinskog ljudskog života. Međutim, stvaranje savršenog građanskog poretka nije, po Kantu, moguće bez rešenja spoljašnjih odnosa među državama. Stoga je Kant, u svom nacrtu "Večnog mira", kanonskom spisu modernog evropskog pacifizma, izložio filozofske temelje za jednu međunarodnopravnu mirovnu zajednicu. Za razliku od mnogih pisaca mirovnih utopija, u rešavanju problema mira, Kant, po Bastinom mišljenju, nije ostao u granicama čiste spekulacije, već je insistirajući na neophodnosti pravnog temelja federacije država pokazao osobeni smisao za realizam u političkom mišljenju. S obzirom na Kantovu transcendentalističku poziciju, ova tvrdnja zvuči pomalo paradoksalno. Ali, ako se bolje pogleda Kantovo shvatanje odnosa politike i morala, onda nam njegovo mišljenje izgleda veoma realistično, jer je idealno ostvarenje uma moguće samo tako što će etika delovati kroz pravo i na taj način dovesti do saglasnosti naš društveni poredak sa prirodnom istorijom ljudskog roda.
Moralna i pravna načela koja predstavljaju umni temelj na kojima je zasnovano Kantovo shvatanje večnog mira, čine ono zbog čega ovaj mirovni projekat, ni posle nešto više od dva veka svoga postojanja, nije izgubio svoju neposrednu političku aktuelnost. To je svakako veliki kompliment za mrtvog filozofa, ali ne i za civilizaciju u kojoj živimo.
Basta s pravom naglašava da osobenost Kantovog pacifizma ne proizlazi samo iz uviđanja potrebe da se reše spoljašnji odnosi između država, već iz uverenja da obezbeđenje večnog mira stvara pretpostavke za ostvarenje i ispunjenje čoveka kao moralnog bića. To, po autorovom mišljenju, pokazuje da se Kantova ideja večnog mira ne može uzeti samo kao regulativno načelo ljudskog delovanja, već i kao moralnopraktički zadatak.
Principi modernog evropskog etosa
Nastojeći, ne samo da rekonstruiše Kantova filozofsko-istorijska shvatanja, već i da ukaže na njihovu važnost za našu savremenost, Basta s pravom ističe da savremeno filozofsko mišljenje koje bi bilo usmereno na jačanje istorijske samosvesti i samoodgovornosti, ne može zaobići Kantovu filozofiju istorije koja svoju najdublju težnju zasniva na zahtevu za uspostavljanje etičke zajednice čovečanstva na umnim temeljima.
U drugom delu knjige posebnu pažnju čitalaca izazvaće Bastina aktuelizacija ključnih problema Fihteove praktične filozofije. Tu, pre svega, treba imati u vidu autorova tumačenja čuvenih Fihteovih predavanja o određenju naučnika, koja predstavljaju paradigmu moderne evropske intelektualnosti. Razmatrajući Fihteovo određenje trostruke uloge naučnika - kao učitelja, vaspitača i moralnih oplemenitelja ljudskog roda, Basta je želeo da ukaže na temeljne principe modernog evropskog filozofskog etosa, koji iz postmoderne intelektualnosti sve više iščezavaju.
Aktuelnost Fihteovog shvatanja politike Basta vidi u težnji nemačkog filozofa slobode da političku delatnost dovede u blizak odnos s filozofom. S obzirom na ovaj zahtev, Fihteova praktična filozofija, po Bastinom mišljenju, pripada onoj struji evropske metafizičke tradicije političke misli, koja je politiku zasnivala u filozofiji, a filozofija u politici videla organon za uspostavljanje istinske političke zajednice.
Ako imamo u vidu da se u ovoj knjizi, pored osam ogleda o Kantovoj i Fihteovoj praktičnoj filozofiji, nalaze i dva ogleda o Rusou i Makijaveliju, onda možemo reći da smo s novom knjigom Danila Baste dobili temeljan uvod u filozofske teorije najznačajnijih mislilaca moderne politike, čija dela na osoben način svedoče o najdubljim traganjima modernog evropskog političkog uma.
Marinko LOLIĆ
