Vašar u Topoli

13.12.06

Jedan od naših najznamenitijih pesnika Dobrica Erić nedavno je u Rumi primio nagradu Srpska knjiga za 2006. godinu. Bila je to prilika da porazgovaramo sa poetom koji, osim što piše, i obavlja urednički posao, neumorno putuje po Srbiji i Republici Srpskoj gde obilazi škole i susreće se s najmlađima.

Iza vas je jedan ogroman poetski opus. Da li ste napisali svoju životnu pesmu?
- Ne znam, to će se, možda, znati jednog dana kad ja ne budem više postojao. Inače, ja sam nisam zadovoljan, ponekad mislim da sam tek naučio da pišem. S vremena na vreme pomislim da je to ova ili ona pesma, onda napišem neku novu koja može da se ravna sa tom najboljom pre nje, tako da mislim da svoju najbolju pesmu nisam još napisao. Možda, u stvari, tu najbolju pesmu čini, recimo nekih tridesetak pesama iz mog opusa, koje će se jednom naći u jednoj knjizi. To bi bila moja životna knjiga.

Na čemu trenutno radite, kakvi su vam budući književni planovi?
- Imam nameru da napišem nekoliko knjiga za decu u prozi, da ispričam svoje detinjstvo pomešano nekako uporedo sa detinjstvom današnje dece, mojih unuka, da napišem nešto o tome šta smo mi voleli, šta oni danas vole, kolika je razlika i kolike su sličnosti. Sličnosti su vrlo male, a razlike su strašno velike. Naše detinjstvo je bilo jako siromašno, ali je bilo veselo, vedro, puno nade, radoznalosti. Na početku smo mislili da je svet do brda, da nema dalje ništa, pa kad smo se popeli na brdo svet se proširivao. Deca sad imaju beskrajne prozore kroz koje mogu videti ceo svet. Nema više ni želje ni radoznalosti. Ja ne znam šta bi oni mogli da požele još, a mogu da požele da odu u prirodu da se igraju s jaganjcima, da trče za zečevima, da skakuću po potočićima, da beru cveće po livadama, da se valjaju po zemlji, da vide travu i cveće koje može da bude veće od njih, da se u njemu kriju. To je ono što deca mogu još da požele, a to im je uskraćeno. Tu počinje siromaštvo detinjstva.

Uz pesništvo, već godinama ste i urednik u Srpskoj knjizi.
Ne krijete svoju nostalgiju za Jugoslavijom...
- Ja sam veliki nostalgičar za Jugoslavijom, zemljom koja je bila najlepša zemlja na Balkanu, u Evropi, a možda i u svetu, a možda i šire. Nešto tako lepo ljudi ružnog duha i ružne duše nisu mogli da gledaju da opstane. Posvađali su narode i naterali ih da izginu a onda su došli da nas mire i da nam uzmu sve i jednima i drugima.

Slovite u neku ruku za narodnog pesnika. Kako nosite taj epitet?
- Naravno, ali ne u duhu narodnih pevača, već naših starih guslara iz doba Višnjića, Tešana Podrugovića i ostalih. Pesma pokušava i ovoga puta da nešto učini, da pomogne, da razgali, da bude lakše da preživi ako se može preživeti. Pre moje zbirke "Deca sa zlatom lipe u kosi" ja sam pre deset godina, počevši od Republike Srpske, njihovog bombardovanja pisao pesme koje sam sakupio u knjizi "Razapeta zemlja". Sad sam dodao još neke pesme koje će se uskoro naći u njenom desetom izdanju. U podnaslovu te knjige stoji "Suze za buduće pesme". Tada sam imao nade. To su nesrećne, strašne pesme, ali to su samo suze od kojih će jednog dana da se rascvetaju vesele i vedre pesme, onakve kakve sam ja pisao i koje na mene liče. Međutim, onako kako su vremena prolazila ja sam shvatao i shvatam da su to večite, okamenjene suze, da nema više cveća u poeziji, a neće ga više biti ni na planeti zemlji ako se ovako nastavi. Posmatrajući pčele, vidim da ni one neće na svaki cvet. Ima cvetova koji ne mede. Tu nema nektara i pčela tu ne sleće. Pčela na sreću zna koji je cvet zatrovan i koji nije za nju. Kad bi čovek naučio nešto od pčela to bi bilo dobro.

M. M.