„Sanjao sam san kojeg su se oni bojali. Nema nikakvog ekonomskog razloga da se dosegnu zvezde; zvezde su predaleko, a ovde vlada obilje svega, i to bez ugnjetavanja. Ali moj razlog nije bio razložan; želeo sam slavu, veličinu, da učinim ono što ranije niko nije; a moje bogatstvo bilo je samo moje i mogao sam da ga potrošim ili protraćim kako god sam hteo. I stoga sam sagradio najveći brod koji je naša nauka mogla da stvori: Ushićeni feniks, šuplju aerodinamičnu glavu koplja, dugačku stotinu kilometara od pramca do krme, šupljeg trupa potpuno ispunjenog antimaterijskim gorivom, a trupa načinjenog od krisadamantijuma, iste te neranjive supstancije u kojoj me vidite odevenog, stvaranjem jednog po jednog veštačkog atoma, po neverovatnoj ceni. Odnos goriva i mase takav je da se mogu održavati brzine bliske svetlosnoj. Ali Koledž hortatora se bojao...“
„Znam čega su se bojali. Bojali su se rata. Rata na nebesima.“
„Kako ste to znali, gospodine? Poznajete li hortatore?“
„Poznajem rat.“
