DA SE REŠIMO I OVOG NEPRIJATNOG POGLAVLJA
U svrhu pisanja ove grozomorne knjige, moram nakratko s vama da popričam i o devojkama, pa hajde da vidimo da li ću uspeti to da izvedem a da usput sebi ne izbijem oko.
Kao prvo i prvo: devojke vole zgodne momke, a ja vam i nisam nešto zgodan. Štaviše, pomalo podsećam na puding. Izuzetno sam bled i pomalo gojazan. Lice mi donekle podseća na pacovsko, a zbog lošeg vida često škiljim. Povrh svega, imam i dijagnozu hroničnog alergijskog rinitisa, što vam možda zvuči zanimljivo, ali zapravo podrazumeva neprestani problem sa slinama. Ja, u biti, i ne mogu da dišem na nos, pa su mi usta uglavnom stalno poluotvorena, što mi daje izgled žešćeg glupandera.
Pod dva: devojke vole samouverene momke. Imajući to na umu, molim vas da ponovo pročitate prethodni pasus. Nije lako biti samouveren kada izgledaš kao bucmasti, škiljavi umno zaostali pacov koji stalno čačka nos.
Pod tri: moram da poradim na svojoj taktici s devojkama.
Prva neuspela taktika s devojkama: „nesimpatija“. U četvrtom razredu sam shvatio da su devojke vrlo poželjne. Ali, naravno, nisam imao pojma šta bi s njima trebalo da radim. Naprosto sam hteo jednu od njih. A od svih iz četvrtog razreda, Kami Maršal je definitivno bila najbolja riba. Stoga sam poslao Erla da priđe Kami Maršal na igralištu i da joj kaže: „Greg te uopšte ne simpatiše. Ali brine ga da je on tvoja simpatija.“ Stajao sam na oko dva-tri metra od njih kada je Erl to uradio. Nadao sam se da će Kami reći: „Ja potajno skroz naskroz simpatišem Grega i htela bih da mu budem devojka.“ Ali, umesto toga, rekla je: „Ko?“
„Greg Gejns“, reče joj Erl. „Stoji tu iza nas.“
Oboje su se okrenuli prema meni. Izvadih prst iz nosa kako bih joj mahnuo. I upravo tada shvatih da mi je prst bio u nosu.
„Ne bih rekla“, reče Kami.
Situacija se, posle toga, svakako nije popravila u moju korist.
Druga neuspela taktika s devojkama: neprekidno vređanje. Kami, očito, nisam bio dorastao. Međutim, njena najbolja drugarica Madison Hartner, takođe je bila poprilično privlačna. Negde u petom razredu, zaključio sam da je Madison zasigurno bila gladna pažnje, imajući na umu koliko je dobra riba Kami bila. (Napomena: kada se sa svojih sedamnaest vratim unazad, teško mi je da shvatim kako neko od deset godina može biti dobra riba. Ali tada mi je to bilo savršeno logično.)
Dakle, s Madison sam primenio taktiku koja je upalila drugima iz petog razreda: vređanje. Neprekidno, surovo vređanje. Vređanje koje čak nije ni imalo smisla: nazivao sam je Madison Avenija Hartner, čak i ne znajući šta je Madison Avenija. Pa Smrdisonka, Debelsonka... Malo je potrajalo, ali u nekom sam trenutku smislio i Madison Čmartner, čemu su se ostala deca kikotala, pa sam stalno to koristio.
Stvar je u tome što sam bio neumoljiv. Preterao sam. Rekao sam joj da joj je mozak mali kao kod dinosaurusa, i da ima još jedan mozak u dupetu. Rekao sam joj da njena porodica ne večera, već samo sednu i prde jedni na druge jer su previše glupi da bi uopšte znali šta je to hrana. Jednom sam je čak pozvao na kućni broj kako bih joj rekao da pere kosu povraćkom.
Znam, bio sam bilmez. Nisam hteo da drugi saznaju da mi je simpatična, pa sam rešio da svima pokažem kako izistinski i dubinski prezirem Madison Hartner. Bez razloga. Samo kad se setim toga dođe mi da opalim sebe po oku.
Posle nekih nedelju dana konačno sam uspeo da je rasplačem ? rekoh joj nešto o slinama na grožđanoj masti, zaboravih šta tačno ? te me je učiteljica kaznila nečim što je za osnovce ravno zabrani pristupa. Ćutke sam prihvatio kaznu i nikada se više nisam obratio Madison. To je do dana današnjeg ostala nerazjašnjena misterija: ona nedelja kada je Grega obuzela neobjašnjiva mržnja prema Madison.
Isuse bože.
Treća neuspela taktika s devojkama: skretanje pažnje. Mama me je terala da idem u hebrejsku školu sve do moje bar micve, što je bio neopisivi gnjavež o kom zaista ne želim ni da pričam. Međutim, hebrejska škola imala je jednu prednost: savršen razmer dečaka i devojčica. U mom je razredu bio samo još jedan dečak, Džoš Mecger, naspram šest devojčica. Problem: samo je jedna od njih, Lea Kacenberg, bila dobra riba. Drugi problem: Džoš Mecger bio je macan. Duga izblajhana kosa bila mu je uvek kovrdžava zbog plivanja. I večito je bio naduren i nepričljiv, zbog čega sam ga se bojao, mada ga je to istovremeno činilo veoma privlačnim devojčicama. Čak su mu se i naše učiteljice nabacivale. U hebrejskoj školi imaju samo ženske predavače, i to mahom neudate.
No, da ne dužim, u šestom je razredu konačno došlo vreme da učinim nešto povodom Lee Kacenberg. Da bih je pridobio za sebe ? spremite se za nezapamćenu glupost ? reših da je napravim ljubomornom. I to tako što ću flertovati s Rejčel Kušner, devojčicom prosečnog izgleda, velikih zuba i kose još kovrdžavije od Mecgerove. Rejčel Kušner nije bila posebno zanimljiva za razgovor, jer je pričala poprilično usporeno i pri tom se činilo da nikada i nema šta da kaže.
Ali nešto joj je išlo u prilog ? mislila je da sam najzabavniji momak na svetu. Mogao sam da je nasmejem bukvalno bilo čime: oponašanjem učiteljica, razrokim pogledom, plesanjem poput pileta. To je bilo veoma dobro za moje samopouzdanje. Nažalost, nije bilo dobro i kada su u pitanju bili moji izgledi kod Lee Kacenberg, koja je brže-bolje zaključila da smo Rejčel i ja sladak par, što nam je jednog dana posle hebrejske škole i rekla.
I tako sam najednom imao devojku pokraj sebe. I to ne onu koju sam želeo.
Što bi rekao Nizar, najosorniji Bensonov učenik koji je od svih stranih učenika najgore govorio engleski: „Jebo kurac dupe posrano.“
Narednog dana obavestih Rejčel preko telefona da bih hteo da budemo samo drugovi.
„Dobro“, reče mi.
„Odlično“, rekoh joj.
„Hoćeš kod mene?“, pitala me je.
„Uf“, rekoh, „zaglavio sam nogu u tosteru.“ Krajnje blesavo od mene, ali ne moram ni da vam naglašavam da je nju to nasmejalo.
„Ne, ozbiljno, hoćeš da svratiš do mene?“, ponovo me je pitala, nakon što se bespomoćno kikotala bar trideset sekundi.
„Moram prvo da rešim ovo s tosterom“, rekoh joj. A onda joj, znajući da taj razgovor nikuda ne vodi, spustih slušalicu.
Ta se šala nastavila danima, a onda i nedeljama. Ponekad bih joj, kad me pozove, rekao da sam se zalepio za frižider, ili da sam se slučajno zavario za policijska kola. Onda sam prešao i na životinje: „Moram prvo da sredim neke podivljale tigrove“, ili „Prvo da svarim ovog vombata u stomaku“. Šale mi nisu imale nikakvog smisla. I Rejčel je u nekom trenutku prestala da ih smatra smešnima. „Greg, ozbiljno“, rekla bi mi. „Greg, ako nećeš kod mene, slobodno mi tako reci.“ Ali iz nekog razloga nisam bio u stanju to da učinim. Osećao bih se pokvareno. A da sve bude još šašavije, ono što sam joj radio bilo je mnogo pokvarenije. No, ja to onomad nisam shvatao.
Upravo opalih sebe posred oka.
U hebrejskoj školi mi je postalo neverovatno neprijatno. Rejčel nije više htela da priča sa mnom, ali mi to nikako nije pomoglo s Leom. Mislim, očito da nije. Mislila je da sam težak drkadžija. Štaviše, možda sam je baš lično ja ubedio da su svi momci drkadžije, pošto je prešla u lezbejke nedugo nakon mog kraha s Rejčel.
Četvrta neuspela taktika s devojkama: pohvali joj sise. U sedmom razredu su Mari Labastilj izrasle sjajne sise. Međutim, uvek je loša zamisao pohvaliti sise nekoj devojci. Ja sam to morao da naučim na teži način. A moram da dodam da je iz nekog razloga još gore ako naglasite da postoje dve sise. Ne znam zašto je tako, ali tako je. „Lepe su ti sise.“ Loše. „Što su ti lepe te tvoje dve sise.“ Još gore. „Dve sise? Savršenstvo!“ Sedi, 1 minus.
Peta neuspela taktika s devojkama: budi kavaljer. Porodica Marije Eps preselila se u Pitsburg u osmom razredu. Kada su nam je predstavili prvog dana škole, skroz sam se naložio na nju. Bila je slatka, činila se pametnom, a što je najbolje, bila je potpuno nesvesna moje istorije debilnog ponašanja u društvu devojaka. Znao sam da nešto moram brzo da učinim. Te večeri sam konačno pukao, i pitao mamu šta devojke zapravo žele.
„Devojke vole kavaljere“, rekla mi je. I to poprilično glasno. „Devojka voli da dobije cveće s vremena na vreme.“ Pri tom je ljutito gledala u tatu. Bio je to dan nakon njenog rođendana, ili već tako nešto.
Stoga sam drugog dana škole obukao odelo i doneo pravu pravcatu ružu u školu kako bih je dao Mariji pre prvog časa.
„Ukazala bi mi čast i radost ako bi mi dopustila da te otpratim do poslastičarnice ovog vikenda“, rekoh joj s britanskim naglaskom.
„Stvarno?“, rekla je.
„Greg, izgledaš kao peško“, reče mi Vil Karuders, sportaš koji je stajao u blizini.
Ali upalilo je. Čovek da ne poveruje! Stvarno smo izašli na sastanak. Našli smo se negde u Oklandu, pa nam kupih po sladoled nakon čega sedosmo za sto. Šepureći se, odmah sam pomislio: od danas će ti čitav život biti ovakav.
Ali onda smo krenuli s razgovorom.
Bože mili, što je ta umela da priča. Mogla je da melje satima. Uglavnom o ljudima iz njene rodne Minesote, pre svega o njenim drugovima, koje nisam poznavao. Samo je o njima htela da priča. Naslušao sam se stotinu sati priča o tim ljudima, a pošto sam izigravao kavaljera nije mi bilo dopušteno da kažem ? „Dosadna si“, ili „To sam već čuo!“.
Dakle, problem je bio u tome što je kavaljerska taktika upalila možda i bolje nego što je poželjno. Očekivanja su bila smešna. Morao sam da nosim najbolju odeću u školu svakoga dana, da stalno nešto plaćam, da provodim sate i sate na telefonu svako veče i sl. I to zbog čega? Sigurno ne zbog seksa. Kavaljeri se ne vaćare. Doduše, nije da sam u to vreme znao šta vaćarenje podrazumeva. I još sam morao da pričam s onim glupavim britanskim naglaskom, pa su svi mislili da sam umobolan.
I zato sam morao s tim da prekinem. Ali kako? Očito nisam mogao biti iskren, pa da kažem: „Marija, ako provođenje vremena s tobom podrazumeva trošenje gomile novca i slušanje tvojih priča, onda ovo nije vredno toga.“ Palo mi je na pamet da je prestravim tako što ću odjednom pričati samo o dinosaurusima, ili tako što ću se možda pretvarati da sam dinosaurus, ali ni za tako nešto nisam imao dovoljno hrabrosti. Bila je to strašna nedoumica.
A onda je, kao grom iz vedra neba, naišao Aron Viner i spasao me. Izveo ju je na neki film, pa su se malo cmakali u zadnjem redu. Narednog dana u školi, najednom su bili momak i devojka. Paf! Rešen problem. Pravio sam se da sam ogorčen zbog toga, ali mi je strašno laknulo, čak u toj meri da sam na času istorije dobio toliki napad smejanja da su morali da me pošalju kod školske bolničarke.
I to je bilo to. Sve to s Marijom izlečilo me je od želje da imam devojku, jer ako će uvek biti kao s njom, onda bolje da se ne bakćem s tim.
