Nin
23.01.2003.
Ukop oca
(odlomci iz nagrađenog romana)
Starost je najteža kazna kojom je bog kaznio previše odane životu i nevine radoznalce. Upućuje ovu misao bogu s prekorom, znajući da huli.
Starice na vratima nešto mrtolje, sa dubokim uzdahom pogleda uperenog u tavanicu. Razume samo jednu rečenicu. Neka moli boga za smrt u opancima i čiste savesti. Zgađen nad često plitkoumnom narodnom mudrošću, kao jeftinoj vrsti metafore koju izgovaraju bez bojazni da reskiraju lični stav kojim bi se morala iskazati odgovornost, uveren je odjednom da ga palanka mrzi od detinjstva a još više od mladosti. Mala varoš ne voli slobodne ličnosti. Sa coktanjem mu zameraju što studira za slikara, zanimanje koje su oduvek smatrali frenterskim, pijandurskim. Mogao je bolje proći da je svirao harmoniku, za šta je bio darovitiji. A da je studirao muziku rekli bi: svirac, bećar, muzikant.
Oduvek je u prostoru koji se ne uklapa u njihove okvire. Celim bićem, dodirom, pogledom izbegava bilo kakav odnos sa nečim što je nekad davno imalo veze sa njegovom figurom jer mu se čini da je sve što ovde gmiže u dosluhu sa ocem. Neće da primi očevu odluku kao svršenu činjenicu već šapuće OMERTA. On sad već jogunasto i tvrdoglavo priželjkuje da ga smatraju strancem. A tek je odškrinuo vratašca netrpeljivosti malovarošana prema velikovarošanima koji ne žive od kopanja i oranja, od pravljenja opanaka, čizama ili otkivanja raonika. Sluša ih kako vavolje: eh, nesrećni Andreja Kereba, gostioničarev sin. Pokoleban u neki istinski smisao svog vrludavog puta, iz sasvim drugih motiva, te zbog toga pobrkanih misli, uviđa da postaje zaboravan. Ne pamti pojedinosti već samo ume da izrazi utisak. Tu i tamo izbijaju slike i one se ređaju kao na filmskoj vrpci. Izmiče smisao reči. Ponekad kad mu dotad nepoznato prosvetli, suknu poznate rečenice još iz detinjstva, ali su često prejake, opore, strastvene, najčešće na razmeđi iznuđene svađe i nevoljnog pomirenja. Vezuju se jedna na drugu sledom logičkih spajanja. Eto, na banku od zidane starinske peći otvoreno Sveto pismo požutelih listova i iskrzanih, nekad crnih platnenih korica. Sa rubova vire sitni končići, rascvetani gotovo kao paperje. Na unutrašnjem delu korica sa prilepljenom nabubrelom zelenkastom hartijom potpisi čitalaca. Osnovačkim školskim rukopisom ime i prezime, datum kad je ko pročitao i kratak komentar o božjoj volji ili upoređenje sa trenutnom situacijom: Sve što ovde piše - desiće se. Prema ranijem očevom kazivanju, pola ove knjige popušio je stric Gavrilo zavijajući u meku finu hartiju njenih stranica krupno isečen hercegovački duvan, koji se povlačio i po vešu gde su ga turali radi uništavanja moljaca. Taj su duvan zvali švercer. Otac je s blagim prekorom i nešto malo dobroćudne sete govorio da je Gavrilo u listove Svetog pisma zavijao švercer na šta je maćeha pakosno dodavala: ali, bogami, temeljito je to radio. I kad god bi se povela reč o popušenom Svetom pismu padale su uvek iste reči. Kad bi maćeha izrekla reč temeljito, otac bi podigao obrve uvek iznenađeno i pitao: kako to misli? Maćeha bi nekako pobedonosno odgovarala kako je stric popušio samo devedeset devet strana, a knjiga ima tri stotine. To i jeste njena rečenica; maćeha se propinjala na prste kočoperno. A šta je drugo rekla? Gavrilo je umro baš kod devedeset devete strane, zamišljeno i tiše ostajao je uporan otac. Nije ni do stote dogurao. I uvek bi iznova pročitavao tu nedopušenu stranicu valjda s nekom nerazložnom pomišlju da će otkriti tajnu smrti svoga strica sakrivenu u pismenu tih reči sa devedeset devete stranice koje glase: Reče pok. zaista vam kažem nikakav prorok nije mio na svojoj postojbini. Zaklapao bi raskupusano Sveto pismo bez popušenih devedeset devet stranica, pucao bi vazduh od žustrog zatvaranja, a otac je gledao u knjigu nekim čudnim zamišljenim pogledom kao da kroz nju vidi nešto drugo. Uvek su bili prisutni svi iz varošice a i rođaci sa sela. Takvi razgovori su vođeni obično subotom, pazarnim danom kad su dolazili seljaci a ponekad bi zalutali čak i oni koji su ostali na Kosovu koji su ih doduše retko posećivali, ali su ipak navraćali nekim od svečarskih dana, obično o Vidovdanu, naglašeno bogobojažljivi kad bi čuli reči iz Svetog pisma ili delove rečenica proisteklih iz crkvenih kanona, vradžbina, crne magije ili čak citate velikih državnika za koje su čuli. Ta njihova ustrašena lica, taj urođenički strah pred nepoznatim, ta smanjenost njihovih tela u tom času, te širom otvorene oči sa staklastim zenicama kao da su zaleđene! Eto, stoje tu oko njega, mešaju se sa njim, vuku ga za odeću da ih skine sa zida, iz tih uskih ramova pod staklom gde su ih sahranili i okačili kao Isusa na krst i tako osudili na večito stradanje. A on okleva. Želi sa njima da porazgovara, da ih još jednom pipne jer ne bi da učestvuje u cirkusu koji maćeha u avliji stvara podižući šatru i slažući stolove za daću koja bi morala biti dostojna tako velikog čoveka kakav je bio trgovac i kafedžija Ignjat Kereba. No, nije njegovo bekstvo samo od maćehe, polubrata i sijaset malovaroških skitnica koji su namirisali besplatnu hranu i piće. Njemu smeta i prejaka graja iz avlije; vuče ga želja da još jednom pogleda u prošlost koja ga je, osećao je, nekim čudnim dahom branila od sadašnjosti ako ničim drugim ono bar događanjima za razliku od sure svakodnevice doma u koji je zapao silom okolnosti zbog sopstvenog nesnalaženja i nesrećnog slučaja posle izgorelog ateljea u kojem je i stanovao posle Čarnine smrti.
Pokojnika odnose u hladnjaču, pošto je stigao vojnik-kurir sa pismom od Tomislava Manjulova, komandanta južnog krila kosovskog fronta, da se sahrana odloži. Zauzet vojnim obavezama, pukovnik (a neki su govorkali da je general) ne može da prisustvuje tužnom činu očeve sahrane. Vojnik-major koji pred rodbinom čita poruku kao neku vrstu zapovesti, salutira, ostavlja hartiju sa napisanim pismom-naređenjem-zahtevom-molbom, šta li? i okreće se. Za njim ostaje samo prdnjava auspuha od džipa kojim se dovezao uz jaku škripu kočnica. Nema protivljenja vojnim vlastima. Uglavljuju poklopac na pokojnikov sanduk, žitovski predsednik mesne kancelarije, koji je inače došao sa majorom-kurirom, budući da je izvršilac najpre kod njega navratio i upoznao ga sa željom komandanta južnog fronta prema Prištini, nije ovlašćen da tumači naloge vojnih vlasti tako da ceo postupak poprima neku vrstu vojne tajne. Očas su kod kapije bila ambulantna kola. Tako se prvi put u istoriji male palanke Žitovo prekinula jedna sahrana na neobičan način. Jednostavno su je odložili. Rođaci i susedi, radoznali vernici i poštovaoci božjeg reda i zakona stiskaju se u gomilu, džavrljaju nešto nejasno, čuje se i uplašena reč protesta, ali čim vojnik iz ambulantnih vojnih kola sa velikim crvenim krstom na vratima trupnu nogom i viknu da prekinu, nisu valjda stoka, zar ne znaju da neki drugi krvare tamo na Kosovu u borbi sa banditima, starice ubrađene u crne marame, daljnji rođaci i gomila probisveta koji su došli na ispraćaj radi bdenja a najviše zbog naknadne daće, samo uvukoše glavu u ramena i podviše rep. Predsednik mesne kancelarije priđe njemu, Andreji, kao sinu pokojnikovom, i poverljivo značajnim šapatom saopšti da će sahrana najverovatnije biti obavljena za nekoliko dana kad komandant južnog fronta, general Tomislav Manulov, ugrabi malo vremena. Helikopterom će najverovatnije sleteti, šapuće Andreji na uvo predsednik. Odmiče se i glasno da ga svi čuju kaže kako, uostalom, nema potrebe njemu da objašnjava kad je gospodin Manulov njegov polubrat a on, Andreja, Tomislava bolje poznaje. Andreja Kereba namršteno ćuti.
MLADEN MARKOV
Nin
30.01.2003.
Piščev odgovor na zablude
Povelju najprestižnije domaće književne nagrade Mladenu Markovu za roman ?Ukop oca? uručio je glavni i odgovorni urednik NIN-a Slobodan Reljić, a novčani deo nagrade od 180 000 dinara zamenik generalnog direktora Jubanke a.d. Jovan Šćepanović
Četvrtak prošli bio je u znaku knjige: u beogradskom Aeroklubu Mladenu Markovu za njegov roman ?Ukop oca? (u izdanju ?Narodne knjige?) svečano je uručena najprestižnija domaća književna nagrada, NIN-ova nagrada kritike za roman godine. Kao i svake godine, i ovoga puta bila je to svojevrsna svečanost duha, kojoj su prisustvovale mnoge poznate ličnosti iz kulturnog, političkog i uopšte iz javnog života. Predsednik SRJ Vojislav Koštunica poslao je pismo, u kojem dobitniku Mladenu Markovu čestita nagradu, ali i žali što nije u mogućnosti da prisustvuje njenom uručenju. Od republičkih vlasti bio je ministar pravde Vladan Batić, od gradskih Gorica Mojović, član Izvršnog odbora Skupštine Beograda, zadužena za kulturu. Bilo je više predstavnika diplomatskog kora, zatim predstavnici Srpske pravoslavne crkve i, svakako, dosta pisaca, među kojima i više ranijih dobitnika ovog prestižnog književnog priznanja: Milorad Pavić, Miroslav Josić-Višnjić, Dragoslav Mihailović, Radoslav Petković, Jovan Radulović...
Goste je najpre pozdravio glavni i odgovorni urednik NIN-a Slobodan Reljić, upućujući ?poseban pozdrav? čoveku ?čije nas je delo ovde okupilo? - piscu nagrađenog romana, Mladenu Markovu, i odajući zahvalnost članovima žirija i sponzorima nagrade: Jubanci a.d. i Aeroklubu.
?Kada se pogleda unazad, sve do 1954. godine, kada je dodeljena prva NIN-ova nagrada, onda se lepo vidi da izuzetan ugled ovog priznanja potiče ne samo od izuzetnih imena dobitnika nagrade, nego u velikoj meri i od najreprezentativnijeg sastava književnih kritičara koji su bili članovi NIN-ovog žirija?, rekao je Reljić, podsećajući da je žiri ove godine imao do sada najobimniji posao, da su mu na čitanje stigla čak 143 romana.
Potom je predsednik žirija Svetozar Koljević obrazložio šta je to što je prevagnulo da ?Ukop oca? ponese ovo vredno priznanje. A glumac Svetozar Cvetković pročitao je odlomak iz nagrađenog romana.
Onda je došao na red i onaj najsvečaniji trenutak: povelju nagrade Mladenu Markovu uručio je glavni i odgovorni urednik NIN-a Slobodan Reljić, a novčani deo nagrade (180 000 dinara) predao je zamenik generalnog direktora Jubanke a.d. Jovan Šćepanović. On je rekao da ?dodela ovog prestižnog priznanja, koje predstavlja svojevrstan trijumf pisane reči i lepote književnog stvaralaštva, ove godine ima dodatnu simboliku i poseban značaj za Jubanku i NIN?, s obzirom na to da se obeležava desetogodišnjica partnerstva u ovom poslu.
?U svetlu gotovo pola veka duge tradicije NIN-ove književne nagrade, naše desetogodišnje zajedništvo nekome možda neće izgledati osobito značajno. Smatram, međutim, da je ono utoliko vrednije ako se ima u vidu period u kome je ono započeto, dakle 1992. godine, kao i činjenica da su ti naši napori, koji imaju isti cilj - podrška razvoju i negovanju lepe književnosti - položili ispit vremena i odoleli svim iskušenjima?, rekao je zamenik generalnog direktora Jubanke a.d. Jovo Šćepanović, ističući da se ta saradnja ?odvija na obostrano zadovoljstvo, a verujem i na zadovoljstvo ljubitelja knjige, književnih stvaralaca i domaće kulturne javnosti?.
?Svaki NIN-ov roman godine bio je svojevrstan odgovor na pitanja doba u kome se pojavio, a mnogi su izdržali proveru vremena i postali neprolazne poruke?, ocenio je glavni urednik NIN-a Slobodan Reljić, napomenuvši da će se ?o romanu ?Ukop oca? tek govoriti?, a onda dao i reč dobitniku nagrade.
Mladen Markov se najpre zahvalio žiriju i darodavcima, NIN-u i Jubanci, na nagradi, kao i svom izdavaču ?Narodnoj knjizi? iz Beograda, a onda izrekao prigodno slovo, objasnivši pri tom šta ga je motivisalo da napiše ovaj roman, u kojem je, kako je rekao, pokušao da odgovori na neka teška pitanja i rastera oblake zabluda nad ?nebeskom Srbijom?, a on sam, kao autor, ?preuzeo ulogu lekara-dijagnostičara?, i to onako kako je ?učio od Čehova?.
JOVAN JANjIĆ
Osveta istorije
Dragi Mladene,
Iskreno me je obradovala vest da si dobio NIN-ovu nagradu. Voleo bih, međutim, da si je dobio ranije, za neku malo manje bezizlaznu i neopozivu knjigu, neku od onih u kojima otkrivaš ono što se i u književnosti i u istoriografiji najčešće prećutkivalo: stradanje sela i seljaka pod usrećiteljima raznih boja. Kolike god da su bile muke koje si opisivao, beznađe nisi nigde, bar ni u jednom delu koje ja znam, ovako zgusnuo i sve na njega sveo. Možeš ga, čini mi se, opipati, testasto je i masno kao banatska zemlja. Tvoj junak sâm kaže da se trudio da skrati sve što mu se čini da je suvišno od stvari, lica, naziva mesta. Zato i nema onoliko onih raskošnih, makar i crnih, ali sjajnih i detaljima bogatih ranijih Tvojih slika. Ima utrnulosti, zgađenosti i pustoši. Lepih i obećavajućih početaka i ružnih i besmislenih završetaka. Ima sveta u kome je sve izrovašeno, u kome se sahrane odlažu i grobari viču da ih politika ne zanima, a umrle dele na partijaše i nepartijaše. I istorije koju kažeš da gužvamo i kao zakrpu koristimo, a ona nam se višestruko sveti. Ima stida i besmislenog svaljivanja krivice.
Voleo bih, rekoh, da si nagradu dobio ranije. A voleo bih i da u onome što sledeće objaviš bude bar zrno nade, pa makar i mnogo besa i ljutnje.
Istinski mi je žao što nisam mogao da dođem na svečanost dodele nagrade, protokolarne obaveze koje imam ne mogu se pomerati, a zakazane su još pre petnaestak dana.
Prijateljski,
V. Koštunica
U Beogradu, 23. januara 2003.
Danas
08.02.2003.
Mladen Markov, dobitnik Ninove nagrade
Napisao sam pristojan roman
"Najnoviji roman pisao sam dugo ne nameravajuci bas da ga dovrsim, ali kad sam ga zavrsio, nisam hteo da ga mnogo popravljam, jer nisam nameravao da ga objavim", prokomentarisao je svoj najnoviji roman "Ukop oca" knjizevnik Mladen Markov, dobitnik Ninove nagrade za proslu godinu, tokom knjizevne veceri u uzickoj Narodnoj biblioteci. Markov se poverio da nije ocekivao nagradu, ali da je znao da je "napisao pristojan roman". "Napisao sam tu knjigu s namerom da odgovorim na neka pitanja, koja ni meni nisu bila jasna", porucio je nagradjeni pisac, a potom ocenio da se "suzilo polje srpskog jezika, jer su se nekada knjige stampale u tirazu od 5.000 primeraka i da to nije bilo dovoljno".
Dr Radivoje Mikic, clan zirija za dodelu Ninove nagrade istakao je da je osnovna karakteristika dela Mladena Markova sto kroz dobro ispricanu pricu i sa relevantnom temom, pokazuje shvatanje proze. "Jedan broj nasih savremenih pisaca ne vodi dovoljno racuna o tome, jer smatraju da je dovoljno eksperimentisati, a da citalac, zbog toga, mora da izdrzi takvu vrstu napora. Markov ide obrnuto, i smatra da citalac ima pravo na dobru pricu i relevantnu temu, a potom i da relativno lako podnese piscevu eksperimentalnost", ocenio je Mikic.
N. Kovacevic
Nin
06.02.2002.
Ružni, prljavi, zli
NASLOV: Ukop oca
AUTOR: Mladen Markov
IZDAVAČ: Narodna knjiga
Beograd 2002.
Smeštena u veoma širok vremenski okvir, koji pokriva period od gotovo sedam decenija, radnja poslednjeg romana Mladena Markova, ?Ukop oca?, prati životni put Andreje Kerebe, slikara, intelektualca, ?bivšeg boema i osvedočenog anarhiste?. Na vest o smrti oca, ?gazda Ignjata?, ?jednog od najbogatijih trgovaca i najčuvenijeg kafedžije u palanci i srednjem Banatu?, Andreja dolazi u porodičnu kuću u rodnom Žitovu, na sahranu koja se, pošto dva puta bude odložena, do kraja romana neće ni održati. Kućom, kao i čitavim Ignjatovim imanjem, sada gazduju Andrejina maćeha Stevanka Manjulov, udavača iz interesa, i polubrat Tomislav Manjulov, general i ?komandant južnog krila kosovskog fronta?. Oni su s Ignjatom sklopili ugovor o doživotnom izdržavanju koji je Andreju, stanovnika jednog beogradskog doma za penzionere, sasvim lišio nasledstva.
Bdenje kraj očevog odra, u gostinskoj sobi čiji su zidovi ?načičkani? starim porodičnim fotografijama, za Andreju je prilika da u sećanje dozove sav svoj prošli život, ali i da se zapita o smislu svog života, lišenog ljubavi, razumevanja i saosećanja. Oživljena sećanja otvaraju stare, nezalečene rane: čežnju za majkom koju nikad nije upoznao, mržnju prema ocu tiraninu i zgađenost nad palanačkim licemerjem, primitivizmom i glupošću. U zagušljivoj sobi, ispunjenoj ?zadahom tela u raspadanju? i dimom lojanica, slike sećanja slažu se u priču o usamljenosti, gubitku iluzija i životnom porazu. ?Ukop oca? je roman o smrti, fizičkom i duhovnom nestajanju. Zagledan u pokojnikovo lice i u prizore iz prošlosti, Andreja Kereba dolazi do saznanja o prolaznosti života: ?U što god pogleda, sve je trošno, sve je kvarno, sve je obasjano samo njemu dostupnom i njegovom oku vidljivom bojom laganog truljenja.?
Ali, u ?Ukopu oca? nije ispričana samo jedna lična i porodična istorija. Postavljajući priču o Andreji, ?otpisanom? sinu, u širi istorijski kontekst, kojim su obuhvaćena najdramatičnija zbivanja naše dvadesetovekovne istorije, od nemačke okupacije do poslednje ?herojske odbrane? Kosova, Markov se sudbinom porodice Kereba služi kao metaforom srpskog nacionalnog poraza. Andrejin životni neuspeh, kao posledica njegove nesposobnosti da se suprotstavi autoritarnom ocu, aluzija je na tragične zablude jugoslovenske istorije u poslednjih pola veka. Bilo u porodici ili u državi, intelektualni i moralni konformizam donosi podjednako porazne rezultate. U tom smislu, apsurdan, gotovo burleskan središnji motiv romana, sahrana bez sahrane, nije samo podsmevanje palanačkim naravima i običajima, već je i metafora besmisla vremena u kojem je laž predstavljana kao istina, žrtve kao dželati, a porazi kao pobede.
?Ukop oca? napisan je tradicionalnim, realističkim stilom, s mnoštvom uglavnom efektno odabranih naturalističkih detalja, a Markovljev jedini ustupak ?modernijem? književnom izrazu sastoji se u načinu sklapanja sižea. Događaji iz Kerebinog života nisu dočarani linearno, po hronološkom redosledu, već onako kako ih se junak seća - po asocijativnom principu. Ova memoarska tehnika pripovedanja zahteva od pisca da svog junaka predoči kao izuzetno senzibilnu svest, prijemčivu na utiske različite vrste. Mladenu Markovu samo donekle polazi za rukom da taj zahtev ispuni. Njegov junak jeste uverljiv kao određen tip ličnosti, ali piscu nije pošlo za rukom da ga obdari senzibilnom i dovoljno lucidnom svešću čija bi perspektiva bacila dodatni smisao na predočena zbivanja. Zato pripovedanje u ?Ukopu oca? povremeno deluje monotono i nezanimljivo. Ponavljaju se iste slike sećanja na prošlost, ili se variraju s manjim modifikacijama, bez produbljivanja njihovog značenja.
Uz statičnost Andrejinog psihološkog portreta, i ponavljanje sličnih epizoda i situacija (na primer, gotovo istovetni opisi starica narikača prisutni na skoro svakoj stranici romana) kod čitaoca stvara utisak da bi knjiga bila mnogo bolja da je bar stotinak stranica kraća. Osim toga, veoma usporen ritam razvijanja pojedinih motiva i likova u prvom delu romana u nesrazmeri je sa završnim delom, u kojem se uvode nove ličnosti i motivi (motiv đavola, očevog zločina). Iako su veoma važni za razumevanje romana u celini, ovi motivi pominju se tek usput, kao u žurbi, pa se čini kao da je pisac pred sam kraj romana izgubio ?dah? ili postao nestrpljiv da što pre završi knjigu.
Nasuprot tome, posebno treba istaći Markovljevu veštinu u slikanju atmosfere i portretisanju sporednih ličnosti. Sigurno, uz minimum sredstava, Markov živopisno slika palanačke tipove: starice ubrađene u crne marame, dečake kvrgavih kolena i ošišane na ?nulericu?, ?devojčice sa upletenim kikama?, pijane i bahate goste na daći. Galerija ovih likova, stalno prisutnih u pozadini glavnog zbivanja, podseća na prizore sa slika naivnih slikara: uniformisani, svi nalik jedni na druge, oni kao da su više izraz nekog zajedničkog duha palanke kojeg se Markovljev junak ?grozi?, nego posebne, individualno obojene ličnosti. Prisustvo ovih likova, ?zlih i neprosvećenih?, kako ih Andreja Kereba vidi, najviše doprinosi izuzetno mračnom i pesimističnom, na momente čak i morbidnom doživljaju sveta svojstvenom Markovljevom romanu.
ADRIJANA MARČETIĆ
Dnevnik
15.02.2003.
MLADEN MARKOV U PANČEVU
Literatura istinitija od istorije
Dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman godine evocirao uspomene na život u Pančevu, prvu priču, nagradu na konkursu na kome je predsednik žirija bio Ivo Andrić
PANČEVO - Posle više desetina godina dobitnik NIN-ove nagrade za roman ?Ukop oca?, Mladen Markov došao je u grad svoje mladosti - Pančevo - gde je, po njegovim rečima, kao boem, kurir u Domu narodne armije i napisao prvu priču. Prepoznavši u publici mnoge svoje školske drugove iz gimnazijskih dana Markov, koga mnogi kritičari smatraju angažovanim ali ne i dnevnopolitičkim piscem, o toj politici, zbog koje je uvek bio u nemilosti, a ni sada nije omiljen, rekao da je literatura istinitija od istorije. Istoriju, po njemu, pišu pobednici, a literaturu, romane, priče i pesme mnogo manje ostrašćeni akteri.
Mladen Markov je pohađao Gimnaziju ?Uroš Predić? u Pančevu gde se doselio iz svog rodnog Sefkerina. Nije bio iz bogate porodice i, da bi mogao da nastavi školovanje, morao je da se zaposli. Dobio je mesto kurira u tadašnjem Domu narodne armije. Tu je nosio poštu i, kako kaže, donosio i sklanjao stolice za igranke koje su se održavale upravo u sali u kojoj je predstavljen njegov roman.
U Domu narodne armije u Pančevu bio je i redovni čitalac lista ?Narodna armija? (sada se zove ?Vojska?). Jednog dana je zapazio u tom listu konkurs za priču. Misleći da i on može da napiše priču i, eventualno, dobije neku nagradu, poslao je svoj rad na konkurs naravno, pod šifrom. Nije bio malo iznenađen kada je po završetku konkursa pročitao da je dobio drugu nagradu. Priznanje je, takođe, dobio i tada nepoznati Selenić. Taj konkurs i druga nagrada, posle toliko godina, ne bi bila toliko interesantna da predsednik žirija na tom konkursu nije bio Ivo Andrić a jedan od članova Velibor Gligorić....
- Čitao sam sve što mi je došlo pod rukom ali sam i živeo boemski život upravo ovde u Pančevu, odakle sam kretao na svoja mnogobrojna putovanja po svetu. Tako sam upoznao i najbolje pisce, njihova dela, ali se i družio sa boemima, kojih sada nema, ali sam tako upoznao i život bez čega ni jedan pisac ne može to da bude - rekao je Mladen Markov, burno pozdravljen od svojih Pančevaca obećavši im da će napisati i mnogo više nego do sada o njegovom boravku u Pančevu jer, kako kaže, u svim svojim delima ne može da zaobiđe ovaj grad i banatski mentalitet koji najbolje poznaje.
N. Terek
Borba
18.02.2003.
ZANIMLJIVOSTI SA PANCEVACKE PRMOCIJE ROMANA GODINE ?UKOP OCA?
Mladen Markov i ispisnici?
Promocija romana Mladena Markova ?Ukop oca? u pancevackom Domu Vojske bila je prilika da se okupe nekadasnji skolski drugovi dobitnika NIN-ove nagrade za proslu godinu. Naime, svojevremeno je Markov iz rodnog Sefkerina dosao u ovaj grad da bi pohadjao gimnaziju (sada nosi ime Urosa Predica) a da bi smogao para za skolovanje, zaposlio se kao kurir u tadasnjem Domu Armije, u istoj ovoj zgradi gde se, ponovo sreo sa svojim ispisnicima i prisecao gimnazijskih dana?
Radeci u Domu redovno sam citao novine ?Narodna armija? i tu zapazio konkurs za pricu, tu sam napisao svoj prvi tekst i poslao ga i ne pomisljajuci da cu dobiti nagradu ? kaze Markov. ? Ipak, bio sam drugi na tom knkursu, nagradjen je bio i Slobodan Selenic, predsednik zirija bio je Ivo Andric a radove je ocenjivao i kriticar Velibor Gligoric. Upravo zato volim ovaj grad i vas, svoje drugove, a u Pancevo sam se kasnije vracao sa svojih brojnih putovanja?
Iz tog vremena je i jedno bolno secanje ? imao je nesrecu da ovde slomije nogu i da se podugo leci u Bolnici a da kasnije, a sa stakom, radi svoj kkurirski posao, raznosi postu i kafe a uvece za vreme igranki, da sklanja stolice u dvorani u kojoj su njegovi drugari plesali a on, gotovo tada invalid, stoji uza zid i zavidi im?
Secajuci se pancevackih dana Markov kaze da je tada citao mnogo, ne birajuci, sve sto mu dodje pod ruku. Tako je upoznao najbolje pisce, ali i ziveo boemski. Druzio se sa poznatim pancevackim boemima, kojih vise nema, a odavde kretao na brojna putovanja po svetu?Mnoge lepe uspomene vezu ga za ovaj grad, pa je na rastanku svojim nekadasnjim drugovima obecao da ce ubuduce vise pisati o svom mladalackom zivotu u Pancevu?Zbog svega toga Pancevci rado prihvataju preovladjujucu ocenu da je Mladen Markov angazovan ali ne i dnevno-politicki pisac, a on sam o tome kaze:
-U politickim krugovima pre sam bio u nemilosti a ni sada nisam omiljen, jer istoriju pisu pobednici, a romane, price i pesme manje ostrasceni stvaraoci?
N.Djuric
01.01.00
Politika
02.10.2002.
NOVO IZ NARODNE KNJIGE
Roman o umetniku
Predstavljeno najnovije delo Mladena Markova "Ukop oca"
U prostorijama "Narodne knjige", juče je predstavljen najnoviji roman Mladena Markova "Ukop oca", koga je Vasa Pavković, urednik u biblioteci "Alfa", ocenio jednim od najboljih ostvarenja ovog autora.
Podsećajući na dosadašnji književni opus Mladena Markova, Pavković je istakao da je reč o veoma zanimljivom autoru, kvalitetnom pripovedaču, koji je svoju spisateljsku vrednost već potvrdio pripovednim knjigama kao i romanima.
U najnovijem romanu, Mladen Markov piše životnu priču glavnog junaka Andreja Kerebe, slikara i konzervatora, od trenutka očeve smrti, kao prelomnog momenta u njegovom životu. Prolaskom kroz hodnike vremena ovog junaka, Mladen Markov istovremeno pripoveda i o sudbini srpskog naroda, u vremenu koje je za nama.
? To je tragična priča, ispričana slojevitim, bogatim jezikom, neka vrsta romaneskne ali i antropološke studije o našim karakterima, naglasio je Pavković i dodao da je prednost dela, autorovo objedinjavanje više ravni posmatranja stvarnosti, zbog čega se knjiga može čitati, između ostalog, i kao roman o umetniku.
Istakavši da su sve njegove knjige pisane sa namerom da ostave umetnički trag za budućnost o vremenu u kome smo bili učesnici i svedoci, Mladen Markov je dodao da će posle jednog veka radoznali čitalac, kroz njegovo literarno štivo, saznati u kakvom vremenu su živeli preci.
Izražavajući nadu da je reč o njegovom poslednjem delu, Markov je zaključio da je "Ukop oca" samo "opis nekoliko psiholoških trenutaka čoveka u kompletu istorije ovog naroda, pokušaj demitologizacije ?šumskog? i ?vodenog? čoveka, Kosova kao srpske zablude, mržnje oca kao dvojnika i njegov ukop kao metafore, nekoliko usputnih zapažanja o konformizmu intelektualaca, dvoumljenja nad svrhom umetnosti i iznad svega provincijalnosti duha i pogubnosti mržnje".
Z. Karanović
Danas
24.01.2003.
Mladenu Markovu juce urucena Ninova nagrada
Prestiz zacinjen skandalima
Svecano urucenje Ninove nagrade knjizevne kritike, kojom je za roman 2002. godine proglasen "Ukop oca" Mladena Markova (Narodna knjiga), upriliceno je juce u Aeroklubu u prisustvu brojnih uglednih zvanica. "Pokusao sam i da odgovorim na neka teska pitanja i rasteram oblake zabluda nad mitskom, kobno nazvanom nebeskom Srbijom", istakao je u svom obracanju Mladen Markov, zahvaljujuci se izdavacu, ziriju i Jubanci, sponzoru nagrade. "Tek sada u toku ovih dana medijske paznje, shvatio sam koliko je Ninova nagrada prestizna. Cak je i opasna. Ima ponekad los obicaj i da ubije. Moram sa strepnjom bdeti da nam se vise nikad ne dese takva ubistva", zakljucio je Markov.
Laureatu u cast govorio je Svetozar Koljevic, predsednik zirija Ninove nagrade, podsecajuci da je roman "utemeljen u slikama autenticnih osecanja kao sto su zloba, pakost, mrznja i ambicija" kojima naznacava neku vecnu istinu, "kojoj je pisac pronasao lokalno prebivaliste i ime". Nakon urucenja nagrade, odlomke iz knjige "Ukop oca" citao je glumac Svetozar Cvetkovic.
Odluka zirija, koji je radio u sastavu Svetozar Koljevic, Adrijana Marcetic, Petar Pijanovic, Ivan Negrisorac i Aleksandar Jerkov, doneta je vecinom glasova na poslednjoj sednici odrzanoj 18. januara. U uzem izboru nasli su se i naslovi "Knez Miskin u Belom Valjevu" Radovana Belog Markovica, i"Logika reke, pruge i otpada" Daniela Kovaca, "Klopka" Nenada Teofilovica i "Sablja grofa Vronskog" Dobrila Nenadica - koji je na odluku zirija ovih dana burno reagovao pismom jednom beogradskom dnevniku, u kom je zabranio dalje koriscenje njegovih reci, napisanih ili izgovorenih. Po hodnicima Aerokluba juce se nije moglo dobiti zvanicno misljenje o ovom slucaju, mada se citav incident poredi sa proslogodisnjom proizvodnjom skandala oko Ninove nagrade u istom dnevnom listu.
M. Jovanovic
Nin
23.01.2003.
Dedovi su pojeli unuke
To je ono što mene strahovito plaši, poražava, koliko ćemo još dugo mi sahranjivati tog oca, našu prošlost, sadašnjost, a pitanje je, možda zajedno sa svim tim i našu budućnost. Ovaj roman je upravo slika drame našega doba. Vidite, mi sve to suviše komplikujemo. Meni se čini da je stvar mnogo jednostavnija. Ljudi koji su navikli dobro i lepo da žive, oni bi i dalje da dobro i lepo žive i njima nije nikakav problem da promene košulju pa i dalje dobro i lepo da žive - a trebalo bi da plate svoje zablude. Pravi veliki umetnici su plaćali svoja uverenja. Tomas Man je pobegao iz Nemačke, ne slažući se sa nacizmom. Šta mislite, zar Tomas Man nije mogao da kaže: u redu, slažem se, ili samo da ćuti. Ništa više. Jer, i ćutanje je jedan vid odobravanja
Davne 1956. godine na konkursu ?Narodne prosvjete? iz Sarajeva žiri u sastavu Milan Bogdanović, Gustav Krklec i Nika Milićević je od tri stotine prispelih rukopisa odabrao sedam za objavljivanje. Jedan od tih sedam rukopisa bio je roman ?Hronika o zaboravljenom selu?. Tako je mladi, dvadesetdvogodišnji pisac Mladen Markov ušao u jugoslovensku literaturu. Sledeće godine opet konkurs i opet uspeh. Novi roman ?Ravnica?. ?Sada si pisac?, rekao mu je Branko Ćopić.
Sa dvadeset dve godine objavili ste prvi roman. Otkud potreba za pisanjem?
- To je proisteklo iz velikog čitanja. U selu sam pročitao tri značajne knjige, pre nego što sam u Pančevu upisao prvi razred gimnazije. To su bile ?Ognjem i mačem? Sjenkjeviča, ?Osvajanje sveta? Žila Verna i Kiplingova ?Knjiga o džungli?. Samo tri knjige sam pročitao do jedanaeste godine. Te tri knjige sam slučajno pročitao zato što ih je neki moj rođak zaboravio. I sada ih čuvam. Dao sam da se ukoriče.
Knjige koje su na vas presudno uticale?
- Malo je reći uticale. Znao sam napamet imena likova. Na stranicama tih knjiga navijao sam za junake, dopisujući svoje impresije... Dopisivao sam Sjenkjeviča, Kiplinga, Verna. Tako sam zavoleo i pisanje. Kad sam došao u Pančevo u gimnaziju, počeo sam da gutam knjige.
Onda sam doživeo nesreću da sam kešajući se za voz teško slomio nogu. Četiri godine sam ležao nepokretan u bolnici u gipsu. To se desilo 25. maja na Titov rođendan. Pustili su nas iz škole da idemo kući a mi otišli da se kešamo.
Pročitao sam za vreme lečenja nebrojano knjiga. Iz bolnice sam izašao u devetnaestoj godini. Izgubio sam najlepše godine života. Hodao sam s jednom štakom... Tada sam počeo da pišem neke pesme iako poeziju nikad do tada nisam čitao. Bio sam usmeren na prozu.
Može se reći da ste imali američku biografiju.
- Da, da, američka biografija. Družio sam se sa najgorom fukarom. Radio sam najteže fizičke poslove, sa neverovatnim ljudima. Da bih preživeo prodavao sam i list ?Pančevac? na ulicama. Potom sam počeo da pišem za ?Pančevac?. Bilo je jako teško.
Iskoristio sam poznanstvo sa Milanom Bogdanovićem kako bih dobio lakši posao, kako bih mogao da pišem..
Posle objavljenog prvog romana?
- Da, on me je posle objavljivanja mog prvog romana ?Hronika o zaboravljenom selu? veoma zavoleo. Otišao sam kod njega u Narodno pozorište. On je bio upravnik tada. Kazao mi je: nemojte raditi u novinarstvu, vi ste darovit pisac, bolje radite negde kao knjigovođa, a pišite. Kažem: ne mogu. Digao je slušalicu i pozvao Mirka Tepavca. Tako sam postao novinar Radio Beograda. Međutim, Bogdanović je bio u pravu. Dok sam radio u novinarstvu malo sam pisao.
Prelazite potom u Beograd.
- Pre nego što ću početi da radim u Radio Beogradu radio sam neko vreme u Domu armije. Pročitam jednog dana da je ?Narodna armija? raspisala konkurs za pripovetku. Anonimni konkurs. Sednem i napišem priču koja se zvala ?Dobrovoljci?. Dobijem drugu nagradu, prva nije dodeljena.
Zamislite, predsednik žirija bio je Ivo Andrić, a članovi Velibor Gligorić, Dobrica Ćosić, Čika Ivanović, Erih Koš. Bili su zapanjeni u ?Narodnoj armiji? kada su videli autora. Dobio sam trideset hiljada dinara kao nagradu. To je bila ogromna para. Tada sam se lepo obukao, nov mantil, novo odelo... Napravio sam veliku pijanku. Ne možeš, bre, da živiš u društvu kurjaka a da ne urlaš.
Vaša generacija su Branko Miljković, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Miodrag Bulatović...
- Jeste. To je najtalentovanija generacija moderne srpske književnosti. Bili su tu još i Veca Lukić, Brana Šćepanović, Žika Lazić, Boža Timotijević... Mora da sam zaboravio nekog. Svi smo vreme provodili u tom beogradskom kafanskom ?Bermudskom trouglu? - Šumatovac, Lipa, Grmeč. Ne mogu da zaboravim kako smo se po pedeset puta dnevno sretali špartajući između raznih listova. Bili smo strašna sirotinja. Nismo imali šta da jedemo ponekad. Bednici, rečju.
Prvi veliki uspeh imao je Bulatović. Naš i evropski.
- Ne samo to, Bule je bio rodonačelnik nove vrste pisanja. Iz njegovog šinjela izašla je moderna srpska proza.
Kasnije, kad smo svi imali neki uspeh, počeli smo da se delimo na takozvane moderniste i realiste - ?Savremenik? i ?Delo?. Stariji su pokušavali i uspevali da nas podele. Oskar Davičo je to prvi počeo. Tu su negde bili i Ćosić i Antonije Isaković koji su meni bili nejasni. Čas su bili ovamo, čas tamo.
Po potrebi?
- Da. Mislim da su njih dvojica dosta zavisili od Oskara Daviča i od Borislava Mihajlovića Mihiza. Jer, Mihiz i Oskar Davičo su njihovi književni očevi. To su bili pisci. Pisci njihovih knjiga u stvari su Oskar Davičo i Borislav Mihajlović. Oni su inače ono što je Bule rekao: Prvi pisac Prve proleterske i Drugi pisac Druge proleterske. Ili, tako nešto. Pravio je vrtoglave zezancije na njihov račun.
To ga je koštalo članstva u SANU.
- To ga je, bre, koštalo svega. Koštalo ga je života, čoveče. Vi mislite da se on nije žderao. Kiša je dotuklo do smrti to provincijalno shvatanje literature. Pa, NIN-ova nagrada je ubila Skendera Kulenovića. Njemu su uveče javili da je dobio NIN-ovu nagradu za fantastičan roman ?Ponornica?. A ujutru dodele nagradu Petku Vojniću Purčaru. I Skender umre sutradan. Udari ga srčka, što kažu.
Zamislite kako je bilo velikom Crnjanskom kada mu je jedan Dobrica Ćosić rekao: ne može se odmah biti redovni član SANU, morate, gospodine, prvo da budete dopisni član. Crnjanski mu je sa prezirom odgovorio: gospodine, ja da sedim i da čekam u predsoblju mojih učenika, nemam nameru. Ćosić je to rekao čoveku čiji će skoro svaki red da opstane u ovoj književnosti.
A nečija ni knjiga neće, a kamoli red.
- Ne znam, lično mislim da Ćosiću nisu loši ?Koreni?, a za ostalo videćemo.
Za poslednjih deset godina samo dve knjige. ?Stanje svesti?(1995) i ?Ukop oca?(2002). Dugo vas nije bilo u književnom životu, uglavnom politika. Izgubljeno vreme, ili, ipak...
- Mislim da jeste. Angažman u politici za pisca je izgubljeno vreme.
Pisac je mogao u toj i takvoj našoj politici da pronađe raznovrsne likove, situacije...
- Pisac je mogao da nađe i našao je zanimljive likove. Ali moglo je to i bez toliko skupo plaćenog iskustva. No, i pored mog političkog angažmana ja sam ipak pisao. Ne koliko je trebalo, ali sam ipak pisao.
?Ukop oca? je u osnovi priča o dvojici polubraće koji treba da sahrane oca. Jedan je intelektualac, konformista a drugi general, slavni ?branilac Kosmeta?. Međutim, zbog stalne zauzetosti branioca sahrana se stalno odlaže... Nije li ?Ukop oca? istovremeno i ukop poslednje decenije, ukop političke satrapije koja je dominirala tim mračnim vremenima?
- Istovremeno i jedno i drugo.
Međutim, izgleda da se nije uspelo sa ukopom oca, a ni onog svega što je karakterisalo poslednje godine. Kao da nismo ukopali to vreme.
- Tačno. Vi ste to shvatili onako kako sam ja i hteo. I to je ono što mene strahovito plaši, poražava, koliko ćemo još dugo mi sahranjivati tog oca, našu prošlost, sadašnjost, a pitanje je, možda zajedno sa svim tim i našu budućnost.
Latinoamerički pisac Augusto Roa Bastos smatra da ?svaki pisac jednostavno mora da bude angažovan, da oseća dužnost prema nečemu; u suprotnom bio bi samo esteta ali ne i pisac?.
- Mislim da je potpuno u pravu. To dokazuje i Ginter Gras. Nema neangažovane literature. Jer i neangažman je svojevrsni angažman. Kao što nema nove knjige posle Biblije, Ilijade i Odiseje. Mi samo variramo i pišemo o svom vremenu.
To je angažovanje kroz literaturu. Ali šta je sa destilisanim, direktnim angažmanom pisca u politici...
- To je glupost. Znam po sebi. Uvek budeš na kraju prevaren. Retki su pisci koji su lukavi. Pravi pisci su naivni i uvek zbog toga udare glavom u zid, a posle se kaju. Pisci vole ljude. Političari ne, uglavnom ne.
Montenj kaže: nije greh učestvovati već ostati.
- Nisam znao za tu rečenicu, ali drago mi je da sam se poneo onako kako Montenj savetuje.
Na jednom mestu u romanu vaš junak izgovara i ovu rečenicu: ?Ne prebacuje sebi da je prljav, ali zato je izabrao zavetrinu posmatrača... Čovek tih osobina ne treba da se meša u svakodnevicu.?
- Tačno. To je maltene stav Srpske akademije nauka i umetnosti. Oni su izmislili i reč: nadstranačje. Šta to znači? Iznad stranke svake.
SANU ozbiljni kritičari optužuju da se uključila u politički život, da se mešala ali na poguban način.
- Akademija je stvorila Memorandum. Svi smo ga čitali, oni kažu - ukraden, pa nedorađen i tako dalje. Ali ako analiziramo celu našu situaciju, vidimo da je dosta stvari Milošević radio po Memorandumu. I mene upravo to nervira, što se sad odjednom oni odriču te činjenice. Radi se o tome što ti koji su tvorci toga, a jedan je ?otac nacije?, nisu odgovarali. Sada pred sudovima u Prokuplju i kojekuda odgovaraju izvršioci njihovih ideja.
Meni je Ćosića žao. Sada kaže da je o svemu tome pisao u svojim knjigama. Nije nego. Tako se ne može razgovarati. Šta, jel? treba da njegove knjige prevodimo Karli del Ponte. To može i Karadžić da kaže, i on je napisao neke knjige.
Znate, pisac je dužan da deli sudbinu svog naroda. To Dobrica nikada nije radio.
Treba, dakle, tražiti uzročnika zaraze.
- Naravno. Mene interesuje ko je idejni tvorac zločina. Idejni tvorac. Moje je kao pisca da konstatujem bolest. Tako me je Čehov učio. A to je veliki učitelj. Da konstatujem bolest..
Ernesto Sabato podseća: od pisca se očekuje da bude u stanju da prenese potpunu sliku drame svoga doba.
- Ovaj roman je upravo slika drame našega doba. Vidite, mi sve to suviše komplikujemo. Meni se čini da je stvar mnogo jednostavnija. Ljudi koji su navikli dobro i lepo da žive, oni bi i dalje da dobro i lepo žive i njima nije nikakav problem da promene košulju pa i dalje dobro i lepo da žive - a trebalo bi da plate svoje zablude. Pravi veliki umetnici su plaćali svoja uverenja. Tomas Man je pobegao iz Nemačke, ne slažući se sa nacizmom. Šta mislite, zar Tomas Man nije mogao da kaže: u redu, slažem se, ili samo da ćuti. Ništa više. Jer, i ćutanje je jedan vid odobravanja.
Vi sebe, kako jednom rekoste, smatrate nacionalistom, na način Slobodana Jovanovića koji je nacionalizmom izjednačavao sa patriotizam. Zar ne bi trebalo da umetnik, stvaralac, bude podređen drugom višem zakonu nego što je nacionalni. To arlaukanje pro domo sua koje su započeli Brozovi projektovani nacionalisti i danas traje?
- Da, ali time sam više objašnjavao značenje nacionalizma nego što sam se zalagao za lični angažman. Normalno je voleti svoj narod kao što nije normalno mrzeti drugi narod. Najopasnije je ako ljubav prema svom narodu dokazujete mržnjom prema drugom narodu.
Kao što nije normalno zalagati se za ?humanitarna preseljenja?
- Naravno da nije normalno. Ali to nisu nacionalisti. To su šovinisti. To su zločinci, koji bi trebalo da odgovaraju zbog toga što su takve stvari predlagali. Ali, obično ti koji su duhovni začetnici zločina retko stradaju. Mi nismo počeli da prozivamo one koji su znali za zločine, koji su ih inspirisali kao ni one koji danas te i takve inspiratore štite. Suština je, dakle, u tome.
Slovenački pisac Ciril Zlobec će reći Ćosiću: ?Kada te je Ce-Ka imenovao za Srbina, ti si, Dobrice, zvanično u Jugoslaviji postao prvi Srbin.? Za ulogu odanog i u partijskim vrhovima najpožrtvovanijeg branioca ?ugroženog srpskog naroda?, koju Ćosić nikada više nije prestao da igra, Mirko Tepavac kaže da mu je ?taj oreol... darovala naša ideološka isključivost. Sigurno se ?osećao elitistički? kao nedemokratski osuđeni nacionalni mučenik...?
- U pravu su apsolutno. Dodao bih nešto o tome. Meni je žao što danas takvi ljudi, nacionalkomunisti predstavljaju srpski narod. Međutim, radi se o tome da ti ljudi još drže nesahranjenog oca i njima odgovara da drže na ledu u nekoj hladnjači nesahranjenog oca jer će oni onda da žive duže i da vladaju duže.
U romanu se dosta problematizuje, pored ostalog, i vera. Kako to da se Srbi za svoju veru tako rado bore a tako nerado žive po njenim zakonima. Pomenuli smo pre neki dan prenošenje moštiju kao negativnu mobilizatorsku ulogu? Junak romana se pita: ?Otkud nama, Srbima, uverenje da nam je uvek učinjena nepravda??
- Bio sam tada u Hrvatskoj. Gledao sam to na televiziji. Hvatao sam se za glavu kad sam video kako se činodejstvuje i kako se kroz Srbiju prenose mošti kneza Lazara i govorio sam mojima okolo: ovo će skupo da nas košta. Pa ono u Prebilovcima, kada se skupio sav cvet srpske poezije i proze. Nisu bili svesni, a možda i jesu, šta su sejali.
Mislite da nije trebalo te ustaške žrtve iz Prebilovaca ponovo sahraniti ili je problem što je od toga stvarana ideologija? Što su te nesrećne žrtve zloupotrebljene?
- Pravljena je ideologija od toga, to je problem. Nisu oni mislili na žrtve već na osvetu. Mislili su na nove žrtve, ne njihove ovog puta. Stvaran je novi nacionalni mit. A nas ubiše baš mitovi. Mi smo jedini narod koji je od poraza napravio pobedu i još se time diči.
Andrej, glavni junak romana ironizuje rečenicu poznatog pesnika da je Jasenovac najveći srpski grad pod zemljom.
- Dobro ste rekli ironizuje, jer u stvari taj koji je to rekao bio je i tvorac ovakvih dešavanja i ovih nedela, i koji se po navici, valjda, opet ne odvaja ni od novog predsednika.
Srbin se pored neobrezanosti polnog uda odlikuje i po tome što mu se prezime završava na ?ić?. Ako si Srbin iz preka sa neurednim prezimenom, već možeš da zamirišeš na Švaburdu, piše u romanu. Plašite li se da posle ove knjige vi ne zamirišete na Švaburdu. - Ne, ovo je ironično rečeno...
A ja vas pitam bez ironije.
- I odgovoriću bez ironije. Ne plašim se ničega što je istina. Mi tu istinu koja god da je, moramo da znamo. Kako ćemo se sa njom suočiti to zavisi od našeg intelekta, poštenja. Što pre to učinimo to bolje po generacije koje dolaze.
Milošević i njegov režim su prošlost. Vaš prethodni odgovor inicira i pitanje koje je davno Artur London postavio u svojoj knjizi ?Priznanje?: ?Da li je revolucija velika samo onda kada se rađa?? Ako petooktobarske događaje tretiramo kao revoluciju...
- Revolucija je velika besmislica. Potpuno sam saglasan sa onim što je svojevremeno rekao Solženjicin: nikome ne bih poželeo revoluciju. Svaka revolucija udarila je prvo običnog čoveka. Tako da je i ova poslednja ?nameštena revolucija? kod mene pre svega izazvala gađenje, bez obzira što je imala za rezultat pad Miloševićeve diktature. To u stvari i nije bila revolucija. Dosta nam je revolucija, spasilaca i očeva naroda. Mi smo zemlja u kojoj su dedovi pojeli unuke.
Gde je tu pisac? Knjiga? Orvel se plašio onih koji bi zabranjivali knjige. Haksli je osećao strah od mogućnosti da više ne bude razloga za zabranu knjiga, jer jedva da će postojati čovek koji će želeti da ih čita? Mi kao da nismo daleko ni od Orvelovog ni od Hakslijevog razloga za strah?
- Malo se čita. A onda se postavlja pitanje: čemu zabrane knjiga. Uhvatio sam mnoge ljude da nisu pročitali nijednu knjigu. Nepismenost našeg naroda je katastrofalna. Nepismenost, neobrazovanje, neimanje navika a povrh svega toga i besparica i skupe knjige. Čak i oni koji bi želeli da kupe knjigu nemaju para. Onima koji danas imaju para nije do knjige. Mi smo uništili srednji sloj. Srednji sloj koji je osnova stabilnosti svakog društva.
S druge strane, nema više ni onog represivnog društva koje je svojim zabranama u velikoj meri stvaralo čitalačku publiku, koje je na taj način dizalo tiraže knjiga.
- Dobrica Ćosić me je upitao, kada se pojavila moja knjiga ?Isterivanje boga?, koliko je imala izdanja. Odgovorim mu da je imala, ne sećam se sada tačno, šest ili sedam izdanja. A on mi, molim vas, kaže: nisu te napadali dovoljno. Tu je suština: nisu te dovoljno napadali.
Đilasa su dovoljno napadali ali njegove knjige nisu objavljivali?
- Naravno. Sve je sada jasno. Nažalost, kasno.
LUKA MIČETA
01.01.00
Večernje novosti
13.10.2002.
Slike naših raskola
Negde pred kraj života slavni književnik Horhe Luis Borher napisao je pesmu "Trenuci" u kojoj dva stiha glase: "Ali kad bih mogao nazad da se vratim težio bih samo dobrim trenucima. Jer ako ne znate život je od toga sačinjen, od trenova samo".
Naš sagovornik Mladen Markov, istaknuti srpski pripovedač i romansijer, kome je u izdanju "Narodne knjige" upravo objavljen roman "Ukop oca", upravo to uzima kao moto knjige. A reč je o višeslojnom delu u kojem je glavna ličnost slikar intelektualac koji u ono ratno vreme devedesetih, nikako ne može da sahrani oca. Zašto, to najbolje objašnjava na početku sedme glave u kojoj se kaže: "Pokojnika odnose u hladnjaču, pošto je stigao vojnik-kurir sa pismom od Tomislava Manjulova, komandanta južnog krila kosovskog fronta da se sahrana odloži".
Neizbežna istorija
- Gusta je ova knjiga, puna je ideja, događanja - priča nam Markov. - Glavni junak je intelektualac, konformista, brat mu je na kosmetskom ratištu. Porodica nikako da se okupi i sahrani oca. Ratne su godine. Srbija, kao i uvek stenje pod teretom svih vrsta nevolja. Krvare i Srbi iz Kninske krajine. Opšte je ludilo. U takvom vremenu žive moji junaci. Jedni pokušavaju da odbrane dostojanstvo, drugi da sačuvaju glave.
Pre nego što je objavio ovaj roman, Markov je napisao dva značajna opsežna romana, u nekom smislu istorijska, "Smutnoe vreme", koje bukvalno govori o sudbini Srba, i "Isterivanje boga", u kojem su opisane sudbine seljana i građana u doba Brozove kolektivizacije. Romani su imali velikog uspeha i kod kritike i kod publike. I u drugim delima, kao što su "Pseća groblja" te u pripovetkama "Banatski voz", "Žablji skok", "Starci na selu", pisac se striktno držao vremena i prostora.
- U svakom svom delu koje odslikavam kroz psihologiju ličnosti, opisujem i istoriju naroda. Društvene okolnosti, mesto, utiču mnogo na razvoj ličnosti. Zar tako nisu činili Tolstoj, Balzak i drugi velikani, koji su opisivali junake, a u stvari pisali istoriju vremena u kojima su ti heroji živeli. I moj roman "Ukop oca" govori o mnogo čemu u našoj istoriji. Nesloga, međusobna mržnja, osnovne su karakteristike svih nas danas i juče.
Predočavamo mu da se i naš postmodernizam bavi dosta istorijom, a Markov nam na to odgovara:
- Ne znam šta je to posmodernizam. Za mene postoje samo dobre i loše knjige. Što to znači "izam"? Sećam se kada je Adam Puslojić propagirao neki klokotrizam. Od toga nije ostalo ništa. "Izmi" traju neko vreme, a onda istorija i kritika učine svoje. Ja sam mnogo čitao knjige, neverovatno mnogo. I mogu da kažem da ni jedna nije preživela vreme zato što je pripadala onom ili ovom pravcu, nego što je sveobuhvatno pokušala da na umetnički način saopšti neku istinu.
Književne varijacije
Kažemo mu da sada gotovo svi pišu knjigu, kao da se obistinjuje ona komunistička teza da će "jednog dana svi pisati poeziju", a sagovornik nas prekida upadicom:
- Manite se toga. To je čista glupost. Može sve da se štampa, ali malo šta će ostati da traje. Uostalom, sve je rečeno u Bibliji, "Ilijadi i Odiseji". Ostali dobri pisci samo variraju na teme straha, osećanja i bola. Ništa novo mi ne možemo da saopštimo. Čovek se na sreću nije od davnina ni malo promenio. Ostao je onakav kakvog su opisali grčki tragičari, Šekspir, Žan Žak Ruso ili Dostojevski na primer.Dodaje potom da je neobično cenio Crnjanskog, ali da mu je pri pisanju bio bliži Ivo Andrić. Na pitanje da li se družio sa ovim našim velikanima, Markov nam priča:
- Na žalost, sa Crnjanskim sam samo jednom sedeo u Klubu književnika. Bilo je to kada je dobio Ninovu nagradu za "Roman o Londonu". On je sedeo u vrhu, ja u začelju. I tada sam primetio da on priča kao što i piše. On je sa njegovim poznatim zapetama pričao. Sećam se da sam ga pitao, da li nešto čita. Odgovorio mi je da ne čita ništa. Već sam tada video da je on bio već u svom svetu, gorkog raspoloženja.
Mnogi tvrde da književnost mora da bude apolitična, da se ne bavi politikom. Na to pisac kaže:
- Neka mi neko navede da je ta i ta knjiga apolitična. Svaki pisac ima stav o životu, pa prema tome i o politici. Uzmimo na primer velikog Gintera Grasa. On piše angažovane romane, svaka mu rečenica kipti od rasuđivanja. Politika je naša sudbina, svih nas na ovoj planeti.
Da ne bude prgav
Mladen Markov (1934) još kao mlađi pisac poslao je knjigu na jedan konkurs u čijem je žiriju bio čuveni kritičar Milan Bogdanović. Kada je Bogdanović pročitao rukopis kazao je: "Nastavite da pišete, bićete veliki pisac, samo molim vas, pošto ste Banaćanin, nemojte da budete prgav kao Crnjanski. Znate, zbog jedne nepovoljne kritike, Crnjanski je na mene nasrnuo kišobranom".
Naravno, Bogdanović je zavoleo Markova, pa kako je u to vreme bio nezaposlen, "progurao ga je" u Radio Beograd. Tamo je Markov više decenija radio veoma uspešno kao izvanredan reporter...
Dušan STANKOVIĆ
Nin
23.01.2003.
Čekajući laureata
U konačnom izjašnjavanju članova žirija romanu Mladena Markova pripala su tri glasa a Radovanu Belom Markoviću i Milošu Latinoviću po jedan. Zašto se dobitnik nije pojavio na konferenciji za novinare?
Poslednja sednica NIN-ovog žirija održana je prošle subote (18. januara) u prostorijama Jubanke a.d. Beograd i to je, koliko znamo, prvi slučaj da se o ovoj nagradi odlučivalo izvan redakcije NIN-a. Pružajući gostoprimstvo članovima žirija i priređujući koktel za sve učesnike konferencije za novinare na kojoj je obelodanjeno ime dobitnika, čelnici ove ugledne i moćne finansijske institucije hteli su i na taj način da izraze zadovoljstvo što imaju čast da već deset godina sponzorišu najznačajniju nagradu srpske književnosti. To je, pozdravljajući novinare, istakao i generalni direktor banke Borisav Đokić, da bi još dodao kako sličnu vrstu podrške od strane ove banke uživaju i neka druga vrhunska pregnuća u našoj nauci i kulturi.
Zadovoljsto novinara malo je pokvario jedino dobitnik, pošto nije stigao da se pred njima pojavi ni posle čitanja odluke žirija, ni tokom trajanja koktela. Njegovo odsustvo nije, naravno, bilo nikakav gest svesnog izbegavanja predstavnika sedme sile, članova žirija i ostalih učesnika konferencije za novinare na kojoj je željno očekivan. Ono je posledica, kako će nam kasnije priznati sam Mladen Markov, čisto psiholoških činilaca - plašio se, naime, da će ga nagrada mimoići, kao i u nekim ranijim prilikama, i nije imao strpljenja da u svom beogradskom stanu sačeka ?presudu? žirija. Krenuo je do svog rodnog Samoša, u koji se inače sve više povlači, i svi pokušaji da se preko telefona obavesti da mu se ovog puta posrećilo - bili su uzaludni. Kasnije je, naravno, bio više nego predusretljiv prema novinarima koji su saznali gde proslavlja dobijanje nagrade.
U klubu-restoranu ?Plava tačka?, istoimenog Akcionarskog društva za osiguranje, za kratko vreme morao je sesti pred kamere tri televizijske ekipe (B92, TS, BK) a rado je davao izjave i preko mobilnog novinarima koji su mu se javljali. Iako još rekonvalescent posle ozbiljne operacije srca, sa sinom Ivanom, članovima žirija, redakcijom NIN-a i rukovodiocima Jubanke zadržao se na ručku i u prijateljskom druženju mnogo duže nego što mu to zdravstveno stanje dozvoljava. I njega i žiri relaksirala je prijatna atmosfera za koju je bio zaslužan izuzetno gostoljubivi domaćin predsednik Upravnog odbora ?Plave tačke? Radoslav Tilger.
Kad već napominjemo da je i žiriju bilo potrebno opuštanje od napetosti, hoćemo da kažemo čitaocima da put do izbora najboljeg romana objavljenog prošle godine nije bio ni lak ni jednostavan. Već smo u ranijim izveštajima isticali da je žiri imao problema s romanesknom hiperprodukcijom, s njenim lošim kvalitativnim prosekom, da muke zadaje i pristizanje romana na čitanje i razmatranje u najvećem broju u oktobru i novembru, itd. Ali, da skratimo, nekako se stiglo do šireg izbora od 24 romana i za trenutak se predahnulo. Najveće nevolje pojavile su se, međutim, kada je trebalo sačiniti uži izbor. Da bi se demonstrirala strogost, pravljeni su kompromisi koji su možda, bar po onom što se čulo u raspravama članova žirija, nekoliko romana ostavili nezasluženo van užeg izbora. Uglavnom zato što se htelo, pošto-poto, ostati pri broju pet.
Najveće ustupke učinio je predsednik žirija Svetozar Koljević eliminišući iz dalje trke za nagradu ?Guvernantu? Ivana Ivanjija i ?Sunčanik? Ljubiše Jovanovića. Aleksandar Jerkov ?žrtvovao? je ?Sobu za jedan krevet? Zlatka Pakovića, Ivan Negrišorac ?Vrt u Veneciji? Milete Prodanovića a Adrijana Marčetić ?Šekspirovog klijenta? Miloša Latinovića. Zato je za novinare bilo ne malo iznenađenje kada su na konferenciji za novinare čuli da je Marčetićeva glasala za roman koji se nije nalazio u užem izboru.
Šta se, dakle, događalo tokom finalnog razmatranja dela iz užeg izbora? U prvom krugu izjašnjavanja kod mnogih članova žirija još su bile prisutne brojne nedoumice i nije se naslućivalo kome bi mogao da ode najveći broj glasova. Bilo je jedino vidljivo da više neće biti nikakvog usaglašavanja mišljenja i po tom principu sakupljanja glasova za jednu knjigu. Čulo se čak i pitanje kako bi izgledalo da se nagrada ne dodeli. Takvoj pomisli energično se usprotivio predsednik žirija, ističući da treba imati na umu da se nagrada ne dodeljuje za remek-delo već za najbolji roman godine. Posle takvog upozorenja krenulo se u još jedan, i poslednji krug izjašnjavanja kada je svaki član žirija trebalo da ostane pri jednom ili dva naslova. I, kao što je već poznato, Jerkov je svoj glas dao Belom Markoviću a Negrišorac, Pijanović i Koljević Markovu.
Brojni novinari i kamermani pozvani su u salu i započelo je, posle čitanja odluke, ?preslišavanje? žirija. Dijalog je bio na momente provokativan, ali uglavnom tolerantan. Nešto mu je, međutim, nedostajalo. Stalno se, naime, iščekivao novopečeni laureat, baš kao što se u njegovom romanu stalno i uzaludno čekalo na ukop oca. I kao što je u nagrađenom romanu izostala pogrebna parada, jer nije stigao general Manjulov, i Mladen Markov se nije pojavio u Jubanci. Novinari i gosti imaće priliku da ga vide i čuju u četvrtak (23. januara) u ?Aero klubu? gde će mu na već tradicionalnoj svečanosti biti uručena nagrada.
SAVA DAUTOVIĆ
Politika
19.01.2003.
DODELJENA NIN-ova NAGRADA ZA ROMAN GODINE
Priznanje Mladenu Markovu
Poznati pisac dobio NIN-ovu nagradu za roman "Ukop oca" u izdanju "Narodne knjige" iz Beograda
Žiri NIN-ove nagrade kritike za najbolji roman u 2002. godini odlučio je većinom glasova da se ovo ugledno priznanje dodeli književniku Mladenu Markovu za roman pod nazivom "Ukop oca", u izdanju "Narodne knjige" iz Beograda. Žiri je odluku doneo većinom glasova, na svojoj završnoj sednici održanoj juče, i saopštio je u sali Jubanke a. d. Beograd, u Beogradu, koja je već deset godina sponzor ove nagrade.
U žiriju su bili Svetozar Koljević (predsednik), Ivan Negrišorac, Adrijana Marčetić, Petar Pijanović i Aleksandar Jerkov. Odluku je novinarima saopštio Svetozar Koljević, koji je pročitao i obrazloženje. U užem izboru za NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman u 2002. od pristiglih blizu 150 romana za žiriranje našlo se na kraju, u užem izboru, samo pet. Tolika romansijerska produkcija je izuzetna, pa je stoga u najnovijem broju NIN-a posebno podvučeno da nikad u istoriji srpskog romana nije toliko objavljeno proznih dela ovog žanra, a ni otkako postoji NIN-ova nagrada. Ne pamti se ni kada je uži izbor bio uži - "poverenje žirija dobilo je svega pet romana", stoji u najnovijem broju NIN-a.
Narativni paradoks
U najužem izboru su se, dakle, našli "Sablja grofa Vronskog" Dobrila Nenadića, "Ukop oca" Mladena Markova, "Knez Miškin u Belom Valjevu" Radovana Belog Markovića (sva tri romana je objavila "Narodna knjiga"), "Logika reke, pruge i otpada" Daniela Kovača (objavio "Beopolis") i "Klopka" Nenada Teofilovića, u izdanju autora.
Roman "Ukop oca" Mladena Markova dobio je većinu glasova članova žirija - Svetozara Koljevića, Petra Pijanovića i Ivana Negrišorca. Jedan glas, Aleksandra Jerkova, dobio je roman Radovana Belog Markovića "Knez Miškin u Belom Valjevu", dok je Adrijana Marčetić svoj glas dala romanu Miloša Latinovića "Šekspirov klijent". U obrazloženju žirija stoji da je roman Mladena Markova "Ukop oca" do sada najbolji roman ovog pisca, i da se u njemu na zanimljivoj tematskoj građi promišljaju mogućnosti savremenog proznog izraza.
"Naizgled klasična, fabula ovog romana građena je na narativnom paradoksu - mada najavljen već naslovom romana, ukop, kao osnovni tematski predložak, stalno se odlaže i do kraja romana ne realizuje. Tom tematskom obrtu prilagođeni su forma i postupak ovog romana", kaže se još u obrazloženju, i podvlači da u neobičnom narativnom nizu i pod neobičnim uglom Markov stavlja u prvi plan dezintegraciju porodice, odnos oca i sina viđen na fonu dramatičnih zbivanja tokom 20. veka na ovim prostorima, pitanje dvojnika i otuđenja, sudbinu umetnika u smutnim vremenima, pitanje identiteta, pa i smisla trajanja junaka u romanu. "Celovita i dobro komponovana knjiga, roman ,Ukop oca? potvrđuje i prevazilazi već osvedočene stvaralačke domete Mladena Markova", završna je rečenica u obrazloženju žirija NIN-ove nagrade.
Van užeg izbora
Uoči jučerašnje konferencije, na kojoj je novinare pozdravio Borisav Đokić, generalni direktor Jubanke a. d. Beograd, desetogodišnjeg sponzora ovog priznanja, a ni posle čitanja odluke, članovi žirija nisu uspeli da uspostave telefonsku vezu sa dobitnikom nagrade. Svetozar Koljević je, kao predsednik, na pitanje novinara da li su saopštili Markovu radosnu vest, odgovorio da je "bilo vrlo ozbiljnih pokušaja", da je telefon bio zauzet, i da je najzad poruku primila "tehnička sekretarica", a da će vest o nagradi, dodao je u šali, "videti njegova žena na televiziji, pa će mu reći".
Novinari su posebno bili iznenađeni što je Adrijana Marčetić kao član žirija glasala za roman pisca koji nije ušao u objavljen uži izbor od "svega pet romana". Na pitanje da li je to moguće, i na komentare čemu onda uži izbor, Svetozar Koljević je odgovorio da "nismo još dotle došli da budemo kolektivna pamet", dok je Adrijana Marčetić odgovorila da je to njen lični izbor i da stoji iza njega.
Nagrada Mladenu Markovu biće dodeljena 23. januara, u Aero klubu, kao i ranijih godina, na prigodnoj svečanosti.
Mladen Markov o nagradi
"Samo mi je ova nedostajala"
Članovi žirija su ipak uspeli da juče uspostave vezu sa dobitnikom NIN-ove nagrade i Mladen Markov je, i pored toga što u poslednje vreme živi van Beograda, uspeo da dođe i da u uskom krugu, sa članovima žirija i redakcije NIN-a, proslavi ovo laskavo priznanje.
Za "Politiku", zahvaljujući ljubaznosti urednika NIN-a Save Dautovića, uspeli smo da od nagrađenog pisca dobijemo prve utiske o tome kako se oseća kao laureat.
- Sem reči o tome kako sam veoma radostan, a koje mogu zvučati konvencionalno, iako to nisu, mogu još kazati ono što mi je upravo sada saopštio i Petar Pijanović, član žirija, a to je da mi je samo ova nagrada nedostajala. Iskreno, NIN-ova nagrada je prestižna i baca veliku svetlost na knjigu. To je pogotovu važno sada kada se kod nas sve manje čita. S tom svetlošću, knjiga postaje još značajnija, ukoliko je vredna. A moje je da sumnjam - rekao nam je Mladen Markov, koji je ipak dodao da mu se sada vratila vera u žiri, jer "toliko sam puta bio predlagan za ovu nagradu i, ne znam kako, ipak ispadao iz izbora".
A. Cvijić
Danas
20.01.2003.
Ninova nagrada za roman godine Mladenu Markovu
Ukop oca ili dezintegracija porodice
Odlukom zirija Ninove nagrade kritike, "Ukop oca" (Narodna knjiga) Mladena Markova proglasen je za najbolji roman na srpskom jeziku objavljen u 2002. godini, saopsteno je u subotu nakon poslednje sednice zirija. U obrazlozenju odluke, koja je doneta vecinom glasova, navodi se da je "Ukop oca" celovita i dobro komponovana knjiga koja potvrdjuje i prevazilazi osvedocene stvaralacke domete Mladena Markova. "U svom dosad najboljem romanu sa naslovom ?Ukop oca?, Mladen Markov na zanimljivoj tematskoj gradji promislja mogucnosti savremenog proznog izraza", istakao je Svetozar Koljevic, predsednik zirija. "Naizgled klasicna, fabula ovog romana gradjena je na narativnom paradoksu - mada najavljen vec naslovom romana, ukop, kao osnovni tematski predlozak, stalno se odlaze i do kraja romana ne realizuje.
Tom tematskom obrtu prilagodjeni su forma i postupak ovog romana. Pomeren, pa i izneveren horizont iscekivanja posledicno uvodi u pricu onu vrstu hronotopa koji se ne ostvaruje u narativnoj sukcesiji, vec asocijativnim vezivanjem pripovednih slika. One se ulancavaju i povezuju tvoreci neobican i sugestivan kinematografsko-pripovedni niz. U neobicnom narativnom nizu i pod neobicnim uglom Markov stavlja u prvi plan dezintegraciju porodice, odnos oca i sina vidjen na fonu dramaticnih zbivanja tokom 20. veka na ovim prostorima, pitanje dvojnika i otudjenja, sudbinu umetnika u smutnim vremenima, pitanje identiteta, pa i smisla trajanja junaka u romanu".
Na konferenciji za stampu odrzanoj u svecanoj sali Jubanke, koja vec deset godina sponzorise Ninovu nagradu, saopsteno je i da je ziriju dostavljeno cak 144 romana, dok se u najuzem izboru naslo svega pet naslova - "Sablja grofa Vronskog" Dobrila Nenadica, "Klopka" Nenada Teofilovica, "Knez Miskin u Belom Valjevu" Radovana Belog Markovica i "Logika reke, pruge i otpada" Daniela Kovaca. Medju clanovima zirija troje je glasalo za nagradjeni roman - Svetozar Koljevic, Petar Pijanovic i Ivan Negrisorac; za roman Radovana Belog Markovica zalozio se Aleksandar Jerkov, dok je Adrijana Marcetic ostala pri svojoj odluci da glasa za roman "Sekspirov klijent" Milosa Latinovica, iako se ovaj naslov nije nasao u uzem izboru.
Srbija prepuna intelektualaca konformista
"Nikada nisam napisao knjigu bez neke potrebe", kaze u izjavi za Danas laureat Ninove nagrade Mladen Markov. "Mogao bih za sebe da kazem da sam pisac grasovske orijentacije - sve sto je pisao Ginter Gras, odnosilo se na njegovo vreme i dogadjaje vezane za istoriju njegovog naroda cije su posledice osetne i danas. U romanu ?Ukop oca? preplicem nasu istoriju, nasu vezanost za takozvane oblake ?nebeske Srbije? - taj san koji ovaj narod besmisleno sanja vec sest-sedam vekova, tonuci sve dublje u muku, i ne videci kuda ide. To je knjiga mog odnosa prema istoriji, odnosa prema dvojniku, a najvise - odnosa prema srpskom intelektualcu kao izuzetnom konformisti. Tako sam i hteo da je naslovim, ali sam se setio da je Malaparte jedno svoje delo nazvao ?Konformist?, pa sam nasao drugo resenje.
Ali, glavni junak romana jeste intelektualac visokog ranga, koji zna sta treba da se ucini, koji zna i kako treba, ali nece nista da radi, vec stoji po strani i ceka. Srbija je prepuna takvih intelektualaca", zakljucuje Markov.
M. Jovanovic
Glas-javnosti
19.01.2003.
Mladen Markov dobitnik NIN-ove nagrade za 2002.
Za roman "Ukop oca"
Pobeda većinom, sa tri glasa (Koljević, Pijanović, Negrišorac). Po jedan glas dobili romani Radovana-Belog Markovića (Jerkov) i Miloša Latinovića (Marčetić)Mladen Markov dobitnik je NIN-ove nagrade kritike za najbolji roman na srpskom jeziku u 2002. godini za knjigu "Ukop oca" (Narodna knjiga), rečeno je na juče održanoj konferenciji za novinare u Jubanci.
Na poslednjem zasedanju žirija (Svetozar Koljević, Petar Pijanović, Adrijana Marčetić, Aleksandar Jerkov i Ivan Negrišorac), koje je takođe bilo juče, Markovljev roman pobedio je većinom, sa tri glasa (Koljević, Pijanović, Negrišorac). Po jedan glas dobili su romani "Knez Miškin u belom Valjevu" Radovana Belog Markovića (Jerkov) i roman koji nije ušao u uži izbor "Šekspirov klijent" Miloša Latinovića (Marčetić).
Najuži izbor
U užem izboru za NIN-ovu nagradu bili su sledeći romani: "Logika reke, pruge i otpada" (Beopolis) Daniela Kovača, "Knez Miškin u belom Valjevu" (Narodna knjiga) Radovana Belog Markovića, "Sablja grofa Vronskog"(Narodna knjiga) Dobrila Nenadića, "Klopka" (autorsko izdanje) Nenada Teofilovića i nagrađeni roman "Ukop oca" Mladena Markova.
- U neobičnom narativnom nizu i pod neobičnim uglom Markov stavlja u prvi plan dezintegraciju porodice, odnos oca i sina viđen na fonu dramatičnih zbivanja tokom 20. veka na ovim prostorima, pitanje dvojnika i otuđena, sudbinu umetnika u smutnim vremenima, pitanje identiteta, pa i smisla trajanja junaka u romanu. Celovita i dobro komponovana knjiga, roman "Ukop oca" potvrđuje i prevazilazi već osvedočene stvaralačke domete Mladena Markova - kaže se u saopštenju žirija.
Ono što je zanimljivo u vezi sa ovogodišnjim izborom za NIN-ovu nagradu je odnos broja prijavljenih romana, najveći do sada, 146 i, do sada, najužeg užeg izbora, od svega pet romana. Na pitanje "Glasa" šta to govori o romanesknoj produkciji Svetozar Koljević je odgovorio:
- Taj odnos brojeva pokazuje kako kvantitet prelazi u kvalitet. Neko je rekao da svaki život zaslužuje jedan roman, to znači da bi danas bilo onoliko romana koliko je ljudi, ali, pretpostavljam da onda veći deo nas ne bi bio u žiriju - kaže Koljević.
Mladen Markov za "Glas javnosti"
Nestalo gorčine
Mladena Markova, između mnogobrojnih telefonskih poziva, uspeli smo da pitamo samo kako se oseća kao nosilac NIN-ove nagrade:
- Veoma sam zadovoljan, sa malom gorčinom, jer ja sam već u godinama, a bio sam i nekoliko puta u užem izboru za nagradu ali je nisam dobio. Ni sada nisam bio uveren da ću je dobiti, ali me je razuverio Svetozar Koljević koji mi je rekao da su i on i ostali članovi žirija romanom oduševljeni. Tako da je i te male gorčine sada nestalo.
Ono što "Glas" nezvanično saznaje mogao bi biti još jedan odgovor na ovo pitanje: bilo je predloga, među članovima žirija, da se ove godine nagrada ne dodeli.
Po običaju, laureat bi trebalo da se obrati novinarima na dan proglašenja. Od članova žirija dobili smo informaciju da Markov nije bio kod kuće i da mu je poruka ostavljena na telefonskoj sekretarici.
Nagrada će biti uručena 23. januara u 12 časova u beogradskom Aeroklubu.
LJ. P.
Večernje novosti
18.01.2003.
?Ukop oca? ? roman godine
?UKOP oca? Mladena Markova, u izdanju ?Narodne knjige? najbolji je roman objavljen na srpskom jeziku u 2002. godini. To je većinom glasova, odlučio žiri Ninove nagrade koji su sačinjavali Svetozar Koljević (predsednik), Adrijana Marčetić, Petar Pijanović, Ivan Negrišorac i Aleksandar Jerkov. Za Markova su glasali Koljević, Pijanović i Negrišorac, dok je Jerkov glas dao Radovanu Belom Markoviću (?Knez Miškin u belom Valjevu?), a Marčetićka delu ?Šekspirov klijent? Miloša Latinovića.
Obrazlažući nagradu, koja se daje pod pokroviteljstvom Jubanke Koljević je pročitao obrazloženje u kojem se kaže:
- U svom dosad najboljem romanu sa naslovom ?Ukop oca? Mladen Markov na zanimljivoj tematskoj građi promišlja mogućnosti savremenog proznog izraza. Na izgled klasična, fabula ovog romana građena je na narativnom paradoksu ? mada najavljen već naslovom romana, ukop, kao osnovni tematski predložak, stalno se odlaže i do kraja romana ne realizuje. Tom tematskom obrtu prilagođeni su forma i postupak ovog romana. Pomeren, pa i izneveren horizont iščekivanja posledično uvodi u priču onu vrstu hronotopa koji se ne ostvaruje u narativnoj sukcesiji, već asocijativnim vezivanjem pripovednih slika. One se ulančavaju i povezuju tvoreći neobičan i sugestivan kinematografsko-pripovedni niz. U neobičnom narativnom nizu i pod neobičnim uglom Markov stavlja u prvi plan dezintegraciju porodice, odnos oca i sina viđen na fonu dramatičnih zbivanja tokom 20. veka na ovim prostorima, pitanje dvojnika i otuđenja, sudbinu umetnika u smutnim vremenima, pitanje identiteta, pa i smisla trajanja junaka u romanu. Celovita i dobro komponovana knjiga, roman ?Ukop oca? potvrđuje i prevazilazi već osvedočene stvaralačke domete Mladena Markova.
Markov (1934) je autor desetak knjiga pripovedaka i romana među kojima su veliki uspeh kritike imala dela ?Banatski voz? (1973), ?Žablji skok? (1974) i ?Starci na selu? (1986) kao i obimni romani od po dva toma ?Smutnoe vreme? (1976) i ?Isterivanje boga? (1984).
Odmah po objavljivanju romana ?Ukop oca? razgovarali smo sa piscem oktobra prošle godine. U intervjuu ?Novostima? Markov je rekao: ?Gusta je ova knjiga, puna ideja, događanja. Glavni junak je intelektualac, konformista, brat mu je na kosmetskom ratištu. Porodica nikako da se okupi i sahrani oca. Ratne su godine. Srbija, kao i uvek stenje pod teretom svih vrsta nevolja. Krvare i Srbi iz Kninske krajine. Opšte je ludilo. U takvom vremenu žive moji junaci. Jedni pokušavaju da odbrane dostojanstvo, drugi da sačuvaju glave...
Sredinom novembra prošle godine Mladen Markov morao je da ode na ozbiljnu operaciju srca. Operacija je uspela i pisac se polako oporavlja. Međutim, zbog druge boljke, moraće uskoro da se podvrgne još jednom hirurškom zahvatu.
Kada je saopštavano ime Mladena Markova kao dobitnika Ninove nagrade, on se nalazio u svom selu Samošu, na Tamišu, gde je otišao da peca ribu.
- Ja sam i ranijih godina bio ozbiljan kandidat za Ninovu nagradu, pa je do danas nisam dobio. Poučen tim iskustvom, ja sam ovog puta krenuo u selo da tamo dan provedem. Ali, članovi žirija su me pronašli. Posebno mi je drago što mi se javio i predsednik žirija Koljević da mi kaže da je za njega ?Ukop oca? veoma značajan roman ? rekao nam je juče Markov.
D. STANKOVIĆ
Dnevnik
19.01.2003.
ŽIRI ZA NIN-ovu NAGRADU ODLUČIO
Najbolji roman ?Ukop oca?
Najpoznatije domaće književno priznanje autoru Mladenu Markovu biće uručeno 23. januara
U Beogradu je juče žiri za dodelu NIN-ove nagrade odlučio da za najbolji roman objavljen na srpskom jeziku u prošloj godini proglasi ?Ukop oca? Mladena Markova, u izdanju ?Narodne knjige?. Odluku su doneli Svetozar Koljević (predsednik žirija), Ivan Negrišorac, Aleksandar Jerkov, Petar Pijanović i Adrijana Marčetić.
Izbor nije bio lak, rečeno je na jučerašnjoj konferenciji za novinare u Jubanci a.d. Beograd, koja je već deset godina sponzor NIN-ove nagrade. Prošle godine objavljeno je oko 150 romana na srpskom jeziku, a u najužem izboru su, pored pobednika, bili ?Sablja grofa Vronskog? Dobrila Nenadića, ?Knez Miškin u belom Valjevu? Radovana Belog Markovića (sva tri u izdanju ?Narodne knjige?), ?Logika reke, pruge i otpada? Daniela Kovača (?Beopolis?) i ?Klopka? Nenada Teofilovića (autorsko izdanje).
U obrazloženju se, između ostalog, kaže da ?Ukop oca?po kvalitetu prevazilazi dosadašnji opus Mladena Markova. Naizgled klasična fabula ovog romana građena je na narativnom paradoksu ukopa koji se stalno najavljuje, ali se na kraju ne realizuje. Autor je koristio asocijativno vezivanje pripovednih slika, koje čine gotovo kinematografsko-pripovedački niz. U prvom planu je dezintegracija porodice tokom 20. veka, prikazana kroz odnos oca i sina, kroz sudbinu umetnika u smutnim vremenima i dr.
Najpoznatije domaće književno priznanje za prozu Mladenu Markovu biće uručeno 23. januara u beogradskom Aero klubu.
R. Lotina
Blic
20.01.2003.
Ninova nagrada za roman godine, ?Ukop oca?, biće uručena Mladenu Markovu 23. januara
Sudbina jedne porodice
NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman 2002. godine dobio je Mladen Markov za roman ?Ukop oca? koji je objavila ?Narodna knjiga?.
U najužem izboru za nagradu našli su se i romani ?Knez Miškin u belom Valjevu? Radovana Belog Markovića, ?Logika reke, pruge i otpada? Daniela Kovača, ?Klopka? Nenada Teofilovića i ?Sablja grofa Vronskog? Dobrila Nenadića. Da podsetimo, prošlogodišnja književna produkcija je bila izuzetno bogata (na adresu žirija stigla su čak 144 romana), dok je uži izbor za nagradu najuži do sada.
Petočlani žiri je odluku o dobitniku nagrade doneo većinom glasova. Na završnoj sednici, održanoj 18. januara u prostorijama ?Jubanke?(koja daruje novčani deo nagrade), roman ?Ukop oca? dobio je glasove Svetozara Koljevića (predsednika žirija), Petra Pjanovića i Ivana Negrišorca. Aleksandar Jerkov je glasao za roman Radovana Belog Markovića, a Adrijana Marčetić za knjigu Miloša Latinovića ?Šekspirov klijent? koja i nije bila u užem izboru.
Prema obrazloženju Žirija, roman ?Ukop oca? je celovita i dobro komponovana knjiga koja potvrđuje i prevazilazi već osvedočene stvaralačke domete Mladena Markova. U neobičnom narativnom nizu i pod neobičnim uglom roman prati odnos oca i sina i raspad porodice u dramatičnim zbivanjima na ovim prostorima tokom dvadesetog veka i otvara pitanja dvojnika, identiteta i sudbine umetnika u smutnim vremenima.
Uručenje nagarde predviđeno je 23. januara.
K.B.
Dnevnik
21.01.2003.
NAD NIN-ovim ROMANOM GODINE
Polupani život(i)
Mladen Markov, Ukop oca, Narodna knjiga, Beograd, 2002. str. 337
Polazeći od stava da je otac žumance, srčika, centar sveta, Mladen Markov (Samoš, Banat, 1934) u svom novom, nagrađenom romanu, svemu pridodaje i sahranu/ukop kao najvažniji događaj za svaku palanku, selo posebno, pa i ono banatsko. Oko ta dva stožera on gradi porodičnu sagu u kojoj će bljeskovima presudnih trenutaka (na)puklih života biti uspostavljena istorijska freska celog jednog podneblja, arhetipskih aktera u tragičnoj povorci likova iz ramova starih slika i onih koji nemo stoje pred kovčegom upokojenog preteče - Ignjata Kerebe.
U dva velika poglavlja, Bdenje i Daća, sa nekom vrstom prologa, Rođenje čoveka, koji se odvija u Pećkoj patrijaršiji, na Kosovu, na početku veka mutljaga, Markov, klizeći po prividno realističkoj površini traži dubinu, gotovo filmskom dramaturgijom nizanjem kockica mozaika odlaže glavni siže romana i oštrinom asocijativnih polja drži zavidnu tenziju velike priče. Glavni narator je umetnik/slikar/restaurator Andreja Kereba, fizički, ali ne i duhovni dvojnik oca gostioničara Ignjata.
Svet je jedan veliki nesporazum, svetska istorija vrvi od dvostrukog tumačenja istih događaja, a zemlja je hladna i strašna, čovek ranjiv, mržnja uvek veća od ljubavi, ratovi otimačina, politika prljava, umetnost neshvaćena, a bol i nesreća večni. Propadaju svi pokušaji da se kroz život nekako šmugne, provuče, naročito na balkanskoj i panonskoj vetrometini. Sahrana je prilika da se napravi rezime, povuče crta. Tu su svi: starosedeoci i dođoši, šumski i vodeni ljudi, ljudi od brašna, paori i draksleri, profesionalne narikače, grobari i jedan pravi general, komandant ?Južnog fronta u borbi protiv Šiptara?. Do njega je NJonja.
I kao što se veruje da pokojnik u poslednjem dahu vidi ceo svoj potrošeni vek, tako i ožalošćena porodica, uz sve ritualne posmrtnih običaja i opštih mesta postaje svesna promašenih iluzija, večnog skupljanja samo pabiraka i vraćanja istog. Provincija, a Žitkovo je njeno srce, ima svoja nepisana pravila i mafijaški zakon omerte je još na snazi.
Andreja Kereba ne samo što gubi oca nego i nasledstvo, zavičaj, pa i zemlju u kojoj je rođen. Ostaju samo (ubi)tačna sećanja i staračka nemoć da se bilo šta novo pomisli, a kamoli učini. On je, uistini, apsolutno tragična figura, grandizoni luzer koji je od dramatičkog rođenja, na porođaju mu umire majka, spoznao svet uvek sa njegove tamne strane, osetio svu bedu, ništavilo i prah. Ne prolaze mnogo bolje ni njegovi školski drugovi, prijatelj, arhitekta Relja Rac, nevenčana žena, Gruzijka, Čarna.
Mladen Markov je pisac koji sa balzakovskom energijom i tolstojevskom širinom slika zavičaj, ukletost panonskog čoveka, njegovu večnu razapetost između ?jesam i biti?. Duhovni život Banata, složenost tih odnosa i istorijskih tokova Markov pokazuje ?iznutra?, preobražavajući lokalno u univerzalno pojedinačno u opšte. U pripovedačkoj intonaciji nalik onoj iz kolokvijalnog iskaza i obrta, on oblikuje žive slike prožete leksičkim blagom i filozofijom onoga koji na dve noge čvrsto stoji na zemlji. Alergičan na sve učeno i preučeno, jer mu je draži ?neznalica?, Markov je pokatkad inadžija, banaćanski zagrižen, ali nikada bez pokrića i književnih argumenata.
?Ukop oca? je potresna storija o svetu koji nestaje, ne zato što se to osetljivom duhu čini, nego što to, uistinu, jeste tako. Posle pedeset godina pisanja i zapaženih romana i priča: Smutnoe vreme 1-2, Isterivanje boga 1-2, Pseće groblje 1-?, Stanje svesti, Banatski voz, Žablji skok, Srednje zvono, Krčma na plovnom putu, Starci na selu, u novom romanu Markov je, čini se, dostigao svoj zenit. U znamenitom i bogatom banatskom sazvežđu ime Mladena Markova odavno ima svoje mesto. Sada i svoj puni sjaj.
M. Živanović
Pobjeda
20.01.2003.
DODIJELJENA NIN-OVA NAGRADA ZA ROMAN GODINE
Mladen Markov - laureat
Ziri NIN-ove nagrade kritike za najbolji roman u 2002. godini odlucio je vecinom glasova da se ovo ugledno priznanje dodijeli knjizevniku Mladenu Markovu za roman pod nazivom "Ukop oca", u izdanju "Narodne knjige" iz Beograda. Ziri je odluku donio vecinom glasova, na svojoj zavrsnoj sjednici odrzanoj juce u Beogradu.
U ziriju su bili Svetozar Koljevic (predsjednik), Ivan Negrisorac, Andrija Marcetic, Petar Pijanvic i Aleksandar Jerkov. Odluku je novinarima saopstio Svetozar Koljevic koji je procitao i obrazlozenje. U uzem izboru za NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman u 2002. godini od pristiglih blizu 150 romana za ziriranje naslo se na kraju, u uzem izboru, samo pet. U obrazlozenju zirija stoji da je roman Mladena Markova "Ukop oca" do sada najbolji roman ovog pisca, i da se u njemu ne zanimljivoj tematskoj gradji promisljaju mogucnosti savremenog proznog izraza. "Naizgled klasicna, fabula ovog romana gradjena je na narativnom paradoksu - mada najavljen vec naslovom romana, uklop, kao osnovni tematski predlozak, stalno se odlaze i do kraja romana ne realizuje. Tom tematskom obrtu prilagodjeni su forma i postupak ovog romana", kaze se jos u obrazlozenju, i podvlaci da u neobicnom narativnom nizu i pod neobicnim uglom Markov stavlja u prvi plan dezintegraciju porodice, odnos oca i sina vidjen na fonu dramaticnih zbivanja tokom 20. vijeka na ovim prostorima, pitanje dvojnika i otudjenja, sudbinu umjetnika u smutnim vremenima, pitanje identiteta, pa i smisla trajanja junaka u romanu. "Cjelovita i dobro komponovana knjiga, roman "Ukop oca" potvrdjuje i prevazilazi vec osvjedocene stvaralacke domete Mladena Markova", zavrsna je recenica u obrazlozenju zirija NIN-ove nagrade.
S.N.
Borba
20.01.2003.
NIN-ova NAGRADA KRITIKE ZA ROMAN GODINE PRIPALA MLADENU MARKOVU
?Ukop oca? knjizevno delo 2002. godine
Mladen Markov dobitnik je NIN-ove nagrade kritike za najbolji roman u 2002. godini za knjigu ?Ukop oca?, u izdanju Narodne knjige. Ziri u sastavu Svetozar Koljevic, Petar Pijanovic, Adrijana Marcetic, Aleksandar Jerkov i Ivan Negrisorac obrazlozio je svoju odluku recima da je u neobicnom narativnom nizu pod neobicnim uglom pisac stavio u prvi plan dezintegraciju porodice, i odnos oca i sina vidjen na fonu dramticnog zbivanja tokkom 20. veka.
?Ukop oca? potvrdjuje i prevazilazi vec osvedocene i stvaralacke domete Mladena Markova koji pitanje dvojnika, otudjenja i sudbine umetnika u smutnim vremenima tretira na racioanlan i visoko ekspresivan nacin.
U uzem izboru za ovogodisnju NIN-ovu nagradu bili su raomani: ?Logika rke, pruge i otpada?, Danijela Kovaca, ?Knez Miskin u belom Valjevu?, Radovana Belog markovica, ?Sablja grofa Vronskog? Dobrila Nenadica, ?Klopka? Nenada Teofilovica, i nagradjeni roman ?Ukop oca? Mladena Markova.
Dobitnik nagrade je autor vise od 10 knjiga pripovedaka i romana, medju kojima su posebnu paznju kritike stekli ?Zablji skok? iz 1974. godine, ?Smutno vreme? iz 1976. i ?Isterivanje Boga? iz 1984. godine. Zbog pogorsanog zdravstvenog stanja nagradjeni pisac morao je da ode na operaciju srca u novembru prosle godine a nezvanicno saznajemo da zbog dodatnih zdravstvenih problema mora opet u bolnicu.
Al. Nikolic
Vreme
23.01.2003.
Ninova nagrada Mladenu Markovu:
Pet lica traži pisca
Budući da ove godine nisu ispunjena očekivanja niti načinjena iznenađenja, Ninova nagrada je našla svoju pravu meru: jednostavno, nekoliko ljudi bira jednu knjigu. I ništa više
Da li ste pročitali neku knjigu Mladena Markova? Niste? Ninova nagrada retka je prilika da se tu nešto promeni, mada to neće nikome mnogo toga doneti. Nakon pet decenija pisanja Mladen Markov sigurno ne gori od žudnje da ganja nove čitaoce, a ni oni koji su do sada ravnodušno prolazili pored knjiga ovog pisca neće osetiti posebno zadovoljstvo kada pročitaju reč "jakna", shvate da je to kraj nagrađenog romana Ukop oca i zatvore korice knjige. Ovo, naravno, ne važi za snobove koji će, kao i svake godine, cičati i uzdisati već na samu pomisao o bojadisanim koricama ovog izdanja Narodne knjige, ali nije o njima reč. Nagradi treba da se raduju autor i njegovi dosadašnji čitaoci, nema razloga da se trpaju ostali jer i tako nisu ništa propustili. Čak i da jesu, bolje je da nastave svojim utabanim stazama između knjižarskih tezgi, bibliotečkih rafova i kućnih fondova prijatelja. Tako je poštenije.
REKORDNI PRINOS: To ipak ne znači da se može zanemariti činjenica da je Ninov žiri proglasio najbolji roman koji je objavljen u prethodnoj godini. Dapače. Petoro književnih kritičara, Svetozar Koljević, Adrijana Marčetić, Petar Pijanović, Ivan Negrišorac i Aleksandar Jerkov, nisu prethodnih meseci uspevali da dignu glavu od sto pedeset romana koje su pisci, i oni koji to pokušavaju da budu, iznedrili tokom prošle godine. Trebalo je svaku od tih knjiga barem ovlaš preleteti ako ne i pročitati, to zavisi od prilježnosti člana žirija kome je dopalo u ruke određeno izdanje.
Vremenom se taj "rekordni prinos", kako se obično govorilo za drugu vrstu kulture, nekako krunio i osipao tako da je u širem izboru ostalo petnaestak romana koji su se sveli na pet izabranih naslova. Prostom većinom glasova (Koljević?Pijanović?Negrišorac) izabrana je knjiga Ukop oca, tako da je ostalim članovima žirija ? Aleksandru Jerkovu koji je glasao za delo Knez Miškin u belom Valjevu i Adrijani Marčetić koja se odlučila za Šekspirovog klijenta Miloša Latinovića ? preostalo da potpišu zajedničko saopštenje koje su verovatno sročili štovaoci Markovljevog dela:
"U svom dosad najboljem romanu sa naslovom Ukop oca Mladen Markov na zanimljivoj tematskoj građi promišlja mogućnosti savremenog proznog izraza. Naizgled klasična, fabula ovog romana građena je na narativnom paradoksu ? mada najavljen već naslovom romana, ukop, kao osnovni tematski predložak, stalno se odlaže i do kraja romana ne realizuje. Tom tematskom obrtu prilagođeni su forma i postupak ovog romana. Pomeren, pa i izneveren horizont iščekivanja posledično uvodi u priču onu vrstu hronotopa koji se ne ostvaruje u narativnoj sukcesiji, već asocijativnim vezivanjem pripovednih slika. One se ulančavaju i povezuju tvoreći neobičan i sugestivan kinematografsko-pripovedni niz. U neobičnom narativnom nizu i pod neobičnim uglom Markov stavlja u prvi plan dezintegraciju porodice, odnos oca i sina viđen na fonu dramatičnih zbivanja tokom XX veka na ovim prostorima, pitanje dvojnika i otuđenja, sudbinu umetnika u smutnim vremenima, pitanje identiteta, pa i smisla trajanja junaka u romanu. Celovita i dobro komponovana knjiga, roman Ukop oca potvrđuje i prevazilazi već osvedočene stvaralačke domete Mladena Markova."
PRAŠINA: Toliko o "smutnim vremenima", "narativnoj sukcesiji", "horizontima iščekivanja" i "kinematografsko-pripovednim nizovima", ma šta to značilo. Obrazloženje žirija i tako je društvena konvencija koju niko ne uzima previše ozbiljno, kao što su sama priznanja neka vrsta rituala koji se moraju ispunjavati. Da nagrada nije pripala Mladenu Markovu, sigurno bi je dobio Radovan Beli Marković, što su neki očekivali; da članovi žirija nisu mogli da se opredele između Markova i Markovića, dali bi je nekom trećem, Danielu Kovaču ili Nenadu Teofiloviću, na primer, i tako prijatno iznenadili sve one koji su alergični na prašinu u srpskoj prozi; pošto je u jednom trenutku postalo očigledno da Marković nema šanse, Adrijana Marčetić je glasala za Miloša Latinovića koji se nije ni nalazio u najužem izboru i tako spasla savest, jer ako nema kompromisa s drugima, najbolje je poslušati samog sebe.
Možda se dolazak do pobednika odvijao drugačijim "narativnim tokom", ali "horizont iščekivanja" u ovim "smutnim vremenima" za neke nije sasvim ostvaren. Nežirijevskim rečima kazano, budući da ove godine nisu ispunjena očekivanja mnogih niti načinjena iznenađenja, Ninova nagrada je našla svoju pravu meru: petoro ljudi bira jednu knjigu. I ništa više.
Slobodan Kostić
Politika
24.01.2003.
URUČENA NINOVA NAGRADA ZA ROMAN GODINE
Rasterivanje zabluda
Ne postoji umetnost radi umetnosti jer je i neangažman jedna vrsta angažmana, i stoga prizivam u pomoć i Gintera Grasa
Na svečanosti koja je juče priređena u Aeroklubu u Beogradu, književniku Mladenu Markovu uručeno je priznanje za njegovo najnovije delo "Ukop oca", u izdanju "Narodne knjige": NIN- ova nagrada kritike za najbolji roman na srpskom jeziku, objavljen u 2002. godini.
U prisustvu velikog broja najuglednijih ličnosti iz našeg javnog i kulturnog života, goste i dobitnika pozdravio je glavni i odgovorni urednik NIN-a Slobodan Reljić, koji je Mladenu Markovu i uručio nagradu ovog nedeljnika, plaketu kao priznanje za najbolje romansijersko delo u prošloj godini. Novčani deo nagrade od 180.000 dinara laureatu je predao zamenik generalnog direktora Jubanke Jovan Šćepanović. Ova banka je, napomenuo je Šćepanović, već deset godina generalni sponzor NIN- ovog priznanja, koje ovaj list dodeljuje od 1954. godine.
Svetozar Cvetković, dramski umetnik, pročitao je pismo predsednika Jugoslavije dr Vojislav Koštunice, u kojem predsednik prijateljskim rečima čestita Mladenu Markovu nagradu, i žali što nije u mogućnosti da prisustvuje i njenom uručenju.
Obrazloženje žirija pročitao je predsednik, Svetozar Koljević, podvlačeći da je roman Mladena Markova "Ukop oca", kao "sahrana u nastavcima", utemeljen u slikama autentičnih osećanja kao što su zloba, pakost, mržnja i ambicije. Koljević je istakao tonsku raskoš i slikovnu živopisnost, koje su u ovom delu glavne čari književne igre. U njoj su i naši koreni, običaji, naravi, pejzaži ? istorijski, duhovni i duševni ? jasno prepoznatljivi, dodao je Koljević.
Zahvaljujući se na nagradi NIN-ovom žiriju, zatim svom izdavaču "Narodnoj knjizi" iz Beograda, i Jubanci, Mladen Markov je u svojoj besedi, između ostalog, rekao:
"Ja ovde nisam došao sam. Ako se malo bolje zagledate ugledaćete, eto tu pored mene, Miloša Crnjanskog, Isidoru, Đuru, Jakova, Steriju, Vaska, Vladu Stojšina, Bogdana Čiplića, Stevana Sremca, mog dragog neprebolnog drugara doktora Čedomira Brašanca i još desetak drugih. Oni samo stoje i gledaju nas nemo dok i nakon šest vekova i posle hiljaduosamstočetvrte mi i dalje batrgamo. Zbog tog posrtanja, padanja i gušenja napisao sam ovu tešku knjigu koju sam metaforično nazvao ?Ukop oca?. U knjizi sam preuzeo ulogu lekara-dijagnostičara, onako kako sam učio od Čehova".
Potom je Markov kazao da je pokušao i da odgovori na neka teška pitanja i rastera oblake zabluda nad mitskom kobno nazvanom nebeskom Srbijom.
"Došli smo dotle da postavljamo pitanje da li je Kosovo so naše duhovne moderne države ili će to pre biti dolnja zemlja? Znam, mnogi će se na ovu nedoumicu namrštiti, ali o tome treba zrelo razmisliti da ne bismo još šest vekova živeli u zabludama ukoliko uopšte opstanemo. I o tome knjiga promišlja", rekao je nagrađeni pisac, a onda dodao i da je u poslednjih trinaest godina (a bila su loša vremena) pisao u ovom nagrađenom romanu i o našem primitivizmu i nepojamnoj mržnji. "Poznate su mi te osobine jer sam žestoko i na sopstvenoj koži osetio surovi konformizam srpskih intelektualaca koji nije ništa drugo nego kukavičluk neprosvećenih. Ne mislim da sam svetac. Ali, za svaki promašaj krvavo sam platio i nikom dužan, sem Bogu, nisam ostao".
Mladen Markov je objasnio da sebe smatra angažovanim piscem i da drži da ne postoji umetnost radi umetnosti jer je i neangažman jedna vrsta angažmana ? "i stoga prizivam u pomoć i Gintera Grasa, uz već pozvane. Eto tu, pored Sterije, recimo".
A. Cvijić
Večernje novosti
23.01.2003.
Oblaci naših zabluda
?Ovde nisam došao sam. Ako se malo bolje zagledate ugledaćete, eto tu pored mene Miloša Crnjanskog, Isidoru Sekulić, Đuru Jakšića, Jakova Ignjatovića, Steriju Popovića, Vaska Popu, Vladu Stojšina, Bogdana Ćiplića, Stevana Sremca, mog dragog neprebolelog drugara dr Čedomira Brašanca i još desetak drugih. (Trešnje u Kini i moji mrtvi drugovi.) Oni samo stoje i gledaju nas nemo dok i nakon šest vekova i posle 1804. mi i dalje batrgamo. Zbog tog posrtanja, padanja i gušenja napisao sam ovu tešku knjigu koju sam metaforično nazvao ?Ukop oca?.
Ovim rečima obratio se Mladen Markov, primajući u četvrtak Ninovu nagradu. Priznanje mu je uručio Slobodan Reljić, glavni urednik Nina, a ček od 180.000 dinara Jovan Šćepanović, zamenik generalnog direktora ?Jubanke?, sponzora ovog izdanja.
Govoreći o svom romanu Markov je dodao: ?Pokušao sam i da odgovorim na neka teška pitanja i rasteram oblake zabluda nad mitskom, kobno nazvanom nebeskom Srbijom. Došli smo dotle da postavljamo pitanje da li je Kosovo so naše duhovne moderne države ili će to pre biti dolnja zemlja? Znam, mnogi će se na ovu nedoumicu namrštiti, ali o tome treba zrelo razmisliti da ne bismo još šest vekova živeli u zabludama ukoliko uopšte opstanemo. I o tome knjiga promišlja.?
Govoreći potom o ?lažnim bogovima?, pisac ?Ukopa oca? je rekao: ?U poslednjih 13 godina, a bila su loša vremena, pisao sam u ovom nagrađenom romanu i o našem primitivizmu i nepojamnoj mržnji. Poznate su mi te osobine jer sam žestoko i na sopstvenoj koži osetio surovi konformizam srpskih intelektualaca koji nije ništa drugo nego kukavičluk neprosvećenih. Ne mislim da sam svetac. Ali, za svaki promašaj krvavo sam platio i nikom dužan, sem Bogu, nisam ostao. Ja sam angažovan pisac. Držim da ne postoji umetnost radi umetnosti jer je i neangažman jedna vrsta angažmana i stoga prizivam u pomoć i Gintera Grasa, uz već pozvane. Eto tu, pored Sterije, recimo...?
Obrazlažući priznanje, Svetozar Koljević, predsednik žirija je rekao: ?Roman Mladena Markova ?Ukop oca?, kao ?sahrana u nastavcima? utemeljen je u slikama autentičnih osećanja kao što su zloba, pakost, mržnja i ambicija... Tonska raskoš i slikovna živopisnost su i ovde, kao i inače, glavne čari književne igre. Dabome, naši koreni, običaji, naravi, pejzaži - istorijski, duhovni i duševni - jasno su prepoznatljivi...?
Za razliku od ranijih godina, ovog puta dodeli nagrade zbog zauzetosti nije prisustvovao Vojislav Koštunica, predsednik Jugoslavije, ali je slavodobitniku Markovu poslao pismo u kojem mu čestita priznanje.
D. STANKOVIĆ
Politika
29.01.2003.
MOĆ LITERATURE: MLADEN MARKOV
Junaci našeg doba
Većina onih intelektualaca nestvaralačke provenijencije delila je sudbinu naroda, dok su oni iz vrhunskih ustanova manje-više bili konformisti
Mladen Markov, najnoviji dobitnik NIN-ovog priznanja za roman godine, u nagrađenom delu "Ukop oca" (izdavač "Narodna knjiga" iz Beograda) otvara teme, inspirativne i za razmišljanje u samoći, suočavanja sa samim sobom, ali i za plodonosne diskusije.
Vezan svojim spisateljskim darom za teme prošlosti ali i sadašnjosti, u "Ukopu oca" Mladen Markov prepliće vešto istoriju i savremenost, otvarajući i obnavljajući pred radoznalim čitaocima bukvalno pregršt pitanja sa kojima se i u našoj, i u domaćoj literaturi pisci hvataju ukoštac. U razgovoru za naš list, Mladen Markov osvetljava mnogo tih, izabranih, tema.
? U ćutanju je sigurnost. Ova deviza zauvek je opredelila Vašeg junaka. Kakav je to život kada čovek pere ruke od svega, i u samoći sabira plodove takvog ponašanja? Šta takvim stavom dobija, šta gubi?
- To je jedna od odlika glavnog junaka. On je uplašen, ustrašen, i kad je pronašao tu Andrićevu priču "Most na Žepi" kao da je dobio štap, oslonac, i možda životni moto. Stoga što su vremena bila takva gde se moglo sve izgubiti ako se pogreši, nešto kaže, ili pogrešno izabere strana, a on je po prirodi svojoj bio i ostao konformista. Ja sam, u stvari, i gradio takav lik junaka našeg doba, a mislim da je junak, ?ajde da kažem jedan od junaka našeg doba, intelektualac konformista. On promišlja, on tačno zna šta i kako treba uraditi, ali to ne čini iz straha. Pored toga, on je ophrvan i prošlošću, ophrvan je mišlju o tome kako je dvojnik, kako je samo drugi izraz svoga oca. I to njega nervira. Vi pitate šta takvim stavom gubi, šta dobija. Gubi pravi ljudski lik, ali dobija opstanak. On, možda, kako bi Česlav Miloš to rekao, biva i ketman, ali ne zaboravite, opstanak je značajniji.
? Šta se pamti, a šta zaboravlja? - pita se lik iz Vaše knjige. Zaista, šta od istina i zabluda, na kraju životnih lutanja, preostaje čoveku? Zar samo gadljivost, samoprezir, kajanje?
- Videli ste da sam za moto knjige uzeo Borhesov stih "...ali kad bih mogao nazad da se vratim težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je samo od toga sačinjen, od trenova samo", jer sam išao sistemom samoispitivanja. Šta, na primer, ja, ako bih se vratio u moj život, pamtim a šta sam zaboravio. To je pitanje i za psihoanalitičara: Da li čovek pamti svoj život? Ne. Pamte se samo retki trenuci, kao bljesak, kao otrgnuti san, i to su ti trenuci bola ili radosti. Za razliku od Borhesa, moj junak pamti više bolne nego radosne trenutke. Ako se uzme u obzir da je on sastavni deo naše zajednice, onda je to sasvim razumljivo jer, dozvolićete, istorija svakog našeg čoveka više je sastavljena od bolnih nego od radosnih trenutaka.
Zablude nama nisu manjkale. Manje-više, živeli smo u zabludama, ne stoga što smo pojedinačno želeli ili stvarali zablude, nego što smo sticajem istorijskih okolnosti bili u njih zapetljani. Vi kažete, pitate se "Zar samo gadljivost..". Kad počnemo da se sabiramo sada, kad je, pretpostavljam, zauvek nastao mir, dakle kad podvučemo crtu ispod svega što nam se desilo, ne bismo smeli da se zavaravamo. Rezultat poslednjih desetak-trinaestak godina je porazan po nas. To ne znači da ja pucam od pesimizma; tu i tamo, taj sam pesimizam malko posolio optimizmom humora. Gorkog, do duše. Knjiga jeste takva, teška, ali i život je težak.
Bodež istine
? U romanu dotičete bitno moralno pitanje, pitanje promena. Do juče bezverni, komunisti, danas su vernici, pobožni. Oni imaju pravo na grešku, ali da li oni drugi, večno pravoverni, imaju pravo na zaborav?
- Ovde ste već konstatovali da je moralno pitanje pitanje promena, i jednu tezu iz romana o bezvernima koji postaju pobožni. Oduvek je tako bilo. Oduvek su, bar kod nas - a to su već naši stari pisci opisali (da ne podsećam na Lazarevićevo "Sve će to narod pozlatiti") da se posle burnih događaja dešavalo samo nalevo krug. Ko je bio poslednji sada je prvi, i obrnuto. Ali, zato je došla ova knjiga da ukaže na te promene, i oni koji budu verovali u moć literature moraju osetiti oštricu ovog bodeža istine. Malopre smo pomenuli ketmana. Šta ćemo raditi? Pravo na zaborav ima svako. Pitanje je samo koliko smo mi humani.
? Ako čovek i ne pomišlja da sebe opominje da ne čini slične, nove greške, kako se, onda, uopšte, ostvaruje ideja savesti?
- Ha! Odgovoriću malo neobično. U jednom trenutku, odavno sam već, još u romanu "Isterivanje Boga", ovo pitanje, pitanje savesti, promišljao, da tako kažem. U toj knjizi sam opisao jednog čoveka, čoveka ubicu, koji ni sam ne zna koliko ih je ubio, ali njega ne grize savest. Preneseno u život, ja Vam stojim kao svedok jer sam taj lik gradio prema likovima uzetim iz života, takvi likovi, takvi ljudi postoje. Sretao sam takve kako posle rata, u kojem su vršili krvave zločine, mirne savesti seju povrće, zalivaju kupus, čupkaju paradajz, i obrađuju svoju baštu kao da nikada nikakvo zlo nisu učinili. Sad ja Vas pitam da malo promislimo o savesti, da li ona postoji samo za pojedine? Neki je imaju, a neki su pelcovani protiv nje?
? Na širokoj fresci istorije dotičete srpsko pitanje, kroz istorijske reminiscencije, uključujući i one protekle decenije. DA li je, kao što kaže jedan Vaš junak, naš narod stradao samo zbog nedostatka racija?
- Nacionalno pitanje došlo je u poslednjih trinaestak godina kao nužno pitanje u trenutku raspada one Titove Jugoslavije. I ne samo srpsko. To nacionalno pitanje postavili su svi narodi u bivšoj Jugoslaviji. Međutim, isprečilo se nešto čudnovato. Ispalo je da su svi bili nezadovoljni, i svi su međusobno prebacivali kako su eksploatisani od onog drugog. Svestrano, i kulturno, i ekonomski, kako god hoćete. To je pitanje naišlo na veoma plodno tle, jer dobro nađubreno zemljište od Drugog svetskog rata davalo je i dobre povode za tako nešto, pošto ta nacionalna pitanja njegovim završetkom nisu uopšte bila rešena. Tito je rekao: "Nacionalna pitanja su riješena", i narodi su ućutali. A u stvarnosti, bratstvo i jedinstvo bili su po naredbi, i kad je Tito umro to je buknulo, i sve je počelo iznova, kao ?41. To je bilo strašno. I sad, vidite, u toj situaciji se našao ovaj moj junak koji, inače, ume da promišlja jer je intelektualac, visokoobrazovan čovek. Promišlja, ali ništa ne preduzima. Ćuti.
Kakvi smo to ljudi
Vi, sad, pitate za racio. Ja mislim da mi kao narod nismo dovoljno obrazovani. Mi smo gotovo uvek bili vođeni, i mislim da imamo jednu lošu osobinu (a sumnjam da je imaju drugi narodi). Volimo da imamo vođu. I danas se ne kaže "Član sam te i te stranke..". nego se kaže "Kod tog i tog sam", pa se pomene ime vođe te stranke. Jedno psihološko razmatranje išlo bi u prilog ovome.
Da li je u pitanju racio ili ne, ne znam, a i narod, manje- više neobavešten, kako bi mogao drugačije da reaguje. Te, stoga, ne bih svaljivao taj teret na narodna leđa. Radije bih, kao u knjizi, opisao dovitljivost intelektualaca jer, mislim, u krajnjoj svedenosti, da je intelektualac dužan da deli sudbinu svoga naroda. Većina onih intelektualaca nestvaralačke provenijencije delila je sudbinu naroda dok su oni iz vrhunskih ustanova manje-više bili konformisti.
? Koliko naše opiranje da priznamo istinu najnovijih krvavih događaja produžava našu agoniju?
- Mnogo. Ja ne znam kakvi smo to ljudi, i zašto toliko dugo trpimo da živimo u zabludama, ne znam šta je potrebno da nam se desi pa da zaurlamo, i zapitamo se šta je to istina.
? Smrt oca Vašeg junaka okosnica je sećanja, kajanja, sabiranja prošlosti, sete... je li smrt jedini i neopozivi žrec naših života?
- Sve se sunovraćuje, pa i čovek. Sve što je rođeno mora i da umre. Život je kao neko opiranje smrti, a ova agonija koju postavljate kao pitanje traje zbog toga što nismo dovoljno obrazovani. Smrt oca u romanu je za glavnog junaka čas kad prebira po sećanju jer je došao do kraja. A smrt oca koji ostaje nesahranjen je, u stvari, metafora. I pitanje ja kad ćemo ga sahraniti. Sve ostalo u knjizi, to su živci, to su pritoke glavnom toku radnje, i asocijacije u koje su sabijeni tokovi drugih života. Sam ne znam odgovor na ovo pitanje koje sam postavio u ovoj knjizi, jer, na kraju, piščevo nije da rešava. Njegovo je samo da konstatuje, a lekari će lečiti.
Omaž "Politici"
Razgovor sa Mladenom Markovim vodili smo u subotu, 25. januara posle podne, na dan kada je "Politika" slavila 99 godina postojanja, i ulazak u vek svog života. Poznati pisac je bio nadnesen nad dva teksta iz jubilarnog broja našeg lista čiji su autori bili novinari veterani: Predrag Milojević (o Hitleru) i Momčilo Jojić (o Americi). Markov je obojicu poznavao i, pre početka intervjua, želeo je da sledećim rečima učini omaž "Politici":
- Zapanjen sam koliko u tom Milojevićevom tekstu ima atmosfere slične onoj našoj atmosferi kada je Milošević govorio na Gazimestanu. Da ne budem pogrešno shvaćen, ali imam utisak da su mnogo bolje pisali oni nego neki današnji novinari izveštači, koji prenose i dočaravaju atmosferu iz drugih zemalja. Ovi novi jesu možda malo moderniji, ali nemaju tu slikovitost kojom su Milojević i Jojić oblikovali svoje tekstove, nemaju to njihovo bogatstvo slika, i jedan kritički stav, lično razmišljanje i ocenjivanje dotičnog događaja.
Dakle, nadnesen celo popodne nad ta dva teksta, oduševljen njima, ove reči upućujem kao omaž "Politici" koja vraća stari sjaj i ponovo biva u mojoj kući ono što je bila i u ranijim godinama, pre protekle decenije. "Politika" je institucija, i za srpski narod ono što je "Njujork tajms" za Amerikance.
Anđelka Cvijić
Politika
08.02.2003.
Savremeni roman
O tragičnom i običnom
Mladen Markov: "Ukop oca"; izdavač: "Narodna knjiga", Beograd, 2002.
Priča o ocu, odnosno o do kraja neodredljivom emotivnom i značenjskom spektru koji se učitava u ovaj pojam, jeste jedna o podrazumevajućih konvencija moderne proze. Kroz nju, u sublimnom vidu, savremeni romansijeri sažimaju klasične povesti o potragama i povracima, o opsedanjima i žrtvovanju.
S druge strane, istina vremena, kao velika društvena priča koja natkriljuje individualne povesti, u srpskoj se prozi najčešće prelama kroz špil nacionalnih istorijskih stranputica.
Unutar ovakvog literarnog koordinatnog prostora čitalac će prepoznati osnovno intenciono polje ovogodišnjeg izabranika NIN-ovog žirija, romana "Ukop oca" Mladena Markova (1934).
Tematski se određujući pričom o odnosu prema ocu kao konkretnim povodom, a prema državi i problemu naciona na metaforičkoj ravni, u nizu prikrivenih aluzija, ovaj roman je strukturno organizovan kao niz slobodnih asocijacija.
One presecaju nekoliko životnih trenutaka glavnog junaka, već ostarelog beogradskog slikara i restauratora Andreje Kereba, a vezane su za njegovo učešće u dvema neuspelim sahranama vlastitog oca, kao i jednoj daći, u zabiti banatskog sela - varošice, u vreme eskalacije kosovskog rata 1999. godine.
Nesporazumi sa životom
Sahrane odlaže Andrejev polubrat, general, koji zbog učešća u ratu ne može da im prisustvuje, što je junaku povod za mnoštvo različitih evokacija vezanih za bližu, ili dalju, porodičnu i malovarošku prošlost.
Iznoseći pred čitaoca pozamašan prtljag svojih nesporazuma sa životom, Markovljev junak razotkriva antinomiju koju nosi u sebi - s jedne strane izoštrenu percepciju koja ga i vodi u umetnost i jednu vrstu emotivnog defekta, zbog kojeg ne uspeva da ostvari adekvatne odnose sa najbližim osobama.
Reč je o ocu, koji ga pred kraj života razbaštinjuje, o nevenčanoj ženi, koja nakon više godina životnog nerazumevanja završava samoubistvom, o dugogodišnjem prijatelju sa kojim se razilazi u pogledima na nacionalno pitanje, a u stvari je u pitanju nepostojanje bilo kakve emotivne rezonance među njima.
Ispostavlja se da u svojoj evokaciji ni sam junak nema snage da do krajnjih i suštinskih konsekvenci rasvetli svoj odnos sa ocem, a još manje sa Čarnom. Kao i kod elaboracije nacionalnih i istorijskih tema, te njemu posebno važnih tema stalnog dođoštva prema banatskom selu i mreže njegovih etnogenetskih korena, osmotrenih kroz situacione mikrouvide, on i u opisima ličnih komunikacija izbegava da saopšti ono bitno.
Nedostatak dramatičnosti
Plutajući između zavičajnosti i individualnosti, između godinama raspadajućih kako porodice tako i države, ovaj junak beži u meditaciju kao u etnografski zapis u kojem popisuje slike života i običaja jednog podneblja, te najpovršnije ideje jednog vremena.
Naime, Andrejeva svest je već sve što se desilo uobličila i pacifikovala ono dramatično, te priče i zapažanja koje se evociraju pred čitaocem teku ravno i sporo, a njihov broj i opseg može biti i puno veći i puno manji a da se previše ne naruši struktura prikazanog. Andreja je posmatrač, a ne učesnik, kao što je i sam roman posmatranje bivšeg, odavno nepostojećeg, a ne događaj koji se uvek dešava ispred čitaoca.
Upravo taj nedostatak dramatičnosti, ukombinovan sa predmetnom, situacionom psihologijom u percepciji onoga što se zbilo koja se bitno i dubinski ne pomera od svog malovaroškog rakursa, iako je u stalnom sukobu s njim, kao i opsesija spoljnim aspektima umetničke predstave sveta, kojima je određena emotivna mapa junaka, određuje i opseg i doseg ovog romana. Pokazuje nam kako i ono što je istinski tragično, pred čitaocem postaje sasvim obično.
Nenad ŠAPONJA
