Teskoba

15.06.07

Nacionalni korpus me nije baš mirisao. Bio sam nepredvidiv, i nisu znali šta li sam – da l’ sam komunista, šta sam? A, kad nisi ničiji, onda si najebo! Nije to lako, kad niko ne stoji iza tebe

Budim se sa pogledom na zeleno lišće, i u toj prijatnosti početka dana, često pomislim: koliko će moji dani još trajati? – priča za NIN Mladen Markov (1934), sa kojim razgovaramo u njegovom rodnom Samošu; ambijentu ravnice, trešanja, gugutki, i stare banatske kuće. – Ne znam pisca koji je uspeo da završi sve što je zamislio. Zbog toga molim Boga da još malo poživim, pošto planiram da napišem dve knjige. Jednu o prelomnim godinama u srpskoj istoriji (1371. 1521. 1941. i 1991); druga bi bila nešto kao pogled unazad, i da opišem sve ljude, pisce, mahom svoje savremenike. Želja mi je da mnoge stvari demistifikujem; sve je bilo mnogo jednostavnije nego što danas izgleda.

NISAM KOMUNISTA: U mom Samošu je 1942. obešeno 19 ljudi, kao odmazda za ubijenog nemačkog vojnika. Na smrt je osuđeno 100 ljudi, rasporedili su ih na pet sela: bolje da zastrašiš pet sela, nego jedno. Nisam znao šta je to vešanje; da bi me zaštitili, stariji su rekli: Ma, to prave neki cirkus! Sećam se da su ti ljudi pred vešanje najviše izvikivali: Živeo Staljin! Mi koji smo to gledali i doživeli još pamtimo, i ja ću vam reći: surovo je da se u Beogradu promeni ime ulici Žarka Zrenjanina! Lako su mogli naći neku drugu ulicu za vojvodu Šupljikca. Znate, Žarka i Strahinju Stefanovića u Pavlišu opkolilo je 700 nemačkih vojnika. Postoji svedok, koji je preživeo, posle je pričao šta je Žarko tada rekao: Ako ubijemo i jednog vojnika, streljaće nedužne ljude! Obojica su izašli i izvršili samoubistvo. De Gol je za vreme rata rekao: Svi smo sad Francuzi, sve partije su jedno – Francuska! Borimo se protiv okupatora! Samo smo se mi diferencirali, i to činimo do dana današnjeg. Moj prijatelj je boravio u Italiji, pokazivali su mu spomenike i iz vremena Musolinija. Zgranut, rekao im je: Zašto to ne srušite, pa to je fašizam?! – Da smo to uradili, šta bismo vam sad pokazivali!

Nisam komunista, smatram sebe demokratom, a vi, gospodo, znate li da je u Srbiji porasla nepismenost?! Istraživao sam: postoje sela u kojima većina nije pročitala nijednu knjigu. Usudivši se da doživim neprijatnosti, intervjuisao sam ljude, pitao ih kad su poslednju knjigu pročitali? Ispostavilo se da nisu nijednu: drž – ne daj, bio bukvar, pa smo ga komšija i ja listali...!

A, pre nego što sam se upisao u Pančevačku gimnaziju ja sam pročitao samo četiri knjige, i znao ih napamet: Ognjem i mačem od Sjenkeviča, i danas pamtim lik Pana Volodijovskog. Tu knjigu čuvam, na margini sam zapisivao svoja zapažanja i osećanja prema likovima. Druga knjiga bila je Osvajanje sveta Žila Verna, pa Kiplingovu Knjigu o džungli, i Spaljene zastave Milana Kašanina. S tim što se mom dedi, od svih, ova poslednja učinila najpogodnijom za uvijanje duvana, tako da nije imala početak. Pošto nije bilo drugih knjiga, stalno sam im se vraćao. Tek kad sam otišao u Pančevo, pukao je vidik. Gutao sam knjige, bez reda, koja god bi mi došla do ruku. Najviše sam voleo: Olda Šetrlenda, Vinetua, Robina Huda. I danas mislim da deci ne treba ograničavati literaturu, sami će odrediti šta vole.

DžEMSDINOVSKI: Deviza tog vremena bila je: Živi brzo, umri mlad! Dokazivali smo se tako što smo se hvatali za voz u pokretu. Uspelo mi je da stavim jednu nogu na papučicu vagona, druga noga je udarila o zgradu magacina. Od 14. do 19. godine, dakle, pubertet sam proveo po bolnicama. Za tih pet godina pročitao sam mnogo knjiga, bile su mi lek. Iz pančevačke bolnice su me vratili kući, da umrem. Onda je ujak, berberin, brijačem isekao gips kojim sam bio okovan, a pojavila se i doktorka Zinaida Serbinov, i lečila me godinu i po. Mati je prala gnojave zavoje, trpela smrad zagnojene noge; istovremeno, doktorka je dolazila sa prelepom ćerkom Olgom, i donosila mi ruske klasike... Ipak, od svih pisaca koje sam čitao, najviše sam privržen Andriću. Po mentalitetu, karakteru, građanskom opredeljenju, pripovedačkom tonu, on mi je najbliži. Jer, mi smo pripovedački narod. Osim, možda, kod Jaše Ignjatovića, mi nemamo pravu strukturu romana. Proistekli smo iz takvog ambijenta, pripovedačkog – legende su nam prerasle u priče.

Komandant grada Pančeva, general Puač, bio je oženjen mojom rođakom iz Samoša, pa sam ga zamolio da mi nađe neki posao. Ja sam dosta knjiga čitao, rekoh, mogao bih biti bibliotekar! Njemu se učinilo da je mnogo mačku teleća glava, kaže: Dobićeš posao, da radiš kao kurir! Onda sam nosio poštu u sve vojne pošte Pančevačkog garnizona, a kad to raznesem sednem i čitam novine. Jednog dana, u Narodnoj armiji ugledam konkurs za najbolju priču. Napišem priču, pošaljem je sa šifrom, bez potpisa, i dobijem drugu nagradu. Prva nije dodeljena, a mnogo kasnije saznao sam da smo nagradu podelili Selenić i ja. On je bio divan čovek i dobar pisac, bili smo drugari, ali sam presrećan zbog nečeg drugog – moja prva priča nagrađena je od velikog žirija: Velibor Gligorić, Ivo Andrić, Dobrica Ćosić, Erih Koš, i Milan Bogdanović. Imena par exelans. Verovatno su se dvoumili između nas dvojice; sad, zamislite takve velikane, za njih nema prve nagrade. Oni su prva nagrada.

Postao sam veliki prijatelj sa..., tj. on je blagoizvoleo da se pozabavi mnome – Milan Bogdanović. Kasnije me je zaposlio u Radio Beogradu. Do tada sam radio i kao kasir, pa sam pekao crepove u Pančevačkom ritu, a radio sam i na postavljanju bandera, zajedno sa pančevačkim lumpenproleterima. Ti su se kasnije proslavili kao gangsteri, u raznim zapadnim zemljama. Većina ih nije među živima, a bili su sjajni tipovi, sa jakom etikom, izraženim osećajem za pravdu. Veoma su cenili moju načitanost, govorili su: Nije pravda da ti s nama podižeš bandere! Oni su to govorili, a general je smatrao da će biti mnogo da budem bibliotekar, nego daj da bude kurir – s ćopavom nogom.

Bio sam zarastao u dugačku kosu, s noktima orlovim kandžama... Jadan, i gladan. Dođem kod Milana Bogdanovića, kažem: Nemam od čega da živim! Sad ćemo da vidimo, kaže on, ima jedan vaš Vojvođanin, Mirko Tepavac, direktor Radio Beograda. Nazove ga, ovaj, kaže: Neka dođe sutra! Ljubazno me primio u svom kabinetu, jednoj dugačkoj sobi: Hoćete kafu, piće? Pošto nisam bio siguran da ću biti primljen, kažem: I jedno, i drugo! Pa, šta znate da radite? Rekoh: Ja umem da pišem! Šta pišete? Sve! Stavi me u Beogradsku hroniku, celu tu godinu išao sam po beogradskim pijacama, s magnetofonom na leđima, onom teškom nagrom.

ĐAVOLI DOLAZE: Odmah, s prvom knjigom, bio sam u centru pažnje: vunderkind – roman s 20 godina! Pa, drugi roman, pa treći... Toliko sam akumulirao likova u sebi, mislio sam: pući ću! U Andrićevoj Kući na osami, ima jedna rečenica: Moram to da napišem jer ovi likovi otpozadi guraju one napred, hoće da izađu... Mislim da je moja generacija pisaca bila najdarovitija u istoriji srpske književnosti. Odjednom je buknulo, nije se znalo ko je bolji. Većina tada mladih književnika pisala je pod Bulatovićevim uticajem. On je bio rodonačelnik te vrste pisanja pripovedaka, s knjigom Đavoli dolaze. Periferijski zmajevi i Refuz mrtvak Vidosava Stevanovića, proizašli su iz Đavola, čak je i daroviti Mirko Kovač proizašao iz te matrice. A, i Bule je bio đavo, stalno je stvarao probleme. Nije bilo dražeg čoveka, prosto si želeo s njim da pričaš dok iz njega skače taj đavolak. Imao je sjajnu energiju. Mnogo mi je žao, plače mi se što nije među nama, čuda bismo stvarali. Bili su tu i Brana Šćepanović, pa Žika Lazić (njegov Vašar i danas smatram važnom knjigom), Boža Timotijević, Žika Pavlović, Veca Lukić, Branko Miljković... Bio sam član Udruženja književnika, čak i član uprave, potom sam dao ostavku. Tipičan sam individualista, ponekad se pitam šta mi bi da se učlanim u SPO? Druženja kod Aleksandra Zarina predstavljaju početak Deposa, tu su dolazili Matija Bećković, Stevan Raičković, Stojan Ćelić, Nandor Glid. Da budem iskren, o Mihizu nisam imao visoko mišljenje, smatrao sam ga fiškalom. Jednom sam ga pitao: Kako to da nikad nisi reč napisao ni o jednoj mojoj knjizi? Rekao je: Pa, nisi mi dao nijednu svoju knjigu! Idi u materinu, zar moram da ti je dam!

Bio je to mali vojvođanski sukob, s druge strane, “nacionalni” korpus s kojim se on družio, nije me baš mirisao. Bio sam nepredvidiv, i nisu znali šta sam – da l’ sam komunista, šta li sam? A, kad nisi ničiji, onda si najebo! Nije to lako, kad niko ne stoji iza tebe. Bio sam član žirija za dodeljivanje Oktobarske nagrade, bio je običaj da njen dobitnik sledeće godine bude u žiriju, sećam se da je Vlada Stojšin imao dobru knjigu, ali ne bolju od mog suparnika i neprijatelja Boška Petrovića. I, glasao sam za Boška! Vlada je, inače, dobar pisac, motivi njegovih knjiga su veoma interesantni. Sećam se: Klub književnika, bilo je neko književno veče pa smo sišli dole. Stojšin, u to vreme predsednik Udruženja, organizovao je večeru. Preko puta mene sedeo je Crnjanski. Prvi put sam ga video, pa sam ga netremice posmatrao. Je l’ to taj, dugo čekani. Čudo od književnika, taj koji je napisao Mizeru, božanstvenu pesmu. Je l’ to taj!? Samo sam ga gledao... Bio je star, niskog rasta, kočoperan, ne ume da kaže r. Bože, kako je lepo govorio, upravo onako kako je i pisao. Zapete sam mu video. Jedini sam imao auto, odvezao sam ga kući. Pitao sam ga da li čita srpsku literaturu? Ne, kaže, ne čitam, nemam vremena! Ne znam ni da li ću Mikelanđela uspeti da završim.

KOMUNISTI – NACIONALISTI: Znate, on je želeo da umre! Videlo se to, a rekao mi je i njegov lekar, kum Tase Mladenovića. Da odbija hranu, i da je rekao: Ne želim da živim! Inače, Tasa je često organizovao druženja, dolazili su mnogi značajni ljudi, poput Gojka Nikoliša i Pavla Jakšića. Kod njega sam upoznao Dobricu Ćosića i Luleta Isakovića. Tasa je tvrdio, i tekst o tome je svojevremeno napisao, da je Crnjanski oboleo od paranoje. Da je svuda video Udbu i Intelidžens servis. Nisam baš uveren u to jer je Tasa često interpretirao stvari po kriterijumu koji meni nije bio jasan. U mnogo čemu se nisam slagao s tim društvom, bilo je veoma nacionalističko. A, čudilo me je to jer su oni svi bili komunisti, prvoborci. Odjednom su postali veliki Srbi! Strahota jedna. Meni je to delovalo neprirodno, tu je i započeo moj sukob s njima. Recimo, nismo se složili oko smrti Branka Miljkovića. S njim sam se viđao, zajedno smo pili, bio je rođeni samoubica. Više puta je to pokušao, jednom se besio o čiviluk u Prešernovoj kleti. U Zagrebu su ga našli u klečećem stavu, obesio se o neku nisku granu. Tasa je stalno govorio da su to učinili Hrvati. Mislim da su Tasa, Krestić i cela ta nacionalistička ekipa, nas uvlačili u razne gadosti. Ozbiljno vam to kažem. SANU je u mnogo slučajeva postala pribežište isključivih nacionalista, koji su, tobože, primljeni kao značajne ličnosti. Kao, daj da ih primimo, da sačuvamo progonjene ljude! Veliko je pitanje koliko su to po svom delu zaslužili. Genijalni, veliki pisac Oskar Davičo, nije postao akademik, ni Crnjanski, a ni Brana Petrović. Nećemo da primamo pijance i svađalice, koji će naše redove da kvare! To je Dobrica uneo. Pa, nama svađalice i trebaju! Daj da pustimo štuku među šarane, da uzburka baru. To bi bilo nešto. Ovako, manji broj akademika je glasao da se u SANU primi hirurg, specijalista za prostatu, pa su ga primili. Treba im takav, da im bude pri ruci.
Sve se može.

Meni su nudili da budem osnivač Vojvođanske akademije. A, onda, kažu, i ti ćeš biti akademik! Meni tu nešto nije jasno, kažem. Ja da osnujem akademiju, da bih bio akademik!? Znači, samog sebe predlažem i biram! Bože me sačuvaj! Nemam nameru da se zezam s tim – da se vi nosite! Da su se makar setili: Ovaj je Vojvođanin, daj da mu objavimo jedan izbor pripovedaka! Još nijednu knjigu nisam objavio u Novom Sadu, pa, zašto bih bio vojvođanski akademik, i na neki način politički delovao. Na kraju su osnovali tu Akademiju, u kojoj je predsednik Julijan Tamaš, Rusin. Neko će zaključiti da sam nacionalista, ali ne može pokrajina sa većinskim srpskim narodom za predsednika Akademije da ima Rusina, kojih je tamo neuporedivo manje! Ako je uopšte i potrebna ta Akademija.

ZA HLEB I VODU: Strašno je to što je uništena Oktobarska nagrada. Mi smo se oktobra ‘44. oslobodili zakona po kome za jednog nemačkog vojnika strada 100 Srba, danas smo to bacili pod noge. Nije fer! Pa mi nikad nećemo sačuvati tradiciju, sve potiremo, sve je bez kontinuiteta. Ja sam dobio Oktobarsku nagradu za knjigu Žablji skok. Promakla im je zato što je Risto Tošović, kao predsednik žirija, nekako uspeo da zaobiđe Dušana Kostića. Jer, nisam u toj knjizi pisao baš poželjno o NOB-u, tako kako bi Dušanu odgovaralo. Risto Tošović je bio mnogo širi čovek, svojevremeno je bio glavni urednik NIN-a. Divan čovek. Dobio sam neku simboličnu sumu novca, ali je nagrada garantovala rešavanje stambenog problema. Nažalost, do danas taj stan nisam dobio. Kad sam otišao u Gradski komitet, i pitao šta je sa mojim stanom, tadašnji direktor Narodnog muzeja, Jefta Jeftović, otvoreno mi je rekao: Ti nisi naš, budi uveren da ti stan nećemo dati! Čekajte, ali po zakonu imam pravo, nagrada to nosi?! Odgovorio je: Mi pišemo zakon! Provalio je iz mene bes, rekao sam: U pravu ste, i ja bih isto uradio da sam na vašem mestu!

U mom književnom radu nastala je velika pauza, u vreme dok sam radio u Radio Beogradu. Shvatio sam da moram da prekinem sa novinarstvom kako bih nastavio s pisanjem. Novinarstvo je divno, ali može da te proguta. Crpelo je moje misli i reči. Rešio sam da odem u invalidsku penziju. Bolje nemoj, kaže moj prijatelj, doktor Čeda Brašanac. Imaćeš malu penziju! Pitam: Je l’ će biti za leba i vodu? Toliko hoće. Znate, ja sam u Radiju zaradio čir, svako jutro sam tamo odlazio s mučninom. Što moram da pišem: Danas u 17 časova, prisustvovao sam sednici Gradske pijačne uprave... A, u godinama sam kad osećam da nešto treba napisati. Što me nosi. Cenim dobre novinare, ali mene je Tepavac primio kao pisca. Za 15 godina, koliko sam tamo radio, nisam napisao ništa. Imao sam pravo na invalidsku penziju, koju sam i ostvario. Uskoro će biti 40 godina, u materinu...! Da nije bilo plate moje žene, davno bih crko. Od 71. do 90. skoro da nisam izlazio iz kuće. Napisao sam dvotomne romane Isterivanje boga i Smutnoe vreme... Pišem rukom, pa ih je moja Vera po četiri, pet puta prekucavala.

9. MART: Dolaskom Miloševića na vlast odjednom je grunula politika, proradila je neka zla krv. Svi su se međusobno isposvađali, uključujući i pisce. Niko ni sa kim! Do tada smo se viđali, različito smo mislili, ali ne o svemu. Sad smo počeli da se mrzimo. Činilo mi se da Vuk Drašković može da bude alternativa Miloševiću, da ćemo ga s njim brže smeniti. A, bilo je i više književnika u SPO-u. Onda smo napravili 9. mart, i to se ne može oduzeti SPO-u. Balkon, pozivi na juriš, suzavac... Moja je rečenica Za slobodu informisanja, za nju bih i danas organizovao 9. mart. Tih dana, kad su uhapsili Vuka, ja sam vodio stranku. Povređenih je bilo mnogo, lekar ih je previjao u sedištu stranke. Tenkovi su bili postavljeni preko puta, nisam mogao da izađem dva dana, užasno su mi otekle noge... Dolazi Knele sa svojom grupom, pijani, užas. Je l’ možemo da spavamo? Nešto kasnije lupa na vratima – policija! Ruke na zid! Ko je Jovan Marijanović? Uhapšeni ste! Ovaj ćutke krene s njima. Što ga hapsite? Ništa vas nisam pitao! Odvedoše ga. Otvorim vrata da vidim šta Knele radi, kako su zaspali zadigli im se kaputi, a ispod njih arsenal oružja. Sunce ti žarko, a tenkovi u Ruzveltovoj upereni na nas. Blagici Kostić, kažem: Budi ove da beže, pohapsiće nas kao teroriste!

U Domu omladine održana je konferencija za štampu, na kojoj je Mićunović, decidirano, rekao: Mi se odričemo 9. marta, DS ga nije organizovao! U prvom redu sede Đinđić, Koštunica i Mile Perišić. Sve vreme stojim, tek kad su završili dozvolili su nam da priđemo govornici. Izađem, kažem: Ovo što ste čuli, nije istina! Zajedno smo se dogovorili da se organizuje 9. mart. Zašto ga se sada odriču, ne znam. Mi i dalje stojimo iza 9. marta! U publici stoje Dana i Bogoljub Pejčić, proneo se glas da će biti hapšenje, i da će SPO biti zabranjen. Svi članovi predsedništva stranke već su bili sakriveni u jednoj vikendici na Fruškoj gori. Kad se Vuk vratio iz zatvora, proneo se glas da se SPO podelio na “fruškogorce” i “prvoborce”; on u sali Pedagoške akademije, pred svima, kaže: Čuo sam ko je bio prvoborac!

Kod Terazijske česme sve se rasulo, ko sve nije pričao. Meni tada sine: Ej, bre, Mladene Markove, šta ti tražiš ovde – idi u materinu! Ajde da se gine, nego se razglaba – bez veze! Odem u stan, okupam se, i kažem: Adios revolucijo! Posle nekoliko dana umro mi je otac. U Samošu zateknem haos, godinama smo ga sređivali, Vera i ja.
Eto, to je otprilike bio moj politički angažman, koji je ostavio trag na meni. Nekoliko godina trebalo mi je da se prestrojim u kolosek književnosti. Politika je pogubna, tera na svakakve gadosti, i što je najgore: gube se literarne rečenice. Srećom, nisam bio potpuno inficiran, uspeo sam da se izlečim, da nastavim da pišem.

Ljubiša Stavrić

11.12.06

Jedan od naših najpoznatijih savremenih proznih pisaca, Mladen Markov, nedavno je objavio novi roman pod naslovom „Teskoba”. Knjiga, čiji je izdavač beogradski Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, u vrhu je novopokrenute edicije „Novo delo” u kojoj će biti objavljivana žanrovski različita ostvarenja domaćih autora.
Mladen Markov je pisac istančanih osećaja i osećanja kada su u pitanju teme kao što su narod i zemlja, istina i istorija, individualno i kolektivno, krivica i odgovornost. Dobar poznavalac ljudske psihe, u svojim ranijim romanima „Likvidacija”, „Isterivanje boga”, „Smutnoe vreme”, „Pseće groblje”, „Ukop oca” (za koji je dobio NIN-ovu nagradu), ali i u zbirkama pripovedaka „Banatski voz”, „Žablji skok”, „Srednje zvono”... obradio je svaku od ovih tema koje se neizbežno prožimaju. U najnovijem delu, romanu „Teskoba”, Mladen Markov čitaoca uvodi u priču rečima Roberta Eskarpijea iz „Otvorenog pisma Bogu”: „Pakao ne počinje kad se čovek suoči sa smrću, već kad mu se pred očima ukaže sopstveni život.”

Bilo da je star, kao Vaš junak, ili mlad, tek – čovek se uvek oseća teskobno. Da li je teskoba naše „redovno” stanje?
– Teskoba je proizišla iz stanja svesti. Ona je istovremeno i posledica istorijskih dešavanja za koje mi uvek krivimo druge umesto da ozbiljnije zavirimo u sopstvene neizmerne greške. Kad te neko prevari – sam si kriv. Trebalo bi češće ponavljati stih jednog pesnika: „Kad srce zaboli misao je kriva”. Uostalom, ja mislim da je cela naša istorija, sa izuzetkom Karađorđa i Miloša Obrenovića, samo posledica pogrešnih poteza tada aktuelnog vođstva.

Koliko stečeno iskustvo može pomoći da se osećamo bolje?
– Amerikanci su upozoravali Japance pred kraj Drugog svetskog rata da im se može desiti katastrofa ukoliko samo vojska ne položi oružje. Japanci su nastavili sa fanatičnim nacionalizmom. Behu, sećamo se, i avioni – kamikaze. Znamo kako se završilo. I nas su upozoravali. Ne! Srbi i dalje glasaju za Miloševića. I eto, generacije Srba još uvek osećaju posledice. Uostalom, kad smo se mi zapitali ko su vodeći srpski intelektualci i da li se taj pojam može definisati? Ako bismo, eto uslovno, prihvatili misao Seku Turea da je intelektualac svako ko se u određenoj situaciji ponaša zrelo, utvrdićemo da mi i nismo bogzna koliko intelektualna nacija. Ko zna. Možda je to razlog sistema negativne selekcije?! „Teskoba” je pisana namerno visokim tonom, tvrdo i bez udvaranja bilo kojoj grupaciji.

I danas smo svedoci ustreptale navale Srba, kojima je nacionalnost zanimanje, pisaca vučjih polja, svirača na guslama i raznih nedođija, pred kojima uzmiču ozbiljni analitičari palanačkog duha. U SANU primaju kao u azil najžešće Srbe, a VANU osnivaju profesori takozvanog prištinskog univerziteta. To kao da živimo u nekoj dečijoj zemlji. Može se očekivati da će se jednog dana SANU preseliti u Veliku Drenovu a VANU u Ruski Krstur.

I to traje. Od Tita preko Miloševića, do danas. Pa, kako se sudija Bačvanski usred opšte jagme za primat i materijalne otimačine ne bi čudio i priklonio čuvenoj rečenici Mustafe Madžara!

Knjiga je puna referenci na književnost: Vaši junaci tragaju za sličnostima sa likovima iz literature, čime „pretresate” svetsku i domaću literaturu. Jesu li to Vaša priznanja nekim piscima? Niste baš meki prema Crnjanskom...
– Moji junaci su obrazovani ljudi, okruženi prostaklukom, fukarom i nečim što je još gore: palanačkim duhom. Njihov razgovor i književno sećanje je bekstvo od negativne stvarnosti, duhovne učmalosti i teškog materijalnog siromaštva. Bačvanski je dobrovoljni Ovidije u Tomima, a Jelisaveta – silovana žena. A pametna, obrazovana. Kuda će, ako ne u neko bekstvo? Što se tiče Crnjanskog, to je mišljenje junaka koje se ne može pripisati piscu.

Pišete o jednom logoru za koji mnogi ne znaju, logoru za decu folksdojčera posle Drugog svetskog rata. Da li je pitanje folksdojčera dovoljno rasvetljeno kod nas?
– Pre svih pisaca temu „Logorizacije Švaba” opisao sam u pripoveci „Proterivanje tate Petera”, objavljenoj u zbirci „Srednje zvono”. Ozbiljniji zahvat ove teme učinjen je u dvotomnom romanu „Pseće groblje” koji su, u vreme svoje bespogovorne vladavine, postmodernisti bagatelno odbacili objavivši, čak, da neće čitati „političke knjige”. U „Teskobi” Bačvanski se seća dana provedenih u logoru za decu folksdojčera u Knićaninu koji je, nažalost, postojao. I opet posledica: logor nam se, Srbima, vratio u vreme rascepa Jugoslavije. I to je u knjizi samo kockica u mozaiku sudbine sudije Bačvanskog. Logor za decu folksdojčera je jedna od tabu tema od kojih mi bežimo, ne znajući poruku priče „Smrt putuje u Samaru”.

A pitanje dece izbeglica koja su, iz porodica koje su ih prihvatile i odgajile, odvođena u tzv. partizanske domove?
– Bio sam 1942. godine, u jednom banatskom selu, prisutan sceni tobožnjeg samilosnog usvajanja siročadi, srpske dece iz Bosne. Seljaci su obilazili oko grupe vašljivih, do glave ošišanih, slinavih, smrznutih dečaka i devojčica. Pipali su im mišice i tek kada bi se uverili da su deca koščata i jaka, tada su ih uzimali. Kad se završio rat, sabrana su ta deca u Partizanski dom. Sa mnogima od njih i sam sam išao u gimnaziju gde su oni uvek dolazili u stroju. Kasnije sam ih sretao na rukovodećim mestima. I danas smo svedoci ustreptale navale dobrog broja ekonomskih i duhovnih profitera sa tih prostora.

Govorite o sudbini Jevreja, posebno Gece Kona. Zanimljiv način da se otvori pitanje pojedinačne odgovornosti, odnosno pitanje ljudske solidarnosti.
– I to je posledica. Gec i Majer poslati su iz Berlina sa auto-gasnom komorom. Prevozili su Jevreje sa Sajmišta do Banjice. Moju junakinju muči takvo saznanje. Ko je učestvovao u tom zločinu? A ko je znao, a ćutao? Dileme su moralne prirode. Ona, kao čitalac, u skladu sa Čehovljevom porukom da pisac nije lekar već dijagnostičar, postavlja dijagnozu. Uostalom, roman, pored ostalog, ostavlja i nešto malo mesta za dogradnju, ne ide do tavanice.

Da li iz svega sledi zaključak Andrićevog Mustafe Madžara, koga Vaš junak stalno citira: „Svijet je pun gada”?
– Da. Samo što neizmerno dobija u težini kada se izgovara ijekavski.

Nema nade, dakle, jer, Vaš se junak boji i ljubavi.
– Njegova je ljubav izgorela. Ostalo mu je samo sećanje. Čitalac bi neprestano trebalo da ima na umu moto knjige koja je kao po nekom unutarnjem nagonu pisana na zadatu temu.

Anđelka Cvijić

17.11.06

PROMENA mesta na mene deluje terapeutski, posebno posle operacije srca. Kad mi je u Beogradu vazduh postane nepodnošljiv, brzo se spakujem i dođem ovde u Samoš. Kada ovde osetim teskobu vraćam se da se utopim u šarolikost prestonice. I tako godinama.
Ovo nam priča Mladen Markov (1934) u dedinoj kući staroj više od 200 godina u mirnom banatskom selu gde je rođen. Iz pera poznatog pisca koji pripada samom vrhu savremene srpske proze upravo se pojavio novi roman "Teskoba", u izdanju Zavoda za udžbenike. Prethodno je objavio niz visoko ocenjenih i nagrađenih knjiga kao što su "Ravnica", "Isterivanje boga", "Smutnoe vreme", "Banatski voz", "Žablji skok", "Ukop oca", - Ovu kuću u kojoj sam napisao i "Teskobu", hteo sam najpre da prodam, ali me je, kad sam saznao da za nju i okućnicu od 20 ari mogu da dobijem samo 5.000 evra, bilo sramota pred precima! Tako je to u vojvodini, a i u celoj Srbiji gde nam sela propadaju i ostaju pusta - priča nam Markov. - Kuću sam počeo da obnavljam 1991. kada mi je u Lovranu razrušena kuća samo zato što sam Srbin.
Nad "Teskobom" je bdio pune četiri godine u "radnom kabinetu" tri sa dva sa malim pisaćim stolom okrenutom zidu. Poslušao je veli savet mudrog Mihaila Lalića sa kojim je bio prijatelj. "Mlađo, kad pišeš moraš uvek da gledaš u zid jer se samo tako stiče puna koncentracija. Pogled na ulicu odvlači pažnju od teksta i misli beže. Kao i sve prethodne knjige, i ovu je najpre ispisao rukom. Supruga Vera je zatim rukopis prekucavala na mašini, on ispravljao na marginama, i tako četiri puta! Prethodni roman "Ukop oca" za koji je dobio NIN nagradu gospođa Vera je prekucavala šest puta.

AUTOBIOGRAFSKO

- NE znam koliko će ovaj roman biti čitan jer je namenjen intelektualnoj publici koja ima neko predznanje. To je vrlo složena priča o našem provincijskom duhu, večitoj netrpeljivosti između dođoša i starosedeoca, o ratnim profiterima, o starosti. U ovom delu, između ostalog, ukazao sam na nakaznost negativnog nacionalizma. Kažem negativnog, jer nisam od onih koji unapred osuđuju nacionaliste. Markov ne krije da ima prilično auTobiografskog u ovoj priči o 70. godišnjem penzionisanom sudiji koji napušta Beograd, tražeći mir u banatskoM zavičaju, ali se tamo susreće sa raznim neprijatnostima i bolnim tragovima prošlosti. Opsesivna tema proze ovog autora su Vojvodina i paori u vremenu posle drugog svetskog rata, kada su se mnoge nevolje sručile na glave nedužnih ljudi od strane nove vlasti. To se pominje i u ovom romanu.

- Vojvodina pamti takozvane oslobodioce, koji su 1945. došli sa zadenutim pištoljima za pojasom i svi bili "brigadEri" stalno nabijajući na nos svima kako su krvavili gaće. Posle najnovijeg rata opet je došlo mnogo ljudi sa ratišta, na žalost, među njima i dosta profitera.

NOVI ROMAN

TAKO je i u "Teskobi", objašnjava Markov, kao stalni sagovornik sudije Alekse Bačvanskog, dat lik njegove školske drugarice Mumi, koja je kao dete gledala, odmah po oslobođenju kako pobednici tuku njenu baku tražeći tobožnje "milijune". Nekoliko decenija kasnije sama Mumi će, kao Srpkinja pretrpeti užas silovanja u bosanskom ratu. Istovremeno dati su i prizori raspojasanih, zapuštenih mladića, pridošlica iz raznih zabiti, kako ispijaju pivo sedeći na autobuskim gumama i čekajući svoju novu "ratnu šansu".
Glavni junak romana je strastveni pecaroš, baš kao i njegov "tvorac". U prelepo uređenom dvorištu u kojem je, kako kaže, sve voćke, a ima ih raznih vrsta, zasadio svojom rukom, Markov nam sa velikim zadovoljstvom pokazuje dva čamca za ribolov na dve reke, onu dalju, i ovu blizu sela.
Sada najviše "radi" štuka. Najveći deo vremena kada ne pišem ili se ne bavim oko kuće, provodom kraj reke. To je za mene više od strasti. Voda deluje lekovito i umirujuće.
Vodeći nas kroz domaćinski uređene odaje sa tipično banatskim niskim tavanicama i zidovima debelim i po metar, Markov nam pokazuje slike svojih predaka: pradede, dede, oca i majke. I naravno fotografije sadašnje porodice, verne senke supruge Vere (inženjer hemije u penziji), sina Ivana (filmski režiser), ćerke Marine (profesor italijanskog jezika) i posebno nasmejanog i razgolićenog trogodišnjeg unuka Bogdana. - Dok budete na putu za Beograd, ja ću već biti za svojim pisaćim stolom, jer uveliko privodim kraju novu knjigu, neku vrstu memoarskog dela koje obuhvata periode od 1955. do danas. Ovo je, inače za mene pravo vreme za stvaranje. Ja sam zimski pisac. Lepo vreme me odvlači na druge strane i poslove. Pišem od ranog jutra pa dok se ne zamorim, naravno, rukom. Kompjuter mi je u drugoj sobi, ali ko će da se bakće sa tom tehnikom?!

MOJ ČITAČ

Svaki svoj rukopis, pre nego što sam ga predao izdavaču davao sam na čitanje mom velikom prijatelju Ervinu Marešu, sjajnom prevodiocu Tomasa Mana i poslednjem pravom čitaču koga sam znao. I "Teskobu" je pročitao a njegov glavni komentar je bio: Sve je sjajno, ali je previše intelektualno.

PRAVEDNI SUDIJA

- Nema pisca koji ne unosi deo svog života u neko od svojih dela, s tim što to neki skrivaju, a neki priznaju - kaže Markov. S druge strane, pisac je demijurg, on je i režiser i glumac. Ako u sebi ne uspe da odigra sve uloge koje je opisao, nije dobar pisac. I što je posebno važno, mora istom ljubavlju da voli i pozitivne i negativne junake. Prema svima mora da bude blagonaklon, pravedni sudija.

Dragan BOGUTOVIĆ