Učiteljica zlatnih očiju

27.12.03 Politika

U pogovoru romanu "Učiteljica zlatnih očiju" (1933) grčkog književnika Stratisa Mirivilisa (1892–1959) prevodilac Milivoje Zagajac sve vreme piše o ratu. Mirivilis je, poput naših međuratnih pisaca, učestvovao u vojnama koje su početkom proteklog veka potresale Balkan i iskustva krvoprolića pretočio u književni rad. Socijalni i istorijski milje jeste bitna odlika rečenog dela. Poput svoje stvaralačke generacije, međutim, ni on se ne zaustavlja na odrazu stvarnosti, koherenciju postiže zahvaljujući jednoj temeljnoj ideji, a tematsko-motivski raspon, koji se očituje mnoštvom donekle samostalnih epizoda, razlaže tradicionalnu narativnu strukturu.

Mirivilis je slikar među piscima i to slikar impresionista. Temeljna ideja dela je lirizam, poetika lirskih impresija, zasnovana na nizu deskripcija koje proizilaze jedna iz druge. On je blizak Bori Stankoviću, čiji čvrsti pripovedni sklop i društveno-psihološke analize oblikuju realističku sliku sveta, dok lirika iskoračuje ka modernom senzibilitetu. Nalikuje mu i po ambijentu zbivanja – patrijarhalna sredina koja se još uvek nije oslobodila navika iz nedavnog turskog ropstva. Poput Stankovića mek i setan, ali bez oporog, demonskog Borinog derta, grčki autor u prvi plan postavlja ideju pohvale života.

Ljubavlju vraćen život

Modernijim poetikama pripada još jedna osobina. Moglo bi se kazati kako je Mirivilis hteo da napiše roman ni o čemu – i kako je to tipična situacija pisanja. Teza može delovati paradoksalno budući da je radnja razvijena i živa, ali samo ako se smetne s uma da je pripovedni aspekt teksta prevashodno u službi lirizma. On ponajpre omogućuje tananu psihološku introspekciju i refleksivnu dubinu, koji su bitni propratni efekti poetike lirskih impresija. Kada bih u svakom prikazu ukazivala na loše prevode i jezičku obradu knjiga, kakvi vladaju našim izdavaštvom, ništa drugo ne bih ni radila. Zagajac je, međutim, na srpski jezik preneo raskoš Mirivilisove rečenice, njenu melodioznost, sugestivnost, stilsku vrednost, što je – rekla bih – i osnova ovog rukopisa, situacije pisanja radi pisanja.

Glavni junak, slikar Leonis, povratnik iz rata, zaljubljuje se u Sapfo, udovicu svog preminulog saborca Vranasa. Neodlučan i nespreman, Leonis nije kadar da ponese težinu svoje strasti, pa se roman u dobroj meri zadržava na junakovim kolebanjima. Ona, međutim, nisu tu tek tako, budući da Vranas simboliše drugu stranu, koje slikar nikako da se oslobodi. Ideja vodilja, pohvala života i sveta, razvija se na nizu teza i antiteza, postižući misaonu dubinu osciliranja između života i smrti, tanke linije koja ih razdvaja i spaja u isti mah. Tako je Leonis i, rekla bih – nagonski, prelomio svoju nedoumicu. Tako se roman i završava. Loveći rakove, oni dospevaju u pogibelj i tek ona otvara Leonisa i oslobađa njegovu strast, a životinje, nakupljene u marami, grabe u slobodu, u čudom vraćeni život koji se sunovratio sa ivice nestanka.

Sklad zemljinog šara

Radnja se odvija na lepotama štedro obdarenom Lezbosu, mitskom ostrvu poezije i ljubavi, što i delu daje takvu dimenziju. Mirivilisovo shvatanje mita, naraslo na domaćem nasleđu, međutim, sasvim je osobeno i oblikuje umetničku viziju. Može se kazati da, u tradicionalnom smislu, ono ima komičku strukturu pobede harmonije nad haosom. Na najvišoj, apstraktnoj ravni, svet se sastoji od dva principa – stvaranja i razaranja. Bez obzira na njihovo nadmetanje, pisac ne dozvoljava smrt, već sklad zemljinog šara, koji je stvorila božja ruka, zauvek zaustavlja u umetnosti. Ni pisanje radi pisanja takođe nije tu tek tako.

Početak novoga veka, pak, potresa kraj takozvanih velikih priča. Srušen je i mit umetnosti. Nema više ni velikih svetskih ratova. Inače, sve je po starom. Svet se usitnio u neprekid malih ratova. Svakih sedam sekundi jedno dete umre od gladi. Svaka četiri minuta zbog nedostatka vitamina A jedan čovek oslepi. Političari se bore za vlast. Pisci pišu, kritičari kritikuju, a rakovi sa kraja ovog romana osvajaju samo svoju, ljubavlju vraćenu slobodu.

Dušica POTIĆ