Ubistveni um

28.07.11 Popboks

Bez obzira što se poređenje sa slavnijom (i plodnijom) Agatom Kristi nameće kao nezbežno, P. D. Džejms je uspela da se izbori za jedno od vodećih mesta u okvirima prestižne britanske kriminalističke književnosti
Svoj prvi roman, Prekrijte joj lice, Filis Doroti Džejms objavila je pre gotovo pola veka, tačnije 1962. godine. Njena književna karijera još uvek traje, bez obzira što će 3. avgusta 2011. napuniti napuniti 91 godinu. Izdavačka kuća Laguna je nedavno objavila prva dva romana ove autorke – već pomenuti Prekrijte joj lice i Ubistveni um. U oba ova romana glavni lik je viši inspektor Istražnog kriminalističkog odeljenja Adam Dalgliš, najpoznatija književna kreacija Džejmsove i junak 14 romana (za sada poslednji, Privatni pacijent, objavljen je pre tri godine).
Ubistveni um je na prvi pogled klasično postavljeni whodunit. Na psihijatrijskoj klinici Stin dogodilo se svirepo ubistvo. Žrtva je administrativna uparavnica Inid Bolan. Nesrećna žena je prvo onesvešćena a zatim usmrćena u zagušljivom sobičku sa dosijeima smeštenom u podrumu klinike. Sve to u vreme radnog vremena. Imajući u vidu okolnosti pod kojima se ubistvo desilo, veoma brzo postaje gotovo izvesno da počinitelj ne može biti neko sa strane. Medicinsko osobolje i pacijenti koji su se obreli u Stinu za vreme zločina postaju osumnjičeni.
P. D. Džejms se ne žuri. Čitava prva polovina romana opisuje nekoliko sati po otkrivanju leša – sa posebnim akcentom na saslušavanje svedoka. Inspektor Dalgliš pažljivo ispituje jednog po jednog zaposlenog, polako stvarajući sliku o klinici i ljudima koji u njoj rade. Ova u biti veoma kamerna postavka mogla je rezultirati desetinama dosadnih stranica, ali Džejms uspeva da prevaziđe potencijalni problem upotrebom suptilnog gorkog humora i pronicljivim karakterizacijama svojih junaka. Kao što je već primetio jedan engleski kritičar – ona pred nama razvija lepezu gotovo dikensovskih likova.
Ima neke duboke sete u gotovo svim likovima. Svi su oni, manje ili više, nezadovoljni svojim egzistencijama, prepušteni na milost i nemilost društvenim okolnostima i vlastitim sputanostima koje rukovode njihovim životima. Ima nekog bolno uverljivog realizma u njihovim ograničenjima. U Ubistvenom umu niko ne uspeva da bude srećan, ma koliko to žarko priželjkivao. Zanimljivo, kao najživopisniji i najkompleksniji izdvaja se upravo lik ubijene – krute četrdesetogodišnje usedelice za kojom, čini se, niko neće proliti ni jednu jedinu suzu. Dalgliševa poseta stanu gospođice Bolan otkriće jednu sasvim novu stranu ubijene, pa ovo nijansiranje lika žrtve romanu daje neočekivanu a dobrodošlu dimenziju.
Naravno, Ubistveni um je roman svog vremena. Za 50 godina mnogo toga se izmenilo. U klinici, na primer, pacijente leče uz pomoć LSD-ja i elektrošokova, pojedine teme (homoseksualnost, na primer) samo su diskretno nagoveštene, ali to ne ometa uživanje u romanu. Zapravo, fini retro štimung savremenom čitaocu može biti posebno zanimljiv. Pored misterije, Ubistveni um nudi i sasvim uverljiv vremeplov uz pomoć koga shvatamo da se mnoge stvari vremenom menjaju – ali da još više njih ostaje nepromenjeno. Ubistveni um jeste pre svega whodunit napisan pre pola veka, ali i univerzalna priča o otuđenju, usamljenosti i ljudskoj surovosti. Upravo ta kompleksnost čini ovaj roman dopadljivim i još uvek svežim.

Đorđe Bajić