U zadnji čas

04.06.09

Rođen 20. novembra 1939. godine u Šibeniku, od majke Ade i oca Emila. Osnovnu školu započeo je u rodnom gradu, a od 1948. godine nastavio je u Splitu. Porodica se tamo preselila jer je ostala bez knjižare i papirnice koje im je nova vlast nacionalizovala. Nakon završene gimnazije upisao je studije komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu, gde je diplomirao 1963. godine.
Književnokritičku i inu prozu Igor Mandić objavljuje od studentskih dana, radeći na više razboja odjednom, tačnije pišući za brojne redakcije diljem i širom nekadašnje Jugoslavije i pojavljujući se u svim mogućim medijima. Njegov šaroliki opus može se ovako tematski i brojčano klasifikovati od 1970. do danas – objavio je pet knjiga književnih i muzičkih kritika, sedam knjiga feljtona (podlistak, kolumne...), pet knjiga eseja, pet knjiga polemika, jednu antologiju, tri kulinarske knjige, dve autobiografske knjige... ukupno tridesetak naslova. Tokom protekle četiri decenije važio je, i danas slovi, za najoštrijeg polemičara.
Od 1981. do 1990. bio je književni kritičar NIN-a gde je pisao o srpskom i hrvatskom romanu. Te tekstove je sabrao pod naslovom Romani krize i knjiga je objavljena 1996. godine u beogradskoj Prosveti.
Bila je to prva knjiga hrvatskog autora objavljena u Srbiji nakon Dejtona, ističe ovaj polemičar. U jednom trenutku svoje karijere, tačnije 2000. godine, bio je kratko glavni urednik Vjesnika, ali očigledno mu povratak u novinarstvo na taj način nije pošao za rukom. Ipak, 2005. godine je dobio nagradu za životno delo Hrvatskog novinarskog društva. Ovih dana dobio je i nagradu Fondacije Karić, a reči obrazloženja izgovorio je Milomir Marić.
Od 1967. godine je u braku sa Slavicom. Imali su kćer jedinicu Adu koja je 2004. godine tragično umrla u 36. godini života. Poslednje dve knjige koje je Igor Mandić napisao, Sebi pod kožu i U zadnji čas, zapravo su neka vrsta ogoljene autobiografije nastale kao posledica te porodične tragedije. U tom bespoštednom autobiografskom štivu koje sam Mandić nazira rijaliti program, nije brinuo hoće li se samopovrediti ili će povrediti druge, a pišući skicu za ovu kratku biografiju, kaže:
Kao zađevičar i polemičar, s onu stranu svoje hrpe knjiga, kao malenkost sam se najbolje očitovao u posljednje dvije autobiografske knjige, od kojih se ova posljednja upravo pojavila u Beogradu u izdanju Profila.

RADOST I TUGA

Šta je vaša najveća nada?
- Nemam više ni najmanju.
Šta je za vas najveća nesreća?
- Kad (mi) je smrt birala preko reda.
Kad vam je neprijatno?
- Kad sam odjeven na nudističkoj plaži.
Koju pesmu volite da pevate?
- Nijednu.
Šta vas izluđuje?
- Kad glupani bližnjima sole pamet.
Na koje svoje dostignuće ste najviše ponosni?
- Što sam sebe ostavio iza sebe.

PRIJATELjI I NEPRIJATELjI

Kome ćete večno biti zahvalni?
- Vječno? Pa, meni rok trajanja ističe.
Šta vaši prijatelji hvale kod vas?
- Čini im se nepristojnim to mi reći u lice.
Koga ne biste želeli da sretnete u sauni ni u kom slučaju?
- Japansku sumo reprezentaciju.
Šta kažu vaši neprijatelji o vama?
- To doznajem u polemikama.
Koji prirodni dar biste hteli da imate?
- Šarm.
Za šta ili kome morate svakako još da se izvinite?
- Izvinjavanje je slabost koju nastojim zaobilaziti.

PRIVID I STVARNOST

Koje vaše dobre osobine se ne uvažavaju kako treba?
- Šarmantnost.
Ako biste mogli da promenite jednu svoju osobinu, šta bi to bilo?
- Htio bih biti šarmantniji.
Šta je vaša najdragocenija imovina?
- Pomanjkanje šarma.
Šta je bila vaša najdramatičnija pogrešna odluka?
- Proživio sam do sada banalno, ne nailazeći na dramatične okuke.
Šta su vaše skrivene slabosti?
- Kako steći šarm.
Kako biste slepom čoveku opisali svoj izgled?
- Nema šta da gleda, neka sluša.

RAZUM I ŽELjE

Šta biste najpre uradili kada biste dobili vlast u Srbiji na jedan dan?
- Pa, kud, bre, još jedan Hrvat u Srbiji?
Ko će da vlada Srbijom kroz deset godina?
- Brisel.
Sa kojom istorijskom ličnošću se najradije identifikujete?
- Sa Diogenom.
Ko su za vas najumniji duhovi našeg doba?
- Umberto Eko i Hju Hefner!
Koji politički projekat bi doneo sreću svetu?
- Prosvijećeni autoritarni socijalizam!
Za kog slikara biste dali najviše para?
- Ni za jednoga.

ŽIVOT I VEČNOST

Kao dete hteli ste da budete?
- Avanturist, istraživač, kauboj, pisac, ginekolog (amater)!
Koji san svakako hoćete još da ostvarite?
- Spavam uz pomoć pilula, a na javi ne sanjam.
Kako biste voleli da umrete?
- Trenutačno.
Gde želite biti sahranjeni?
- Uz moje dijete, na zagrebačkom
Mirogoju.
Ko da održi govor
nad vašim grobom?
- Molim sućutnu tišinu.
Kojoj rečenici se nadate u tom govoru?
- Zašutio je, napokon!!!

18.04.09

„U zadnji čas“, sa podnaslovom - autobiografski reality show, novu knjigu Igora Mandića, svojevrsni nastavak bestseler izdanja „Sebi pod kožu“, objavila je beogradska izdavčka kuća Profil. Mandićje stigao u Beograd da ovdašnjoj publici i obožavaocima potpiše primerke svoje knjige. U njenoj recenziji, između ostalog, stoji i to da će se značaj pisaca sa ovih prostora određivati prema tome da li je o njima pisao Igor Mandić.


IGOR MANDIĆ: Hrvati i Srbi se mogu evropeizirati samo tako da se ponovo stope bez granica

Sebi pod kožu: Igor Mandić

Ne samo književni kritičar, veći pisac muzičke kritike, eseja, feljtona, priređivačjedne antologije, kolumnista, urednik Vjesnika, ili, kako je jednom sam rekao, jedostavno, pisac, ovaj rođeni Šibenčanin rado je viđen u Beogradu i Srbiji, koje nije napuštao čak ni devedesetih, iako mu je to zamerano. Više puta bio je član žirija Ninove nagrade, imao svoju emisiju na jednoj beogradskoj televiziji, pisao je za ovdašnje novine i nedeljnike.

Šta je to, konkretno, autobiografski reality show?

- Rečje o pokušaju, doduše sa ironičnim naslovom, da se pokaže kako žestok treba biti u obračunu sam sa sobom. Pogledajte inače autobiografije naših javnih osoba, naročito pisaca kojima je to profesija. Svi staju na pragu vlastite kuhinje, kupatila, ve-cea i spavaće sobe, tu je šlus, gotovo. U tim autobiografijama postoji samo javni život i radna soba, a ostali tematski i životni prostori su isključeni. Nađite nekog našeg pisca koji je opisao u prvom licu kao ja, u ih-formi, što je radio sa svojom ženom, sa svojom ljubavnicom, što je jeo, što je pio, čak i u smislu samohvale, nađite mi tog. Nećete ga naći jer je u tim autobiografijama sve umrtvljeno do dosade, a sve je od taštine, ponosa, oholosti i naknadnog veličanja vlastite malenkosti. A ja, koji sebe godinama ironično nazivam „moja malenkost“, baš sam htio pokazat kako mogu biti velik u razobličavanju vlastitoga „lika i djela“, da tako kažem pretenciozno. Zato se to zove reality show. Dakako, upotrebljen je ironično, da se na njega i muhe uhvate jer je to „catch“ fraza našega vremena naročito zahvaljujući televizijskim reality showima, ali kako je ovo knjiga a nije televizija, nema nikakve formalne sličnosti u primeni toga pojma. Savršeno je jasno da je ovo ironična aplikacija, primjena jednoga pojma iz masovne, to jest, televizijske, kulture na knjigu, na književno pismo, što se do sada nije moglo napraviti jer toga pojma nije bilo u opticaju. Ja sam pokušao bit i jako suvremen i jako autoironičan s tim podnaslovom.

Knjiga je objavljena u Beogradu bez potrebe za, kako je to neko svojevremeno „ingeniozno“ predlagao, prevodom, ali i od istoga, hrvatskoga izdavača, koji je osnovao istoimenu kuću u Beogradu. Nije li onda zapravo cela stvar bila u podeli tržišta, u ovom slučaju među izdavačima, a ne u podeli jezika?

- Ne izdavači, nego moći kapitala, izdavači su u tome mrvice sa stola. Nije nas ta podjela stajala ovoga rata, nego stotine milijarda evra koji su zarađeni na podeli državnoga kapitala, na krađi golemih novaca sa jedne, druge i treće strane. U tome su izdavači kap u moru.

Ali se i dalje retko odlučuju na to da zajednički pokrivaju ovo tržište.

- E sada se to pomalo počinje oživljavati što je dobar, lijep znak, možda bude neke daljne koristi od njega, vidjet ćemo.

Kako danas javnost u Hrvatskoj gleda na vaše prijateljevanje sa Beogradom i Srbijom u odnosu na devedesete? Da li se nešto promenilo?

- Nije, nažalost, i dalje je loše. Svako malo neka ironična, glupa primjedbica u nekakvim desničarskim ili ustašoidnim novinicama na račun moje kao „prodanosti“ Beogradu. Ja nisam odan Beogradu, nego sam „prodan“ Beogradu. Čikam bilo koga da mi kaže ko mi je dao jedan dinar više nego što sam zarađivao u Hrvatskoj, uvijek je sve bilo isto. Ujednačen je sistem plaćanja posvuda. Jedino što je Beograd bio moje otvoreno polje rada kad mi je bilo zabranjeno raditi u Hrvatskoj, a nakon toga jedna nostalgija za tim bivšim vremenima me ponovo privukla ovamo. A sad, dakako, više ne zbog rada i tržišta, jer je Srbija osiromašila više nego Hrvatska, prema tome, ovde se kruha ili hleba neću moći najesti.

Kako feministkinje danas gledaju na ono što pišete i da li one danas uopše deluju?

- Njih se više na čuje na onaj raniji način. Ne znači da su nestale, one vjerojatno djeluju na nekim drugim planovima, kojih možda i same nisu svjesne, ali kao pokret su se povukle u ilegalu, vjerojatno.

Pa ja nikad nisam pisao ništa protiv žene nego za žene. Recimo, baš ove dvije moje knjige govore o mojoj ljubavi prema ženama, ne samo općenito, nego vrlo konkretno. U te dvije knjige riječje o mojoj ženi i našoj kćeri, a i općenito o mojoj erotskoj maštariji u kojoj su žene uvijek glavna tema.

Koliko pomno pratite dodelu Ninove nagrade poslednjih godina i kako Vam izgleda izbor laureata?

- Ah, pomno. U onom času kad se dogodi, onda pratim što se piše, pokušavam doći. Tu i tamo sam došao u Beograd na dodjelu da dobijem nagrađenu knjigu, da čujem kolege što o tome misle i govore, a pomnije od toga ne mogu, sad sam izvan tih tokova, više nisam ni važan, fala bogu.

Koliko uopšte pratite savremenu srpsku književnost?

- Slabo.

A hrvatsku?

- Još gore. A, slušajte, prođe vrijeme nekoga strasnoga angažmana za druge stvari. Sad sam se bavio sobom, očito, za poslednjih sedam-osam godina, i toliko sam bio koncentriran na kopanje po vlastitoj nutrini i po smislu i besmislu svih tih utrošenih godina i truda u pisanje, da sam, priznajem, došao do stupnja lijenosti koji izražavam onda kao prezir. Kao, „ma, šta, to ništa ne valja, ja to neću čitati“. Dakako da grešim u tome, ali to je ona vrsta oholosti koja se dogodi čovjeku kad se umori. Oholost od umora.

Svojevremeno se za ulazak Hrvatske i Srbije u Evropsku uniju gotovo kao nužan uslov pominjala istovremenost tog ulaska. Danas se ne čini da je tako?

- U intervjuu Ninu, 1996. godine (objavljen je kao predgovor u mojoj knjizi „Između dve vatre“, koju je objavio Nin), rekao sam da ćemo za deset godina ući u Evropu, ali zajedno. To sam rekao 1996. Malo sam pogrešio za tih deset godina, evo sad je većtrinaest, ali ući ćemo, ali to je samo formalna stvar. Ući ćemo tek kad se mi ponovo stopimo, slijemo u jednu cjelinu i to nije jedino čemu se nadam nakon moje smrti, jer ja to neću doživjeti. To će se dogoditi. To je naša evropeizacija, da Hrvatska i Srbija i Hrvati i Srbi, ponovo postanu jedno te isto. To je evropeizacija, ne treba drugo. Mi ne možemo biti jedno isto sa Belgijancima, sa Francuzima, sa Talijanima... nikada, ali Hrvati i Srbi se mogu evropeizirati samo tako da se ponovo stope bez granica.

Ivana Matijević

16.04.09

Ako je to moguće, treba strastveno piti, pušiti, jesti, ljubiti... – kaže poznati hrvatski pisac Igor Mandić

I u svojoj novoj, autobiografskoj knjizi „U zadnji čas” (izdanje „Profil knjige”), nastavku velikog hita „Sebi pod kožu”, hrvatski pisac, kritičar i esejista Igor Mandić bavi se fenomenima kulture i svakodnevnog življenja, „od skarednosti do poetičnosti”, izlaže svoju intimu, polemike koje je vodio, pokazuje uživanje u svim strastima... Igor Mandić ponovo je boravio u Beogradu, gradu kojem se stalno vraća, i govorio o svom novom delu.

Svoju novu knjigu nazvali ste autobiografski reality show. Ima li u takvom show programu nečeg korisnog za kulturu?

Nema. Međutim, kod mene je to ironično. Kada vukove ne možeš pobediti, onda zavijaj sa njima. To je stara mudrost koju sam ovde pokušao da iskoristim u ironičnom smislu reči. Doduše, smatram da bi autobiografije morale biti realistične do razgolićavanja autora do kraja. Kao što niko do danas nije uradio, osim Žan-Žaka Rusoa, možda i Anais Nin. Svi imaju nekakvu granicu i zbog toga sam pokušao u ironičnom smislu da kažem: pokazaću vam kako se to radi, šta se sve može reći o svojim emocijama, o svom delovanju, ići ću do kraja, i to u prvom licu, ne skrivajući se iza nekog drugog.

Da li su psovke za Vas ona „anarhoidna energija”, o kojoj govore urednici Vaše knjige?

Psovka je prosto prostota, ja mislim da nije anarhoidna. Doduše, nemam ništa protiv psovanja na pravom mestu. Postoji ona bogohulna psovka koja mi često prelazi preko usta zbog toga što me vređa manija lažne religioznosti. Zatim, erotska psovka. Znam da bi trebalo da se malo korigujem, ali zašto? Zašto moram da budem uljudan i pristojan kao svi? Zašto ne bih prešao i tu granicu? Možda je to anarhoidnost koje nisam svestan. Ne radim to namerno, omakne mi se kao muškom prostaku.

Pisali ste i da su intelektualci „40 godina dobijali batine i bili micani s puta društvene istorije”. Znači li to da je u socijalizmu kultura propadala?

Ne, to nigde nisam rekao. Kultura nikada nije više cvetala nego u socijalizmu, jer je tada bila važna i pisci su bili važni za socijalizam. Održavali su taj sistem i pokazivali su ostalom delu sveta da je kod nas sve normalno i dobro. Neki pisci su, pružajući otpor sistemu, izrastali i jačali, postajali čak i prvorazredne evropske i svetske ličnosti, što važi i za hrvatsko-srpsko slikarstvo, muziku, i „laku” i „tešku”, književnost manje, zbog slabije prevođenosti naše literature u svetu. Za nas same, ovde, kultura je izgradila socijalizam i zajedno sa njim je propala.

Da li mehanizam poslušnosti u institucijama kulture, o kojem govorite, opstaje i dalje?

Da. Zbog toga što je u prirodi kulture da služi, jer je ona uvek izdržavana. Čak i najprofitabilniji primeri američke kulturne industrije, od književnih bestselera do filmskih i televizijskih, opet su zavisni od onoga ko producira, od onoga ko daje novac. Prema tome, kultura je uvek uslužna, potporna, delatnost. Nije to ništa loše, ili je malo loše.

Još 1978. godine napisali ste: zapuštamo tradicionalne zanate, rasprodajemo kulturnu baštinu, gubimo identitet na račun uspeha na međunarodnom tržištu. To kao da je danas napisano...

Među prvima sam to rekao, na vreme. Očekivao sam da neko to otkrije, da sam bio budan kada je trebalo. Krležu volite, ali mu dosta i zamerate: na primer, na onome što je znao ali nije rekao. Da li još uvek iza velikog pisca treba da stoji moćan političar?

Nije potrebno, a dogodi se. Normalno je da je Krleža znao, ali nije hteo da kaže. Kao što su u bivšoj hrvatsko-srpskoj zajednici nedavno odjeknula navodna otkrića „strašnih” tajni Titove prošlosti, o navodnom sistemu čistki u kojima je učestvovao u Sovjetskom Savezu, sve to postoji i kod Krleže, samo promucano. Ima nekoliko beleški u Krležinim delima o grobovima nepoznatih Titovih saboraca, ali tako šifrovano da su samo oni koji su vrlo dobro upućeni u ovu problematiku mogli do kraja da ih shvate. On nikada to nije hteo da kaže do kraja. Ali, evo, kao i danas, kada bi neki hrvatski ili srpski pisac hteo da kaže sve do kraja o onome što zna o režimima Tuđmana i Miloševića – ali neće nijedan reći sve – oni mogu da pljuju po tim režimima ali prave tajne o nekim zločinima neće biti izrečene još pedeset godina. Ni sa jedne, ni sa druge strane.

Ipak, jedan komad Slobodana Šnajdera dosta dokumentovano, ali duhovito, govori o Brozovom vremenu, a još ne može da bude izveden ni u Zagrebu ni u Beogradu...

Možda komad nije dobar, šta Vam je?

Mislite da to nema veze sa tim da se još uvek neke stvari o Brozu ne smeju otvoreno reći?

O Brozu je rečeno sve. On je skinut do gola, i dobro izgleda.

Nives Celzijus, takođe, dobro izgleda a da li je to razlog što je njena knjiga jedna od najčitanijih u Hrvatskoj?

Ko kaže da je čitana? Ona je kupovana, odnosno prodavana. To nije knjiga, to je ukoričeno smeće. Iz intelektualne radoznalosti malo sam pregledao tu knjigu. Da je to barem pornografija, da je to barem neka razgolićena žena u svojoj intimi, što bi bilo nešto sjajno, ali nije. To je takva stupidna srednjoškolska beležnica za koju ljudi misle da skriva nekakvu golu istinu. Ali, to se tako događa zbog toga što ta žena izgleda provokativno sa tim svojim orgastičkim licem koje mora biti da je privlačno i muškarcima i ženama.

Imenovali ste posebnu vrstu kuhinjskih šovinista koji nikada ne jedu specijalitete omrznutog naroda. Da li bi takav šovinista da umire od gladi, ipak pojeo „demonizirane ćevape” ili prebranac?

Možda bi mu nagon za održanjem nadvladao te primitivne osećaje. Kada bi se radilo o opstanku... ali, dok god može da bira, neće jesti.

Rekli ste da kulturna saradnja između Zagreba i Beograda treba da bude intenzivirana kroz štampanje knjiga. Kako vidite perspektivu ove saradnje, i perspektivu dve zemlje u Evropskoj uniji?

Mi se evropeizujemo tako što se ponovo ujedinjujemo kao dva naroda, kao dva plemena jednog istog naroda. Time smo se evropeizovali, ne time što nas je prihvatio Brisel.

Postoje i mnoge obostrano ružne stvari, kako ih potisnuti?

Potiskivanje nikako nije dobro, jer stvara naknadnu agresiju. Treba otvoreno, čisto i bistro jedni drugima da kažemo sve u lice, ali bez naknadnog vređanja. Treba izneti gole činjenice, ali puna istina se neće razjasniti još sto godina.

Da li sve do kraja treba raditi strastveno, po Vašem?

Da, ako je to moguće, treba strastveno piti, pušiti, jesti, ljubiti, igrati se, ako imaš te strasti...

Marina Vulićević

13.08.09 Vreme

Knjigu "U zadnji čas", više nego za njenu prethodnicu, karakterističan je tamni, rezignirani ton bespoštednog samopropitivanja
Eto šta može da nastane od jedne male, uzgredne narudžbe: nešto što je trebalo da bude jednomesečno dnevničarenje za potrebe jednog časopisa, pretvorilo se u (uslovno) memoarsko dvoknjižje, pri čemu se možemo nadati da tome ni tu neće biti kraj: gde su dve, tu ima mesta i za treću. Radi se, dakako, o specifičnoj, nelinearnoj, fragmentarnoj i esejiziranoj – a i kako bi drukčije, sa obzirom na profil pisca? – isprva dnevničkoj, vremenom sve više autobiografskoj prozi Igora Mandića. Njen prvi tom, Sebi pod kožu, iz 2006. ovde smo već predstavili (v. Vreme br. 817), a sada je pred nama i nastavak U zadnji čas (Profil, Zagreb – Beograd 2009).
Već je "sve" poznato o tragičnim okolnostima (smrt kćeri jedinice Ade) koje su obeležile vreme završetka prvog toma ovog (za sada?) dvoknjižja; zazorno je reći, ali puk ima morbidan ukus – pa tako i čitalački puk, ne "bolji" od kojeg drugog – i utoliko je neka vrsta (ne)normalne radoznalosti o nesreći učinila da za prethodnom Mandićevom knjigom posegnu i neki od onih koji to inače ne bi učinili, i koji inače ne čitaju njegove knjige, niti bilo šta što miriše na kritiku, esejistiku ili, daleko bilo, teoriju; autor je tu savršeno nedužan, ali je tih nuspojava svakako svestan. Od toga je moguće odbraniti se ili ćutnjom (ali, to je jalova, a još i mazohistička strategija), ili svojevrsnom gospodstvenom ig(n)orancijom, s punom svešću da će morbidne prišipetlje ionako brzo otpasti, uvidevši da tu zapravo nema bog zna čega za njih. Tako se valjda i dogodilo: Sebi pod kožu (p)ostao je megaseler i, pretpostavljam, najtiražniji Mandićev naslov ikada, a da je pri tome autor sačuvao savršenu kontrolu nad svojim emotivnim striptizom iz najgroznijih dana sopstvenog života; učinio je to kombinujući bespoštednu iskrenost sa prefinjenom sposobnošću autorefleksije – kombinacija koja zapravo jedino vredi, pa je možda baš zato i tako retka.
POLUPODRUGLJIVA DISTANCA: Kako god bilo, i prethodna i nova knjiga Mandića su "pod stare dane", sa već bezmalo tridesetak naslova iza sebe, i kada su/smo svi – a valjda i sam pisac – mislili da o Mandiću "sve znamo" i da nas ničime ne može osobito iznenaditi, učinila nekom vrstom "početnika" u jednom novom, dnevničko-memoarskom ključu, kojeg je verovatno najbolje nazvati nefikcijskom prozom. Dobro, i sam je Mandić svoje kritike kadgod nazivao kritičkom prozom, ali u ovom slučaju stvar je mnogo doslovnija: Mandić ovaj put razmatra i tematizuje samog Mandića, a to se može učiniti – a da išta valja – jedino tako što će se samog sebe ispisivati sa izvesne polupodrugljive distance, tj. pišući sebe kao da pišeš o nekakvom književnom liku za kojeg autor doduše ima izvesnih simpatija, ali ih prilično vešto obuzdava... U drugom slučaju, kada ga ophrvaju sumnje i malodušnost, Mandić-autor je prema Mandiću-autobiografskom liku upravo nesmiljen, i tu je već distancu teže uočiti... Jer, za knjigu U zadnji čas, više nego za njenu prethodnicu, karakterističan je upravo taj tamni, rezignirani ton bespoštednog samopropitivanja: gde sam bio i šta sam radio sve te godine, i da li je u to uopšte vredelo investirati život? Zdvojan nad onim što je uradio, još zdvojniji nad smislom daljeg okapanja nad papirom – u njegovom slučaju doslovno: Igor M. nema kompjuter, niti planira da ga nabavi tokom tekućeg milenijuma – Mandić prebire po nekim od brojnih avantura sopstvene, ne baš dosadne i neuzbudljive (mada se njemu, skomračenom, to tako ne čini!) intelektualne odiseje, živahno pretresa svoje početke, počesto daje reč nekima od svojih najogorčenijih kritičara, čas ih slatko prezirući, čas se sleđeno pitajući nisu li, dođavola, u konačnici ti zlobni čovečuljci, pa makar i slučajno, bili u pravu...
Novi je nastavak Mandićevog dnevnika smešten u poslednjih pet meseci 2007, sa flešbekovima koji sežu sve do detinjstva, na šta ukazuje i podnaslov knjige: "Autobiografski reality show" 1947/57 – 2007. Čuj, reality show! No, ova je (auto)ironična opaska, koja neizbežno aludira na "Velikog brata" i slično smeće, sasvim prikladna, jer je veoma vidljiva upravo piščeva težnja za što doslednijom demistifikacijom kritičko-esejističkog diskursa, odnosno njegovim ogoljavanjem: okej, do sada ste čitali šta-Igor-Mandić-misli-o-ovome-ili-onome, a sada ćete videti ko je i šta je Igor Mandić... Što su i poštovaoci i protivnici uzalud pokušavali da dokuče, ama su im falile prave informacije...
TAJNA TERAZIJSKE SOBE: Sasvim ozbiljno, Mandićevo je dnevničko beleškarenje "penzionerske" svakodnevice sočan i vispren prikaz hrvatske i ex-YU (post)tranzicijske današnjice iz ugla rezigniranog medijskog pluralističkog prvoborca koji je sada prinuđen da kusa gorke plodove zazivane slobode, koja se uglavnom svela na nekoliko komplementarnih formi prostaštva, na banalnost lažne elite i vulgarnost autentične rulje... Valjda baš zato, iz toga užasa, Mandić niti može niti želi da se pridržava dnevničke forme, nego se stalno, i sve ekstenzivnije, utiče prošlosti, tražeći u njoj odgovor na svoje sadašnje (ili trajne?) dileme. Radoznalac kojem je do suptilnih pikanterija iz medijsko-političkog života dvaju-triju režima neće ostati bez njih, jer Mandić na raznim sopstvenim "slučajevima" odlično demonstrira mehanizme pomoću kojih su razne frakcije socijalističkih režima, a potom i ovih postkomunističkih, grabežnih i ratno-nacionalističkih, postupale sa intelektualcem koji ne bi da pokorno služi ni "avangardi radničke klase" ni "svetoj Domovini".
A kad smo već kod ove potonje, Igor se Mandić u ovoj knjizi odvažio na intrigantan eksperiment; kako mu je već odavno dojadilo da objašnjava lokalnoj šovinističkoj malograđanštini "a šta to on stalno traži u tom Beogradu", Mandić je pribegao (samodefinisanom) autofikcijskom postupku: smestio je jednog postarijeg zagrebačkog gospodina – kao svoj alter-ego – u sobu hotela "Moskva", dakako onog terazijskog, i u istu sobu mu, iza zatvorenih vrata, priveo mlađanu beogradsku ljubavnicu... Tako su ti stalni zabadači-zapitkivači napokon dobili odgovor koji je dostojan njihove imaginacije, i koji će ih valjda zadovoljiti: mandićevski prijapovski rečeno, u Beograd je dolazio zbog pičke... Piščeva je ironija prepoznatljiva, no vrlo je zanimljivo proveriti kako se Mandić pokazao kao pisac (auto)fikcijske erotske proze: bogami, evo nam se ukazao jedan do sada nenaslućivani potencijal...
Kako je od početka odbacio linearni postupak, Mandić može u bilo kojem trenutku svoj autobiografski ciklus proglasiti zaokruženim, ali ga isto tako može slobodno i nastaviti. Valja se nadati da će se, bar još jednom, odlučiti za nastavak: mnogo je još toga u toj tobože "dosadnoj, malograđanskoj bi(bli)ografiji" što će probirljivijem čitaocu biti zanimljivije od bilo kojeg prokletog Velikog Brata, hrvatskog ili srpskog, sasvim svejedno!

teofil pančić

04.06.09 NIN

Odlučivši da napiše i objavi „nastavak velikog hita” Sebi pod kožu (vidi korice!), te samoproklamovano „nehotične autobiografije” sa nemilosrdno prikazanom ličnom i porodičnom tragedijom u središtu, Igor Mandić kao da provocira baš ovakvo reagovanje. Jer, o čemu je, zaista, još uopšte moguće pisati nakon takvog spektakularnog samoizlaganja a da to ne bude izraz verbalnog egzibicionizma i vispreno upakovane narcisoidnosti?
Pisac ove, sada već hotimično ekspanzivne autobiografije misli, međutim, da stvari stoje upravo obratno. Stilski razbarušenu ispovest o sebi i drugima povodom sebe samoga on, naime, ne vidi kao samozadovoljno „ja–pa–ja” pisanje nego kao u osnovi autoironijsko „rušenje središnje utvrde” sopstvenog „jastva” koje ga, podržano teorijskim autoritetima (F. Vijan, S. Dubrovski), predstavlja kao svojevrsnog anti-Narcisa. I to uprkos tome što knjiga U zadnji čas vrvi od krležijanski intoniranih „mojih obračuna s njima”, od davnih gimnazijskih dana u Splitu pa do nedavnog rušenja iluzija o ovdašnjoj političkoj levici i desnici. Uprkos tome što je autorovu ovovremenski prigodnu fotografiju s naslovne strane knjige Sebi pod kožu sada nasledila „umivena” fotka iz „najboljih dana”, i to uz pratnju „bolje polovine”, o kolažnom foto-albumu sa zadnje strane korica i brojnim drugim grafičkim ilustracijama i slikovnim reprodukcijama iz ličnog arhiva da i ne govorimo.
No možda baš taj „razmetljivi” i nametljivi višak na neki način daje za pravo Mandićevom samotumačenju. Oduvek izrazito autorefleksivan, ovaj polihistorski nastrojeni, oštroumni i prgavi publicista koji uporno piše i misli „uz dlaku” ne bi bio to što jeste kad bi samoga sebe poštedeo polemičnosti kojom tako štedro obasipa sve druge. Počev od priznanja o trajno prisutnoj senci Krležinog intelektualnog i Titovog političkog očinstva a zaključno s verbalnom vivisekcijom avanture kratkog urednikovanja u „Vjesniku”, ovaj samooglašeni anti-Narcis sve vreme, dakle, pleše dvostruki, dvosmisleni ples sa svojom i tuđom taštinom.
Formalno-kompoziciono sačinjena kao protežna flešbek struktura, tj. kao neprestano tekstualno „propadanje kroz vremensku crvotočinu”, simetrično omeđenu 2007. i 1947/57. godinom, Mandićeva druga po redu dnevničko-memoarska knjiga svoj krajnji domašaj pri tome traži u polju (ne)mogućeg razabiranja između izmišljenog i stvarnog. Ono što je prvi put bilo fokusirano na razvejavanje tragične fame ovde je, naime, metodično primenjeno na sveukupno evokativno ustrojstvo prikazanih događaja koji po pravilu osciluju između verodostojnosti i fantazmatičnosti. Zadnji čas do paroksizma, moglo bi se reći, razvija već ranije naznačenu temu demaskiranja balkanske „porno kulture” njenim neprestanim inflatornim (i)zazivanjem i pothranjivanjem.
Ističući već u podnaslovu zavodljivo obećavajuću odrednicu „autobiografski rijaliti šou”, Igor Mandić zapravo potencira onaj ambivalentni privid koji (do)nosi medijski glamuroznu „proizvodnju” iluzije ogoljenosti bez ostatka, bila ona televizijska ili beletristička. Ova strategija svakako je „najzornija” u „paprenoj” trodelnoj „autofikciji” kojom nam ovaj ovejani kreator žurnalističkih skandala pravo u lice baca „pornografsku” rukavicu „tvrde” hrvatsko-srpske heteroseksualne „suradnje” uoči poslednjeg rata, s dodatkom sado-mazo detalja i sličnih pikanterija. Poenta je u tome što će znatiželjni čitalac, ma kako razumeo i protumačio ono što prati, neizbežno da bude uključen u protivrečnu tekstualnu produkciju značenja koja svojom prekomernošću svedoči o jednom stanju kulturne svesti što uvek, ne pitajući ili ne znajući za cenu, prestupa granice.
U celini gledano, Mandićevi multimedijalno i multidiskurzivno zamišljeni memoari neumornog skribenta i anti-Narcisa ipak ne predstavljaju tek komercijalno isplativi produžetak „nehotične autobiografije” pod naslovom Sebi pod kožu, već, čini se, i neku vrstu intimno neumitnog odgovora na nju. Ako je prva knjiga pisana u senci fame o smrti, onda je knjiga s naslovom U zadnji čas gotovo bez izuzet(a)ka pisana pod jarkim svetlom fame o životu i njegovim negdanjim/nigdanjim plodovima. Bez obzira na to da li erotski fikcionalizuje ili gastronomski „kapitalizuje”, da li intelektualno polemiše ili sentimentalno ironizuje, da li žurnalizuje ili literarizuje, Igor Mandić uvek jednako, od prve pa do ove, zasad zadnje knjige, demonstrira jedinstveni i nezatomljivi spisateljski vitalizam po kojem, reklo bi se, još uvek nema pravog premca i takmaca na prostorima između Save i Dunava.

Tihomir Brajović