U senci Petlovog brda

13.10.19 Danas

Istine radi, nema među ovdašnjim čitaocima baš previše poznavalaca aktuelne litvanske književnosti.
Roman savremenog litvanskog pripovedača Osvalda Zebrisa (1975) U senci Petlovog brda jedan je od retkih, barem koliko je piscu ovih redova poznato, koji je u poslednje vreme objavljen na srpskom. Litvanska književnost je u eri socijalističke Jugoslavije bila selektivno publikovana; najčešće su to bili izbori iz poezije: Vincas Kudirka, Julius Janonius, Mykolas Vaitkus, Jonas Kossu-Aleksandravičius, Salomeja Neris ili Kazys Inčiura, recimo, zastupljeni su u Antologiji svjetske lirike; socijalna proza i pripovetke Petrasa Cvirke, autora najpoznatijeg po romanu Partizanski slavujak, prevedena je i objavljena neposredno nakon Drugog svetskog rata.

U to doba se o sovjetskoj cenzuri litvanske književnosti malo znalo. Da ne gubimo vreme i prostor, preporučujemo čitaocima, koje možebiti zanima turbulentan istorijski razvoj litvanske književnosti, da potraže ilustrativan članak Kornelijusa Platelisa Od cenzure do samoironije.

Zahvaljujući hvale vrednom projektu objavljivanja knjiga dobitnika Evropske nagrade za književnost, ovdašnja čitalačka javnost je u prilici da se upozna sa stvaralaštvom poznate savremene litvanske književnice i dramske spisateljice Laure Sintije Černjauskajte, koja je nagradu EU za književnost dobila 2009. godine za roman Disanje u mermer, a koji je na srpski prevela Vaida Divjaković.

Roman Disanje u mermer (Štrik, Beograd 2019), koji se u osnovi bavi uznemirujućom i traumatičnom temom porodičnog nasilja, kompoziciono je podeljen u šest poglavlja: Jazbina, Zamke, Treći, Žrtve, Mnogo svile u kosi i posvuda (Iz zapisa jednog deteta) i Dom.

Pripovedne perspektive variraju od nulte forme fokalizacije svevidećeg pripovedača do Ich-forme koja je naročito upečatljivo demonstrirana u dečjim zapisima. To dovoljno govori o autorkinom suverenom vladanju različitim pripovednim tehnikama.

Roman započinje u trećem licu: “On ide drumom”. Autorka ciljano stavlja pred čitaoca određivanje prema unutrašnjoj i spoljašnjoj karakterizaciji tog bezimenog lika (on).

Ovakav uvod nije tek puka zavodljiva tekstualna igra otkrivanja identiteta (Ko je on?). Pre će biti da je reč o suštinskom određenju čitaoca prema melanholičnom, mračnom, klaustrofobičnom i nesrećnom romanesknom svetu L. S. Černjauskajte.

On, koji “kao da se tek rodio iz nečije mašte“, razgrađuje uvreženu predstavu o nevinom detetu, koga bi mladost mogla da opravda za sve nerazumne postupke da se u njemu ne kriju, kao u lisičijoj jazbini, atavistički porivi koje on ne ume ili ne može da obuzda.

On koji, preteći nožem prisiljava nepoznatu ženu (koja ga je, dok je stopirao, povezla u belom poršeu) na protivprirodni blud, u svojoj razarajućoj mržnji prema svem ženskom u svetu, zbog svoje ekstremnosti, ipak ne deluje karikaturalno, naprotiv, on je stvarna zver s dečjim licem. Černjauskajte pretpostavku neupitne dečje nevinosti, razara i na planu teksta u prvom (programskom) poglavlju, dovodeći formu, jezik i stil u stanje koje bi se, prema semantičkom, ali i vizuelnom obliku, najplastičnije moglo opisati kao dekonstruisano, neartikulisano i psihotično.

Autorka u centar priče stavlja pet likova: bračni par Izabelu (umetnicu koju proganjaju duhovi prošlosti i koja pati zbog nametnute uloge majke-žrtve) i LJudasa (verolomnog supružnika, profesora, a kasnije i vlasnika turističke agencije), Galjusa (njihovog epileptičnog sina), Beatriče (upravnicu sirotišta s kojom LJudas ima aferu), ali i Ilju (šestogodišnjeg dečaka iz sirotišta kog će, nejasno zašto, Izabela usvojiti, ali ubrzo i odbaciti kad shvati da to dete nepovratno postaje užasni on).

Ulazak Ilje u krug porodice pokrenuće niz događaja s nesrećnim ishodom. U tom smislu, Slavka Vlalukin u pogovoru koncizno primećuje da Disanje u mermer pre svega “ispituje granice ljudske izdržljivosti, fizičke i psihičke”, kao i da pokušava da istraži “koliko čovek može da izdrži pre nego što okrene glavu”.

Odnos zločinac-žrtva čini osnovnu relaciju između veoma dobro iznijansiranih likova. Izabela odrasta u disfunkcionalnoj porodici opterećenoj suicidom i incestom, potom, kao majka, do granica izdržljivosti testira svoju empatiju prema bolesnom sinu i suprugu koji je vara s najboljom prijateljicom, da bi se usvajanjem Ilje (“da li je to on i šta je on”), konačno pokrenuo mehanizam zločina, prevara i smrti.

Galjusova smrt za koju – na osnovu majčinske intuicije, ali bez dokaza – optužuje Ilju (“nije mi on brat i niko mi nije brat”), LJudasovo neverstvo a potom i uzaludno pokajništvo, Izabeline depresije, strahovi, psihoze i njena kratkotrajna i u potpunosti telesna strast prema Karolisu, mladom kolegi s posla (“prsti su im se tražili kao gvožđe i magnet”), ali i paljevina štale na ivici šume prepune duhova, čine prelomne tačke u nelinearnoj naraciji, koju prati više isprepletenih priča.

Izabela, kojoj je godinama bilo suviše teško da ima lice, pomirena s mislima koje su joj bez milosti i predaha razdirale um, preobražava se u onu koja će poništiti prošlost i sve zaboraviti, ali koja nikome neće oprostiti.

S tim preobražajem se raspršuju i sumnje u to da li je žrtva ili saučesnica u zločinu nad bližnjima. Sila koja je sve vreme skrivena u Izabeli, omogućava joj da diše u mermer. Ta sila se, ma kako to prozaično zvučalo, zove umetnost. NJena je umetnost – umetnost nekoga ko više neće pristati da bude žrtva. U Izabelinim očima počelo je da sviće. Na kraju krajeva, Disanje u mermer upečatljivo pokazuje kako se od beznađa stiže do apoteoze života. Iskupljenje je moguće!
0Piše: Srđan V. Tešin