Mi preživeli nismo pravi svedoci. Pravi svedoci, koji raspolagaše užasnom istinom, jesu svi oni utopljeni, mrtvi i nestali.
Primo Levi
Joana
Krivica je lovac.
Sopstvena mi se savest rugala, srdeći se poput kakve detinjaste prznice.
Za sve si ti kriva, došaptavao mi je glas u glavi.
Ubrzala sam korak da sustignem našu omanju skupinu. Nemci bi nas svukli s poljskog druma zateknu li nas tu. Putevi su samo za vojsku. Naređenje za evakuaciju nije bilo izdato, te su svi koji bi napustili Istočnu Prusku bili žigosani kao dezerteri. Mada meni to ništa nije značilo. Ja sam postala dezerter još pre četiri godine, kada sam pobegla iz Litvanije.
Litvanija.
Otišla sam 1941. Šta li se dešavalo kod kuće? Jesu li sve one grozote o kojima se govorkalo po ulici bile istinite?
Približili smo se nekoj gomilici snega pokraj puta. Maleni dečačić što se bio pojavio preda mnom uperio je rukom, uplakan. Pridružio nam se dva dana pre toga, mirno krenuvši za nama nakon što je sam dolutao iz šume.
„Zdravo, maleni. Koliko godina imaš?“, pitala sam ga.
„Šest“, odgovorio mi je.
„S kim putuješ?“
Zaćutao se, spustivši glavicu. „S mojom omi.“
Okrenula sam se ka šumi da vidim gde mu je baka. „Gde ti je nestala omi?“, pitala sam ga.
Malo tumaralo me je pogledalo razrogačenim svetlim očima: „Nije se probudila“.
I tako je dečak nastavio dalje s nama, ali znao je da se odvoji i odluta malo ispred ili iza nas. A sad je, eto, stajao ispred mene pokazujući mi parče tamne vunene tkanine prelivene snegom kao šamom.
Mahnuh skupini da nastavi dalje, a pošto su svi prošli, potrčah ka zavejanoj gomilici. Vetar je podigao sloj zaleđenih pahuljica otkrivajući mrtvo, poplavelo lice neke žene, verovatno od dvadeset i nešto godina. Usta i oči bili su joj otvoreni, ukočeni u strahu. Pretresla sam joj zaleđene džepove, ali neko ih je već bio ispraznio. U postavi kaputa nađoh joj lične isprave. Gurnuvši ih u sopstveni kaput da ih kasnije predam Crvenom krstu, odvukla sam telo na poljanu pored puta. Bila je mrtva, ukočena i sleđena, ali zgrozila me je pomisao da bi tenkovi mogli da je pregaze.
Vrativši se na put, potrčala sam za skupinom. Ono malo tumaralo čekalo me je nasred druma dok je sneg padao svuda oko njega.
„Ni ona se nije probudila?“, pitao me je tiho.
Odmahnula sam glavom, te mu uzeh ručicu u rukavici.
A onda oboje začusmo negde u daljini:
Bum!
Florijan
Sudbina je lovac.
Čitav roj motora zazujao je iznad mene. Der Schwartze Tod, „Crna smrt“, tako ih zvaše. Sakrio sam se pod drveće. Avioni nisu bili vidljivi, ali sam ih osećao. Negde blizu. Zarobljen tamom i spreda i pozadi, odvagah svoje opcije. Odjeknuo je neki prasak i smrt mi se još više primakla, svijajući se oko mene jezičcima dima.
Potrčao sam.
Noge mi lenjo zaklecaše, potpuno odvojene od uzbunjenog uma. Pokušao sam da ih nekako nateram da se pomaknu, ali savest mi je vezala omču oko članaka, snažno ih stegnuvši.
„Nadaren si ti mladić, Florijane“, rekla mi je onomad majka.
„Prus si. Možeš sam da odlučuješ, sinko“, rekao mi je otac.
Da li bi blagonaklono prihvatio moje odluke, sve tajne koje sam sada nosio na plećima? Da li bi me majka, usred ovog rata između Hitlera i Staljina, i dalje smatrala nadarenim, ili bi me smatrala zločincem?
Sovjeti bi me ubili. Ali ko zna kako bi me sve mučili pre toga? Nacisti bi me ubili, ali samo ako bi otkrili plan. Koliko bih dugo mogao da ga tajim? Ta me pitanja nagoniše napred, gurajući me kroz ledenu šumu, kroz granje i šiblje. Jednom sam rukom stezao bok, drugom pištolj. Bol bi me obuzeo sa svakim novim udisajem i korakom, puštajući mi toplu krv kroz ranu koja se dala na zlo.
Zvuk motora se utišao. Danima sam bežao, te mi je um onemoćao isto koliko i noge. A lovac se uvek ustremi na iznemogle i umorne. Morao sam da se odmorim. Zbog bola prvo usporih trčanje, pa potom nastavih hodom. Kroz gusto drveće u šumi nazreo sam granje pod kojim se krilo staro spremište za krompir. Uskočio sam unutra.
Bum!
