Troglas

Videh unezveren, slomljen i prestravljen
srušene gradove i san ljudski spaljen,
a razorena se uselila Troja
u dušu, u srce i sva čula moja.
Ali, u snu, snatrih kroz plavilo dima
da lelujav zračak makar jedan ima
koji pepelište veže s nebesima
utešno pojući da spasa još ima
i da u svemu, makar zračak bilo,
zanavlja se život i pulsira bilo
kroz koje zanosom Vasiona zbori:
„Neprolazno sve je što Tvorac satvori!”
Sve je za vremena sem svetlosti same
na kojoj gradimo varke i omame.
U slabačkom zračku usred ruševine
iznenada sveta promisao sine
zatreperi, igra, pomiluje, seti
da će u prah pasti i ono što leti
da bi se, opet, kroz zračak što blista,
k Nebu uzdignula moćna izviskra.

Samo odoleće propadanju tome
svetovi rođeni u maštanju mome
pa me i ono što zidah na zraku
tajanstvenom stazom vodi na Itaku.

15.03.05

Sve što uzdignemo brzo, još brže svalimo u prašinu. - I kod čitalaca je češća kratkotrajna naklonost, nego istinska privrženost

Dragomir Brajković (1947), pesnik, esejista, putopisac, antologičar, autor desetak pesničkih knjiga, objavio je posle duže pauze novu zbirku pesama „Troglas” (U jednom trenu, kaže pesnik, bar tri života proživim na nevidljivoj pozornici), u izdanju Grafičkog ateljea Bogdanović iz Beograda. Nekako istovremeno (izdavač je „Beogradska knjiga”), pojavilo se jedanaesto, dopunjeno izdanje Brajkovićeve kultne knjige „Krvava svadba u Brzavi”.

Vaša treća zbirka „Krvava svadba u Brzavi”, objavljena je pre tri decenije. Kako objašnjavate tako dug život ove pesničke knjige?

- Kod nas je svaka slava, pa i pesnička, kratkotrajna. Sve što uzdignemo brzo, još brže svalimo u prašinu. I kod čitalaca je češća kratkotrajna naklonost, nego istinska privrženost, pa nam se i trajanje od tri decenije čini dugim. Kratko je to mereno svim aršinima. Ali je, ipak, trajanje.
Pretpostavljam da je razlog čitalačke naklonosti i nešto duže, nego što je u nas uobičajeno, zanimanje za ovu knjigu i to što autor čitaoce zdravim, neistrošenim jezikom, lirskim prizorima i slikama, kao i stilizovanom naracijom, uvodi u njima ne samo prepoznatljiv već i blizak svet. Nastojao sam da pevam prirodno i neizveštačeno, neusiljeno a ubedljivo, pa se čitaocu učini da bi i on to mogao spevati samo da se setio i da nije imao preča posla.

Mora da postoji još nešto što obezbeđuje dugovečnost?

- Nema u tome neke velike filozofije. Traje ono što je zdravo, jedro, korenito. Pevao sam o malim radostima i velikim tegobama nenasmejanog kraja koji su, donedavno, zvali nevidbog. Pevao sam o svadbama i rađanjima, o sahranama, prgavim naravima i tihim gašenjima, formiranju seljačkih radnih zadruga, gradnji kuća i rušenju ideala, đačkim bioskopima i đacima pešacima. Kako je to bilo mnogo za jednu glavu uveo sam, što je do tada za poeziju bilo neuobičajeno, naratora, pamtišu i narodnog mudraca, onog kojeg rado slušaju, a niko po njegovoj ne opoviđa. Meni je pomogao da lakše kažem (ali i uverljivije) priče o vremenu i ljudima.

Kada se knjiga pojavila mnogi su se u njoj prepoznali. Bilo je raznih i vanknjiževnih tumačenja knjige, pa i ozbiljnih pretnji?

- Kad sam knjigu sklapao nisam ni pretpostavio da bi to moglo biti i svojevrsno ogledalo. Da sam sa tim računao ram bi bio čvršći, bez pozlate i, svakako, oveći. Bilo je i prepoznavanja i učitavanja. Pomenulo se, ne povratilo se. Gledano sa ove distance: da nije bilo podsticajno, bilo bi smešno. Ovako - vredelo je. Napisao sam, opsećajući se tih dana, dodatak u obliku rasprave o knjizi koju niko od tih razjarenih tumača nije čitao, a svako o njoj ponešto zna. Kod nas se, inače, sa najviše žuči raspravlja o onome što ljudi nisu ni videli ni čuli. To je uvek razlog za sporenje i isterivanje istina.

U svakom novom izdanju dodavali ste poneku pesmu. Tako je svako izdanje, pa i ovo najnovije, u stvari nova knjiga?

- Da, stara, a nova knjiga. Između različitih izdanja nastajale su pesme po svemu srodne onima iz prethodnih izdanja tako da su one prizivale nova izdanja, a nova izdanja njih. Knjiga se punila, dopunjavala... Time ona nije dobijala samo na obimu već se tematsko-motivski i izražajno obogaćivala. Koliko, nije moje da prosuđujem.

U novoj zbirci „Troglas”, govorite o našim danima, ali su junaci iz davnih dana, iz grčke mitologije?

- Ne, junaci su, uglavnom, naši savremenici. Oni, istina, nisu istaknuti u prvi plan, ali su tu. Uvođenjem u pojedine pesme junake i božanstva iz grčke mitologije, nastojao sam da pokažem kako je ovde sve potrošeno i kako, licemerjem naših dana, sve se postavlja naglavačke. Opaka inverzija se desila. I ne slučajno. Ono na čemu je građen i izgrađen poredak vrednosti i dobar deo naše evropske civilizacije obesmišljeno je i potkopano surogatima nove potrošačke kulture. Ništa nije ono što jeste, još manje onako kako se čini. Liči, a nije. Sve je relativizovano.

Opevali ste poslednju deceniju XX veka i mrak kroz koji smo prošli?

- U poslednjoj deceniji tog veka mrak je bio najgušći i nije samo naš, i nije samo iz toga veka. Gomilalo se to vekovima. Još se magluštine nisu razišle ni u nama, ni oko nas. Nagledali smo se svega, naslušali besa i buke, doživeli da najgori sude najboljima. Videli smo hrabre jurišnike, kako mrtvom kurjaku mere rep, i gomilu koja slavi njihov podvig. Bilo je to vreme, i još uvek je, kao stvoreno za one koji nemaju stida, a obraza se ne boje.

Svetlo se ne nazire, čini se po Vašim pesmama, ni posle „oktobarske revolucije”?

- Ovde su revolucije svakodnevna pojava. Čak i kad neka protuva „pusti vetar”, nađu se oni koji to proglase revolucionarnom promenom. Nije se ovde poodavno ništa epohalno desilo sem što je sjahao Kurta da bi uzjahao Murta. Po običaju Kurtini su sa istom odanošću, zanosom, nepogrešivim smislom za profit i instiktom ugrožene životinje, prešli kod Murte. Do daljnjeg.
Ali svetlosti, ipak, ima. To je ona zraka koja je upaljena na samom početku svega, koja se izvila iz praha i koja, kroz sve zbori, neuništivom svetlošću Tvoritelja.

Živimo u vremenu kad proroke teraju da čitaju sumnjive vremenske prognoze, a Hipokrat, i po obdaništima, prodaje beli prah?

- Da sve to ne gledamo svojim očima, pomislili bismo da su pesnici i sada, kao i toliko puta ranije, posegli za hiperbolama i sve uveličali kako bi se bolje i jasnije videlo. Nažalost, stvarnost je surovija od onoga što uvećava hiperbola. Pred tim možemo zatvarati oči, srca ne možemo.

Zoran Radisavljević