22.05.09
Kad je u modi bilo kazivanje poezije
Dragomir Brajković
Nemamo sačuvan snimak na kom Branko Miljković recituje svoje stihove, nemamo sačuvan ni Teslin glas, ni glas Jovana Dučića, ali zato imamo snimke svih kongresa sindikata u arhivama
Samo njegovi drugari iz studentskih dana pamte da mu je nadimak bio Švero i kada su prestali tako da ga zovu. Onog dana, pre četiri decenije, kada je u učionici broj 35 na Filološkom fakultetu u Beogradu o mladom studentu i njegovoj prvoj zbirci poezije „Veliko putovanje” (Edicija Prva knjiga Matice srpske), govorio profesor i književni kritičar Miloš I. Bandić, Dragomir Brajković je prestao da bude - Švero. O tome je svedočanstvo ostavio Miro Vuksanović u pogovoru Brajkovićeve zbirke pesama „Moje se zna – Kazivanja iz Pisane Jele” (2007): „Bandićeva reč, pred studentima, o knjizi dvadeset godina mladog čoveka koji je počeo da studira književnost, učinila je da Švero postane otmeni Brajković, da ga svi primamo kao Pesnika.”
Nedavno je objavljena Brajkovićeva knjiga poezije Il sogno di Virgilio (SECOP Edizioni, 2009), stihovi na italijanskom sa prevodom na srpski (Vergilijev san). I to je druga Brajkovićeva knjiga pesama na italijanskom (knjiga stihova Discorso sulla genesi objavljena je 1996), ali valjda dvadeset i neka po redu. Ako bismo Brajkovića predstavljali u brojevima svima onima koji poeziju ne slušaju, a dečije čitanke ne listaju, dobio je isto toliko nagrada, a njegove pesme prevedene su na isto toliko jezika – od makedonskog do kineskog i japanskog. Bezmalo sve njegove knjige poezije doživele su nekoliko izdanja, a Krvava svadba u Brzavi – dvanaest. Autor jednog putopisa (Mnogolika Kina) i jedne monografije (Desanka Maksimović ili slovo o ljubavi), knjige Desankine oporuke (po kojoj je izvođena monodrama i snimljena TV serija) i knjige Povratak Jovana Dučića, po kojoj je snimljen i čuveni dokumentarni film, Brajković je neumorno priređivao i pisao pogovore za izabrane pesme srpskih pesnika iz godine u godinu prošlog i ovog veka spasavajući od zaborava Branka Radičevića, Zmaja, Đuru Jakšića, Aleksu Šantića, Milana Rakića, Branka Ćopića, Ćamila Sijarića... Sačinio je i nekoliko antologija srpske poezije a sa Milovanom Vitezovićem Čitanku Kosovskog boja. Sa suprugom Zorkom ima dva sina Rastka i Gligorija. I unuku Kseniju: „Bogu hvala, već smo se, kroz Kseniju, nastavili novim beogradskim kolenom Brajkovića”, kaže srpski pesnik rodom iz Pisane Jele kod Bijelog Polja, na početku razgovora za NIN.
Ima već trideset godina kako radite u Radio Beogradu, sada kao penzioner, na Drugom programu. Ovih dana pripremate antologiju pesama sa arhivskim snimcima na kojima pesnici sami govore svoje stihove?
- Do kraja godine treba da se pojavi izbor poezije onih pesnika koji danas među nama žive samo svojim pesmama i glasom koji je negde ostao zabeležen. Biće to antologija sa dva kompakt-diska, od Sime Pandurovića do Brane Petrovića. Sledeće godine će se pojaviti i antologija pesama sa kompakt-diskom na kojem će svoje stihove recitovati pesnici koji su među nama ne samo svojim stihovima, nego i glasom i stasom.
Arhivskih snimaka naših velikih pesnika nema mnogo?
- Nema, nažalost. Uzbudljivo je kad se susretnete sa snimkom na kome Sima Pandurović kazuje svoje stihove, ili kada čujete Miloša Crnjanskog ili Veljka Petrovića kako izgovaraju poeziju koju su stvorili. Isto tako, ostanete nemi i bespomoćni pred činjenicom što ne postoji snimak Branka Miljkovića koji recituje svoje stihove, nemamo snimljen ni Teslin glas, ni glas Jovana Dučića, ali zato imamo snimke svih kongresa sindikata u arhivama.
Ipak, ovim audio-antologijama obnavljate zaboravljenu tradiciju da pesnici govore svoje stihove?
- Pesnik najbolje govori svoje stihove čak i onda kada ih loše govori.
U velikoj sali Doma omladine, sedamdesetih, na čuvenoj tribini Kod Orfeja u osam, slušali smo Bulata Okudžavu, slušali smo italijanskog nobelovca Euđenija Montalea, naše savremene pesnike, tad je u modi bilo kazivanje poezije. Kad bi se pojavio Brana Petrović, on bi do sredine pesme došao, a onda bi neko iz publike nastavio. I pesnici su tada znali svoje pesme pa onda nije bilo čudo što ih je publika znala. Danas nažalost pesnici ne čitaju ni jedni druge, a ni sami sebe, kad napišu pesmu, misle da su dovoljno učinili za poeziju. Tih godina je Beograd bio otvorena scena, pokretna i živa biblioteka. I to kakva! Na ulicama ili kafanama, u parkovima, na književnim večerima i tribinama mogli ste sresti ili slušati Crnjanskog, Andrića, Kulenovića, Ćopića, Selimovića, Desanku, Raičkovića, Lalića, Ćosića, Kiša, Pekića, Šćepanovića, Bulatovića, Daviča, Branu Petrovića, Tanasija Mladenovića, Duška Radovića... a u bibliotekama – njihove knjige. Većina nije među živima, a u biblioteke, kao da su kužne, retko ko zalazi.
Srpska kultura danas ne koristi televiziju i Internet na pravi način. Dokumentarce, serije, filmove o značajnim ličnostima iz srpske istorije na prste jedne ruke možemo izbrojati. Izuzetak je serija Zaboravljeni umovi na RTS-u. Ko nam je kriv što srpski pisci jedva još žive u dečijim čitankama?
- Naša književnost (i savremena i klasična) i televizija - još se traže. Što se pre i srećnije susretnu biće na obostranu korist, na zadovoljstvo gledalaca, na polzu kulture. Nedostaju nam dobre serije koje obrađuju duh epoha, velike događaje, značajne ličnosti: slikare, pisce, sportiste, izumitelje... Romansirane pa ekranizovane biografije, dobar dokumentarni i školski program, to je budućnost televizije. Serija Zaboravljeni umovi koju spominjete, zaslužno je ovenčana Vukovom nagradom. U tu seriju su uložena skromna sredstva, ali i veliki trud, maštovitost i inventivnost autora, od idejnog tvorca preko scenariste, do snimatelja i glumaca. Sve je objedinilo umeće mladog i darovitog reditelja Petra Stanojlovića. Javni servis bi trebalo da ima više sličnih poduhvata. Pogledajte Mir Jam kako je živa danas. Pri tom, nije bila ni značajna ni velika u svom vremenu. Zamislite šta bi značilo da se naprave dobre serije ili filmovi o Rakiću, Dučiću, Crnjanskom, Nušiću, Branku Miljkoviću, ili Zmaju, Đuri Jakšiću, pa Pupinu, Milankoviću, Miki Alasu?
Kada govorite o vremenu svoje mladosti u Beogradu, da li ste nostalgični ili mislite da je tadašnji Beograd mladom čoveku nudio više?
- U Beograd sam stigao pre više od četiri decenije. Lako sam se u njemu snalazio. Kad sam pristigao dočekao me je Avalski toranj, a u gradu, kad ugledam Palatu Albanija, znao sam da sam u svojoj zoni, u Knez Mihailovoj. Tu, u komšiluku: Kapetan Mišino zdanje, Filološki, Pozorišna i Likovna akademija, dva Kolarca, jedan kafanski, drugi narodni, a oba univerziteti; stekao sam na njima dragocena iskustva, znanja, poznanstva i prijateljstva. Ljubavi, neprolazne. Kad bih ugledao slikara Dragana Lubardu sa njegovim legendarnim kožnim blokom pod miškom znao sam da sam među svojima. Koje danas mladi ljudi, budući naučnici, pesnici, pisci, slikari, orijentire u ovom gradu imaju? Sem Avalskog tornja, koji, bogu hvala, ponovo niče? Na beogradskim scenama su igrali Raša Plaović, Branko Pleša, Jovan Milićević, Mira Stupica, Ljuba Tadić, Olga Spiridonović, Slobodan Perović, Miša Janketić, Ljilja Krstić, Slobodan Aligrudić, Neda Spasojević, Pera Kralj, Stole Dečermić, bilo je tu Rasovo pozorište, i mladi glumci, Mediala, gostovao je Rej Čarls, i ko sve ne! U Beogradu se igrao fudbal. Šeki, Miloš Milutinović, Šoškić, Jusufi, Skoblar, Samardžić, Durković, Bora Kostić... Pa legendarni košarkaš Radivoje Korać, utakmice na Kališu i bokseri Radničkog. Na našoj sada pustoj Marakani igrao je Santos predvođen Peleom. U Ateljeu Kosa, u Skadarliji boemija, u Pivnici Rade Šamovac peva proterane pesme. Jeremija pali topa, Igrale se delije, Tamo daleko... Slušaju ga pesnici, pijanci i bezbednjaci kojima pred zoru popušta pažnja pa i sami zapevaju.
To je bio grad u kojem je počinjao Bitef, Bemus, Fest...
I danas postoje i Bitef i Bemus i Fest, šta se dogodilo?
- Postoji samo ime, ljuštura. Nije to naša greška. Urušena je vrednosna skala u svetu. Kultura je odavno postala samo pitanje trgovine a ne umetnosti. Zato je globalno urušena. Čast planinskim vrhovima do kojih u globalnom otopljavanju voda još nije doprla. To su danas pusta ostrva umetnosti koja prkose trgovačkim morima.
Ipak, to je vreme upamćeno po uskraćivanju slobode da se misli i govori, po piscima koji su pedalj po pedalj osvajali svoju slobodu i stradali zbog nje?
- Šta je sloboda? Da čovek govori šta hoće i radi šta hoće? Bilo je ljudi koji su stradali od režima i žao mi je njihovih muka i patnji. Ne bi trebalo ni danas da budemo ravnodušni što sebi ljudi seku prste zato što ne mogu da prehrane porodicu. Kakva je to onda sloboda?
- SFRJ se govorilo kako smo u dugovima. Danas se novac koji uzimamo od Zapada zove „investicijama” a ne „dugovima”. Kad se novac koji smo dobijali od Zapada zvao dugovima, videlo se u šta je investirano. Zar bi bilo Sava centra, zar bi bilo Gazele? Kada budemo videli da su i ovi danas napravili nešto od tih zajmova, razgovaraćemo i o slobodi. Sloboda je žvaka za lakoverne. Šta će mi sloboda u kojoj umirem od gladi?
Učestvovali ste u osnivanju Književne omladine Srbije i pokretanju lista Književna reč. Jedan ste od pokretača Diskusione tribine Francuske 7. Šta mislite o Udruženju književnika Srbije, danas?
- Paradoksalno je da se adresa na kojoj je za višestranačje u Srbiji mnogo urađeno danas nipodaštava i da to čine oni kojima su usta puna demokratije. Pošto nam je u prirodi da se, kao amebe, množimo deobom, od jednog su nastala dva udruženja, a da srpsko društvo nema interesovanja ni za jedno. Ali to je manje važno, važno je da su ona suprotstavljena jedno drugom. O knjizi, izdavaštvu, zaštiti autorskih prava, socijalnim i egzistencijalnim pitanjima niko se više ne brine. Nije problem što imamo dva udruženja već što ona ne sarađuju u osnovnim egzistencijalnim stvarima, a spore se do iznemoglosti. Sadašnjoj upravi spočitavaju ranije grehe (ako ih je bilo) oni koji su upravljali UKS-om, onda kad je Udruženje bilo celovito. Možda ovakav UKS nije potreban, ima ono brojne mane, ali vredi li za kilo mesa klati vola? Zar nije bolje promeniti navike, pa i način organizovanja, okrenuti se rešavanju krupnih pitanja, koja se ne tiču samo književnika i književnosti, već srpskog društva?
Dobitnik ste dvadesetak književnih nagrada, domaćih i međunarodnih. Šta mislite o nagrađivanju danas?
- Nije problem u brojnosti nagrada, već u tome ko ih, kako i zbog čega dodeljuje. Malo će ko sporiti da se ustanovljavaju stihijno, a dodeljuju klanovski, neodgovorno, burazerski i bez kriterija. O desetinama nagrada odlučuju već decenijama isti ljudi uprkos činjenici da su toliko puta iskazali nedostatak ukusa i odsustvo morala. Reći će neko da je posao njihov i obiman i odgovoran. Na njihova je pleća leglo i to da odlučuju o priznanjima a i sami su nepriznati. Kako stignu da pročitaju tolike knjige! Trpi li zbog toga njihov posao, pre svega univerzitetska nastava? Jesmo li žrtvovali njihove studije, rasprave i eseje da bi oni sedeli u žirijima? Toliku neuviđavnost i nesmotrenost skupo plaćamo. No, šalu na stranu: bar malo stida bi sve ovo razrešilo, jer oni često nagrađuju ne da bi nagradili već nagrdili i onog kome su dali nezasluženo priznanje i onog kome su ga ukrali. A nagrađeni ne ume ni da se zahvali svojim rečima. Na čitaoce danas nagrade nemaju nikakvog uticaja jer da imaju zar bi tiraži čak i najnagrađivanijih knjiga bili tako skromni? Uz sve mane, neophodne su. Pre svega mladom piscu. On nagradama veruje.
Kako, kao srpski pesnik poreklom iz Crne Gore, gledate na crnogorski jezik i crnogorski identitet, danas? Je li vam dalja Crna Gora no što je bila?
- Imam osećaj da nikad iz Crne Gore nisam odlazio. Sve ono najbolje, najsuštastvenije sam poneo iz nje. I to je jedini moj prtljag, srpski jezik kojim govorim i pišem. Mislim da bekstvo od korena nikad dobra nije donelo. Za identitetom tragaju oni koji ga nemaju, ili nezadovoljni onim što imaju. A crnogorski jezik je samo još jedna mitomanija. Crna Gora je govorila i govori, najlepšim i najčistijim srpskim jezikom. Srpski jezik je jedinstven na širokom prostoru mnogo šire od Crne Gore. Ne verujem da se tako lako može napraviti jezik, niti se lako može napraviti novi narod i nova istorija. Nisam ni glasan ni voljan da bilo kome popujem, znam šta nosim, čemu pripadam i to mi je dovoljno.
Tvrdite da je stara Hercegovina rodno mesto srpskog jezika, ali i da je srpska kultura policentrična. Isključuje li to jedno drugo?
- Ne, naprotiv. Geografski i duhovno stara Hercegovina se prostire od Mostara do Mileševe, ne kaže se slučajno da je Hercegovina Svetog Save dedovina i da je to njegov duhovni metoh. Kad narodni pesnik nabraja crkve koje su podignute on spominje „crkvu Janju na starome Vlahu, Mileševu na Hercegovini”, i sve zadužbine Nemanjića. Nepogrešivo. Tad je narodni pesnik imao moćnije pamćenje od kompjutera, nije nijednu zaboravio. I taj duhovni prostor jeste rodno mesto srpskog jezika. Ali, srpska kultura ima više centara. Pogledajte samo gde je Matica srpska osnovana. U nekadašnjoj dijaspori. Letopis Matice srpske, najstariji časopis je, isto u dijaspori nekadašnjoj nastao. Najveći pisci naši su iz preka: Isidora Sekulić, Crnjanski, Zmaj, Đura, Matavulj, Kočić. Pa i Njegoš, ako bismo gledali današnju političku mapu, mada je tada Crna Gora bila matična srpska država. Andrić, Selimović, Ćopić, najjača književna žila je tamo, preko Drine, bila. To govori da se narod na periferiji branio i čuvao kulturom, jezikom. Ako državne granice popuste, što se često dešava, ostaju umetnost i kultura. Naša kultura zna gde je bila, pa i mi zajedno sa njom: na Hilandaru, u Sent Andreji. Sad tamo u Sent Andreji ima više crkava nego Srba. Ali ne može se poreći da su tamo živeli Srbi. Jezik se na periferiji, čuvao. I sebe i narod i bio je jedino pamćenje. Kao u arhivu, sve je sačuvano, u onim britkim rečenicama, u desetercu, najpamtljivijem stihu, poslovici, gnomi. Malo je poslovica nastalo u centru, da se tako izrazim. Nego su se na periferiji brusile.
A danas? Gde se danas brani jezik?
- Nigde. Kad centra nema, na periferiji se nema rašta ni boriti.
Zora Latinović
