Trezvenjaci na pijanoj lađi

13.08.10

Prošlogodišnji dobitnik Andrićeve nagrade za zbriku pripovedaka Molski akordi, Mirko Demić (1964), nedavno je objavio novi roman Trezvenjaci na pijanoj lađi, takođe kod zrenjaninske Agore. Ne samo naslovom parafrazirajući čuvenu Šumanovićevu sliku, ovaj autor rođen u Baniji, a nastanjen u Šumadiji, svojom aktuelnom knjigom zašao je duboko u uvek intrigantne srpsko-hrvatske odnose prelamajući ih kroz sudbinu braće razdvojene novouspostavljenim granicama.
Po čemu su srpsko-hrvatski teme toliko osobene, inspirativne, da ne kažem provokativne, u poređenju sa relacijama koje postoje između drugih naroda bivše Jugoslavije?
- Specifičnost srpsko-hrvatskih odnosa ogleda se, pre svega, u demografskoj izmešanosti stanovništva. Takvo demografsko preklapanje stajalo je i još uvek stoji u opreci sa viševekovnim pokušajima povlačenja rigidnih demarkacija, kao i insistiranja na različitostima i na onim mestima i oblastima gde ih nije bilo; od nacionalnih i verskih, preko državnih i kulturnih, sve do porodičnih. Bilo je nemoguće da se obostranim apetitima udovolji do kraja, tako da su uglavnom korišćene metode sile: državnih suverinteta, separatizma i unitarizama, konc-logora, „humanog preseljenja stanovništva“ i drugo. Takođe, istorija jednog i drugog naroda se ne mogu zamisliti bez uzajamnih dodira, interakcija, simpatija, antipatija, ujedinjavanja i razjedinjavanja.
Vaš zavičaj je u Hrvatskoj, dok sada živite u Srbiji, pa se nameće pitanje autobiografskih elemenata u „Trezvenjacim“?
- Udeo autobiografskog je uvek prisutan u mojim knjigama, a u Trezvenjacima“ pogotovo. Priznajem da sam se dugo, možda predugo branio od kompleksnosti ovih tema, smatrajući se još nedoraslim za njih i istovremeno se bojeći da jed i gorčina koje sam u međuvremenu „stekao“ ne deluju destruktivno na ono što pišem. Pored toga, poznajem nekoliko slučajeva bratske razdvojenosti, raspolućenosti i suprotstavljenosti tokom proteklih ratova, a nešto slično imam i u svojoj porodici. U korpus autobiografskih nanosa svakako spada i lektira kojom sam se, istovremeno, trovao i naslađivao sve ove godine, koja me je stvorila ovakvim kakav sam danas, a iz čijih sokova je, između ostalog, nastao ovaj roman.
Onda je jasno da vašim čitalačkim doživljajima dugujemo i, pomalo neočekivano, prisustvo čuvenog poljskog književnika Vitolda Gombroviča u panonskom blatu vašeg romana?
- On je tu na „domaćem“ terenu, jer, kako na jednom mestu kaže, „biti između, to je takođe sredstvo za uzdizanje“. On je dokaz kako naše panonsko blato liči svakom drugom blatu. Gombrovič je tu u ulozi utešitelja, neko ko u svojoj usamljenosti ostaje uspravan na vetrometini, ma koliko ga bolelo. Gombrovič je svetli primer kako se pojednac, misleće biće, bori sa himerama „pripadanja“ i pripadanja. I kako je cena takve borbe i takvog izbora visoka, a svaka separatna pobeda - veličanstvena.
Iz vaše lične mitologije, verovatno, potiče i voz na relaciji Beograd - Zagreb kao, možda, ključni simbol vaše najnovije knjige?
- Da, izbor voza je logičan, pošto je i on autobiografska činjenica. Naime, na toj relaciji putovao sam punih šest godina na školovanje u Beograd. On, dabome, ima i svoj simbolički potencijal, pre svega u odnosu na onaj legendarni „Orijent-ekspres“, kao i na voz koji se zvao Matoš. Pored toga, ko god da i danas putuje tom trasom, može da se uveri kako „vozanje“ traje nedopustivo dugo, pogotovo ako se u obzir uzmu brzine koje razvijaju vozovi u svetu. Dakle, voz je „dokaz“ kako se još uvek između Beograda i Zagreba, Srbije i Hrvatske, Srba i Hrvata - putuje sporo. Valjda zbog toga imamo utisak kako su te udaljenosti ogromne, često nedohodne.
Postoje li, međutim, razlike između političara, umetnika i takozvanog „običnog sveta“ u pristupu temi srpsko-hrvatskih odnosa?
- Na žalost, ili na sreću - razlika ima. Potrebno je što više različitih pristupa, jer to širi mogućnost tretiranja kompleksa tema koje su zaobilažene ili im je pristupano krajnje jednostrano, navijački i tendenciozno. Ono što bi im trebalo biti slično leži u neophodnosti da većina nas teži razumevanju složenosti srpsko-hrvatskih odnosa, opterećenih mutnim nasleđem i nejasnim prespektivama, da proničemo u uzroke i pokušavamo sagledati posledice naših nesporazuma, bez koncesija obostranim himerama i uobraženjima, predrasudama i sentimentalnim tlapnjama. Svako svojim sredstvima i metodama, znanjima i moćima. Umetnost je, kako već rekoše mudriji od nas, tek jedan od načina razumevanja sveta. Nikako i jedini.
Nadate li se reakcijama na „Trezvenjake“ iz Hrvatske? Smatrate li da Vas tamošnja publika može razumeti i bez posredovanja prevodioca?
- Reakcije iz Hrvatske ne očekujem, mada ih priželjkujem. Srećom, da bi hrvatski čitaoci razumeli moj roman nije im potreban prevodilac, već znatiželja i dobra volja. Isti slučaj je i sa srpskim čitaocima i njihovom odnosu prema knjigama iz hrvatske književnosti. Priznajem, moja očekivanja su veća; želeo bih da se „razumevanje“ mojih knjiga proširi dalje od pukog prepoznavanja reči i njihovog pojedinjačnog značenja. Dakle - razmevanja na planu ideja, bogatstva aluzija i jezičkih „drhtaja“, paradoksalnih slutnji, na utemeljenosti stanja i osećanja mojih junaka. Voleo bih, naravno, da se prepozna potreba ka preispitivanju zajedničkog nasleđa. Oni koji sve i svakoga pokušavaju da uteraju u nacionalne torove, zaboravili su jednu sitnicu: na jezik, kao poslednju zajedničku domovinu, na čiju gramatičku strukturu, kao i na opseg i mogućnosti značenja - ipak - ne mogu bitno da utiču.

Dušan Vidaković

24.06.11 Danas

Nova knjiga Mirka Demića je roman-esej, ili tačnije roman/esej, s podnaslovom srpsko-hrvatski roman. Romaneskni okvir „eseja“ je putovanje junaka/naratora Pavla noćnim vozom od Beograda do Zagreba, krajem 2001, zbog ostavinske rasprave sa „predratnim bratom“. Fabula je potpuno svedena, a dominira takozvani monološko-asocijativni tip pripovedanja, ili rečima naratora, roman sačinjava „bujica asocijacija što me opsjedaju tokom putovanja“. Sa spoljašnjim okvirom „željezničko-romaneskne kompozicije“ (poglavlja romana su stanice kroz koje voz prolazi), Trezvenjaci su kontemplativna, eruditska „saga o našim, srpsko-hrvatskim otrovima koji nas truju čitav jedan vek, uz našu saglasnost i svesrdno učešće“.
Pavle je Srbin iz Hrvatske, sredovečni profesor istorije u jednoj školi na periferiji Beograda, u koji je stigao kao izbeglica početkom devedesetih. U centru autorovog interesovanja ostaju, dakle, sa nesumnjivim „udelom autobiografskog“ - „pričanja i razmišljanja o ljudima sa granice (fizičke i metafizičke), u graničnim i zagraničnim situacijama“. Zajedno sa prethodnom knjigom, Andrićevom nagradom ovenčanom zbirkom priča Molski akordi, Trezvenjaci se mogu posmatrati kao Demićev prozni diptih sa opsesivnom temom „rasplitanja srpsko-hrvatskih čvorova“, gde bi roman predstavljao „teorijsku sintezu“, a zbirka priča „praktične primere“. U formalnom pogledu, Akordi su najbliži borhesovsko-kišovskom novelističkom modelu, dok Trezvenjaci najpre podsećaju na Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice.
Postoji nekoliko tematskih linija u romanu, koje se naizmenično smenjuju, prema (ne)predvidivim asocijativnim tokovima naratorovih misli. Njih povezuje atmosfera neodređenosti i neizvesnosti, nejasna granica između sna i jave, koja se proteže duž čitavog romana (Preokret između „stvarnog“ i „fikcionalnog“ na samom kraju je suvišan i ne sasvim funkcionalan). Naizgled različiti tematski krugovi neizbežno se „čitaju“ i u metaforičko-alegorijskom ključu, s obzirom na Pavlovu „identitetsku“ izmeštenost i emigrantsku neukorenjenost. Jedan se odnosi na ljubavnu vezu sa Anom, koja onespokojavajuće pluta „na samoj ivici braka, odnosno - rastanka“. Kad je u pitanju Pavlov brat Petar („on je lice mog naličja“), radi se pre svega o metonimijskom, „antikomunitarnom“ prenošenju gde svaki od braće označava „svoj“ narod.
„Sve se u mojoj glavi udvaja i uparuje, dvoji i razdvaja, umanjujući množi i množeći ništi“ - saopštava u jednom trenutku Demićev junak. Podvojena, tačnije udvojena naratorska perspektiva i paradoksalno sagledavanje dva naroda i kao nepomirljivih suprotnosti i kao neodvojivih identičnosti, iskazuju se u romanu na više nivoa: jezičko-stilskom, kompozicionom, tematskom. Kada voz pređe granicu, pripovedanje prelazi iz ekavice u ijekavicu, a osim naratorove „dvojezičnosti“, „kompoziciono“ opravdanje za to je činjenica da voz do granice vuče srpska, a potom hrvatska lokomotiva. Tu je i niz kovanica nastalih uparivanjem: vlakovoz, brato(lj)ubica, Kavelj, Srbat, Hrvin, itd.
Pavle je istoričar koji veruje da se prava „(h)istorija“ ipak nalazi u literaturi i umetnosti, pa zbog toga često razmišlja o piscima i umetnicima koji su na različite načine živeli i stvarali između dva naroda i dve kulture. Pre svih to su Krleža i Crnjanski, koji su, po Demićevom naratoru, izraziti antipodi. Naslov romana preuzet je od poznate slike Save Šumanovića, koja je za Pavla „repeticija Nojeve barke“, a istovremeno i „rajska ispostava“. Parnjak i antipod čuvenog slikara iz Šida je Krležin Filip Latinović. U vezi sa Šumanovićem, ali i sa zenitistima braćom Micić, jeste tema odnosa genijalnosti i ludila (jedna od glavnih Demićevih preokupacija u Molskim akorda). Tu su i Petar Preradović („čiji je on, u stvari, pjesnik?“), i Matoš, koji je proveo vek „uzalud mireći slavosrbina i starčevićanca u jednom tijelu“. U Pavlovoj vizuri, pruga kojom se voz kreće je „zmijolika neman“ koja leži na dnu nekadašnjeg Panonskog mora. Na prvi pogled reklo bi se da jedino Panonija nema u romanu svog dvojnika ili antipoda i da na neki način deluje izmiriteljski i ujediniteljski, ali ona je zapravo odsutno more, „nepregledni i neprelazni ponor“.
Dve reči su posebno bitne za strukturu romana i svojevrsne su lozinke za njegovo razumevanje. One su u tekstu dosledno pisane kurzivom: „putovati“ i „međutim“. Demiću se tu s pravom može prigovoriti suvišna artificijelnost, kao i prilično predvidljiva metafora putovanje: život. Ipak, „međutim“ dobro funkcioniše kao simbolička oznaka srednjeg puta i balansiranja između dve nepomirljive „istine“, a u autopoetičkom smislu i težnje ka književnosti koja bi ostvarila savršenu ravnotežu između etike i poetike. Naratorova emigrantsko, „transnacionalno“ iskustvo i rizomorfni identitet između slobode i „raskorenjenosti“, prirodno teže da pronađu „onu imaginarnu tačku, jednako udaljenu između jedne i druge krajnosti, u gustoj šumi isključivosti“. Imajući to u vidu, značenje Trezvenjaka najefektnije je iskazano u Pavlovoj misli: „putujem, vrebajući - međutim“.
Demićev stil nije esejistički „suv“, čak je pomalo arhaično poetizovan, podignutog tona i retorički afektiran. Iako savremenom čitaocu ta „prestilizovanost“ može ponekad da zasmeta, ona stvara jedan „patetičan“ okvir kao zgodan kontrapunkt za pokušaj „depatetizacije“ pripovedanja o Srbima i Hrvatima. Pavlovo „međutim“ otvara svojevrsni srpsko-hrvatski treći prostor i uobličava deesencijalizujuću svest o naciji kao apstraktnom, hibridnom konstruktu. Trezvenjaci demistifikuju etnonacionalne narative kao vladarske diskurse moći, gde je „utvrđivanje i očuvanje vlasti jedina strast i program“. Pozivajući se na Gombroviča, narator smatra da patriotizam mora biti oslobođen od „poslovične rigidnosti i emocija“. To je posebna, „otrežnjujuća“ vrednost Demićevog angažmana i hrabrost da se suoči sa neizbežnim optužbama za „anacionalnu jugonostalgiju“, s jedne, i „šovinističko velikosrpstvo“, s druge strane. Težnja ka objektivnom sagledavanju stvari, promišljena nezaoštrenost stavova i obazriva nedefinitivnost zaključaka, već je vrednost po sebi kada se radi o (književnim) rasuđivanjima na temu istorijskih, političkih i kulturnih odnosa pomenute dve „zamišljene zajednice“.

Goran Lazičić

23.09.10 Vreme

Pre ili kasnije neko je morao napisati knjigu kakva je ova; to što je na koncu to učinio baš Mirko Demić nije nikakvo iznenađenje, još manje nepravda ili barem slučajnost. A kakva je to knjiga koja je, ovako ili onako, morala nastati? Za objašnjenje valja konsultovati njen podnaslov: „srpsko-hrvatski roman". To jest, roman koji je sav, bez ostatka, od prvog (d) do poslednjeg (m) slova posvećen toj privlačno-odbojnoj sili Srba i Hrvata, tih poluodraslih naroda koji dele jezik „kao zdjelu bravetine u sočivici", što bi rekao veliki p(j)esnik Ivan Slamnig; velik, a sav od životne običnosti i radosti. A zašto baš Demić, Mirko? Očigledni razlozi su biografske naravi – jer i Demić, od sredine devedesetih Kragujevčanin, pripada onom tankom, ranjivom sloju srpske inteligencije iz „ruralne Hrvatske", tj. onog njenog dela koji se neko vreme groteskno igrao samostalne države – ali važniji su razlozi oni dublji, sudbinski, oni kojih se ne možeš otresti ma kuda pošao, nego ih samo možeš nekako zatočiti u „kutiju olovnih slova", kako je i Krleža učinio raznim svojim ključnim knjigama, ponajviše Banketom u Blitvi i Zastavama.
Vrlo je zanimljivo Demić komponovao svoj roman: tako što mu se skoro sva poglavlja, osim nekoliko uvodnih i završnih, zovu po stanicama na kojima se zaustavlja brzi voz/vlak na relaciji Beograd-Zagreb. Njegov narator, krajiški izbeglica, od nevolje profesor istorije u zaturenoj periferijskoj beogradskoj školi, putuje noćnim vozom u Zagreb, prvi put nakon Deset Krvavih Godina. Jer novo je doba, urra, godina je 2001, i došlo je vreme kada se uspostavljaju oprezni, pipavi linkovi sa prethodnim životima, ili onime (i onima) što je od njih još ostalo. Zanimljivo, i vaš je skromni recenzent iste godine putovao tim vozovlakom, po prvi put u deset neopisivo dugih leta... Neposredan povod profesorovom putešestviju ostavinska je rasprava nad kućom njegovog odrastanja, rasprava koju ima p(r)ovesti sa (polu)bratom s kojim je bio više nego blizak, sve dok im se, U Sumrak Svega, putevi nisu nepovratno razišli, tako što je svako, je li, odabrao stranu... Znamo tačno šta je to tada značilo.
Naravno da je taj motiv (raz)bratstva više nego pogodan i podatan za svakojaka uopštavanja i naravno da Demić neće ni pokušati da odoli da ovu bratovljevsku relaciju – za koju do konca nećemo biti sasvim sigurni da uopšte postoji, tj. da je taj brat zaista nešto više od pripovedačevog konstrukta – transponuje u sveprimenjivu srpsko-hrvatsku metaforu, uz sve što uz to u svim porodicama ide: od ljubavi do brutalnog ubistva. Na drugoj strani, to je i roman nesigurnog, zbunjenog bekstva od ljubavi: tamo iza, u Beogradu, ostala je Ana, žena koju voli, ali nije siguran da ta veza ima budućnost. Mada, ko zna, možda i nije ostala u Beogradu, nego je tu, sa njim, u kupeu, maskirana u Kineza... Kakvog sad Kineza, WTF?! O tome ćemo kasnije.
Ceo je ovaj snoviti noćni roman zapravo veliki unutrašnji monolog našeg pomalo latinoviczevski rastrzanog i preosetljivog naratora, dočim su ostali likovi, njegovi saputnici u kupeu, više „tipovi", nego karakteri, sa svim pripadajućim ograničenostima takve pozicije. Utoliko je i fabulativni sloj romana zapravo relativno nerazrađen, u stalnoj defanzivi pred esejiziranjem, što načelno ne smeta kada je dobro; ta, šta rade ključni likovi velikog Sola Beloua nego stalno nešto „filozofiraju"?! Dakako, Demić nije Belou, ali svi ti silni literarstvujušči ekskurzi ipak ne otklizavaju u dosadu i gnjavež (osim verovatno za nekoga ko bi bio sasvim ravnodušan prema pripovedačevim opsesijama), jer Demić stvar uglavnom drži pod kontrolom. Odlična je i umesna „caka" i to što pripovedač prelazi sa ekavice na ijekavicu baš prispećem voza na granicu. Druga je stvar što ta podela nije sasvim dosledno sprovedena, a osim toga ima tu i malo previše problema sa „ije i je".
Ono što ne mogu da ne zamerim ovom romanu ne tiče se, dakle, „celine", ali se tiče bezbrojnih mikrodetalja. Zašto li premnogi naši pisci misle da se romani koji bitno referiraju na prostorno-vremenske aspekte stvarnosti mogu pisati bez malo istraživanja i obazrivosti prema „trivijalnim" činjenicama?! Ako je roman komponovan po stanicama BG-ZG pruge, onda se tu mora biti elementarno pažljiv. Okej, „skretanje" voza u Jasenovac – kroz koji stvarna pruga uopšte ne prolazi – ima književno opravdanje u referiranju na najtraumatičniji topos ukupne srpsko-hrvatske istorije; i „relociranje" prispeća voza sa Glavnog na Zapadni kolodvor možda se može shvatiti kao hommage Krležinom (inače nepostojećem) Kaptolskom kolodvoru; ali, šta će Inđija u ovoj priči, kad voz BG-ZG uopšte ne prolazi kroz Inđiju?! Dalje, hrvatska lokomotiva ne smenjuje srpsku u Tovarniku, nego u Šidu, hrvatska policija i carina ne kontrolišu putnike tokom stajanja u Tovarniku, nego dok se voz kreće od Tovarnika ka Vinkovcima (važi i obrnuto, u povratku). Ili, znameniti Krležin Kinez je Vu San Pei, a ne Hu, kako je u Demića (da, to je onaj naratorov neobični saputnik...); godine 2001. ajpoda još praktično nije ni bilo (tek je u jesen izbačen prvi, interni i eksperimentalni „tiraž"), a ni internet forumi ovde još nisu bili jače zaživeli, ili se bar nisu tako zvali...
Izobilno se i znalački poštapajući motivima iz dela niza bitnih „srpsko-hrvatskih" pisaca i umetnika, od Matoša, Krleže i Crnjanskog do braće Micić ili Save Šumanovića, i vešto inkorporirajući njihova stremljenja, zablude i sudbine u tkivo romana i razmišljanja njegovog naratora, Demić Trezvenjake na pijanoj lađi trezveno vodi ka zagrebačkome kolodvoru, gde će u svitanje prispeti, ali mi nećemo biti tamo da vidimo taj trenutak, da razrešimo jednom zauvek dilemu postoji li uopšte taj famozni Brat, kao što ti srpsko-hrvatski neurastenici i inače već nekoliko vekova nikako da se opasulje šta su jedni drugima, a šta jedni drugima nikako nisu... Naravno, ni Demić ne gaji iluzije da je ponudio odgovor; kao što znamo, važnije od odgovora je postaviti prava pitanja, i postaviti ih na pravi način.

Teofil Pančić

16.08.10 Blic

OVO JE KNJIGA KOJA ME JE ODVELA u srce složenih srpsko-hrvatskih (istorijskih, političkih i umetničkih) odnosa, veza, sukoba i uticaja. Kroz dvadeset i devet poglavlja od kojih su dvadeset i tri naslovljena nazivima železničkih stanica na trasi od Beograda do Zagreba, pratimo putovanje jednog brata ka drugom, koji su za vreme rata u Hrvatskoj bili na suprotstavljenim stranama. Glavni protagonista romana, Pavle, razapet je između pripadanja i nepripadanja naciji, ženi, porodici... Pisac u ovaj srpsko-hrvatski roman uvlači znamenite raspolućene Srbe i Hrvate: Ujevića, Matoša, Preradovića, braću Micić, Crnjanskog, Krležu... Ovo je roman o prokletstvu zagraničnih ljudi, onih koji su osetili užase izbeglištva, odbacivanja, progonstva... Pravog odgovora na "prokletstvo porekla" nema.

DUBOKO U KNJIZI POKAZAO SE NJEN PROBLEM: da se ne može uobličiti odnos između mene/nas i njega/njih, stvarnog i imaginarnog, jave i sna, istorije i mita, jer, kako je zapazio Gombrovič: "Opštenje sa prošlošću je njeno stalno dorađivanje..." pa je zato prošlost onda haotična, slučajna, fragmentarna, nedovršena... Ali baš zato su nam prekopotrebna ovakva književna suočavanje sa prošlošću, "zarad unutarnje slobode i slobode volje" (Š. Hilsberg).

PRVA REČENICA GLASI: "Međutim i putujem! - dve su reči za koje sam dugo verovao da mi senče i određuju život, na način kako to čine noć i dan, san i java, rađanje i umiranje.".

POSLEDNJE REČENICE GLASE: "Međutim, ja i dalje - putujem. Uprkos prividu da je putovanje okončano. Putujem, međutim, tamo, gdje nema ni bratstva ni sestrinstva. Gdje smo svi - niko i ništa. Tamo gdje nismo ni pepeo ni prah. Putujem u Međutim"

KADA BI OVA KNJIGA BILA GRAD, BIO BI: po danu - beli Zagreb grad, a kad padne noć - Beograd.

DOK DRŽIM OVU KNJIGU U RUKAMA, ČINI MI SE: da je književnost pre na strani "neuobličenog ili nedovršenosti", kao što je govorio Gombrovič, na kog se autor poziva.

PREPORUKA ZA ČITANJE: U vozu za Veneciju.

Srđan V. Tešin

17.07.10 e-novine.com

Dane i Mane se svađaju oko toga šta spaja Srbe, preko leđa Ilije, čoveka koji, u tom ključnom trenutku razgovora, sedi pognut za stolom, glaba praseća rebarca i zaliva ih obiljem špricera. Zapenušani Mane zahteva: „Evo, sad će nam Ilija reći šta to spaja nas Srbe. ’Ajd Ilija reci nam!“ „Pa, pojest’ i popit’“, odgovara Ilija lakonski, ne dižući glavu od tanjira. „A crkva, a vera naša, crni Ilija“, uzvikuju Mane i Dane uglas. „I to, i to“, klimajući glavom odgovara Ilija i nastavlja da se bakće s prasetinom
Postoje teme koje neće interesovati veliki broj čitalaca, ali hoće, do fanatičnosti, određenu grupu. Tako nešto se dešava sa žanr-romanima, ali i među onima svrstanih u belles-lettres ima tematski suženih, koncentrovanih tekstova koji su namenjeni određenoj publici. Iako je tema srpsko-hrvatskih odnosa nešto što bi trebalo da nam škaklja maštu, njeni istorijski aspekti, ispričani iz ugla čoveka rođenog u Lici, verovatno nisu štivo kojem će pohrliti mlađi čitaoci - iako bi to verovatno trebalo to da učine, makar u onoj meri u kojoj im je „jasna“ identifikacija sa „ustašama“ i „četnicima“, „delijama“ i „bad blue boysima“ i sličnim paraformacijama urbane i manje urbane vojske i policije. S druge strane, svi oni koji su osetili rat između „nas“ i „njih“ (ma koji to mi, odnosno oni bili, ali i ma šta o sebi ili o njima mislili), a posebno oni „naši“ koji su žrtvovani u ime boljih „nas“, verovatno će poslednji roman Mirka Demića Trezvenjaci na pijanoj lađi (Agora, 2010) prigrliti kao novi pokušaj odgovora na vekovnu dilemu Srbata i Hrva.
Međutim, pre nego što počnem da analiziram ovaj roman ideja, želeo bih da vam ispričam anegdotu koja nema direktne veze sa Trezvenjacima, ali ima sa odnosom prema problemu nacije, bratstva i junaštva. Slavi se Sveti Jovan. Jede se i pije u nenormalnim količinama. Dva čoveka, nazovimo ih ovom prilikom Dane i Mane, svađaju se oko toga šta spaja Srbe, preko leđa Ilije, čoveka koji, otkad je pre nekoliko sati seo za trpezu, nije prestao da jede i koji u tom ključnom trenutku razgovora sedi pognut za stolom, glaba praseća rebarca i zaliva ih obiljem špricera. Zapenušani Mane zahteva: „Evo, sad će nam Ilija reći šta to spaja nas Srbe. ’Ajd Ilija reci nam!“ „Pa, pojest’ i popit’“, odgovara Ilija lakonski, ne dižući glavu od tanjira. „A crkva, a vera naša, crni Ilija“, uzvikuju Mane i Dane uglas. „I to, i to“, klimajući glavom odgovara Ilija i nastavlja da se bakće s prasetinom.
Ovakav stav prema postavljenom pitanju je prirodan, jer kada se poredi sa konkretnim, svakodnevnim i potrebnim, apstraktni pojam nacije nema nikakvog smisla. Ipak, tu na scenu stupaju opsenari i mitomani, usijane i pijane glave, poput Daneta i Maneta iz poučnog skeča, i nastaje kurcšlus. A kada nastane kurcšlus, onda se uvek nađe neki melanholik koji će pokušati da analizira stvari i da im nađe smisao. Da li je moguće voleti Hrvate kao braću? Da li je moguće biti Srbin u Hrvatskoj, posle svih zala koji smo jedni drugima naneli? Ovo su pitanja koje narator Mirka Demića postavlja sebi, putujući iz Beograda za Zagreb na nesusret sa bratom, povodom ostavinske rasprave. Uporno pokušavajući da u istorijskoj magli nađe i iz nje izvuče odgovor na pitanje o motivima ponovne zavade međ’ braćom, narator se koristi istorijskim primerima umetnika čije biografije sadrže sličan (pre)beg iz Beograda ka Zagrebu, odnosno iz Zagreba prema Beogradu.
Labave narativne konstrukcije, u kojoj se asocijativni niz ređa zajedno sa kretanjem voza od stanice do stanice, na putu iz glavnog grada Srbije ka glavnom gradu Hrvatske, roman ipak ne odstupa od vrste kojoj pripada. Radi se o romanu ideja, kakve su pisali Man, Haksli ili Žid, s tom razlikom što u Demićevom romanu likovi nisu nosioci ideja, već su ideje dobile likove. Upravo u ovoj tački bi se mogla uputiti najžešća kritika ovoj knjizi. Njoj je bilo potrebno više života i drame da bi uspela da nametne svoju temu. Ovo, uzgred, ima veze i sa izabranom perspektivom. Držeći se naratorove svesti, autor nije mogao da jače i obuhvatnije oblikuje likove koji bi mu poslužili kao nosioci ideja. Zbog toga se on i koristi umetnicima poput Krleže, Crnjanskog, Šumanovića, braće Micić i drugih, koji su onda zastupnici suporotstavljenih ideja. A da bi o njima progovorio, odnosno da bi njihove ideje približio običnom čitaocu, Demić mora da esejizira, da analizira i prepričava. Drugim rečima, da se prepusti onome što ubija pripovedanje.
Roman zaista vozi sporim ritmom, verovatno presporim za čitaoca dvadeset i prvog veka, ali ima u njemu ukusa, stila, erudicije i „osamnaestkaratnog razočarenja“. Ako ništa, naći će se jedan divan narativni trik u trenutku prelaska granice, negde između Šida i Tovarnika, kada narator spontano pređe iz ekavice u ijekavicu i posle njom nevešto nastavlja da se služi, komentarišući sličan postupak svog brata. Kada konačno stignete na kraj, na kaptolski kolodvor, umesto očekivanog susreta sa bratom i razgovora koji će voditi nekom razrešenju, ne dobijate ništa. Rizikujući da vam pokvarim čitanje, moram da kažem da brat ne postoji i da nikada nije ni postojao. Brat je fikcija, proizvod rascepljene duše koja putuje u međutim. Odnosi Srba i Hrvata su, prema naratorovom mišljenju, stanje podeljene ličnosti koje ponekad zadobija oblik paranoidne šizofrenije. Brat je u nama i to je jedna od lepših poruka Demićeve knjige. Bežeći od ljubavi prema ženi i od ženske ljubavi, na sastanak s bratom koga nema, odnosno sa kojim nije morao da dođe na sastanak, narator ponovo pronalazi ženu i poput Fausta biva spašen od strane večno ženskog.
Šta razdvaja nas od njih, pita Dinko Vinka, a pošto ovaj ne zna odgovor, pitaju Hrvoja. Hrvoje im lakonski, ne dižući glavu od tanjira, odgovara da je to što nas razdvaja...
Vladimir Arsenić

11.07.10 Dnevnik - Novine i časopisi

Zrenjaninska „Agora“ objavila je nedavno novi roman Mirka Demića „Trezvenjaci na pijanoj lađi“.Reč je o autoru koji je postao poznat po svojim pripovetkama. U podnaslovu piše da je to srpsko-hrvatski roman, što nagoveštava temu složenih odnosa između Srba i Hrvata, Beograda i Zagreba. Demićeva književna ali i lična tema progonstva i izbeglištva, nagoveštena je u prethodnoj knjizi- pripovednoj zbirci „Molski akordi“.
Putovanje vozom između glavnih gradova Srbije i Hrvatske, prilika je za glavnog junaka romana da preispita odnose sa voljenom ženom, bratom, koga nije video deset godina i sa kojim je u minulom ratu bio na različitim stranama. Između svega pobrojanog, ovaj roman je i pokušaj da se razume sva tragika i paradoksalnost položaja Srbina rođenog u Hrvatskoj i njegovog usuda da bude između, da remeti tok događaja i stanje stvari.
Književna kritika zapazila je suspregnutost i odmerenost sa kojima Demić prilazi temama jada i očaja ljudi na razmeđi nepripadanja. To je pozicija jedinke u kojoj nema žuči, osvetoljubivosti ni ratnih pokliča. Demić je napisao kontemplativni roman sa osloncem u književnosti, a ne u sirovoj stvarnosti kojom se tematski bavio. Za naslovnicu je odlično odabrana slika čuvenog platna Save Šumanovića “Pijana lađa”, kao metafora za eks-ju događanja tokom devedesetih godina prošlog veka.
Mirko Demić (1964) živi u Kragujevcu od 1995. godine, kada je morao da napusti Hrvatsku. Objavio je pet knjiga proze, koja je prevođena na poljski. Glavni je urednik književnog časopisa “Koraci”.
R. Lotina

27.05.10 Politika

Večita tema, dva brata na suprotstavljenim stranama, nametnula se domaćoj knjževnosti kao pogodna metafora za opisivanje zapravo neopisivih krvavih razmirica bliže i dalje istorije. Samo u poslednjih godinu dana sličnu zamisao dele, inače veoma različiti, romani Ž. Komanina i S. Stankovića, kao i novi, on the road roman, Trezvenjaci na pijanoj ladji, Mirka Demića, koji prati putovanje jednog brata ka drugome, od koga ga deli više od decenije nevidjanja i jedna novostvorena granica.
U dužini trajanja putovanja vozom od Beograda ka Zagrebu, kroz dvadeset i tri poglavlja, naslovljena železničkim stanicama ove maršrute, i još šest simetrično postavljenih poglavlja s kraja i početka kojima dominiraju naslovi Mi i Oni, ovaj kontemplativni roman se odvija u ritmu sporovoznog klackanja „vozovlaka“ kroz predele Šumanovićeve Panonske nizije. Nacionalno mešoviti likovi, saputnici u kupeu, samo su brojčani pandan šestorci sa Šumanovićeve slike „Pijana ladja“, iskorišćenoj kao pogodjena metafora za ex-Yu dogadjanja, dok trezvenjačka misaonost pripada ispovednoj priči glavnog junaka. On u sećanje priziva sudbine ovih prostora sagledanih u dvojstvu sličnosti/suprotnosti i otkrivanih u biografijama braće Ljubomira Micića i Branka V. Poljanskog, Krleže i Crnjanskog, Miletića i Preradovića, Andrića, Šumanovića i Rastka Petrovića i drugih dominantnih figura naših/njihovih/zajedničkih kulturnih uzvisja i pogibelji.
Naglašeno dvojstvo pažljivo, da se nikome ne zakine, odabranih dvojnika i biografskih, literarnih i jezičkih dubleta, prisutno je i u jeziku. Kako roman/voz odmiče, ekavica se neprimetno preklapa sa ijekavicom, jezik izmiče nasilnom razdvajanju i na isti način na koji se putovanje doživljava kao celina ili prostor Panonije kao jedinstveni toponim, tako se i razlike i sličnosti naciona, kulture, istorije i sadašnjosti, nenasilno stapaju u jedno, sa punom svešću da razlike postoje, ali da ne bi morale biti i krvavim granicama razdvajane. Na zamišljenoj geografskoj karti ne dominira više meridijan razdvajanja dve nacije, već paralela prostiranja puta koji povezuje te iste nacije.
Demićeva književna i lična tema izbeglištva, prognanstva, zagraničnih ljudi, nepripadajućih ni jednoj precizno odredjenoj i deklarisanoj strani, nagoveštena u prethodnoj pripovednoj zbirci Molski akordi, u Trezvenjacima nahrupljuje u konkretizovanoj ich formi junaka predstavljenog kao sudbinski prokletog rodjenjem s one strane granice sa zemljom maticom.
U limbu odbijanja i neukorenjenosti, u vremenu gde su jasna opredeljanja i odrednice postali nametnuti zahtevi obe sredine, smešten je raspolućeni junak koji obema stranama istovremeno pripada i nepripada, voli ih i ne voli, želi i od njih beži. Ovaj odnos najbolje se očituje kroz paralelno razvijanu priču o voljenoj ženi u kojoj se, zbog dominantnog osećanja straha od vezivanja, prema naciji ili ženi, svejedno, junak odmiče umesto da se prepušta, kontemplira umesto da oseća, odlazi i vraća se umesto da se skrasi.
Visoko postavljeni na lestvici vrednosti, suspregnutost i odmerenost sa kojom Demić prilazi temama jada i očaja ljudi na razmedju nepripadanja, kao i trud da se ispravno bude shvaćena čestitost pozicije u kojoj nema žuči, osvetoljubivosti, ratničkih pokliča ni zakrvavljenih pogleda, ispošćuje prozni postupak teksta koji svoj oslonac kao skrovište opsesivno traži u književnosti, a ne u sirovoj stvarnosti. Trudeći se da se razumom ostane iznad situacije kojoj zapravo neracionalna emocija kroji sudbinu, Demić možda propušta da otvori utrobu i na videlo iznese smrad pomahnitalih emocija. Duboko očajanje koje nastaje kao posledica tudjeg gubljenja glave, ostaje zatomljeno, utuljeno pred zahtevom za narativnom i jezičkom preciznošću analiziranja. Da ni racio, analiza ni književna baština ne pomažu, svedoče pobrojane biografije znamenitih koji su se i sami otrzali, ali ne i do kraja otrgli bauku nacionalnih trvenja kao i košmarna patnja koju Demić ispisuje u pozadinskom planu na stranicama ovog romana bez pravog i konačnog odgovora, ali i bez mogućnosti za pravu katarzu.

Jasmina Vrbavac