Transatlantik

25.02.14 Vavilon

U Gombrovič a se mora zaljubiti. Ili ne. Ako nema specifične naklonost prema iščašenoj genijalnosti koja je objedinjujući faktor njegovog dela. A svaka od njegovih knjiga je različita. Romani, pripovetke drame, Dnevnik pisan gotovo čitavog života. Ni roman Transatlantik, nedavno objavljen u Paidei, u izvrsnom prevodu Milice Markić, nije izuzetak od tog pravila.
Na prvi pogled, Transatlantik je autobiografski roman. Vitold Gombrovič , poljski pisac i plemić kreće u sam osvit rata put Argentine i nakon više od mesec dana plovidbe, 21. avgusta stiže na odredište. Samo desetak dana kasnije, tamo ga zatiče početak II svetskog rata upravo napadom na Poljsku. Ova neverovatna koincidencija odrediće život samog Gombroviča koji bez sredstava, neočekivano ostaje u Argentini i, iako plemićkog porekla, počinje da se bori za golo preživljavanje.
Transatlantik započinje upravo u trenutku kada narator odlučuje da ostane u Argentini dok njegove sunarodnike brod vraća put Evrope, ali ne u Poljsku već takodje u neizvesnost emigracije. Medjutim, nadalje roman ne teče očekivanim pripovednim tokom jer ni u jednom segmentu ne prati realističke modele. Sva očekivanja čitalaca se veoma brzo izneveravaju, pre svega u stilu i jeziku koji je u originalu arhaični jezik poljskog sela, izvitoperene sintakse i nestandarnog pravopisa, a u prevodu na srpski Milice Markić, to je veoma slobodna interpretacija arhaizama od Lukijana Mušickog do Sterije koja nosi simboliku očudjavanja i groteske. Groteska je i inače figura koja najbolje odgovara Gombroviču, jer su njegovi likovi često karikaturalni baš kao i dogadjaji i okolnosti u koje ih pisac postavlja.
Karikaturalnost kojoj Transatlantik posebno teži ima svoj posredni smisao u izvrgavanju ruglu svakog oblika neslobode. Gombrovič, pisac izrazito slobodnih pogleda, do razmera anarhizma, neprekidno podriva nacionalno- herojsko- romantičarske slike poljskog identiteta, preovladjujuće čak i u poljskoj mitologiji svakodnevnog života, a naročito u književnom obzorju sjenkjevičevskog duha. Nesputanost mišljenja i bunt spram norme i okova bilo koje vrste, pre svega nacionalnih, ideoloških, porodičnih, tradicijskih, religijskih, ovde je posebno podvučen temom naglašenog homoerotizmom koji nailazi na represiju i nerazumevanje. Ova tema, medjutim, odbija svako svrstavanje, pa čak i kada su u pitanju stege roda i pola, koje su za Vitolda Gombroviča, cinika i proznog ekscentrika, kao i svi drugi okviri, previše krute i skučene.
Beg od velikih naracija, pervertiranih i izobličenih do sarkazma odigrava se pred čitaocem kroz opise trivijalnosti detalja, trenutka, koji nemaju stilsku funkciju . Istorijska podloga II sv. rata gde se zdrav razum priklanja nacionalnom ujedinjenju, za Gombroviča znači samo provokaciju da se svakoj masovnosti podsmehne ponovo insistirajući na individualizmu koga će takodje ironizovati. Dosledno i potpuno beskompromisno, Gombroviču ništa nije sveto i njegovo potcenjivanje značaja velikih tema prenosi se i šire, na beg od svega što bi moglo imati predznak neke veličine, pa makar one bile i osnovni postulati na kojima počiva svet - Metafizika ili Forma.
Jovica Aćin će u svome tekstu povodom 100 god od piščevog rodjenja citirati Gombroviča: "dovraga sa kulturom i filozofijom", "dovraga sa dubinom i sadržinom", "nema ničega osim lica", a i to lice samo je maska, "ništa iskreno i prirodno, sve lažno i veštačko". “ Postoji jedino forma i njeno izobličavanje. I kad u to poverujemo”, veli Aćin, “ pisac ... i toj Formi, budući da naposletku i ona prerasta u tiraniju, počne da se izruguje, da je opovrgava i promeće u grotesku.”
Da bi na kraju zaključio: Takav pisac nedostaje srpskoj književnosti. Ne možemo a da se ne složimo sa tim.

Jasmina Vrbavac